Istorija medicine u Nišu

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Istorija medicine u Nišu deo je istorijskog nasleđa grada i njegove kulturne baštine, od osnivanja antičkog Naisa do savremenog Niša u 21. veku.[1][2][3] Istorija medicine, kao deo kulture, jednog grada i svih naroda koji su na tom prostoru živeli, nije skup „mrtvih činjenica“ napisanih na papiru i sačuvanih u materijalnim zbirkama Niša, kojih nažalost iz pojedinih perioda ima malo, jer se medicina u gradu neprestano razvijala i preplitala sa novim epohama, koje su često određivala njegovu budućnost u srpskim, balkanskim i evropskim istorijskim okvirima.[4]

Tradicionalna medicina na širem prostoru Niša ima dugu istoriju, koja seže još iz perioda pre dolaska Rimljana a kasnije i slovenskih plemana na Balkan, i zato su njeni pojavni oblici zbir viševekovnih znanja, veština i na praksi zasnovanih teorija, verovanja i iskustava, poreklom iz različitih kultura. Bez obzira da li se njihovi principi koji se koristi u održavanju zdravlja, prevenciji, dijagnostici, poboljšanju ili lečenje fizičkih i mentalnih bolesti mogu objasniti ili ne, oni su ugrađivani u sve pojavne oblike medicine u Nišu.

Pojedinačno gledano svaki od pojavnih oblika narodne medicine nastajao i razvijao se na tradicionalnim i celovitim sistemima teorije i prakse koji su se razvijali nezavisno ili paralelno sa zvaničnom medicinom.[5] Kako su se mnogi od ovih sistema koristili, u pojedinim zemljama u okruženju Balkana, znatno pre nastanka zvanične medicinske prakse u Nišu, jednim delom te sisteme preuzimali su i uvodili u svoju medicinsku praksu, niški lekari, počev antičkih preko slovenskih turskih i na kraju srpskih lekara.[6]

Preduslovi[uredi | uredi izvor]

Budući da svaka kultura ujedno stvara i teorijski sistem koji nam omogućava razumevanje bolesti, antropolozi se zalažu da se i za lečenja u nezapadnjačkim kulturama, koja su se najčešće proučavala u sklopu istraživanja verovanja i magije, koristi termin medicina.

Medicina u Nišu ima dugu istoriju, koja seže još iz perioda pre Hrista i dolaska rimljana a potom i slovenskih plemana na Balkan. Njeni pojavni oblici svoje korene vuku iz narodne medicine, koja je trajala pre nastanka zvanične medicinske prakse. Niški lekari su, preko 20. vekova, svoja saznanja o bolestima i njihovom lečenju, jednim delom, sticali viševekovnom posmatranjem i iskustvima postignutim u lečenju (koja su prenošena sa kolena na koleno iz generacije u generaciju), a drugim delom preuzimanjem i uvođenjem u sopstvenu medicinsku praksu novih metoda, antičke, vizantijske zapadno evropske, a mnogo kasnije i svetske medicine.

I dok se u antičkom periodu medicina u Naisu mora dovesti u vezu sa grčkom, arapskom i rimskom medicinom, u srednjovekovnom Nišu medicina se nužno mora dovesti u vezu sa medicinskim iskustvima Vizantije, čija je tradicija u lečenju bila prihvaćena kao najefiksnija na širim prostorima Balkana. Bio je to istorijski period u kome je Vizantijska kultura predsvaljala jedinstvo najboljih antičkih vrednosti i hrišćanske vere. Prema ovim saznanjima možemo reći da su glavne pojavne oblike medicine nastale na osnovnim znanjima i iskustavima preuzetim iz vizantijeske kulture, preuzimali i primenjivali i poklonici medicine u Nišu.

Međutim pored velikog uticaja antičke medicine i Vizantije, i Zapadna medicina u ovom gradu je i te kako omogućila da lekari steknu i primene značajna praktična iskustva, dok su pomoćne medicinske nauke i dalje imale karakter vizantijske škole (npr manastirska medicina). Prve tekovine medicine Zapada stizale su u Niš za vreme vladavine Stefana Dečanskog preko lekara školovanih u Italiji (Salernu, Padovi, Bolonji, Veneciji, Fermi i Rimu), potom i onih školovanih u Monpeljeu u Francuskoj. Lekari sa Zapada, u Srbiju pa i Niš najčešće su dolazili preko Kotora i Dubrovnika, našta upućuje višegodišnje postojanje dubrovačke kolonije u Nišu.[7]

Medicina u Navisosu u periodu Kelta[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Navisos
Rimljani ubijaju druide i spaljuju njihove šume

Navisos ili Vilin grad bio je Keltsko naselje u novom regionalnom središtu koga su (nakon velikog pohoda na jug Balkanskog poluostrva 281. godine p. n. e.) osnovali Kelti. Iz ovog grada u poslednjoj instanci genetskog razvoja potiče današnji grad Niš.

Dolaskom na prostor Niške kotline Kelti ne samo da su osnovali grad već su sa sobom doneli svoju kulturu, običaje pa tako i popularnu keltsku medicina, koja je začeta oko 5. veka pre nove ere. Verovanja u vezi zdravlja i bolesti Kelti su često doživljavali kao univerzalnu društvenu pojavu, jer je ona imala tendenciju da se kreće od jedne zajednice do druge, prelazi od usta do usta, kroz bajke, i priče sa putovanja trgovaca.[8][9]

Tipično za keltsku narodnu medicinu je uobičajeno verovanje u natprirodna bića koja mogu uticati na ljudsko zdravlje. U tom smislu postojalo je verovanje da određeni ljudi u zajednici poseduju okultne moći i mogu da prate zle duhove. Ova shatanja Kelti su dopunjavialli i duboko ukorenjenim znanjem stanovništva o terapijskim svojstvima biljaka, životinjskih proizvoda i vode. Mudre kelstske žene i vračare koristile su ove lekove u kombinaciji sa sopstvenim čarima i čarolija, kako bi se ubrzalo lečenje bolesti.[10]

Takođe njihovo lečenje se moglo nazvati holističkom medicinom, jer su bolesniku prilazili kao biću koje ima svoje fizičko, mentalno, emocionalno, energetsko i duhovno telo, a ne pojedinim delovima tela, po čemu je ona bila slična današnjoj, savremenoj holističkoj medicini.[11][12]

Keltski sveštenici, iscelitelji, šamani ili druidi, bili su ljudi sa velikim iskustvom i zanjem koje je vekovima prenošeno sa generacije na generaciju. Svakako je zanimljivo napomenuti da druidi nisu bili samo muškarci već i žene, koji su pe nego što se keltsko pleme naselilo na neki prostor (u ovom slučaju na prostor današnje Niške kotline), druidi su prvo istraživali njenu okolinu, prirodu, biljke, drveće sedam godina, kako bi načinili sliku o lečenju energijom prirode koja im je bila ponuđena na tom prostoru, a zatim su počeli da tu energiju prirode koriste.[13]

Prema različitim arheološkim nalazima, druidi nisu bili posvećeni samo opštoj medicine, već su se neki od njih specijalizovali za lečenje oka, a drugi više za lečenje psihe. Mesta u kojima su lečili uvek su bile povezane sa nekim keltskim bogovima koji su pomagali druidima u lečenju. Naime druidi su živeli u bliskoj vezi sa svetom duhova. Druidi su svoju dušu, vezivali sa dušu drveća, biljkaka i druge duše koja možda nemaju materijalno telo i na tome zasnivali principe keltsko lečenje jer kako oni kažu:

Kada se povežete sa ovim nematerijalnim svetom, možete da primite njegovu poruku, koja će u velikoj meri pomoći u lečenju. Važno je da se povežete sa vašom životnom energijom kako biste pružili energiju lečenja.

Ipak u snovi lečenja druida ili sveštenika ležao je pokušaj da dovedu bolesnike u stanje da se osećaju zdravim, izbegavajući negativne misli, a ne "da se otarase" bolesti. Oni su im savetovali da da stvaraju male rituale, kroz koje bi se bolesnik nekoliko minuta, nekoliko puta dnevno, na izabranom mirnom mestu posvetio lekovitim misli, zamišljajući da nakon toga oseća punu snagu kao da je zdrav.

Medicina u antičkom periodu[uredi | uredi izvor]

Nais, kao razvijeno i jako prometno naseljeno mesto, razvio se u zapadnom delu Niške kotline, koja je rečnim putem povezana sa susednim kotlinama centralno balkanskog prostora, na desnoj obali Nišave. Grad je obuhvatao teritoriju od oko 25 hektara. Na severu se prostirao do (lat. Mutatio Sarmatorum) kod Ražnja, a na jugu do (lat. Ad Herculem) kod Žitorađe. Na istoku se oblast Naisa graničila se teritorijom Remezijane. Privredni razvoj grada omogućila su rudišta koja su se nalazila na okolnim planinama, dok je sama kotlina bila pogodna za razvoj stočarstva i zemljoradnje.

U vreme cara Oktavijana Avgusta (63. p. n. e. — 14. n.e.), u periodu između Tračkog ustanka (11—13. godina p. n. e.) i dalmatsko-panonskog ustanka na teritoriji koju danas obuhvata Niške tvrđave razvio se vojni logor, kastrum.[14] Epigrafski spomenik, koji se datuje u 1. veku, pominje kohortuCilikum (lat. Cohors Cilicum), koja je bila smeštena u Naisu. Kasnije u Nais dolazi i rimski pomoćni streljački puk (lat. Cohors Cretum). Oko logora se paralelno razvilo i civilno naselje, budućeg Grada Niša.

