Islam u Grčkoj

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bazar u Atini, Edvard Dodvel

Islam u Grčkoj predstavljaju dve različite zajednice; Muslimani koji su živeli u Grčkoj od vremena Otomanskog carstva (pre svega u Istočnoj Makedoniji i Trakiji) i muslimanski imigranti koji su počeli da pristižu u poslednjoj četvrtini 20. veka, uglavnom u Atinu i Solun. Muslimani u Grčkoj su uglavnom imigranti sa Bliskog istoka (Liban, Sirija, Irak, Iran), drugih balkanskih regiona (Crna Gora, Turska, Albanija, Bosna i Hercegovina) i Severne Afrike (Maroko, Alžir, Tunis, Egipat).

Muslimani u Grčkoj[uredi | uredi izvor]

Mladi Grci u džamiji (Žan-Leon Žerom, ulje na platnu, 1865); ova slika u ulju prikazuje grčke muslimane na molitvi u džamiji).

Muslimansko stanovništvo u Grčkoj nije homogeno, jer se sastoji od različitih etničkih, jezičkih i društvenih grupa koje se često preklapaju. Muslimanska vera je veroispovest nekoliko etničkih grupa koje žive na sadašnjoj teritoriji Grčke, naime Pomaka, etničkih Turaka, određenih romskih grupa i grčkih muslimana, posebno sa Krita, Epira i zapadne grčke Makedonije, koji su se preobratili uglavnom u 17. i 18. veku. Muslimansko stanovništvo ove zemlje značajno se smanjilo kao rezultat sporazuma o razmeni stanovništva iz 1923. između Grčke i nove Turske Republike, kojim je takođe proterano oko 1,5 miliona Grka iz Male Azije. Mnogi muslimani Severne Grčke su zapravo bili etnički Grci muslimani iz Epira i Grčke Makedonije, dok su muslimani Pomaka i etnički Turci iz Zapadne Trakije bili izuzeti od uslova razmene stanovništva. Uzastopne grčke vlade i zvaničnici smatraju muslimane zapadne Trakije koji govore turski kao deo grčke muslimanske manjine, a ne kao zasebnu tursku manjinu. Ova politika ima za cilj da stvori utisak da su muslimani u regionu potomci etničkih Grka koji su prešli na islam iz otomanskog doba, poput Valahada u Grčkoj Makedoniji pre 1923. godine, i na taj način izbegne moguću buduću situaciju u kojoj bi se Zapadna Trakija ustupila Turskoj na osnovu etničkog porekla njenih muslimanskih stanovnika.[1]

Izraz muslimanska manjina (Μουσουλμανικη μειονοτητα Musulmanikí mionótita) odnosi se na islamsku versku, jezičku i etničku manjinu u zapadnoj Trakiji, koja je deo grčke administrativne oblasti Istočne Makedonije i Trakije. Godine 1923, prema odredbama Ugovora iz Lozane, grčki muslimani iz Epira, Grčke Makedonije i drugih delova uglavnom severne Grčke morali su da emigriraju u Tursku; dok su hrišćani koji žive u Turskoj morali da emigriraju u Grčku u okviru „razmene stanovništva“. Muslimani zapadne Trakije i hrišćani Istanbula i ostrva Gokčeada i Bozčada (Imvros i Tenedos) bili su jedino stanovništvo koje nije razmenjeno.

25. mart Dan državnosti Grčke - Muftija Meko Džemali

Postoji i mala muslimanska zajednica na nekim ostrvima Dodekaneza (Turci Dodekaneza) koja, kao deo Italijanskog Dodekaneza Kraljevine Italije između 1911. i 1947. godine, nije bila podvrgnuta razmeni stanovništva između Turske i Grčke 1923. godine. Njih ima oko 3.000, od kojih neki zastupaju turski identitet i govore turski, dok su drugi potomci kritskih muslimana koji govore grčki. Zajednica je najjača u gradu Rodosu i na ostrvu Kos (posebno u selu Platanos).[2]

Pomaci su uglavnom locirani u zbijenim selima u Rodopskim planinama Zapadne Trakije. Dok je zajednica grčkih Roma pretežno pravoslavna, Romi u Trakiji su uglavnom muslimani.

