Istorija ateizma

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Deo serije o ateizmu
Ateizam
  • Koncepti
  • Istorija
Vrste
Argumenti ateizma
Protiv Božijeg postojanja
Ljudi
Slični stavovi
Agnosticizam
Nereligioznost
Naturalizam
Sekularizam

Ateizam (izvedeno od grčkog ἄθεος atheos; „bez bogova; bezbožnik; sekularni; negiranje i preziranje bogova”[1]) odbijanje je verovanja u postojanje božanstava. Ateističke ideje i njihov uticaj imaju dugu istoriju. Tokom vekova, ateisti su podržali nedostatak vere u bogove pomoću niza oblasti, uključujući nauku i filozofiju.

Filozofske misli ateista su počele da se pojavljuje u Evropi i Aziji u šestom ili petom veku pre nove ere. Vil Djurant u svom delu Istorija civilizacije objašnjava da je kod nekih pigmej plemena u Africi uočeno da nema kultova ili obreda. Nije bilo totema, božanstava ili duhova. Mrtve su sahranjivali bez ceremonije ili predmeta i nije im bila posvećena posebna pažnja.

Indijska filozofija[uredi | uredi izvor]

Na Istoku su se u šestom veku pre nove ere pojavile religije koje ne zahtevaju verovanje u božanstva, đainizam, budizma i sekte u hinduizmu u Indiji, a taoizam u Kini. Ove religije tvrde da nude filozofski i spasiteljski put bez verovanja u božanstva. Božanstva se ne smatraju kao neophodna za spas u ranoj budističkoj tradiciji.[2]

Klasična Grčka i Rim[uredi | uredi izvor]

Sokrat, otac zapadne filozofije
Epikur, tvorac epikurejstva

U Zapadnoj antici, teizam je bio temelj vere koja je podržavla legitimitet države (polisa, kasnije Rimskog carstva). Istorijski gledano, svaki čovek koji nije verovao u nekog Boga kog podržava država je bio optužen za ateizam, a to je tada bio zločin koji se kažnjavao smrtnom kaznom. Iz političkih razloga, Sokrat je u Atini 399. godine pre nove ere bio optužen za atheos („odbijanje da prizna bogove”). Hrišćani u Rimu su takođe viđeni kao opasnost za državnu religije i smatrani su kao ateisti.[3] Dakle, optužbe za ateizam su se često tretirale kao optužbe za jeres i bile su politički instrument za eliminisanje neprijatelja.

Presokratovska filozofije[uredi | uredi izvor]

Zapadna filozofija nastaje u grčkom svetu u šestom veku pre nove ere. Prvi helenski filozofi nisu bili ateisti, ali su pokušavali da objasne svet pomoću procesa prirode, a ne mitologije. Tako je munja rezultat „vetara koji razbija oblake”,[4] a zemljotres nastaje kada „zemlju promeni grejanje ili hlađenje”.[5] Rani filozofi su često kritikovali tradicionalne verske koncepte. Ksenofan (6. vek pre nove ere) je tvrdio da ako bi krave i konji imali ruke „konji bi crtali bogove kao konje, a krave bi ih crtale kao krava”.[6] Anaksagora (5. vek pre nove ere) je tvrdio da je Sunce „vatrenom mase veća od Peloponeza”, zbog čega je bio primoran da pobegne iz Atine.[7]

Prvi materijalistički filozofi su atomisti Leukip i Demokrit (5. vek pre nove ere), koji su pokušali da objasne formiranje i razvoj sveta sa stanovišta mogućnosti kretanja atoma u beskonačnom prostoru.

Euripid (480—406. godine pre nove ere) je zapisao u svojoj predstavi Belerofon:

„Da li neko kaže da ima bogova iznad? Nema; ne, nema. Neka vas budala, Koju vode ove lažne priče ne prevari”.[8]

Aristofan (448—380. p. n. e.), poznat po svom satiričnom stilu, je napisao u svojoj predsatvi Vitezovi:

„Svetinje! Svetinje! Sigurno ne verujete u bogove. Koji je vaš argument? Gde su vaši dokazi?”[9]

Sofisti[uredi | uredi izvor]

U petom veku pre nove ere sofisti su počeli da preispituju mnoge tradicionalne predstave o grčkoj kulturi. Protagor je zapisao „Po pitanju bogova, ja ne mogu da kažem da oni postoje ili ne postoje”. Diagor (5. vek pre nove ere) je poznat kao „prvi ateista”.