U 2. veku u Naisu je bila smeštena Prva kohorta Aurelia Darda (lat. Cohors I Aurelia Dardanorum), namenjena za odbranu severne Dardanije.

Rimska kohorta
Kohorta je u vreme antičkog Rima bila vojna jedinica koja je funkcionisala kao deo legije. U sastavu jedne kohorte obično je bilo oko 480 legionara uključujući i šest centuriona kao komandira šest centurija koje su činile jednu kohortu. Veličina jedne centurije iznosila je 80 ljudi.
U jednoj legiji bilo je deset kohorti a prva je bila dvostruko veća od ostalih devet, odnosno, broj legionara u prvoj kohorti iznosio je oko 900-1.000, i ona je nosila naziv Cohors milliaria.[15]

Kako je svaka legija u svom sastavu imala 24 lekara može se pretpostaviti da je u kohorti u Naisu bilo najmanje 2-3 lekara, jer je ova kohorta bila sastavljena od 1.000 vojnika (lat. Cohors milliaria) i konjičkog puka (lat. Cohors equitata). Kako su uz velike vojne logore Rimljani osnivali vojne bolnice (lat. valetudinaria — od reči valetudo, u prevodu „dobro zdravlje”), koje su kasnije poslužile kao model za otvaranje bolnica širom Rimskog carstva, čak i u srednjem veku, pa se može pretpostaviti da su lekari koji su služili u kohorti Aurelia Darda osnovali i opsluživali i vojnu bolnicu u Naisu.[16][17]

Veletudinarijum u Naisu bio je sličan ovom iz Bugarske

Kako je struktura vojnih bolnica bila identična u svim vojnim logorima može se pretpostaviti da je i ova u Naisu bila postavljena u centralnom delu logora, da je bila površine 5.400 m² i pravougaonog oblika, dužine 91 m i širine 59 m.[18]

U centralnom delu objekta nalazilo se dvorište a duž sve četiri strane, bile su raspoređene bolesničke soba (u koje su smeštani bolesni i ranjeni tokom ratova). Bolnica je imala 60 soba, u dva niza (spoljašnji i unutrašnji) a svaka je bila dimenzija oko 4 h 5 metara sa vratima okrenutim prema dvorištu ili spoljnašnjoj strani bolnice.[18]

Između unutrašnjeg i spoljašnjeg niza soba postojao je širok hodnik, (koji se može videti na slici desno). Neki od ovih prostorija korišćene su od strane administrativnog osoblje, lekari i medicinskih pomoćnika.[15] Na ulazu u bolnicu, (prema skicama sačuvanih iz drugih gradova Evrope) može se pretpostaviti da je bila velika prostorija koja je služi kao 'prihvatna ambulanta bolnice.[18]

Prostorije za rekonvalescente imale su prozore za provetravanje. U nekim slučajevima (što se ne može sa pouzdanom tačnošču tvrditi za ovaj u Naisu) bolnica je imala i kupatilo sa toaletom unutar objekta.[18]

U ranoj fazi autohtona rimska medicina u Naisu bila je pod uticajem etrurskog nasleđa i starogrčke medicine (baš kao što je i starogrčka medicina svoja saznanja crpila s izvora mesopotamske i staroegipatske civilizacije - trgovina i ratovi ubrzavaju protok informacija). Do dolaska grčkih lekara (često osporavanog), ona je počivala na magijsko-religijskim osnovama. Prevladava religijsko praznovjerje: bolest je posledica nezadovoljstva bogova. Na vrhuncu takvog verovanja, uz brojne bogove kojima se obraćaju za pomoć kod pojave različitih bolesti, gotovo da svaki deo tela imao je svog boga-zaštitnika. Popularna je bila hepatoskopija, tj. čitanje božanskih poruka iz jetre žrtvovanih životinja (npr. ovčijih). Takva gatanja posmatranjem utrobe (jetra, ali i srce, pluća, žuč) žrtvenih životinja imaju poreklo u etrurske nasleđu (hepatoskopija ima poreklo na Bliskom istoku), a obavljali su ih tzv. haruspici kojima su se obraćali nosioci vojne i civilne vlasti u Rimu. Naime, jetra je smatrana središtem duše i glavnim organom čoveka.

Rimska civilizacija je izuzetno poštovala higijenu i medicinu o čemu govore pronađene skulpture iz 320. godine (pronađene na prostoru Niša) — Higije, boginje zdravlja i njenog oca Asklepija, boga medicine, koje jasno svedoče da je u drevnom Naisu zdravstvu posvećivana značajna pažnja. Iako u grčkoj mitologiji Higija nije imala neku istaknutu ulogu, sem što je bila kćerka Asklepija, antički umetnici veoma često su je prikazivali i to kao mladu ženu koja u ruci drži zmiju i zdelu sa vodom. To je bio simbol zdravlja, koji se i do danas sačuvao, a njeno ime se vezuje za čistoću - higijenu i to u raznim kombinacijama.

Rimljani su negovali i kult vode i obilato su koristili blagodeti toplih i lekovitih banjskih voda. Za Rimljane svih slojeva, kupanje i telesna nega bili su važna delatnost u slobodno vreme, pa tako i za stanovnike Naisa, koji su u, za tu namenu u Niškoj Banji i Medijani u specijalno sagrađenim termama, svakodnevno koristili toplu i lekovitu banjsku vodu pre svega sa termalnih izvora Niške Banje, ali i onih u bližoj okolini Niša. Saznanja o lekovitim svojstvima izvora Niške Banje prema raspoloživim podacima, potiču iz 362. i bila su poznata starim Rimljanima. Oni su u 2. veku, kaptirali glavno vrelo i izgradili kupatilo sa dva bazena od raznobojnog mermera. U njihovo vreme cela površina sadašnjeg parka Niške Banje bila je pod vilama, a među njima se nalazilo veliko kuptilo, sa dobro izvedenom kaptažom nad glavnim vrelom. Kaptaža i sada, posle toliko vekova, dobro služi.[19] U vreme vladavine cara Konstantina i njegovih naslednika, i u carskom naselju Medijana postojalo je kupatilo u koje je posebno izgrađenim akvaduktom doticala blagotvorna banjska voda sa izvora Niške Banje.

Kroz grad su prolazili važni putevi, lat. via militaris koji je od Singidunuma i Viminacijuma vodio u Serdiku i Konstantinopolj, vojni put koji je povezivao je Raciariju na Dunavu (Arčar u Bugarskoj) i Lisus (Lissus, Lješ u Albaniji) i put koji je vodio u Skupi. Do Dioklecijanove vladavine, grad je pripadao Gornjoj Meziji, a kasnije Sredozemnoj Dakiji (lat. Dacia Mediterranea). U Jagodin maloj i Gradskom polju otkrivene su nekropole.

Ovim putevima stanovnici Naisa su u nasleđe dobili hiljadugodišnje poznavanje lekovitog ili opojnog dejstva mnogih biljaka poput anisa, žalfije, bosiljka, nane, belog luka, pelina, odoljena (valerijane), bunike, tamjana, mirte, žalfije, kantariona itd. Poznato je da je upravo žalfija sa obronaka Sićevačke klisure bila izuzetno cenjena kao lekovita biljka.

Ovim putem u Nais je pristiglo i Hrišćanstvo kao zvanična vera rimskih careva i većinskog stanovništva grada na Nišavi, sa svim obeležjima medicine koja je ona u sebi sadržala.

Uticaj hrišćanstva na nazadovanje antičke medicine u Naisusu[uredi | uredi izvor]

Sav napredak koji je medicin postigla u antičkom periodu vrlo brzo je srušena, kada je hrišćanstvo u Naisu steklo dominaciju u četvrtom veku nove ere, jer je u ovom istorijskom periodu došlo do „premeštanja“ medicinske misli iz sveta grčkog racionalizma u Bogom-ispunjene biblijske zapise, što mnogi istoričari medicine upoređuju sa: skokom iz sjajnog vedrog dana u totalnu crnu tamu noć.

A na tu „tamnu noć“ nadovezao se i dolazak Slovena koji su prihvatili hrišćanstvo i trajao je više vekova, u kojima je izgubljena potreba za: opažanjem, eksperimentima pretpostavkama i njihovim demonstracijama. Sve bolesti i njihovo ozdravljenje smatrane su delom natprirodnih bića poput Boga ili Demona. Prema takvom pogledu, Bog je slao bolesti ljudskim bićima kako bi im dokazao Svoje nezadovoljstvo.

Medicina po dolasku Srba[uredi | uredi izvor]

Odlučujuća faza u slovenskom osvajanju i naseljavanju Balkana odigrala se između 610. i 626. godine kada je došlo do uništenja velikih gradova u njegovoj unutrašnjosti, pa tako iz zbirke o čudesima Dimitrija Solunskog saznajemo da je Niš razrušen posle 615, a pre 618. godine.[20] Rimski Naissus ili paleovizantijski romejski Ναϊσσος, ovde se poslednji put pominje. Sledilo je novo pustošenja prostora od Dunava do juga Grčke i novih opsada Soluna 616. i 618. i Carigrada 626. godine. Tek je poraz pod zidinama Konstantinovog grada doveo do prestanka varvarskih pustošenja i smirivanja situacije na poluostrvu, ali je ono tada već u velikoj meri bilo naseljeno slovenskim plemenima. U takvim okolnostima se pojavljuju i Srbi na Balkanskom poluostrvu.

Masovnije naseljavanje Srba u Niškoj kotlini počela je kada se granice na Balkanu na severoistoka i istoka pomerila zbog sukoba sa Bugarskom.