Procene priznate muslimanske manjine, koja je najvećim delom locirana u Trakiji, kreću se od 98.000 do 140.000 (između 0,9% i 1,2%), dok ilegalna muslimanska zajednica broji između 200.000 i 500.000.[traži se izvor], pretežno u oblasti Asea.[3] Albanski imigranti u Grčku se obično povezuju sa muslimanskom verom, iako je većina sekularne orijentacije.[4]

Muslimani imigranti u Grčkoj[uredi | uredi izvor]

Prvi imigranti islamske veroispovesti, uglavnom Egipćani, stigli su ranih 1950-ih iz Egipta, i koncentrisani su u dva glavna urbana centra zemlje, Atini i Solunu. Od 1990. godine došlo je do velikog porasta broja imigranata muslimana iz raznih zemalja Bliskog istoka, severne Afrike, kao i iz Avganistana, Pakistana, Indije, Bangladeša, Somalije i muslimanske jugoistočne Azije. Međutim, najveći deo imigrantske muslimanske zajednice dolazi iz balkanskih država, posebno iz Albanije, albanskih zajednica u Severnoj Makedoniji i drugih bivših jugoslovenskih republika. Od kolapsa Varšavskog pakta u istočnoj Evropi početkom 1990-ih, albanski radnici su počeli da emigriraju u Grčku, uzimajući poslove sa niskim platama i dovodeći svoje porodice da se nastanjuju u gradovima poput Atine i Soluna.

Većina imigrantske muslimanske zajednice živi u Atini. Kao priznanje za njihova verska prava, grčka vlada je odobrila izgradnju džamije u julu 2006. Pored toga, Grčka pravoslavna crkva je donirala 28 000 m², u vrednosti od 20 miliona dolara, u zapadnoj Atini za potrebe muslimanskog groblja.[4][5] Grčka vlada je dala zeleno svetlo za početak izgradnje 2016. godine, ali su obe obaveze i dalje ostale mrtvo slovo na papiru do 2017. godine. Međutim, Kostas Gavroglu – grčki ministar obrazovanja i vere od 2016. do jula 2019. – kaže da će prva džamija u zemlji koju sponzoriše država verovatno početi sa radom u septembru 2019.[6] Ipak, zemlja se suočavala sa snažnim protivljenjem nekih svojih građana, koji smatraju da su džamije sredstvo za širenje islama u Evropi. Uprkos činjenici da je izgradnja i rad ove atinske džamije u okviru zakonskih propisa, snažno ideološko širenje Grka verovatno će ovekovečiti kontroverzu.[7] Ako se džamija izgradi, završiće se skoro dvovekovno čekanje.[8] Džamija je zvanično otvorena 2020. godine.

Za molitve koje se obavljaju u skupovima, muslimanska zajednica Soluna sastaje se u stanovima, podrumima i garažama radi bogosluženja.[9] Osim toga, postoji vrlo malo muslimanskih groblja – zbog čega neki moraju da putuju stotinama kilometara da bi sahranili svoje mrtve.[8]

Jedna nezvanična džamija na ostrvu Krit je 2010. gađana u noći bez ikakvih žrtava, verovatno kao rezultat antimuslimanskih osećanja u grčkoj krajnjoj desnici,[10] ali nijedan osumnjičeni nije identifikovan.[11] Postojala je antimuslimanska retorika iz određenih desničarskih krugova, uključujući i stranku Zlatna zora.[12][13][14] Istraživanje objavljeno 2019. od strane Pew Research Center-a pokazalo je da 37% Grka ima povoljan stav o muslimanima, dok 57% ima negativan stav.[15]

Preobraćenje u hrišćanstvo[uredi | uredi izvor]