Epikurejstvo[uredi | uredi izvor]

Jedna od najzničajnijih ličnosti ateizma je Epikur (oko 300. p. n. e.). Oslanjajući se na ideje Demokrita i atomizma, on iznosi materijalističku filozofiju u kojoj univerzumom upravljaju zakoni promene bez božanske intervencije. Iako je rekao da božanstva postoje, smatrao je da ona nisu zainteresovana za čoveka. Cilj epikurejstva je duševni mir izlaganjem da je strah od božanskog gneva iracionalan.

Jedan od zastupnika epikurejstva je Lukrecije. On je u svojoj pesmi iz 1. veka pre nove ere O prirodi stvari (lat. De rerum natura) izneo da bogovi postoje, ali je tvrdio da je verski strah glavni uzrok ljudske nesreće i da se bogovi ne mešaju u svetu.[10][11]

Epikurejci negiraju postojanje zagrobnog života i samim tim se oslobođaju straha od smrti.[12]

Epikurejci nisu bili proganjani, ali su se njihova učenja smatrala kontroverznim i kritikovali su ih stoici i novoplatonisti. Pokret je sve više slabio i izumreo je do kraja Rimskog carstva.

Srednji vek[uredi | uredi izvor]

Osim što su tokom inkvizicije gonjeni ateisti,[13][14] takođe su bile zabranjivane i spaljivane knjige koje su promovisale ateizam

U srednjovekovnom islamu, muslimanski učenjaci su prepoznali ideju ateizma i često napadali nevernike.[15] Kada je neko optužen za ateizam, on se obično smatrao kao jeretiik, a ne pristalicom ateizma.[16] Međutim, racionalista i ateisti devetog veka Ibn al-Ravandi je kritikovao koncept verskog proročanstva, uključujući i Muhamedova. Tvrdio je da verske dogme nisu prihvatljive razumu i da se moraju odbaciti.[17] Drugi kritičari religije u islamskom svetu su lekar i filozof Abu Bakr al-Razi (865—925) i naučnik Abu Isa al-Varak (9. vek).

U Evropskom srednjem veku nema jasnog izražavanja ateizma. Glavni lik u Islandskoj sagi Hrafnkel, napisane krajem 13. veka, kaže, „mislim da je to glupost verovati u bogove”. Nakon što je njegov hram Frejru spaljen, a on poslat u ropstvo, zaklinje se da nikada neće prineti žrtvu. U sagi je opisan kao goðlauss, „bezbožnik”. Jakob Grim je u svojoj Teoriji mitologije izneo:

„Važno je napomenuti da se u nordijskim legendama ponekad pominje nekoliko ljudi koji se okreću i sumnjeaju u bogove oslanjajući se na sopstvene snage i vrline.”[18]

U hrišćanskoj Evropi ljudi su bili proganjani zbog jeresi, posebno u zemljama gde je inkvizicija bila aktivna. Međutim, Pet dokaza za postojanja Boga Tome Akvinskog i Anselimov ontologičeskim argument implicitno priznaju validnost pitanja postojanja Boga.

Optužba za ateizam je korišćena za napade na političke ili verske protivnike. Papu Bonifacija VIII, koji je insistirao na političkoj dominaciji crkve, su neprijatelji optužili posle njegove smrti da je imao (malo verovatno) ateistička gledišta, kao što su „ne verovanje u besmrtnost duše i u život posle smrti”.[19]

Renesansa i reformacija[uredi | uredi izvor]

Holandski filozof Baruh Spinoza je tvrdio u 17. veku da Bog ne interveniše u svet, već da zakoni prirode objašnjavaju funkcionisanje univerzuma

U vreme renesanse i reformacije, kritika tradicionalne religijske organizacije se širila u pretežno hrišćanskim zemljama, ali to nije bio ateizam.

