Istorija Lužičkih Srba (monografija)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Istorija Lužičkih Srba
Spoljni omot I toma na gornjolužičkosrpskom jeziku (1977)
Nastanak i sadržaj
Autorkolektiv autora
ZemljaNemačka Demokratska Republika
Jeziknemački, gornjolužičkosrpski
Žanr / vrsta delaistorija
Izdavanje
Izdavanje1974—1979.
Za druge upotrebe, pogledajte Istorija Lužičkih Srba (višeznačna odrednica).

„Istorija Lužičkih Srba” (nem. Geschichte der Sorben, glsrp. Stawizny Serbow) monografija je o istoriji Lužičkih Srba u Lužici od davnina u četiri toma, koju je napisala grupa autora i izdata na nemačkom i gornjolužičkosrpskom jeziku 1974—1979. godina.

„Istorija Lužičkih Srba” postala je drugi temeljni rad o lužičkosrpskoj istoriji posle 144-stranične „Istorije lužičkosrpskog naroda” koju su napisali Poljak V. Boguslavski i M. Hornik 1884. godine (u periodu kada su Lužički Srbi bili izloženi nacionalnom ugnjetavanju u Nemačkoj).[1]

Odluku o stvaranju „Istorije Lužičkih Srba“ donelo je rukovodstvo Instituta za lužičkosrpski narodopis Akademije nauka NDR-a (na predlog istoričara Akademije nauka NDR-a i Univerziteta „Karl-Marks” u Lajpcigu 25. juna 1962. godine. Drugi kongres petog saveznog kongresa „Domovini”, održan 27. aprila 1963. godine, podržao je ovaj predlog. Rukovodstvo predstojećim radom preuzeo je Institut za lužičkosrpski narodopis. Akademija nauka uključila je projekat u centralni istraživački plan Istorijske sekcije na Akademiji 1964—1970. godina. Za razjašnjenje metodoloških pitanja moderne istorije, 1967. godine u Akademiji je osnovana privremena radna grupa Istorijske posebne komisije. Godine 1969. održana je sednica u direkciji Centralnog instituta Akademije nauka, na kojem je odlučeno proširenje obima monografije sa tri na četiri toma. Pored autorskog kolektiva u radu na „Istoriji Lužičkih Srba” učestvovali su i stručnjaci iz reda instituta Akademije nauka i univerziteta NDR-a, kao i Sovjetskog Saveza i Poljske[2] (tekst buduće monografije je razmatran u nekoliko zemalja[3]). Godine 1979. kolektiv autora je nagrađen ordenom Radničke zastave.[4]

Delo je napisano pod rukovodstvom (pod opštim uredništvom[4]) M. Kaspera, F. Metška, J. Šolte i K. Šilera. Prvi je izašao iz štampe (1975. godine) drugi tom monografije, knjiga je obuhvatala period od 1789. do 1917. godine. Godine 1976. — treći tom (period od 1917. do 1945. godine); godine 1977. — prvi tom (od davnina do 1789. godine); godine 1979. — četvrti tom (od 1945. godine).[3] Jedan od autora monografije J. Šolta pisao je da monografija „prvi put s marksističko-lenjinističke pozicije daje opštu sliku prošlosti, sadašnjosti i budućnosti lužičkosrpskog naroda”.[5]

Monografija sadrži mnogobrojne ilustracije i geografske karte (na primer, granice lužičkosrpskog jezičnog područja, širenje seljačkih nemira). Na kraju svakog toma se nalazi spisak glavne literature; geografski registar i registar imena, indeks društvenih i političkih organizacija.[6]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Domowina. str. 9. 
  2. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Domowina. str. 10. 
  3. ^ a b Lapteva, L. P. (1976). Lužickie serbы v tiskah kaйzerovskoй imperii. 3. Moskva: Sovjetsko slavjanovedenije. str. 91. 
  4. ^ a b Bogaeva, N. A. (1982). Tridcatiletie Instituta serbolužickogo narodovedeniя v Budišine. 5. Moskva: Sovjetsko slavjanovedenije. str. 126. 
  5. ^ Šolta, Яn (1980). Marksistko-leninskaя koncepciя istorii lužickih serbov. 1. Moskva: Sovjetsko slavjanovedenije. str. 78. 
  6. ^ Lapteva, L. P. (1976). Lužickie serbы v tiskah kaйzerovskoй imperii. 3. Moskva: Sovjetsko slavjanovedenije. str. 92. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Лужичких_Срба_(монографија)&oldid=26892110”