Posle razaranja iz 615-618. godine, Nisos se prvi put spominje u takozvanom Splitskom zapisu 9. februara 994. godine,[21] kada se sredinom 10. veka, negde na prostoru Šumadije, Pomoravlja i Braničeva nalazila kneževina Morava. Ona je severoistočnu granicu Srbije odredila približno na isti pravac gde je nekada bila granica rimske Dalmacije - od planine Cera prema Rudniku. Dalje se granica spuštala na jug negde između sliva Zapadne i Južne Morave.

Prve začetke tradicionalne medicine slovena u Nišu nalazimo oblike magijske medicini. Ovaj oblik lečenja bio je zasnovan na magiji – čaroliji, vradžbinama, veštini potčinjavanja volji tajanstvenih sila prirode, duhova i demona, ili verovanju da čovek svojim rečima i činima može uticati na tok prirodnih događaja, pa tako i na tok bolesti i zaštitu od njih.[22]

Gatanje koje je imalo magijski karakter mnogo je korišćeno za ozdravljenje bolesnika, i zaštitu od bolesti. Mada su Sloveni ponekad gatali i iz pogrešnih pobuda, da zdrava osoba oboli ili da se bolesnom pogorša stanje. U svrhu gatanja služili su spisi kao: Roždanik, Trepetnik, Gromovnik, Lunak, a najstarije poznati spisi potiču iz 13. veka i sadrži uputstva za gatanje. Pored uputstva sadrže i ključ za gatanje u obliku krsta.

Ono što se sigurno zna, je činjenica da su stari Sloveni prihvatili mnoge običaje i način života starosedelaca Balkanskog poluostrva, posebno u onim oblastima gde je posebno prednjačio Antički Rim.

Medicina u prednemanjićkom periodu[uredi | uredi izvor]

Posle obnove Vizantije 1018. godine Niš je važno uporište vizantijske civilizacije, kulture i umetnosti, pa i medicine, odakle zrače u unutrašnjost kontinenta. Stara episkopija, sada mitropolija, opet je jako crkveno središte gde se obnavljaju ranohrišćanske i paleovizantijske crkve i grade nove.

Za vreme vladavine Manojla I Komnina (1143-1180) i njegovih ratovanja sa Srbima i Ugarima,[22] strategijske linije vizantijskih pohoda lomile su se preko Niša koji je bio glavna raskrsnica, uporište vizantijske vlasti i značajna vojna baza iz koje se kretalo u pohode.[23]

Srpska medicina u prednemanjićkom periodu, iako nije imala svojih školovanih kadrova, koristeći se dostignućima starosedelaca Balkanskog poluostrva i uz uvažavanje najautoritativnijih srednjovekovnih pregalaca Vizantije, pružila je svoj maksimum u zdravstvenoj zaštiti srpskih plemena. U tom periodu medicina je bila mešavina magijske, animističke, teurgijske i narodne medicina.[24]

Pod uticajem Vizantije, dogodila se važna promena u Nišu, koja će imati jedan od prvorazrednih značaja u njegovoj budućnosti: krajem 11. veka, kada počinje proces napuštanja paganstva i primanje hrišćanstva kao zvanične vere, a sa njom i prihvatanje kulturnih i medicinskih tekovina Vizantijske civilizacije. Tada medicina Slovena kao i njena kultura potpada pod one istočnoevropske ili vizantijske civilizacije koje dugo, sve do propasti vizantijske države nisu delile sudbinu medicine na Zapadu, pa nisu mogle ni imati etape u razvoju analogne onima u nemačkoj, francuskoj, engleskoj ili italijanskoj sredini, iako se mnogim istoričarima medicine ove činjenice ne sviđaju i pokušavaju da ih ospore, vezujući srpsku medicinu i za Istok i za Zapad.[25]

Današnja crkva Sv. Pantelejmona u čijoj porti je bila privreman bolnica u vreme boravka Stefana Nemanje sa vojskom u Nišu

Sve do osnivanja jedinstvene srpske države, 1166. godine, od strane velikog župan Stefana Nemanje i njenog jačanja za vreme kralja Milutina i cara Dušana, medicina, u niškom kraju, je ravnopravno zauzimala svoje mesto u opštem kretanju promena u društu, doživljavajući, zajedno sa njim, svoje uspone i padove.[26]

Nakon oslobođenja Niša za Stefana Nemanju nastao je period uspešne državničke konsolidacije na svim poljima. U tok kosolidaciji Niš je postao važno političko, strateško i trgovačko središte. Pretpostavlja se da je iz ovih razloga Nemanja počeo da obnavlja ili podiže hram manastira Svetog Pantelejmona. Nemanjina težnja da od grada Niša napravi svoju prestonicu nije se ostvarila zbog istorijskih okolnosti koje su to onemogućile.[27] Međutim, u narodu se očuvalo predanje da se Nemanjina vojska, u kojoj je nakon napornih bojeva s neprijateljem bilo mnogo iscrljenih i obolelih ratnika od neke „opake bolesti”, ulogorila pored izvora u Nišu. Nemanja je tu razvio „terensku” bolnicu. Vojnici su se umivali i pili izvorsku vodu i desilo se čudo.

„Čudotvornim dejstvom ne vidljive sile i moći Božje u izvorskoj vodi, vojnici su se lečili i osvežavali. Voda je bila vidljiva, ali je sila i moć lekovitosti njene bila nevidljiva i skrivena. Iz blagodarnosti Bogu za ovo masovno ozdravljenje svojih vojnika, Nemanja je podigao hram Sv. velikomučeniku i iscelitelju Pantelejmonu, pored izvora vode”.[28]

Medicina u periodu Osmanlijske vlasti[uredi | uredi izvor]

NARODNI LEKARI

A njih napretek. Prepun stari Niš takvih "lekara". I lekova svakojakih.[29]

  • Aaruni Baba leči zalogajem hleba sažvakanog.
  • "Doktor" Stanko namešta zglobove i leči prelome.
  • Berberin Salko "izaziva krvavljenje pomoću roga, seče žile ispod jezika i vadi zube rukom"
  • Kujundžija Mika vida zauške lepljenjem plave hartije oko vrata.
  • "Doktor" Žika može sve da izleči, naročito polne bolesti mešavinom ljute rakije, krede, baruta i kopaj-balsama.
  • Berberin Hadži Steva zaustavlja krvavljenje iz nosa ušmrkivanjem praška nepoznatog sastava.
  • "Ćelava" Marija spravlja melem od Caci i masti za lečenje krasta na glavi.
Narodni (bosonogi) lekari

U srednjovekovnoj i novovekovnoj Srbiji pod Osmanlijskim ropstvom, organizovane zdravstvene zaštite i školovanih lekara u Nišu nije bilo, a bolesti, povreda (u mnogim zulumima Osmanlija i srpskim bunama) i epidemija zaraznih bolesti bilo je na pretek.[30] Nišlije su pomagali sami sebi i svojim ukućanima i bližnjima koliko su znali i umeli. Tako je nastala narodna medicina. Tako su nastali narodni vidari, samouci, potekli u narodu, kao lica koja su iz svog interesa i želje da drugima pomognu počinjali da se bave osobama koje su bile bolesne ili povređene. Nije svako mogao biti narodni vidar. Posao i veštine prenosile su se s „kolena na koleno“ u krugu porodice. U takvim uslovima delatnost vidara nesumnjivo je bila korisna.[31]

Koristeći svoja ili tuđa iskustva i saznanja, tek kada bi se više puta uverili da neka njihova metoda pomaže u lečenju, oni su sve više sticali samopouzdanja, i nastavljali sa dugogodišnjim radom kao narodni vidari. Ovi empirici, o kojima se u Nišu naširoko pričalo, postajali su traženi i bez ikakve lične promocije, i samo svojim odnosom prema bolesniku i svojom umešnošću, sticali su veliku popularnost. Tako se veoma često isticao, kod pojedinih vidara, njihov zavidan položaj koji su stekli u Nišu zahvaljujući opštedruštvenoj i javnoj oceni njihovog zalaganja.[32]

A među „narodnim (bosonogim) lekarima“ pored vidara bili su i: berberi, vračari, bajalnici, hodže, sveštenici, kaluđeri, travari, ranari vladari ...[33][34][35][36] I svakojaki prevaranti... razne skitnice, varalice ... koji su dolazili u Niš, u vreme vašara, pijace i crkvene slave..[37]

Turski lekari upućeni po molbi lokalne vlasti u Niš

Mehmeda Vasif-paš za vreme svog službovanja u Nišu iskazana je briga lokalne vlasti u Nišu za javno zdravlje stanovništva. Tako je 1845. godine upućena molba sadrazamu iz Velikog veća Hiškog ejaleta da se pošalju dva školovana doktora iz Carigrada koji bi se starali o zdravlju stanovništva u Nišu i okolini.[38] Iako je iz prestonice stigao odgovor da doktora sigurno već imaju na terenu, niško Veliko veće je ostalo dosledno u svom zahtevu, pa se 1849. godine u Nišu pominje profesionalni lekar koji je diplomirao u Carigradu, dr Anton Dail.[39] Došavši ovako do školovanog kadra, lokalnim vlastima nadalje je bilo lakše da vrše nadzor već postojećih zdravstvenih tela i reaguju adekvatnije na propise centralnih vlasti u vezi sa suzbijanjem ozbiljnih bolesti kao, na primer, kolere 1849. godine.1308

Tokom 1850-ih i kasnije u Niš dolaze školovani lekari, od kojih neki čak nisu ni bili podanici osmanske države, već profesionalci iz Evrope koji su svoju karijeru nastavili u osmanskoj službi. Takav je bio slučaj sa Italijanom Di Robertom, doktorom niškog garnizona za vreme Mehmed Vasif-pašine službe, i Austrijanca diskutabilne lojalnosti, dr Vaizmana, koji se sreće u Nišu nešto kasnije, 1853. godine.[40]

Putujući strani lekari
Kuća turskog lekara, više praktičara, grčkog porekla, Zaharija Statasa u Nišu u kojoj živeo a verovatno i ordinira do oslobođenja Niša 1878.