Termin athéisme je nastao u Francuskoj u 16. veku. Reč atheist se pojavila u engleskom jeziku početkom 1566.[20] Pojam ateizma je ponovo pečeo da se koristi kao reakcija na filozofske i verske preokrete doba prosvetiteljstva i reformacije. Tokom šesnaestog i sedamnaestog veka, reč „ateista” je korišćena isključivo kao uvreda; niko nije hteo da se izjasni kao ateista.[21] Iako je ateističku knjigu Theophrastus redivivus objavio nepoznati autor u 16. veku, ateizam je bio epitet koji podrazumeva odsustvo moralnih ograničenja.[22]

Reformacija u Evropi je otvorila put za ateiste napadajući autoritet katoličke crkve. Deizm je stekao uticaj u Francuskoj, Pruskoj i Engleskoj i ponudio veru u božanstvo, ali „dok su neki deisti bili prerušeni ateisti, većina njih su bili religiozni, a po današnjim standardima bi se nazivali pravim vernicima”. Naučna i matematička otkrića ljudi poput Kopernika, Njutna i Dekarta su skicirala sliku prirodnih zakona koja je podstakla ovaj novi pogled na svet.[23] Holandski filozof Baruh Spinoza je bio „verovatno prvi poznati polu-ateista koji se izjasnio u hrišćanskoj zemlji u modernom dobu”. Spinoza je bio proteran iz svoje sinagoge zbog protesta protiv učenja svojih rabina i zbog nepresustvovanja molitvi subotom. On je verovao da Bog ne interveniše u svet i da zakoni prirode objašnjavaju kako funkcioniše univerzum.[24]

Engleski filozof Tomas Hobs (1588—1679) je bio optužen za ateizmam, ali je on to negirao. Njegov teizam je bio neobičan, jer je verovao da je Bog materija. Pre njega, britanski dramski pisac i pesnik Kristofer Marlou (1563—1593) je bio optužen za ateizam kada je delo koje poriče božanstvo Isusa Hrista pronađeno u njegovoj kući. Ubijen je pre nego što je mogao da se odrani od optužbe.

Epoha prosvetiteljstva[uredi | uredi izvor]

Notre-Dame u Strazburu je pretvoren u hram uma

Iako nije preobražavao većinu stanovništva, verzija deizma je postala uticajana u određenim intelektualnim krugovima. Žan Žak Ruso je osporavao hrišćanske ideje da su ljudska bića grešna od kad su napustila Edenske vrt i umesto toga je predložio da su ljudi u početku dobri. Volter je zaslužan za približavanje deizma široj publici, ali njegov rad priznaje da je strah od Boga važan policajac i Volter iznosi „ako Bog ne postoji, trebalo bi ga izmisliti”.[25]

Prvu knjigu u modernom vremenu koja isključivo promoviše ateizam je napisao francuski katolički sveštenik Žan Meliser (1664—1729). Njegovi posthumno objavljeni filozofski eseja (Misli i ubeđenja Žana Melisera[26]) odbacuju koncept Boga (kako u hrišćanskom tako i u deističeskih smislu), duše, čuda i discipline teologije.[27] filozof Mišel Onfreu tvrdi da njegov rad označava početak „istorije pravog ateizma”.[27]

Do 1770-ih godina, ateizam u pretežno hrišćanskim zemljama je prestajao da bude opasna optužba i polako postaje dozvoljen. Prvo otvoreno poricanje postojanja Boga i priznanje ateizma od antičkih vremena je izneo Baron Holbah (1723—1789) u svom radu iz 1770. godine, Sistem prirode. Holbah je bio pariski radnik koji je vodio poznati salon koji su posećivali mnogi intelektualci tog vremena, uključujući i Denija Didroa, Žana Žaka Rusoa, Dejvida Hjuma, Adama Smita i Bendžamina Frenklina. Međutim, njegova knjiga je objavljena pod pseudonimom i bila je zabranjena i javno ju je spalio dželat.