Postoje dve grupe koje su u velikom broju prešle iz islama u hrišćanstvo. Prva grupa su Turci Dodekaneza. Budući da se vide kao ostatak bivšeg Otomanskog carstva i kulturološki su slični nekoj stranoj zemlji (Turska), mnogi Turci ne pokazuju interesovanje za islamsku veru kako se ne bi suočili sa diskriminacijom grčke države.[16]

Drugi slučaj su albanski imigranti koji su pokazali sklonost brzoj asimilaciji u grčku kulturu. Oni čine najveću migrantsku grupu u Grčkoj, a većina ne želi da bude identifikovana kao Albanci. Mnogi došljaci Albanci menjaju albansko ime u grčko i veru iz islama u pravoslavlje:[17][18] i pre emigracije, mnogi muslimani u južnoj Albaniji su se predstavljali kao Grci i usvajali grčka imena umesto albanskih da bi izbegavali diskriminaciju pre useljenja. Kao takvi, oni nastoje da povećaju svoje šanse da dobiju grčku vizu i rade u Grčkoj.[18][19][20] Nakon preseljenja u Grčku, krste se i menjaju svoja muslimanska ili albanska imena u pasošima u grčka.[18]

Primena islamskog prava u Grčkoj[uredi | uredi izvor]

U Grčkoj se islamski zakon može primeniti u dve različite situacije. Jedno od ta dva, kao i u mnogim drugim zemljama, koristi se u slučaju međunarodnog privatnog prava kada se zbog kolizionih pravila koristi korišćenje stranog zakona koji kontroliše porodične odnose koji mogu biti verski. Drugi slučaj se odnosi samo na Grčku, kao jedinu državu u Evropskoj uniji sa islamskim verskim sudovima.[21] Bilo je mnogo međunarodnih konvencija između Grčke i Turske počevši od 1881. godine, koje su se bavile grčkom manjinom u Turskoj i turskom manjinom u Grčkoj. Shodno tome, muftija je, kao verski vođa svih muslimana u Grčkoj, zakonom dobio ovlašćenje da odlučuje o ličnom statusu muslimanske manjine. To je još uvek bio slučaj u Zapadnoj Trakiji, na severoistoku Grčke, sve do 2018. godine, kada su zakoni bili u velikoj meri ograničeni.[21] Iako je ovaj zakon ograničen na samo oko 120.000 [21] grčkih državljana, koji predstavljaju ovu manjinu, zakon se može posmatrati kao određeni deo nacionalnog grčkog pravnog sistema.[22]