Pored srpskih vidara, u narodu su bili cenjeni i putujući strani vidari, kalojatri („dobri lekari“) i hećimi. Kalojatri u porobljenoj Srbiji najčešće su bili samouki lekari Grci, koji su govorili da potiču iz Epira,[41] a hećimi [a] su bili Turski lekari, među kojima je glavni bio Hećimbaša, prvi lekar u turskoj vojsci.[43]

Iako se dolaskom Osmanlija u Niš sve menjalo u medicini, uvek je bio i po neki lekar, Grk, Jermenin, Turčin, Francuz, koji je ciljano došao ili zaluta u Niš, zadržao se u njemu izvesno vreme, pa u njemu umro ili nastavio dalje.[44] Adolfo od Karamana, francuski grof, prolazeći kroz Niš 1829. godine, zatekao je u njemu doktora Francuza.[45]

Feliks Kanic, austrijski putopisac, upoznao je 1860. godine u Nišu grčkog lekara Milerijadisa, koji je posedovao sumnjivu diplomu, kao i njegov vojni kolega Cincar, Zakarije. Donoseći sa sobom starobalkanske kulture u polupraznu i turskim najezdama opustošenu Srbiju, Cincari će Nišu darovati zanimanja karakteristična za zapadnu Evropu. Tako će u Nišu prvi farmaceuti i lekari biti upravo Cincari.Kao prvi lekar pojavljuje se Zaharije Statas skromnog znanja, a kao apotekar Đorđa Blesides, nešto solidnijeg znanja.

Vojni lekari

Kao vojni lekari u Nišu spominju se: Aleksandar Beg, Fataći Beg, Jorgaći i Vasilaći, Emin Baša, većinom grci[44]

U Nišu je radio i doktor Minčev, kao turski Bimbas (major). Kako se pokazao kao dobar lekar, toliko je lepo bio prihvaćen od naroda da su bolesnici iz Niša i posle oslobođenja od Osmanlija odlazili k njemu na lečenje u Sofiju.[44]

Apoteke i apotekari

Sredinom 19. veka u Nišu je bila samo jedna apoteka u Niškoj tvrđavi, dok ih je u 1867. godini bilo tri.[46] Među lekarima-apotekarima pominju se neposredno pre oslobođenja Niša od Osmanlija: Zarija (Zaharija) Statas koji je bio više praktičar, Đorđe Blesides i Dimitrije Fredić.[44]

Higijensko epidemiološke prilike u srednjovekovnom Nišu[uredi | uredi izvor]

Većina stanovništva Niša i njegove okoline nije mnogo marila za higijenu i nije sticala dovoljno dobro zdravstveno vaspitanje, pa je među nišlijama uvek bilo glista, vašaka, buva, šuge; zapuštenih rana i preloma; brzih smrti od lako izlečivih povreda i bolesti, i čestih zaraza. Naročito je uočljiva higijenska zapuštenost stočarskih domaćinstava u okolnim niškim selima.[47]

Loše zdravstveno vaspitanje i nerazvijenost zdravstvene službe uticalo je da u higijenskom pogledu Niš, nekoloko vekova, predstavljao stravičnu sliku. Kod obolelih su dominirale tuberkuloza (sa smrtnošću od oko 12,5%) i trbušni tifus (sa smrtnošću od 10-25%), od kojih su umirale čitave staronišlijske porodice, većinom mlađi svet. Velika smrtnost bila je i među vojnicima (kojih je u Nišu bilo 5-6.000, kod kojih je u jesenjim epidemijaama trbušnog tifusa umiralo i do 300 vojnika. Seksualno prenosive bolesti takođe su bile dominantne kod vojnika i nižeg sloja stanovništva i malarija zbog nepoznavanja uzroka njihovog prenošenja i zaštite.[48]

Pored navedenih bolesti dominirale su i dizenterija (kako kod dece tako i kod odrsaslih), jer zbog nepostojanja zravstvenog vaspitanje nije se znalo da su prljave ruke i nečista voda za piće bile glavni uzrok zaraze.[49]

Kuće u Nišu su uglavnom bile neuslovne za stanovanje, ulice uzane, prljave kao i dvorišta u koja se izlivala otpadna voda. U dvorištima se slobodno čuvala stoka a vodosnabdevanje i uklanjanje otpadaka bilo je nerešeno, te su zbog velike blizine zagađivača i bunara bile česte epidemije crevnih zaraznih bolesti.[47]

Koliko su higijenski i zdravstveni uslovi u Nišu bili teški, najbolje govori podatak s početka 19. veka kada se Niš, varoš sa 30.000 stanovnika nakon epidemije kuge 1838. godine smanjio na 12.817 stanovnika koliko je imao u momentu oslobođenja od Osmanilija 1878.

Niš je u higijenskom pogledu u srednjem veku izgledao stravično
Niš je u Srednjem veku neprestano rastao, po značaju i broju stanovnika, ali najmanje po higijeni! Još u 18. veku...kuće su bile usred prostranih vrtova, pokrivene ćeramidom, niski im se krovovi mogahu rukom dohvatiti. U tesnim i krivudavim, a pokrivenim, ulicama vladala je velika zapara, sokaci behu legla mnoštva pasa, mačaka i muva....išlo se kroz teskobu i nečistoću da „čoveka upravo muka spopane” Veliki deo žitelja Niša spavao je na asuri, koja je golu zemlju pokrivala, u stanu trošnom, vlažnom i mračnom. Sa pendžerlihartijom na prozorima. U istoj prostoriji se kuvalo jelo. I rublje sušilo. A kraj mangala. Ili plehane peći se spavalo. A osvetljenje? Lojana sveća. Ili petrolejska lampa! Koristilo se zemljano, bakarno ili drveno posuđe. A svi ukućani jeli su istim priborom. Kupalo se u drvenim koritima. Pored ognjišta, ili u amamu, zimi.

Medicina u 19. veku nakon oslobođenja Niša od Osmanlija[uredi | uredi izvor]

Srpska vojska na čelu sa knezom Milanom ulazi u oslobođeni Niš, 11. januara 1878.[b].

Borbe za oslobođenje Niša od Turaka, Kneževina Srbija otpočela je 29. decembra 1877. Knez Milan Obrenović je ušao u Niš 11. januara 1878. Članom 3 Sanstefanskog sporazuma Niš je pripojen Kneževini Srbiji. U periodu od oslobođenja do Majskog prevrata Niš je često nazivan Druga prestonica Srbije.

Niš je postao pogranični garnizon, a nakon povlačenja Turaka i njihovih lekara, ostao je bez valjane zdravstvene zaštite, u trenutku kada je gradom vladala velika smrtnost njenih građana, što je zahtevalo hitno osnivanje bolnice.[49]

Oslobađanjem Niša od Turaka i ulaskom u grad srpska vojska građanima Niša nije donela samo slobodu već i zdravstvenu zaštitu. Sa njom su u Niš pristigli i prvi školovani lekari.

Po oslobođenju Niša zatečene su dve privatne apoteke: Đorđa Blesidesa i Dimitrija - Mitančeta Fredija (Fredića). Među njima je došlo do velike konkurencije tek nakon 1880. kada je došlo do komisijskog pregleda (do originalnog dokumenta se nije moglo doći), kako bi obe apoteke za dalje vršenje svoje prakse morale da usaglase rad sa državnim zakonom iz 1865. a naročito sa sanitetskim zakonom iz 1881. godine.[50]

Ličnost Đorđa Blesidesa ...je veoma zanimljiva jer su za njega vezani događaji koji otkrivaju jednu univerzalnu ličnost. Naime, dolaskom Komisije 1884. pored svega navedenog utvrđeno je da se ovaj apotekar bavio lečenjem ljudi tako da su članovi komisije bili jednoglasni u odluci da "(...) se Đorđe Blesides u Nišu bavio i lečenjem ljudi po turskom običaju, naše vlasti su mu zabranile da to radi i da se potpisuje kao doktor". Iako je Blesides ima diplomu Medicinske škole u Carigradu koja je imala svoju vrednost u Turskoj i Grčkoj, a sa kojom je mogao da vrši apotekarsku praksu pa i da leči, morao je da se pomiri sa zahtevom komisije koja je striktno sprovodila odredbe srpskog zakonodavstva. Pa ipak, i pored opomene, nije prestao sa lečenjem biljem i melemima koje je sam spravljao i u čemu je imao prilično uspeha.[51]

Higijensko-epidemiološki uslovi u prvoj godini nakon oslobođenja Niša[uredi | uredi izvor]

Kada ga je zauzela strpska vojske 30. decembra 1877. godine Niš je bio „Pako u sredini raja”; u sredini plodne okoline, varoš niška bila je smetlište osmanlijske nečistoće,

kuće ne behu kao kuće niti ulice kao ulice. Ni sto koraka nije mogao čovek koračati a da ne uđe u kakvu ulicu bez izlaza.[52]

Zdravstvena kultura stanovništva bila je na niskom nivou. Sujeverni narod koristio je usluge nadrilekara, travara, vidara i turskih hećima.