U Škotskoj, Dejvid Hjum je objavio šest tomova istorije Engleske 1754. godine, u kojima je dao malo pažnje Bogu. On je nagovestio da ako bi Bog postojao, oni nije zainteresovan za Evropu. Hjum je ismejavao čuda, ali je bio obazriv što se hrišćanstva tiče.[28]

Pamflet Odgovor na dr Pristlijeva pisma filozofskom neverniku (1782) se smatra prvom publikovanom deklaracijom ateizma u Britaniji. Inače nepoznat Vilijam Hamon (možda pseudonim) je potpisao predgovor i pogovor kao urednik rada, a anonimni glavni tekst se pripisuje Metju Tarneru, lekaru iz Liverpula koji je poznavao Pristlija. Istoričar ateizma Dejvid Berman tvrdi da je Tarner autor, ali je takođe izneo da su možda bila dva autora.[29]

Moderna istorija[uredi | uredi izvor]

Devetnaesti vek[uredi | uredi izvor]

Francuska revolucija 1789. godine je donela ateističkoj misli politički značaj u nekim zapadnim zemljama i otvorila put za racionalizam, slobodoumlje i liberalizam. Persi Biš Šeli, rođen 1792. godine kao dete doba prosvetiteljstva, je bio izbačen sa Oksfordskog univerziteta 1811. godine zbog pamfleta Potreba za ateizmom. Ovaj pamflet se smatra kao prva ateistička rasprava objavljena na engleskom jeziku. Rani ateistički uticaj u Nemačkoj je imao Ludvig Fojerbah (1804—1872) sa svojim delom Suština hrišćanstva. On je uticao na druge nemačke ateističke mislioce devetnaestog veka, kao što su Karl Marks, Maks Štirner, Artur Šopenhauer (1788—1860) i Fridrih Niče (1844—1900).

Karl Marks

Karl Marks, ateistički politički ekonomista, je napisao u svom delu Doprinos kritici Hegelove filozofije prava 1844. godine: „Verske patnje su u jedno izraz stvarne patnje i protest protiv stvarnih patnji. Religija je uzdah stvorenja pod opresijom, srce bessrdečnog sveta i duh bezdušnih redova. Ona je opijum za narod.” Marks je verovao da se ljudi okreću religiji da otupe bol izazvan realnim društvenim situacijama; to jest, Marks govori o religiji kao pokušaju da se prevaziđe materijalno stanje u društvu i bol klasnog društva. Religija je po njemu korišćena za stvaranje sveta snova i pružanje verniku društvenu kontrolu. Vernici se nadaju pomoći i pravdi u životu posle smrti. U istom eseju navodi, „Čovek stvara religiju, religija ne stvara čoveka”.[30]

Fridrih Niče

Fridrih Niče je bio mislilac 19. veka poznat po aforizamu Bog je mrtav (nemački Gott ist tot). Frazu nije govorio Niče direktno, ali ju je koristio u dijalozima likova u svojim delima. Niče je tvrdio da je hrišćanski teizam kao vera bio moralni temelj zapadnog sveta i da će neuspeh i krah ovog sistema pomoću modernog razmišljanja (smrti Boga), naravno, izazvati rast nihilizma i nedostatka vrednosti. Dok je Niče bio izrazit ateista, on je takođe bio zabrinut zbog negativne posledice nihilizma na čovečanstvo. On je zato pozvao na ponovo ispitivanje starih vrednosti i stvaranje novih u nadi da će na taj način ljudi dostići nivo Nadčoveka (Übermensch).

Ateistički feminizam je takođe nastao u devetnaestom veku. Ateistički feminizam je pokret koji promoviše feminizam u ateizmu.[31] Ovaj oblik feminizma se protivi religiji i navodi je kao glavni izvor ženskog ugnjetavanja i nejednakosti polova, verujući da je većina religija seksistička.

Dvadeseti vek[uredi | uredi izvor]

Ateizam je u 20. veku našao priznanje u spektru drugih širih koncepata u Zapadnoj tradiciji, kao što su egzistencijalizam, objektivizam,[32] sekularni humanizam, nihilizam, logički pozitivizam, marksizam, anarhizam, feminizam[33] i u celom naučno-racionalističkom pokretu. Neopozitivizam i analitička filozofija su odbijali klasični racionalizam i metafiziku i koristli su strog epistemološki empirizam i nominalizam. Pristalice kao što su Bertrand Rasel su kategorički odbacivali veru u Boga. Na početku svog rada, Ludvig Vitgenštajn je pokušao da odvoji metafizički i natprirodni jezik od racionalnog diskursa.