Dana 9. januara 2018. godine, domen islamskih verskih sudova za muslimansku manjinu bio je ograničen kada je zakon usvojen. Odlučeno je da će sudovi imati ograničen domet kada odlučuju o stvarima u vezi sa porodičnim pravom. Prema zakonu, ovo uključuje starateljstvo nad decom, nasledstvo i razvod, ali samo kada se svi pojedinci povinuju. Kada to nije slučaj i kada se svi pojedinci ne povinuju islamskim verskim sudovima koji rešavaju spor, na snazi je redovni grčki građanski zakon. Žena iz Komotinija po imenu Šatize Mola Sali uložila je žalbu Evropskom sudu za ljudska prava i tada je zakon došao u centar pažnje. Žalila se protiv Grčke zbog spora oko prava nasledstva sa sestrama preminulog muža. Nakon što je njenu žalbu prihvatio sekularni pravosudni sistem Grčke, njenu pobedu je poništio Vrhovni sud, navodeći da niko osim muftije nema nadležnost da odlučuje o pitanjima nasleđa u muslimanskoj zajednici.[21]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Grčka i Turska potpisale su Istanbulsku konvenciju 1881. godine, koja je bila prva osnova za islamske verske sudove. Kako je Osmansko carstvo polako gubilo svoje evropske teritorije, izgubilo je najveći deo Tesalije, koja je danas centralna Grčka, zbog ove konvencije. S druge strane, ova konvencija je preostalom muslimanskom stanovništvu dala niz prava, koja su im omogućavala slobodu veroispovesti i opstanak muslimanskih verskih sudova, koji su trebali da zadrže svoj legitimitet i donose odluke o pitanjima vezanim za veru. Ta pitanja se često odnose na porodično i nasledno pravo, koji spadaju u lični status. Na kraju Prvog balkanskog rata 1913. godine, Grčka i Turska potpisale su Atinski sporazum. Grčka je osvojila nove oblasti, prvenstveno Makedoniju i Epir, i potisnula Tursku dalje, što je ostavilo mnogo Turaka i drugih muslimana na novim teritorijama Grčke. Ova nova konvencija ih je zaštitila i dala muftiji vlast nad zakonima u vezi sa porodicom i sukcesijom među muslimanskim stanovništvom. Neki od zakona koji su doneti radi sprovođenja ovih konvencija kasnije su ukinuti; drugi su ostali na snazi, ali su zakoni koji su uvedeni nakon najvažnije konvencije ograničeni tek nedavno, 2018.[21] Lozanski mir iz 1923. primenjivao se na celu Grčku osim na ostrva Dodekanez. Grčka i Turska potpisale su konvenciju, slažući se da se sva pitanja u vezi sa ličnim statusom manjina rešavaju u skladu sa verskim pravom, a ne građanskim. Verski sudovi nisu obrađeni u ovoj konvenciji, ali je ostavljen prostor za mogućnost budućeg drugačijeg regulisanja ovih pitanja. To se smatralo mogućim samo u slučaju da se formira posebna komisija koja bi predstavljala manjinu i donosila odluke. 1926. to se dogodilo u Turskoj jer je ukinula ulogu verskog zakona. Manjine su pristale da ponište svoj prethodni specijalni status i da budu predmet novog Turskog građanskog zakonika. Grčke vlasti su, s druge strane, dugo čekale da razmotre promenu zakona koji se bave pitanjima muslimanske porodice do 2018. godine, plašeći se da će Turska zahtevati izmene i dopune Sporazuma iz Lozane.[21][22]

Šerijat u Zapadnoj Trakiji[uredi | uredi izvor]

Muftije donose odluke o raznim pitanjima u skladu sa šerijatskim pravom kao islamskim pravnim sistemom prvenstveno zasnovanim na Kuranu i islamskoj tradiciji. Kako se šerijatski zakon tumači i primenjuje zavisi od islamskih pravnih škola mišljenja i one se često veoma razlikuju jedna od druge. Muslimani Zapadne Trakije su daleko od homogenosti i razlikuju se i etnički i verski. Polovina ovih muslimana je turskog porekla, slede Pomaci i Romi, a velika većina ispoveda sunitski islam, dok je oko 10% iz reda sufijskih bektašija. Uprkos ovim razlikama među ovom muslimanskom manjinom u Grčkoj, čini se da se svi oni uglavnom slažu oko važnih aspekata islamskog prava u pogledu njihovog ličnog statusa, koji se, naime, smatra hanafijskim pravom kakav je bio u Otomanskom carstvu. S druge strane, postoje oblasti sukoba između osnova šerijatskog porodičnog prava i grčkog i međunarodnog pravnog sistema. Jedna od dve oblasti je princip ravnopravnosti polova; islamski zakoni koji se bave razvodom i poligamijom dokazuju nejednak tretman polova. Druga je briga za najbolji interes deteta; postoje pravila u islamskom pravu koja su u suprotnosti sa pravima deteta zagarantovanim Konvencijom UN koja se bavi brakom maloletnika i starateljstvom nad decom.[22]