Uređenje grada počelo je tako što je nekoliko hiljada zaprećnih kola smeća sa ulica uklonjeno izvan varoši a na njihovo mesto nasuta je zemlja i šoder za nasipanje. Kako je u Nišu bilo bezbroj kriv sokaka sa nadstrešnicama, od kojih u dućane nikada nije dopirala sunčeva svetlost sve je to po Vinterovom planu (prvom takve vrste za urbanističku regulaciju Niša) porušeno. Sve se to popravljalo zidalo dozidavalo anove ulice su prosecale mnoge mahale. Takva život u Nišu nije vladala ni za sto godina vladavine Osmanlija.

Nakon samo pet godina Niš je mogao da se u higijenskom pogledu meri sa Beogradom i od drugih varoši u Srbiji od kojih je bio lepši i uređeniji.

Osnivanje prvih bolnica[uredi | uredi izvor]

U ovoj zgradi, nekada turske bolnice kod Ćele Kule, osnovana je Velika niška vojna bolnica 1878.

Vojna bolnica[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Vojna bolnica Niš

Formiranje i početak rada Vojne bolnice za grad Niš, širu okolinu, i ceo jug Srbije značio je istovremeno prvi začetak organizovane zdravstvene zaštite stanovništva na ovim prostorima.

Osnivanjem Vojne bolnice započeo je i razvoj zdravstva u Nišu. Tri godine nakon osnivanja Vojne bolnice osnovana je 1881. i prva civilna, Okružna bolnica u Nišu, zahvaljujući eminentnim lekarima Vojne bolnice koji su značajno doprineli u osnivanju i radu Okružne bolnice,[53] a kasnije i Klininičkog centra u Nišu. Sve vreme od osnivanja do danas bolnica je neprekidno zdravstveno zbrinjavala i građanska lica Niša i šire okoline.[54]

Nakon dve godine od osnivanja Vojne bolnice, 1880. godine, u Srbiji je bilo 105 lekara i 15 lekarskih pomoćnika, (od kojih oko 38% ili 38 lekara i 2 lekarska pomoćnika radilo u Beogradu), 25 babica (od kojih je 75% ili 19 radilo u Beogradu) i 32 apotekara. U niškom okrugu te godine je radilo 9 lekara i 2 apotekara. Svi oni su bili istovremeno i pripadnici Vojne bolnice Niš.[55]

Zahvaljujući Vojnoj bolnica, grad Niš je 1897. dobio prvog stalnog hirurga (majora dr Mihila Petrovića (1863—1934) koji ne samo da je bio načelnik hirurškog odeljenja i jedan od upravnika Vojne bolnice Niš (1896—1912) već i jedini hirurg u gradu koji je dve godine kasnije honorarno radio, kao i veći broj pripadnika Vojne bolnice u novoosnovanoj prvoj niškoj civilnoj zdravstvenoj ustanovi, Okružnoj bolnici).

Okružna bolnica[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Okružna bolnica u Nišu
Prva lokacija Okružne bolnice (slika u šablonu) na planu grada Niša iz 1878.
Kuća u kojoj je osnovana Okružna bolnica 1881

Juna meseca 1881. Ministarstvo unutrašnjih dela Srbije, stavlja u zadatak svome inspektoru dr M. Jankoviću

...„da što skorije krene na put i ode u Niš, Prokuplje, Knjaževac, Pirot, Vranje, Loznicu i Ćupriju i da tamo ustroji i otvori okružne bolnice i kao ovlašćeni delegat može preduzeti i izvršiti sve one mere u granicama zakona i sanitetskog budžeta, koje za udesne nađe, da se dotične bolnice što pre otvore“...[56][57]

Dr M Janković je stigao u Niš 2. jula 1881. i odmah postavio zahtev okružnom načelniku Niša, da naredi opštinskom sudu da pronađe sve kuće u Nišu,...„koje bi se za bolnicu mogle upotrebiti“...[56] Lično je sve kuće pregledao 6. jula 1881.[58] i o zatečenom stanju izvestio svog načelnika:

pogodim se sa nekim Andonom za njegovu kuću koja je od sviju najudesnija bila. U ovoj kući ima 9 dobrih soba, 3 kujne, i još 3 male komore; ima dosta prostorija za sve potrebe u bolnici i mogu se lako do 40 bolesnika smestiti. Pogođeno za 10 dukata mesečne kirije. Naredio sam da se zaključi ugovor za kućnu kiriju i njene opravke da se izvrše i personal spremi. Napravljen je i dogovor sa upravnikom zatvora da se stolarski i kačerski posao za bolnicu izradi u zatvorskoj radionici“...[56]

Po odluci dr M. Jankovića, Okružna bolnica u Nišu, je osnovana i smeštena u privatnoj kući iznajmljenoj za te potrebe, koja se nalazila na levoj obali Nišave, iznad gradskog parka. Prve pacijente je primila 17. jula 1881.[56] U prvo vreme, Okružna bolnica je bila utočište za obolele prostitutke od veneričnih bolesti i lica obolela od tuberkuloze. Razlog za donošenje takve odluke bio je veliki problem sa prostitucijom u Nišu koji je utoliko bio veći jer Niš (pored Beograda) najviše imao putnika i stranaca, koji su kroz grad prolazili glavni Balkanskim drumovi i ima mnogo vojske u garnizonu.[59] Bolesnici su primani na osnovu uverenja opštine o imovnom stanju. Siromašni bolesnici su lečeni na teret sanitetskog fonda, a za obolele od sifilisa nije bilo potrebno nikakvo uverenje. Bolesnik je podnosio i ispravu od policije ili opštinskog suda gde se razboleo i kako je bolest tekla. U bolnici se bolesnik morao okupati, a njegovo odelo je čuvano u bolničkom magacinu.[60]

Ostale zdravstvene ustanove[uredi | uredi izvor]

Ambulanta za železničare

Izgradnjom Balkanske železničke magistrale kroz Srbiju (koja je bila, kao obaveza, preuzeta na Berlinskom kongresu), Srbija je 1884. godine dobila svoju prvu železničku prugu od Beograda do Niša. Prateći razvoj železnice u Srbiji, razvijala se i zdravstvena služba železničara. Tako je 1886. godine stupio na snagu prvi Pravilnik kojim se reguliše zdravstvena problematika na železnici. Bio je to Pravilnik o kasi na pomoć. Ovaj datum (i pravilnik), smatraju se zvaničnim početkom železničkog zdravstva u Srbiji.

U skladu sa navedenim previlnikom 1892. u Niškoj železničkoj stanici osnovana je prva ambulante sa železničkim lekarom, sa namenom da „pruža pomoć obolelim železničara-ulagačima sredstava u osiguranje i da im obezbedi lekove i sanitetski materijal“.[61]

Ambulanta je osnovana u skučenom prostoru i skromnim uslovima: jedan sto, tri drvene stolice, jedan orman. U ambulanti su do kraja 19 i s početka 20. veka radili naši i strani lekari: Dr Božidar Zamft, Dr Mihajlo Petrović, Dr Mladen Grujić, Dr Jovan Bogdanović i drugi.

Medicina u 20. veku[uredi | uredi izvor]

U Nišu je 1909. godine bilo evidentirano 1.711 bunara, od kojih su 872 bila zagađena, dok je iz 839 bila dozvoljena upotreba vode za piće. Prvi gradski vodovod u Nišu izgrađen je tek 1937. godine, na sadašnjoj lokaciji Medijana kada je i započelo savremeno i higijensko snabdevanje Niša vodom za piće.

Nažalost ni higijenske prilike u Niškom garnizonu među vojskom nisu bile dobre, zbog lošeg odnosa pretpostavljenih prema zdravstvenoj zaštiti i sanitetskoj službi:

Medicina u vreme Balkanskih ratova i Velikog rata[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Ruske sanitetske ekipe u Nišu 1914/1915.
Zaslugom britanskih lekara na čelu sa dr Hanterom, i niške kafane su 1915. bivale sve čistije.

Niška glavna kafana, gde smo ručali po našem dolasku 4. marta 1915, u to vreme je bila prljavo i loše održavano mesto...Od tog vremena veća pažnja je posvećivana čišćenju, krečenju, premazivanju i bojenju. Krajnji rezultat, kada je konačno ova kafana bila otvorena za javnost, bio je da su neki od njenih stalnih posetilaca, pričalo se, bili tako zapanjeni njenom transformacijom i sjajem da su oklevali da uđu unutra - ali ipak samo za trenutak. Jer Srbin ima sportski duh i ništa ga ne inspiriše više od rivalstva, da se izjednači, ili ako je moguće, da nadmaši napredne komšije u poslovima, pisao je dr Viijam Hanter.[62]

Doktor Vilhelm Teodor Melgard (Wilhelm Teodor Mølgaard, 1888—1920) koji je došao je u Srbiju aprila 1915. godine kada je srpska vlada uputila apel za pomoć u lekarima prilikom velike epidemije pegavog tifusa, sa medicinskom ekipom koju je uputila Kraljevina Danska, odigraće značajnu ulogu u zbrinjavanju građana Niša u Velikom ratu. U činu kapetana prve klase „... na dužnost lekara Drugog lazareta...“ Prve srpske dobrovoljačke divizije, nakon snažne kontraofanziva bugarskih, nemačkih i turskih trupa, dr Melgard biva zarobljen u Medžidiji i sproveden u zarobljenički logor u Plovdiv. Kako Bugarska nije u bila ratnom stanju sa Kraljevinom Danskom, to je po međunarodnim propisima dr Melgard imao drugi tretman. Zato ga je bugarska Okupaciona komanda internirala u Niš.