U strukturalizmu Kloda Levija-Strosa ljudska podsvest se navodi kao izvor verskog jezika, negirajući transendentalne vrednost. Naturalisti i materialisti kao što su Džon Djui smatraju da je prirodni svet sve što postoji, negirajući postojanje Boga ili besmrtnost.[34][35]

Državni ateizam[uredi | uredi izvor]

Mao Cedung sa Josifom Staljinom 1949. godine. Obojica su zaveli državni ateizam u svojim državama

Državno protivljenje religiji je ponekad bilo agresivno. Aleksandar Solženjicin beleži progone, zatvorska zaključenja i mučenje vernika u svom radu. Samim tim, verske organizacije kao što su katolička crkva su bili najveći protivnici komunističkih režimima.

Ruska pravoslavna crkva je vekovima bila najjača i najveća pravoslavna crkava, ali su je u 20. veku potisli ruski ateisti.[36] Sovjetska vlast je 1922. godine uhapsila patrijarha ruske pravoslavne crkve.[37] Sovjetske vođe Vladimir Lenjin i Josif Staljin su progonili crkvu i njene zvaničnike 1920-ih i 1930-ih.[38] Mnogi sveštenici su bili ubijeni i uhapšeni tokom ovog perioda. Hiljade crkava su zatvorene, a neke su pretvorene u bolnice. Sovjetska vlast je 1925. godine osnovala Ligu militantnih ateista kako bi ojačala progon. Režim je popustio tek nakon nacističke invazije Sovjetskog Saveza 1941. godine.[36] Bullok piše da je „Marksistički režim bezbožan po definiciji, a Staljin se rugao religijskim verovanjima”.[39] U Divini Redemptoris, Pije XI je rekao da je ateitički komunizam Moskve usmerena na „uništenje javnog reda i podriv same osnove hrišćanske civilizacije”.

Centralna figura italijanskog fašizma je bio ateista Benito Musolini.[40] Na početku svoje karijere, Musolini je bio vatreni protivnik crkve i prvi fašistički program napisan 1919. godine je tražio sekularizaciju crkvene imovine.[41] Pragmatičniji od svog saveznika Adolfa Hitlera, Musolini je kasnije ublažio svoju poziciju i dozvolio je da se nastavi učenje religije u školama. Ovo je omogućeno potpisivanje Lateranskog ugovora 1929. godine.[40] Međutim, Non abbiamo bisogno opisuje fašistički pokret kao „pagansko obožavanje države” i „revoluciju koja je mlade ukrala od crkve i Isusa Hrista”.[42]

Većina nacista nije napustila svoje crkve. Artur Evans je napisao da se do 1939. godine 95% Nemaca izjašnjavalo kao protestanti ili katolici, 3,5% kao gottgläubig („verovanje u Boga”) i 1,5% kao ateisti.[43] Većina tri miliona članova nacističke partije je nastavila da plaća svoje religijske poreze i da se izražava kao katolik ili protestant.[44] Gottgläubig je bio nacistički pogled na verovanje u Boga zasnovan na kreacionističkim i deističkim stavovima.[45] Hajnrih Himler, koji je bio fasciniran nemačkim paganizmom, je bio je promoter gottgläubig pokreta i nije dozvoljavao ateistima da uđu u SS. Tvrdio je da bi njihovo „poricanja viših sila” moglo postati „potencijalni izvor nediscipline”.[46]

Enver Hodža, vrhovni vođa Narodne Republike Albanije, jedine zvanično proglašene ateističke države
Ričard Dokins, Kristofer Hičens, Sem Haris i Danijel Denet, "četiri jahača ne-apokalipse"[47]

