Istorija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Istorija, Nikolaos Gizis 1892.

Istorija (od grčke riječi ἱστορία - istoria, što znači „istraživanje, znanje koje se stiče istraživanjem“)[1] ili povijest[2][3], je nauka o prošlosti, koja se naročito odnosi na ljude.[4][5] To je opšti izraz koji se odnosi na prošle događaje, kao i na pamćenje, otkrivanje, skupljanje, organizovanje, predstavljenje i tumačenje informacija o određenim događajima. Naučnici koji se bave istorijom se zovu istoričari. Događaji koji su se dogodili prije pisane istorije smatraju se preistorijom.

Istorija se može odnositi i na akademsku disciplinu koja koristi priču kako bi ispitala i analizirala niz prošlih događaja i objektivno utvrdila obrasce uzroka i posljedica koje ih određuju.[6][7] Istoričari ponekad raspravljaju o prirodi istorije i o njenoj upotrebi razmatranjem discipline studija tj. njene svrhe, kao način pružanja „perspektive“ o problemima sadašnjosti.[6][8][9][10]

Priče koje su zajedničke za određenu kulturu, a nemaju osnova u spoljašnjim izvorima (kao što su priče o Marku Kraljeviću ili o Kosovskoj bici) obično se svrstavaju kao kulturna baština, jer se nad njima ne može sprovesti „nepristrasna istraga“ kako zahtjeva istorija kao nauka.[11][12] Herodot, grčki istoričar iz 5. vijeka prije n. e. koji se smatra „ocem istorije“, je zajedno sa svojim savremenikom Tukididom, dao osnove za stvaranje savremena ljudske istorije. Njihov rad nastavlja da se čita i danas i stvara podjelu između Herodotovog vida istorije koji se fokusira na kulturu i Tudidiovog koji se fokusira na vojnu istoriju.

Savremena istorija je širog opsega, i obuhvata proučavanje pojedinih oblasti i određenih tematskih elemenata istorijskog istraživanja. Istorija je često dio osnovnog i srednjeg obrazovanja, a akademske studije istorije su glavna disciplina univerzitetskih studija.

Etomologija[uredi]

Istorija je dobila ime po grčkoj reči (h)istorija (ἱστορία) što je značilo znanje stečeno raspitivanjem i slušanjem. Pojam (h)istorija kasnije su proširili na poznavanje prošlih događaja i, na kraju, na izlaganje zbivanja iz prošlosti. U ovom značenju reč (h)istorija prvi put sreće se kod Herodota iz Halikarnasa, koji se smatra „ocem istorije“. Zadatak istorije kao nauke jeste da na osnovu pouzdanih dokaza, do kojih se dolazi proučavanjem istorijskih izvora, tačno opiše i objasni razvoj ljudskog društva u prošlosti. Istorija treba da odgovori na pitanja: šta, gde, kada, kako i zašto.

Praistorija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Praistorija.

Praistorija ili preistorija, nije predmet proučavanja istoričara, već se njome bavi arheologija. Praistorija je period do pojave pisma. Datum koji označava kraj praistorije, dan kada su pisani izvori postali korisni akademski izvori, varira od regiona do regiona. U Egiptu je uglavnom prihvaćeno da se praistorija završava oko 3200. p. n. e. dok je kraj praistorije na Novoj Gvineji oko 1900. p. n. e.

Periodizacija istorije[uredi]

Postoji više periodizacija istorije, zavisno od istoričara ili istorijske škole. Nijedna od nije egzaktna, te se periodizacja koristi zavisno od date porebe ili predmeta proučavanja. Najuobičanija je:

Veliki istoričari[uredi]

Grčkog istoričara Herodota, koji je živeo u 5. veku p. n. e., nazivaju „ocem istorije“. On je prvi koji je težio prikupljanju svih relevantnih podatka o određenim prošlim događajima (takođe i podatke o stranim zemljama i narodima) do kojih je mogao doći, iz svih pristupačnih izvora. Upoređivao je razne izvore, kritički ih ocenjivao i nastojao dati što objektivniju sliku, suzdržavajući se od vrednosnih sudova („Ja ne sudim, samo izveštavam“). Ocem moderne istorije kao nauke smataju Leopolda Rankea.

Istorijski izvori[uredi]

Istorijski izvori mogu biti:

  • materijalni (svi materijalni ostaci: hramovi, crkve, spomenici...)
  • pisani (knjige, razni dokumenti, pisma (sve što je pisano na treskama)...)
  • usmeni (priče s kolena na koleno - najmanje verodostojan)
  • audio-vizuelni (tonski zapis i film - pojavljuje se krajem 19. veka)

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Joseph, Brian (Ed.); Janda, Richard (Ed.) (2008). The Handbook of Historical Linguistics. Blackwell Publishing (published 30 December 2004). стр. 163. ISBN 978-1-4051-2747-9 
  2. Pešikan; Jerković; Pižurica (2010). Pravopis srpskoga jezika. Novi Sad: Matica srpska, str. 411.
  3. Речник српског језика. Матица српска. 2007. „ПОВЕСТ, -и (ијек. ПОВИЈЕСТ, -и)“ 
  4. „History Definition“ Приступљено 21 January 2014. 
  5. „What is History & Why Study It?“ Приступљено 21 January 2014. 
  6. 6,0 6,1 Professor Richard J. Evans (2001). „The Two Faces of E.H. Carr“. History in Focus, Issue 2: What is History?. University of London Приступљено 10 November 2008. 
  7. Professor Alun Munslow (2001). „What History Is“. History in Focus, Issue 2: What is History?. University of London Приступљено 10 November 2008. 
  8. Tosh, John (2006). The Pursuit of History (4th ed.). Pearson Education Limited. ISBN 1-4058-2351-8. p 52
  9. Peter N. Stearns, Peters Seixas, Sam Wineburg (eds.), ed. (2000). „Introduction“. Knowing Teaching and Learning History, National and International Perspectives. New York & London: New York University Press. стр. 6. ISBN 0-8147-8141-1. 
  10. Nash l, Gary B. (2000). „The "Convergence" Paradigm in Studying Early American History in Schools“. In Peter N. Stearns, Peters Seixas, Sam Wineburg (eds.). Knowing Teaching and Learning History, National and International Perspectives. New York & London: New York University Press. стр. 102–115. ISBN 0-8147-8141-1. 
  11. Seixas, Peter (2000). „Schweigen! die Kinder!“. In Peter N. Stearns, Peters Seixas, Sam Wineburg (eds.). Knowing Teaching and Learning History, National and International Perspectives. New York & London: New York University Press. стр. 24. ISBN 0-8147-8141-1. 
  12. Lowenthal, David (2000). „Dilemmas and Delights of Learning History“. In Peter N. Stearns, Peters Seixas, Sam Wineburg (eds.). Knowing Teaching and Learning History, National and International Perspectives. New York & London: New York University Press. стр. 63. ISBN 0-8147-8141-1. 

Spoljašnje veze[uredi]

Istorija na Projektu otvorenog direktorijuma

Sa drugih Vikimedijinih projekata :