Po dolasku u Niš dr Melgard je određen za gradskog lekara. Celo vreme Velikog rata radio je bolnici, u kojoj su se lečili zarobljenici, izbeglice, stanovništvo grada Niša i deca bez roditelja, smeštena u Niškom domu. Njegov dolazak za stanovnike Niša, a posebno za veliki broj bolesnika koje je on lečio bio je od velikog značaja. Dr Melgard će se u Nišu i oženiti, a tu će mu se roditi stariji sin. Posle rata na lični zahtev dobio je mesto opštinskog lekara u Kuršumliji, gde danas jedna ulica nosi njegovo ime.[63]

Zahvaljujući gospođi Mabel Grujić srpskoh humanitarnoj radnici američkog porekla, sekretarki Kola srpskih sestara, koja je po povratku iz Amerike avgustu 1915. predala srpskoj Crvenom krstu preko 100.000 franaka kao poklon Amerikanaca Srbiji, avgusta 1915. započela je da radi Dečije bolnice u Nišu, koju je uz pomoć američkog Crvenog krsta Mabel Grujić snabdela materijalom i osobljem. U bolnici je primljeno na lečenje preko 300 dece. Bolnica je radila sve do proleća 1916. i pored okupacije Niša od strane Bugara. Međutim, kako je situacija na frontu i nova ofanziva neprijatelja izazvale veliki priliv izbeglica u Niš, bolnica je uskoro pretvorena u javno sklonište, u kome je zbrinuto, nahranjeno i obučeno preko 4.000 izbeglica pristiglih u Niš iz cele Srbije.[64]

Medicina između dva svetska rata[uredi | uredi izvor]

Posle oslobođenja Niša 12. oktobra 1918. godine u gradu su vladale teške socijalne prilike. Grad je bio pun ratnih invalida. Radničke novine od 13. septembra 1919. godine pisale su:...Invalide sada niko ne poznaje. Oni su odbačeni i prezreni. Oni treba da imaju prvenstvo u ovoj zemlji, jer je ova država podignuta i oslobođena na kostima njihovim i njihove dece...

Razne infektivne bolesti, donesene i zaostale od strane neprijatelja, i po završetku rata, uz masu siromašnog stanovništva i teške socijalne prilike, harale su gradom još dugo godina.

Stare bolnice se raorganizuju i opremaju i oblikuju u duhu svoga vremena, a osnivaju se i nove bolnice, ambulante i privatne lekarske i stomatološke ordinacije.

Državna duševna bolnica

Ideja o formiranju bolnica za duševne bolesti u Gornjoj Toponici kod Niša, potekla je 1911 godine, kada je kompleks od oko 86 hektara, koji je dobila Kraljica Natalija posle razvoda braka od Kralja Milana Obrenovića, prodala srpskoj državi za 100.000 dinara. Kupljeno zemljište vlada je namenski, za gradnju duševne bolnice, ustupila sanitetskom odeljenju Ministarstva unutrašnjih poslova Kraljevine Srbije.

Međutim Balkanski ratovi i Prvi svetski rat (1912-1918) odložili su pripreme i izgradnju duševne bolnice.

Gradnja bolnice za duševne bolesti u Gornjoj Toponici, započeta je 1923. godine, a završena 1926. na kupljenom kompleksu, na kome su se nalazile dve veće zgrade i jedna magaza izgrađene od tvrdog materijala, dok je deo zemljišta bilo zasađeno jelom, borovima, tujom i drugim kultivisanim drvećem, pod rukovodstvom dr Dragoljuba Popovića.[65]

Za prvog upravnika određen je niški lekar dr Marko Radman, koji je na ovu dužnost stupio 3. aprila 1926. Prvi bolesnik koga je novopostavljeni upravnik primio na lečenje, 9. juna 1926. u novoizgrađenom specijalnom paviljonu „Vila Toponica” bio je princ Đorđe Karađorđević, sa namerom kraljevske dinastije da u njoj provede životni vek.

Državna duševna bolnica u Gornjoj Toponici zvanično je počela da radi 1. maja 1927. godine kada je vozom iz Psihijatrijske bolnice u Beogradu prebačeno 200 bolesnika.

Dom železničara

u ovom veku, 1926.godine ambulanta sa železničkim lekarom, prerasla je u Dom železničara i dobila modernu zgradu i savremenu opremu.

Te 1926. Dom železničara imao je 12 stalnih i 6 honorarnih radnika. Jednog lekar opšte prakse i dva zubara.

Sanatorijum „dr Dragutin S. Petković”

Dr Dragutin Petković, jedan od najpoznatijih niških lekara, nakon demobilizacije iz jugoslovenske vojske, svečano je 1. oktobra 1922. godine otvario prvi privatni sanatorijum u Nišu, pod imenom "Niški sanatorijum dr Petkovića" koji je bio drugi u Srbiji (prvi sanatorijum u Srbiji osnovao je dr Lazar Genčić). Sanatorijum je mogao da leči 23 bolesnika, a brojao je 7 zaposlenih radnika.[66]

Zgrada sanatorijuma srušena je za vreme Drugog svetskog rata, tokom bombardovanja 1944. godine, dok su pomoćne zgrade ostale sačuvane.

Medicina u Drugom svetskom ratu[uredi | uredi izvor]

Raspadom Kraljevine Jugoslavije 1941. i okupacijom Srbije došlo je do raspada i promena ne samo u državi već i u zdravstvenoj službi.

Grupa ratnih zarobljenika u dvorištu hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Nišu pod budnim okom nemačkog stražara
U toku masovnih savezničkih bombardovanja Niša i okoline od oktobra 1943. do septembra 1944,[67] veliki broj povređenih zbrinut je u Vojnoj bolnici Niš

U periodu 1941—1944. a u skladu sa razumevanjem svog mesta u „novom poretku“, Nedićeva vlada zahtevala je od svih zdravstvenih ustanova u okupiranoj Srbiji, da Nemačkoj pruže svaku pomoć. „Uredbom o odgovornosti opštinskih samoupravnih organa“ kojom se, svim licima zaposlenim u lokalnim organima vlasti koja odbiju da prime dužnost ili podnesu ostavku, pretilo se prinudnim radom, upućivanjem u koncentracioni logor i prekim sudom, pa je veći deo zatečenog sastava bolnica u Nišu moralo da prihvatei i nastavi rad u bolnici. Želeći da bude sigurna u potpunu poslušnost medicinskog i nemedicinskog osoblja u bolnici, Nedićeva vlast je zatevala od zaposlenih i da obavezno, potpišu „Izjavu o lojalnosti Nediću“, i obavežu se na nepružanje medicinske pomoći i borbu protiv komunista i masona, što je bio uslov za dobijanje plate.

U bolničkim objektima Nemci su lečili pripadnike svojih jedinica, a radila je i narodna bolnica koja je pored lečenja naroda, lečila i pripadnike Nedićevih, Ljotićevih jedinica, žandarmeriju i četnike Koste Pećanca.[68]

U Srbiji su okupacione vlasti počele da formiraju koncentracione logore već sredinom 1941. Jedan od logora bio je i Logor Crveni krst u Nišu. Brigu o lečenju ranjenih i bolesnih logoraša, i nemačkih stražara i njihove pristalice, odmah po njegovom osnivanju preuzela je Vojna bolnica. Za tu namenu izdvojen je poseban deo bolnice, sve do oslobođenja Niša.[68]

U toku masovnih savezničkih bombardovanja Niša i okoline od oktobra 1943. do septembra 1944, veliki broj povređenih zbrinut je u Niškim bolnicama.[68] Posebno će ostati u pamćenju medicinskom osoblju bolnicae, bombardovanje Niša na Vaskrs 1944. U prvom savezničkom bombardovanju poginulo je 700 građana Niša. Bombardovanje su izvele bombarderske grupe - 12. vazdušne komande Ratnog vazduhoplovstva Sjedinjenih Američkih Država. Sledeće bombardovanje Niš je zadesio 30. marta 1944. Izvlačenje mrtvih i ranjenih trajalo je 7 dana. Treće bombardovanje usledilo je 5. aprila 1944.[68]

Ipak treći septembar 1944, smatra se, bio je jedan od najtragičnijih dana za Srbiju: tada je više od 300 bombardera iz 15. Američke vazduhoplovne armije tuklo gradove na Balkanu a jedna šestina te flote napala je Niš. Bila je to operacija savezničkih snaga pod čudnim nazivom „Nedelja pacova“. Za samo sedam dana, prema nemačkim izveštajima, oko 2.000 aviona bombardovalo je Srbiju. Na Niš je tada bačen eksploziva iz 1.200 savezničkih aviona.[69]

Oslobođenje Niša[uredi | uredi izvor]

Nakon oslobođenja Niša 14. oktobra 1944. godine hirurško odeljenje partizanske bolnice NOVJ prešlo je iz Soko Banje u Niš. Na njegovom čelu bio je dr Nikola Đuknić, kao glavni hirurg.[70]

Poseban problem u oslobođenom Nišu predstavljala je higijena. Od prvog dana oslobođenja u gradu je vlade nestašica vode, sapuna, ogreva i drugih potrebština što je dovelo grad u ozbiljnu opasnost od izbijanja epidemija. Zahvaljujući zdravstvenom odseku pri gradskom narodnooslobodilačkom odboru zaraza je sprečena, intenzivnim radom više mobilnih higijensko-epidemioloških ekipipa i više narodnih ambulanata, u kojima su angažovani svi lekari koji se nisu nalazili u vojnim jedinicama i obavljali su civilnu lekarsku službu. Jedna od glavnih ambulanti u Nišu bila je smeštena u zgradi Okružnog ureda.