Postojale su dve škole mišljenja u vezi sa primenom islamskog zakona o muslimanskim zajednicama u Grčkoj. Prvi i široko rasprostranjeni kaže da šerijatski zakon treba da se primenjuje samo na muslimansku zajednicu u regionu Zapadne Trakije i da drugi muslimani širom Grčke (uključujući i one na ostrvima Dodekanez) treba da budu pod jurisdikcijom Grčkog građanskog zakonika, koji je stupio na snagu 1946. godine. Prema drugom, islamski zakon bi trebalo da se primenjuje na sve muslimane u Grčkoj, bez obzira na region u kome žive, što je Vrhovni sud doneo 1980. godine. On je tvrdio da je muftija sudija pravno u skladu sa konceptom „prirodnog sudije“. U jednom slučaju nakon razvoda, kada je žena podnela zahtev za alimentaciju za svoje dete i sebe, nadležnost je data muftiji iz Ksantija u Zapadnoj Trakiji jer su bivši supružnici bili muslimani, iako su oboje bili iz Atine. U još jednom novijem slučaju iz 2007. godine, Vrhovni sud je proglasio da su muftije u svom delokrugu imale mnoga pitanja koja uključuju muslimane, s obzirom na to da ih šerijatski zakon pokriva. Neki od njih su bili brak, razvod, alimentacija, nasledstvo, različita pitanja maloletnika i dr.[23]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Imaret kapija u Kavali sa posvetom na osmanskom turskom. Uočljiva su imena sultana Mahmuda II, Ali-paše (Muhamed Ali iz Egipta, rodom iz Kavale), i islamska godina 1233 koja odgovara 1817.n.e.
    Imaret kapija u Kavali sa posvetom na osmanskom turskom. Uočljiva su imena sultana Mahmuda II, Ali-paše (Muhamed Ali iz Egipta, rodom iz Kavale), i islamska godina 1233 koja odgovara 1817.n.e.
  • Minaret pored Solunske rotonde. Tokom osmanskog perioda, rotonda je korišćena kao džamija.
    Minaret pored Solunske rotonde. Tokom osmanskog perioda, rotonda je korišćena kao džamija.
  • Iluminirani kolofon iz 1269. godine po Hidžri, na arapskom jeziku. Autor, neki Muhamed Salih bin Omar, navodi da je rođen u "Kumuljuni" (Gumulčine, danas Komotini u Zapadnoj Trakiji).
    Iluminirani kolofon iz 1269. godine po Hidžri, na arapskom jeziku. Autor, neki Muhamed Salih bin Omar, navodi da je rođen u "Kumuljuni" (Gumulčine, danas Komotini u Zapadnoj Trakiji).
  • Hram Kutukli Babe, člana reda Bektašija, u Selinu, Rodopi, Zapadna Trakija, Grčka.
    Hram Kutukli Babe, člana reda Bektašija, u Selinu, Rodopi, Zapadna Trakija, Grčka.
  • Džamija u Filiri, Grčka
    Džamija u Filiri, Grčka

Istorija[uredi | uredi izvor]