U Istočnoj Evropi nakon Drugog svetskog rata je u delovima koje je osvojila sovjetska crvene armija i Jugoslavija nastao sistem jedne komunističke partije. Ove nove komunističke i socijalističke zemlje su takođe zabranjivale religiju. Progon verskih vođa je usledio.[48][49] SSSR je ponovo pokrenuo progone, ali sada i u zemljama Istočnog bloka: Poljskoj, Mađarskoj, Litvaniji i drugim zemljama. Katolički poglavari koji nisu želeli da ćute su javno poniženi ili poslati u zatvor. Lideri nacionalnih pravoslavnih crkava u Rumuniji i Bugarskoj su bili oprezniji i pokorniji.[36] Crkve u ostalim zamljama nisu toliko proganjane kao u Sovjetskom Savezu, ali ali skoro sve njihove škole su zatvorene. Religija je izgubila svoj uticaj u ovim zemljama. Decu su učili ateizam, a hiljade sveštenika je poslato u zatvor.[50]

Albanija je pod Enver Hodžom 1967. godine postala prva (i do danas jedina) formalno proglašena ateističeska država[51] i potpuno je zabranila verske obrede pomoću sistematske represije i progona pristalica. Pravo na versku ispovest je obnovljeno padom komunizma 1991. godine.

Ateizam je nakon Drugog svetskog rata bio aktivan i u Aziji, posebno Kini, Severnoj Koreji i većem delu Indo-Kine.[50] Kina je postala komunistički država 1949. godine pod vođstvom Mao Cedunga i Komunističke partije Kine. Kina je bila kolevka verske misli Istočne Azije od antičkih vremena, kao rodno mesto konfučijanizma i taoizma, a budisti su došli ovde u prvim vekovima naše ere. Pod vođstvom Maoa, Kina je postala zvanično ateistička, iako su neke verske prakse bile dozvoljene pod kontrolom države. Religije koje su se smatrale pretnjom režima poput tibetanskog budizma i falun gonga su zabranjivane. Danas oko dve petine stanovništva se izjašnjava kao ateista.[52] Verske škole i društvene ustanove su bile zatvorene, strani misionari proterani, a lokalne verske prakse zabranjivane.[50] Tokom kulturne revolucije, Mao je insistirao na borbi protiv četiri stara: „stare ideje, običaja, kulture, navika uma”.[53] Komunistička partija Kine je 1999. godine pokrenula plan od tri godine promovisanja ateizma u Tibetu. Rekli su da je „ateizam posebno važno za Tibet, jer on igra izuzetno važnu ulogu u podsticanju ekonomskog razvoja, socijalnog napretka i socijalističke duhovne civilizacije”.[54]

Dvadeset prvi vek[uredi | uredi izvor]

U početku dvadesetprvog veka sekularizam i ateizam su nastavili da se promovišu u zapadnom svetu, a broj ljudi bez religije je porastao.[55][56] Pored toga, veliki broj antiteističkih i sekularističkih knjiga, od kojih su mnoge postali bestseleri, su objavljene u ovom periodu. Autori ovih knjiga su bile mnoge istaknute lčnosti, poput Sema Harisa, Ričarda Dokinsa, Danijela Deneta, Kristofera Hičensa, Entoni Kliforda Grejlinga i drugih.[57][58] U ovom periodu je nastao pokret novog ateizma.[59] Ričard Dokins se zalaže za još vidljiviju promociju ateizma, opisanu kao „militantni ateizam”.[60] Dokins, Denet, Haris i Hičens su postali poznati kao 4 jahača ne-apokalipse nakon što su se 30. septembra 2007. sreli kod Deneta i imali privatnu diskusiju dva sata. Događaj je snimljen i objavljen pod nazivom "četiri jahača".[61] 

Ateistički feminizam je postao vidljiviji 2010-ih godina. Prva konferencija Žene u sekularizmu je održana 2012. godine.[62]