Vojno-bolnički centar broj 1
Vidi još: Bolnički centar broj 1-Niš

Vojna bolnica 13. korpusa koja je tog istog meseca stacionirana u krugu Vojne bolnice, prerasla je u Vojno-bolnički centar broj 1, sa većim brojem objekta. Upravnik bolice bio je ruski pukovnik Kiričenko, koga je kasnije zamenio hirurg dr Nikola Đuknić. Vojno-bolnički centar je u svom sastavu imao šest hirurških odeljenja, rasutih po celom gradu: u zgradi hirurškog odeljenja, odeljenja za unutrašnje bolesti, građanske bolnice, hotelu „Orijent“, zgradi Moravske banovine (ѕgrada Univerziteta) i u zgradi hotela „Park“. Ranjenici su uglavnom dovoženi teretnim vagonima železnicom. Voz bi stajao u blizini Gabrovačke reke, uz jušnu ogradu Vojne bolnice, a ranjenici bi iz njega na nosilima bili prebacivani na prijemno odeljenje.[68]

Jedno kraće vreme omladinski bataljon iz Niša radio je na pripremanju dva velika paviljona u Vojnoj bolnici za smeštaj sve većeg broja ranjenika koji su dovošeni sa Sremskog fronta. Bolnica je postala i nastavna baza, za obuku sanitetskog osoblja, preraspodelu kadrova, i razvoj higijensko-epidemiološke službe itd.[70]

Početni kapacitet bolnice iznosio je 900 postelja. Zbog velikog priliva ranjenika broj postelja se stalno povećavao tako da se krajem decembra narastao na 1.260, a u završnoj ofanzivi za oslobođenje Jugoslavije iznosio 1.933 postelja.[68]

Uloga Bolničkog centra broj 1 Niša sve više se širila, pa je ona morala da pruža pomoć i drugim vojnim bolnicama Niške vojne oblasti (Pirot, Vranjska Banja, Leskovac, Prokuplje, Aleksinac, Kruševac, Surdulica, Ozren, Knez Selo, Priština i druge oblasti). Tako je ovaj centar postao jedan od najvećih bolničkih centara u Srbiji, i imao je veoma značajnu ulogu u lečenju ranjenika i bolesnika svih kategorija sa juga Srbije i frontova u Bosni i Vojvodini, školovanju sanitetskog kadra i pružanju stručne pomoći bolnicama na teritoriji Niške vojne oblasti.[68]

U bolničkom protokolu Bolničkog centra broj 1 Niš, od 21. oktobra 1944. godine do 31. maja 1945. godine lečeno je 9.860 ranjenika i bolesnika a umrlo 146.[68]

Medicina u drugoj polovini 20. veka[uredi | uredi izvor]

Bolnica u Knez Selu[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Bolnica u Knez Selu

Godine 1939. godini u Knez Selu, na šest kilometara od Niša, na nadmorskoj visini 450 m, na padinama Gradca, započeta je izgradnja posebne bolničke zgrade namenjane banovinskom sanatorijum za tuberkulozu. Osnivanje i normalan rad bolnice omeo je i ograničio Drugi svetski rat.

Od 1947. godine bolnica je postala Sanatorijum za plućne bolesti, jer su u posleratnom periodu tuberkulozna i plućne bolesti bile masovna pojava. U svom sastavu, Sanatorijum je pred kraj četrdesetih godina 20. veka, imao četiri klinička odeljenja (sa 400 bolesničkih postelja), bakteriološku laboratoriji i odeljenjem za kolapsno lečenje tuberkuloze. Toko 1956. godine bolnica je promenila naziv i od Sanatorijuma postala Specijalna bolnica za tuberkulozu.

U narednim decenijama sledele su brojne reorganizacione, kadrovske i materijalne promene u bolnici:

  • Prva, 1969. godine kada se bolnica udružila sa antituberkuloznim dispanzerom i postala Zavod za plućne bolesti i tuberkulozu.
  • Druga, 1971. godine kada je Grudno odeljenje Kliničke bolnice u Nišu pripojeno Zavodu.
  • Treće, 1982. godine kada je nakon rekonstrukcije o reorganizacije, formirana Klinika za plućne bolesti i tuberkulozu Kliničkog centra Niš.

Neurohirurška klinika[uredi | uredi izvor]

U Državnoj bolnici u Nišu, u okviru Odeljenja hirurgije (pod rukovodstvom dr Nikole Đuknića, 1941–1969), prvu neurohiruršku intervenciju izveo je, 1956. godine, tada mladi specijalista neurohirurgije dr Ilija Nagulić. On je time postao začetnik neurohirurgije u Nišu, kao zasebne medicinske specijalnosti.

Odsek neurohirurgije osnovan je zvanično, 1. jula 1957. pod rukovodstvom dr Ilija Nagulića. Odsek je imao 15 kreveta na odeljenju neurologije, 1 krevet u intenzivnoj nezi i 2 na odenjelju hirurgije na drugom spratu zgrade hirurgije. Međutim, ubrzo po osnivanju Odseka Neurohirurgije pri Hirurškoj klinici, dr Nagulić je morao da ode na usavršavanje u Zagreb, a potom u Lion 1960. Odsek, a kasnije neurohiruršku kliniku prihvatio je njegov prvi načelnik, kasnije direktor klinike profesor Medicinskog fakulteta u Nišu, dr Vitomir Jovičić, učenik beogradske neurohirurške škole.[71]

Odsek neurohirurgije prerasto je prvo u odeljenje 1972. godine, a potom i u Neurohiruršku kliniku 1979. Neurohirurška klinika se u sklopu transformacije zdravstva udružila 1990. u Klinički centar Niš.

Dom zdravlja[uredi | uredi izvor]

Higijenski zavod[uredi | uredi izvor]

Zavod za medicinu rada[uredi | uredi izvor]

Institut za lečenje i rehabilitaciju „Niška Banja“[72][uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Institut za lečenje i rehabilitaciju „Niška Banja“, Niš

Po završetku Drugog svetskog rata banjsko lečilište u Niškoj Banji raspolagalo je sa četiri hotela i dve vile, u kojima je bilo 570 postelja i 800 postelja u privatnom smeštaju, što je zbog sve većeg broja pacijenata postalo nedovoljno.

Od 1954. do 1956. u Niškoj Banji u prosečno je, godišnje boravilo 17.088 pacijenata, što je ovo lečilište po broju posetilaca u tadašnjoj FNR Jugoslaviji svrstavalo na drugo mesto odmah iza Vrnjačke Banje.

Tokom 1963. Niška Banja je dobila status banje, a januara 1966. »Banjsko i klimatsko lečilište „Niška banja“«, preimenovano je u »Prirodno lečilište „Niška banja“«, sa osnovnom namenom da leči i rehabilituje reumatička i srčana oboljenja. Za prvog direktora imenovan je dr Dragoslav Koković.

Decembra 1966. lečilište u Niškoj Banji dobilo je novi naziv »„Zavod za prevenciju, lečenje i rehabilitaciju reumatičkih i srčanih bolesnika”, a na dužnost direktora je postavljen je prof. dr Dimitrije Mihajlović.

Stacionari Instituta za lečenje i rehabilitaciju „Niška Banja"
Stacionar „Radon“
Stacionar „Zelengora“
Stacionar „Terme“

Smeštajem većeg dela Zavoda u novoizgrađeni savremeno opremljen stacionar „Radon“ 1975, počelo je novo razdoblje u njegovom radu. Sledila je izgradnja novog objekta 1981, stacionara „Terme“, i dogradnja još jednog sprata na objektu stacionara „Radon“ 1996, tako da je ukupni kapacitet postelja u Zavodu bio 560.

Zavod je prerastao u „Institut za prevenciju, lečenje i rehabilitaciju reumatičkih i kardiovaskularnih bolesnika” 1979, a zbog značaja za zdravstvo Srbije, 1993. vlada Republike Srbije je postala osnivač Instituta.

Medicina u 21. veku[uredi | uredi izvor]

Ordinacija za hiperbaričnu medicinu[uredi | uredi izvor]

dr Milorad Dimić osnivač prve ordinacije za hiperbaričnu medicinu u Nišu
Glavni članak: Hiperbarična medicina

Prva ordinacija za hiperbaričnu medicinu u Nišu i jedina na jugu Srbije osnovala je, i materijalno i kadrovski opremila, sredinom 2008. godine, grupa niških entuzijasta iz ove oblasti medicine. Ordinacija je, nakon dobijanja svih potrebnih atesta i dozvola za bezbedan rad, zvanično počela je sa radom 1. septembra 2008. godine, na 130 godinu od početka rada prvog organizovanog zdravstva u ovom gradu.[73]

Ordinaciju je osnovao i njom rukovodio dr Milorad Dimić prvi specijalsita vazduhoplovne medicine u Nišu i jedan od 10 specijalista iz prve generacije specijalista vazduhoplovne mediicine u bivšoj SFR Jugoslaviji.

Ordinacija je osnovana u centralnom delu Grada Niša, u delu zakupljenog prostora ortopedske organizacije „Rudo“, po visokim Evropskim standardima, na površini od 120 m².

U funkcionalmo pogledu ordinacija je opremljena sa dve jednomesne hiperbarične komore ruske proizvodnje, savremenim sofisticiranim i umreženim monitoring sistemom (za praćenje vitalnih parametara bolesnika u toku hiperbarične oksigenoterapije), prostorom za sanitarnu obradu bolesnika, ordinacijom i salom za intervencije i savremenim kiseoničkim sistemom, sa stanicom na tečni (smrznuti) kiseonik.

Urgentni centar KC Niš[uredi | uredi izvor]

Urgentni centar Kliničkog centra Niš je zvanično je osnovan 19. oktobra 2012. godine, sa ciljem da se bavi zbrinjavanjem politrauma, hitnih opštehirurških, neurohirurških, ortopedskih, uroloških, vaskularnih, grudnih, kao i drugih urgentnih slučajeva koji spadaju u domen plastične i rekonstruktivne hirurgije.