Muslimani su živeli u granicama moderne Grčke od ere Kritskog emirata (824–961). Ove najranije sledbenike islama su misionari poput Nikona Pokajanija ubili, porobili ili preobratili u hrišćanstvo. Njihova naselja, džamije i zidovi srušeni su nakon vizantijskog ponovnog osvajanja Krita 961. godine.[24][25]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ See Hugh Poulton, 'The Balkans: minorities and states in conflict', Minority Rights Publications, 1991
  2. ^ „Lecturer of Turkish language in Rhodes breaks old stereotypes”. turkishimage.blogspot.com. 
  3. ^ Ta Nea 23 April 2010
  4. ^ a b „Greece”. state.gov. 
  5. ^ „Failure to settle matter has rankled sensibilities here and abroad - Kathimerini”. ekathimerini.com. 
  6. ^ „Greece: Athens mosque likely to open by September, official says”. www.aljazeera.com. Pristupljeno 2019-11-19. 
  7. ^ Tsiachris, Christos. „Is there a legal basis for banning or restricting mosques in Greece and Switzerland?”. UNILU/CCCLR Working Paper Series WP 01/14 (na jeziku: engleski). 
  8. ^ a b Dilouambaka, Ethel. „Is Athens Getting Its First Mosque After A 180-Year Ban?”. Culture Trip. Pristupljeno 2019-11-19. 
  9. ^ „Thessaloniki's Turks have no place to worship or bury their dead”. www.aljazeera.com. Pristupljeno 2019-11-19. 
  10. ^ „"Φωτιά στα τζαμιά" διά χειρός Χρυσής Αυγής”. efsyn.gr. 24. 6. 2016. Arhivirano iz originala 25. 06. 2016. g. Pristupljeno 13. 05. 2022. 
  11. ^ „Attentat contre une mosquée en Grèce”. Le Figaro.fr (na jeziku: francuski). Le Figaro. 2. 4. 2010. 
  12. ^ „Rising tide of Islamophobia engulfs Athens”. The Globe and Mail. Pristupljeno 9. 3. 2017. 
  13. ^ „Greeks Shout Obscenities, Egg Muslims as they celebrate Eid”. worldnewsvine.com. 
  14. ^ Kitsantonis, Niki (1. 12. 2010). „Attacks on Immigrants on the Rise in Greece” — preko NYTimes.com. 
  15. ^ „European Public Opinion Three Decades After the Fall of Communism — 6. Minority groups”. Pew Research Center. 14. 10. 2019. 
  16. ^ „The Muslim Communities in Kos and Rhodes: Reflections on Social Organization and Collective Identities in Contemporary Greece” (PDF). www.helsinki.fi. 
  17. ^ Feka, Armand (2013-07-16). „Griechenlands verborgene Albaner”. Wiener Zeitung. Pristupljeno 2016-03-02. 
  18. ^ a b v Kretsi, Georgina (2005). „Shkëlzen ou Giannis? Changement de prénom et stratégies identitaires, entre culture d'origine et migration [Shkëlzen or Giannis? Change of Name and Identity strategies, between Culture of Origin and Migration]”. Balkanologie. 1 (2). 
  19. ^ Lars Brügger, Karl Kaser, Robert Pichler, Stephanie Schwander-Sievers (2002). Umstrittene Identitäten. Grenzüberschreitungen zuhause und in der Fremde. Die weite Welt und das Dorf. Albanische Emigration am Ende des 20. Jahrhunderts = Zur Kunde Südosteuropas: Albanologische Studien. Vienna: Böhlau-Verlag. str. Bd. 3. ISBN 3-205-99413-2. 
  20. ^ Kitsaki, Georgia (2011). „Ethnic groups:Identities and relationships in the Greek-Albanian border”. Ur.: Nitsiakos, Vassilis. Balkan border crossings: Second annual of the Konitsa Summer School. Lit Verlag. str. 151. ISBN 978-3-643-80092-3. 
  21. ^ a b v g d đ „Greece limits Islamic Sharia law courts for Muslim minority”. Deutsche Welle (DW). Pristupljeno 1. 9. 2020. 
  22. ^ a b v Tsaoussi, Aspasia; Zervogianni, Eleni (25. 5. 2011). „Multiculturalism and Family Law: The Case of Greek Muslims”. European Challenges in Contemporary Family Law: 209—219. Pristupljeno 1. 9. 2020. 
  23. ^ Greece: Status of Minorities (PDF). The Law Library of Congress. oktobar 2012. str. 38—39. Pristupljeno 1. 9. 2020. 
  24. ^ Canard 1971, str. 1084–1085
  25. ^ Kazhdan 1991, str. 96

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Lars Brügger, Karl Kaser, Robert Pichler, Stephanie Schwander-Sievers (2002). Umstrittene Identitäten. Grenzüberschreitungen zuhause und in der Fremde. Die weite Welt und das Dorf. Albanische Emigration am Ende des 20. Jahrhunderts = Zur Kunde Südosteuropas: Albanologische Studien. Vienna: Böhlau-Verlag. str. Bd. 3. ISBN 3-205-99413-2. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ислам_у_Грчкој&oldid=27678113”