Prvi ateistički spomenik na tlu SAD je otkriven 2013. godine u sudnici Bradford okruga. Spomenik je plinta sa citatima mnogih poznatih ličnosgi, uključujući Tomasa Džefersona i Bendžamina Frenklina.[63][64]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Moderni prevodi klasičnih tekstova ponekad reč atheos prevode kao „ateistično”.
  2. ^ „The Buddhist Attitude to God”. budsas.org. Pristupljeno 29. 8. 2015. 
  3. ^ Pablo, Martin. „Remaining Catholic: Six Good Reasons for Staying in an Imperfect Church”. str. 41. Pristupljeno 5. 4. 2014. 
  4. ^ Anaximander, ap.
  5. ^ Anaximenes, ap.
  6. ^ Clement of Alexandria, Stromata, v. 14.
  7. ^ Diogenes Laertius, ii. 6—14.
  8. ^ „El-Ev: Positive Atheism's Big List of Quotations”. Positiveatheism.org. Arhivirano iz originala 26. 1. 2000. g. Pristupljeno 1. 3. 2012. 
  9. ^ Classic Drama Plays by Greek, Spanish, French, German and English Dramatists ... – Albert Ellery Bergh. Google Books. Pristupljeno 1. 3. 2012. 
  10. ^ „BBC: Ancient atheists”. BBC. Pristupljeno 13. 6. 2012. 
  11. ^ Long and Sedley, A.A. and D.N. (1985). The Hellenistic Philosophers, vol.1. Cambridge: Cambridge University Press. str. 144—149. ISBN 978-0-521-27556-9. 
  12. ^ Gaj Julije Cezar (100—44. p. n. e.), koji je bio značajno priklonjen epikurejstvu, takođe je negirao zamisao postojanja zagrobnog života. Na suđenju rimskom političaru Luciju Sergiju Katilinu molio je da se ne koristi smrtna kazna usprostavivši se sledbeniku stoičke filozofije Marku Porciju Katonu Mlađem (uporediti Cezarov govor: 51.29 i Katonov odgovor: 52.13 u Krispovom delu The War With Catiline).
  13. ^ Gey 2007, str. 250–253, 260–2.
  14. ^ Armstrong 1994, str. 98, 147.
  15. ^ "Various Muslim theologians in the early Abbasid periods wrote treatises 'Against the Unbelievers,' ... the earliest extant work bearing this title is probably the Radd ala al-mulhid of the ninth-century Zaydi theologian al-Qasim b.
  16. ^ Sarah Stroumsa, 1999, Freethinkers of Medieval Islam: Ibn al-Rdwandi, Abu Bakr al-Razi, and their Impact on Islamic Thought. str. 123.
  17. ^ Encyclopaedia of Islam, 1971, 3. svez. str. 905.
  18. ^ Jacob Grimm, 1882, Teutonic Mythology 1. deo. str. 6.
  19. ^ John William Draper, 1864, History of the intellectual development of Europe. str. 387.
  20. ^ Martiall 1566, str. 51.
  21. ^ Armstrong 1999, str. 288. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFArmstrong1999 (help)
  22. ^ Hecht, Jennifer Michael (2004).
  23. ^ Blainey 2011, str. 388
  24. ^ Blainey 2011, str. 343.
  25. ^ Blainey 2011, str. 390–391.
  26. ^ Celi naslov na francuskom: Mémoire des pensées et sentiments de Jean Meslier, prêtre-curé d'Etrépigny et de Balaives, sur une partie des erreurs et des abus de la conduite et du gouvernement des hommes, où l'on voit des démonstrations claires et évidentes de la vanité et de la fausseté de toutes les religions du monde, pour être adressé à ses paroissiens après sa mort et pour leur servir de témoignage de vérité à eux et à tous leurs semblables.
  27. ^ a b Michel Onfray (2007).
  28. ^ Blainey 2011, str. 392.
  29. ^ Pogledajte Berman 1988, 5. poglavlje.
  30. ^ Karl, Marx (februar 1844). „A Contribution to the Critique of Hegel’s Philosophy of Right”. Deutsch-Französische Jahrbücher. Pristupljeno 24. 7. 2009. 
