Interlingva (jezik)

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Interlingva
Interlingua
150px-Interlingua-Logo.png
Logo interlingve
Izgovor [inteɾˈliŋɡwa]
Kreirao Aleksandar Gode
Podešavanje i upotreba internacionalan pomoćni jezik
Svrha
Izvori sinteza engleskog, francuskog, italijanskog, španskog i portugalskog i latinskog jezika
Jezički kodovi
ISO 639-1 ia
ISO 639-2 ina
ISO 639-3 ina

Interlingva je jezik stvoren 1951, kao planski jezik iz grupe novih latinskih projekata. On je sinteza sačinjena od engleskog, francuskog, italijanskog, španskog i portugalskog.

Istorija[uredi]

Interlingvu je uglavnom kreirao Aleksandar Gode. On je delom uzeo već urađeni materijal u fondaciji IALA (International Auxilary Language Association). a delom je samostalno kreirao ovaj jezički projekt. To je uradio posle smrti glavnog finansijera projekta Alice Vanderbilt MORRIS, koji je podržavao tu instituciju u periodu 1924—1950. godine.

Interlingva se predstavila javnosti kao projekt vredan izučavanja zbog toga što je vrlo naturalistička, u potpunoj saglasnosti, kako po fondu reči, tako i gramatici, sa glavnim zapadnoevropskim jezicima, i onaj kao takva sledi njihov način izražavanja i kulturne odlike. Neki od pristalica, potvrđuju da //interlingva// vredi, ne toliko kao sredstvo za sporazumevanje, jer nije u širokoj upotrebi, kolko u nastavi stranih jezika, kao uvod u jezičke studije, pomenutih zapadnoevropskih jezika.

Govorno područje[uredi]

Interlingva je teorijski, manje-više razumljiva bez izučavanja govornoj populaciji iz čijih je izvornih jezika nastala. To je oko 1240 miliona, što je jedna četvrtina čovečanstva. Faktički, razumeju je obrazovani ljudi koji govore romanske jezike, to jest, verovatno oko 100 ili 150 miliona ljudi. Početkom ovog veka interlingva je glavni konkurent esperantu, od svih dosad kreiranih planskih jezika.

Inerlingvu govori tečno približno hiljadu ljudi. Između mnogih upotreba, koristi se za pisanje rezimea u naučnim člancima. U te svrhe, upotreba ovog jezika je idealna: upotrebljavana kao jezik čitljiv onima koji dobro poznaju latinsku korensku osnovu potrebnu za naučne studije i naučni rad. Zbog toga se interlingva eksperimentalno izučava u Švedskoj i Danskoj mada interlingva, kao koristan projekat, još uvek nije dobila bilo čiju zvaničnu podršku.

Gramatika i leksika[uredi]

Interlingva uključuje u svoju leksiku postojeće reči iz prirodnih jezika po sledećim pravilima:

  • Reč ulazi u jezički fond interlingve ako postoji najmanje u tri od četiri izvorna jezika: engleskom, francuskom, italijanskom ili španskom odnosno portugalskom. (ova dva poslednja, vrede kao jedan). Ako reč postoji samo u dva izvorna jezika, tada njeno postojanje u nemačkom ili ruskom jeziku, čine je podobnom za ulazak u leksiku.
  • Forma reči koja ulazi u upotrebu je pretpostavljena praforma, po običaju latinska, francuska ili engleska.

Interlingva tako, direktno ili indirektno izvlači i grčke ili latinske reči, koje su već postale internacionalne, a najčešće upotrebljavane u naučnoj ili stručnoj terminologiji. U poređenju sa esperantom, interlingva ne obiluje tvorbom reči po šablonu koje afiksi tvore jezički fond ovog prvog.

na način esperanta na način interlingve
sana san
sano sanitate
malsana malade
malsano maladia
malsanulejo hospital
sanigxi recovrar
sanigi curar
malsanigxi cader malade

Izgovor i literatura[uredi]

Baznih 26 slova imaju konstantne glasovne vrednosti, a u nekoliko slučajeva glasovna vrednost slova zavisi od prethodnog ili sledećeg slova (videti na primer kod "c"). Najpoželjniji je izgovor koji je u skladu sa originalnim jezikom/jezicima od kojih reč izvorno potiče (npr. nemačko walzer, izgovara se kao [valtser]). Zbog toga doslednih pravila nema baš uvek, te se izgovor uči zajedno sa učenjem pisanog oblika neke reči U odnosu na esperanto, izgovor kod interlingve toleriše više mogućih varijacija. U donjoj listi moguće varijacije date su u zagradama:

a [a], b [b], ch [k] ili [ʃ] / [tʃ], c [k] ili [c] (ispred i e y), d [d], e [e], f [f], gi [ʒ] ispred a, o, u, g [g] ili[ʒ] (kod "-age"), h [h] (osim kod ph rh th), i [i] ili [j] (ispred vokala), j [ʒ] / [dʒ], k [k], l [l], m [m], n [n], o [o], ph [f], p [p], qu [kw] ili [k] (u rečci "que" "qui" i derivatima), rh [r], r [r], s [s] ili [z] (između vokala), th [t], t [t] ili [ts] (ispred i), u [u] ili [w] (ispred vokala), v [v], w [w] ili [v], x [ks], y [i] ili [j] (ispred vokala), z [z]

Dvostruke konsonante se izgovaraju kao jednostruke: "ecclesia" kao [e'klejza].

Izgovaraju se kao diftonzi sledeći parovi: "ai" [aj], "au" [aw], "ei" [ej], "eu" [ew], "oi" [oj], "ou" [ow].

Akcenat je na silabu ispred zadnje konsonantne grupe, ne računajući svršetke na "-s" kod množine: "regula" [re'gula], u množini se izgovara "regulas" [re'gulas], "trovar" [tro'var]. Primeri: "corde" ['korde], "concerto" [kon'certo], "schola" ['skola], "choc" [ʃok], "agente" [a'gente], "avan'tage" [avantaʒe], "secretario" [sekre'tarjo], "mangiar" [man'ʒar], "quanto" ['kwanto], "que" [ke], "absolute" [abso'lute], "accusativo" [akuza'tivo], "telephono" [tele'fono], "nation" [na'tsjon], "industria" [indus'tria], "puero" ['pwero], "typo" ['tipo], "yogurt" [jo'gurt]

Postoji dvojna ortografija, slična kao i u jezicima koji potiču od latinskog, koji umesto "ph" pišu "f", ne "y" već "i" i menjaju završetak kod nekoliko reči. Takva pojednostavljena literacija se ipak retko upotrebljava.

Sintaksa[uredi]

Gramatika interlingve uzima u obzir zajedničku gramatiku minimalno četiri izvorna jezika. Na primer svaki od izvornih jezika množinu tvori pomoću nastavka -s, te i interlingva na taj način tvori množinu.

Časopisi na interlingvi[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]