  31. ^ „Sexism in the atheist community: not rational, not reasonable, not funny”. The F-Word. Pristupljeno 26. 7. 2010. 
  32. ^ Leonard Peikoff, niz predavanja „The Philosophy of Objectivism” (1976), 2. predavanje.
  33. ^ Overall, Christine.
  34. ^ Zdybicka, Zofia J. (2005), „Atheism”. str. 16 in Maryniarczyk, Andrzej, Universal Encyclopedia of Philosophy, 1, Polish Thomas Aquinas Association.
  35. ^ Smart, J.C.C. (9. 3. 2004).
  36. ^ a b v Blainey 2011, str. 494
  37. ^ Blainey 2011, str. 493
  38. ^ Amis 2003, str. 30–31
  39. ^ Alan Bullock; Hitler and Stalin: Parallel Lives; Fontana Press; (1993). str. 412.
  40. ^ a b Blainey 2011, str. 495–496
  41. ^ F. L. Carsten; The Rise of Fascism; Methuen & Co Ltd; London; (1976). str. 77.
  42. ^ Encyclopædia Britannica Online: Fascism - identification with Christianity; veb-izdanje, apr. 2013.
  43. ^ Richard J. Evans; The Third Reich at War; Penguin Press; New York (2009). str. 546.
  44. ^ The Nazi Persecution of the Churches, 1933-1945 By John S. Conway pp. 232; Regent College Publishing.
  45. ^ Lumans 1993, str. 48
  46. ^ Burleigh 2012, str. 196
  47. ^ „The Four Horsemen DVD $19.95”. https://richarddawkins.net. Arhivirano iz originala 11. 06. 2017. g. Pristupljeno 10. 4. 2017.  Spoljašnja veza u |website= (pomoć)
  48. ^ Peter Hebblethwaite; Paul VI, the First Modern Pope; Harper Collins Religious; (1993). str. 211.
  49. ^ Norman Davies; Rising '44: the Battle for Warsaw; Vikiing; (2003). str. 566. i 568
  50. ^ a b v Blainey 2011, str. 508
  51. ^ Majeska, George P. (1976).
  52. ^ Encyclopedia Britannica Online - China: Religion. Pristupljeno 10. 11. 2013.
  53. ^ Encyclopedia Britannica Online - China - History: Cultural Revolution. Pristupljeno 10. 11. 2013
  54. ^ China announces "civilizing" atheism drive in Tibet; BBC; 12. 1. 1999.
  55. ^ Harris, Dan (9. 3. 2009). „The Rise of Atheism”. ABC News. Pristupljeno 23. 7. 2009. 
  56. ^ Biema, David Van (2. 10. 2007). „Christianity's Image Problem”. TIME. Arhivirano iz originala 25. 05. 2009. g. Pristupljeno 23. 7. 2009. 
  57. ^ Egan, Tim (19. 10. 2007). „Keeping the faith”. BBC. Pristupljeno 23. 7. 2009. 
  58. ^ Stenger, Victor J. „The New Atheism”. Univerzitet u Koloradu. Arhivirano iz originala 11. 10. 2012. g. Pristupljeno 23. 7. 2009. 
  59. ^ Wolf, Gary (novembar 2006). „The Church of the Nonbelievers”. Wired (14.11). Pristupljeno 23. 11. 2009. 
  60. ^ „Richard Dawkins on militant atheism Talk”. TED. Arhivirano iz originala 11. 11. 2011. g. Pristupljeno 27. 11. 2009. 
  61. ^ „The Four Horsemen DVD”. Richard Dawkins Foundation (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 11. 06. 2017. g. Pristupljeno 13. 4. 2016. „On the 30th of September 2007, Richard Dawkins, Daniel Dennett, Sam Harris and Christopher Hitchens sat down for a first-of-its-kind, unmoderated 2-hour discussion, convened by RDFRS and filmed by Josh Timonen.” 
  62. ^ „Women in Secularism: 2012 conference in Washington, DC”. Women in Secularism. Arhivirano iz originala 30. 7. 2013. g. Pristupljeno 27. 2. 2015. 
  63. ^ „First atheist monument on government property unveiled”. The Independent Florida Alligator. Pristupljeno 27. 2. 2015. 
  64. ^ „Atheists unveil monument in Florida and promise to build 50 more”. Arhivirano iz originala 06. 07. 2014. g. Pristupljeno 27. 2. 2015. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_атеизма&oldid=27673621”