U sastavu ambulante Centra obavljaju se svi konsultativni pregledi specijalista svih specijalističkih grana, urgentna terapija i reanimacija. Kompletna dijagnostika u Urgentnom centru obuhvata:

  • Kabinet za rendgen, ultrazvučnu dijagnostiku, kompjuterizovanu romografiju, magnetnu rezonantnu tomografiju
  • Salu za angiografiju
  • Laboratoriju

Pacijenti se u monobloku urgentnog centra za urgentnu hirurgiju zadržavaju do 48 sati, i u tom vremeskom perodu se hitno hirurški rešavaju ili opserviraju i reanimiraju, a potom otpuštaju na kučno lečenje ili usmeravaju na druge klinike prema patologiji bolesti. Urgentni centar, sa svim svojim kapacitetima, otvoren je 24 h svakodnevno. tokom cekle godine.

Klinika za kardiovaskularnu i transplantacionu hirurgiju KC Niš[uredi | uredi izvor]

Klinika za kardiovaskularnu i transplantacionu hirurgiju, najmlađa je klinika u okviru Klinickog centra Niš. Zvanično je otvorena 24. novembra 2014. godine.

U svom sastavu ova klnika ima: Odeljenje za vaskularnu hirurgiju • Odsek za bolesti arterija • Odsek za bolesti vena • Odeljenje za kardiohirurgiju • Odeljenje za grudnu hirurgiju • Odeljenje intenzivne nege i terapije • Operacioni blok • Odeljenje za prijem bolesnika, specijalističko - konsultativnu delatnost i dijagnostiku.

Novi klinički centar u okviru postojećeg[uredi | uredi izvor]

Novi klinički i urgentni centar KC Niš

U okviru projekta „Rekonstrukcija četiri Klinička centra u Srbiji: Beograd, Novi Sad, Niš i Kragujevac“, 17. decembra 2017. godine na svečan naćin otvoren je Novi klinički centar u Nišu. Korisna površina dobijena rekonstrukcijom stare zgrade i izgradnjom novog objekta Klinički centra je dobio 50.000 kvadrata u kojima je smešteno 17 operacionih sala i 2 urgentna centra, sa smeštajem za 650 pacijenata u komfornim dvokrevetnim sobama s kupatilom. U zgradi se nalaziti i Radioterapija, Odsek za radiologiju, Centar za operacije i Centar za operativnu intenzivnu negu, Banka krvi, poseban prostor za transplantirane pacijente, kao i prostor za buđenje pacijenata iz anestezije.

Direktorat za civilno vazduhoplovstvo namenio je 15 miliona dinara za izgradnju najsavremenijeg heliodroma u sastavu Kliničkom centru Niš, koji će pored onog na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, biti jedini u kliničkim centrima Srbije, koji će omogućiti efikasno medicinsko zbrinjavanje svih povređenih u saobraćajnim i drugim nesrećama, evakuacijom vazdušnim putem.

Sama zgrada Kliničkog centra projektovana je kao "pametna", odnosno celom zgradom upravlja se iz kontrolne sobe. Što zači da je obezbeđena tehnikom kako bi Klinički centar bio nezavistan kada je reč o vodi i struji i da, ako se desi neka veća havarija u Nišu, zgrada može sedam dana nezavisno da se ne snabdeva vodom i strujom, medicinskim gasovima itd.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Reč Hekim (ećim) na arapskom je značila lekar, a hakim na arapskom je znači mudrac i filozof.[42]
  2. ^ Ilustracija Feliksa Kanica objavljena u velikom islustrovanom kalendaru „Orao“ (1879).

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Grupa autora Istorija Niša, tom I, II i III, Gradina-Prosveta Niš, Niš 1984.
  2. ^ Studenički tipik. Narodna biblioteka Srbije. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Beograd 1994; 123-125
  3. ^ Stanić R. Studenica-kamen temeljac srpske kulture i umetnosti. Arhiv za istoriju zdravstvene kulture Srbije, 1988;17:1- 2:7-16.
  4. ^ Thaller L. Značenje povijesti medicine. Med Pregl (Bgd) 1927; 2(7−8): 274−6.
  5. ^ Marković P. Najgori trenuci srpske istorije. Politika [kulturni dodatak]. 2011; Sept 10:3.
  6. ^ Rahmatullah M, Biswas KR: Traditional medicinal practices of a Sardar healer of the Sardar (Dhangor) community of Bangladesh. J Altern Complement Med 2012, 18:10–19.
  7. ^ Košanin N. Žujović Jovan. In: Stanojević St, editor. Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka. Knj. 1. Zagreb: Bibliografski zavod DD; 1928. str. 752-3
  8. ^ M. Martin, A Description of the Western Islands of Scotland circa 1695. (London, 1703)
  9. ^ D. S. Thomson, The Companion to Gaelic Scotland (Oxford, 1983)
  10. ^ J. Bannerman, The Beatons (Edinburgh, 1998)
  11. ^ A. Carmichael, Carmina Gadelica (Edinburgh, 1928)
  12. ^ M. Dillon and N. Chadwick, The Celtic Realms(London, 1967)
  13. ^ J. Hunter, Last of the Free (Edinburgh, 1999)
  14. ^ JM. Junkelmann, Die legionen des Augustus, Mainz 1986. pp. 252.
  15. ^ a b G.Webster, The roman imperial army of the first and second century A.D., Oklahoma 1998. pp. 200.
  16. ^ GREGL Z. Rimski medicinski instrumenti II. VAMZ, 3 sv. XVI-XVII 1983:84;175-81.
  17. ^ Krunić, Slavica.2000. Rimski medicinski, farmaceutski i kozmetički instru- menti sa teritorije Gornje Mezije . Doktorska disertacija. Filozofski fakultet. Univerzitet u Beogradu
  18. ^ a b v g D.B. Campbell, Roman legionary fortresses 27 BC - AD 378. pp. 44.
  19. ^ Kostić M. Niška kotlina, 1967
  20. ^ F. Barišić, Miracula S. Demetrii II, u: Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije I, Beograd 1955, 196
  21. ^ Z. Nikolić Jakus, Bugari u Splitu? Priča o porjeklu jedne srednjovjekovne plemićke obitelji, Hrvati i bugari kroz stoljeća, Povijest, kultura,umjetnost i jezik, Zbornik radova sa znanstvenog skupa održanog u Zagrebu i Đakovu,23.-24. rujna 2010, (Zagreb 2013), 23-50,
  22. ^ a b Lj. Maksimović, Srbija u pravcu vizantijskih pohoda u XII veku, ZRVI 22,(Beograd 1983), 7-19
  23. ^ Lj. Maksimović, Srbija u pravcu vizantijskih pohoda u XII veku, ZRVI 22,(Beograd 1983), 18
  24. ^ Radojčić N. Zakonik cara Stefana Dušana 1349-1354. Beograd: SANU, 1960.
  25. ^ Pavić 1970. M. Pavić, Istorija srpske književnosti baroknog doba (XVII i XVIII vek), Beograd: Nolit.
  26. ^ Katić, R. (1967). Srpska medicina od IH do HIH veka, Beograd: Odeljenje medicinskih nauka, Posebna izdanja, knj. CDHV, Knjiga 21
  27. ^ Bojović D. Stefan Nemanja – sveti Simeon Mirotočivi. In: Crkva svetog Pantelejmona u Nišu. Niš: Crkva svetog velikomučenika Pantelejmona. Centar za crkvene studije; 2002. p.5-17.
  28. ^ Gagulić P. Crkva sv. Panteleja u Nišu. In: Crkva svetog Pantelejmona u Nišu. Niš: Crkva svetog velikomučenika Pantelejmona. Centar za crkvene studije; 2002. p.30-4.
  29. ^ Radoslav S. Živić Velikani niske medicine, Prvo izdanje, „Prosveta“ Nis . 1997. ISBN 978-86-7455-298-8.
  30. ^ Borivoje Drobnjaković, Stanovništvo u Srbiji za vreme Prvog ustanka, Beograd 1954, 42
  31. ^ Marjanović V. Zdravstvena kultura Kragujevca u XIX veku. Kragujevac: OOUR “ Farmacija-Kragujevac”; 1979.
  32. ^ За здравље: из историје народне медицине и здравствене културе. IV и V научни скуп Зајечар 1989. и 1997. Зајечар: Народни музеј, Завод за заштиту здравља, 1999
  33. ^ Đorđević T. Medicinske prilike za vreme prve vladavine Kneza Miloša Obrenovića (1815-1839). Beograd: Ministarstvo narodnog zdravlja; 1921.
  34. ^ Sotirov S. Vradžbine kao oblik primitivne etnomedicine u niškom kraju. U: Enciklopedija Niša (zdravstvo, dečja zaštita, socijalna zaštita). Niš: Gradina: 1996. pp. 26-7.
  35. ^ Stamenković. 100 godina farmacija u Nišu, 1878-1978. Niš: Udružene apoteke „Niš„; 1978.
  36. ^ Stupar D. Vojna farmacija Srbije u XIX veku. Beograd: Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije; 1977.
  37. ^ Stanojević V. Početak stvaranja srpskog lekarskog kadra. U: Spomenica 1872-1972. Beograd: Srpsko lekarsko društvo; 1972. pp. 1-5.
  38. ^ BOA, A. MKT. 26/84. Велико веће Нишког ејалета садразаму (5. шабан 1261/9. август 1845).
  39. ^ BOA, A. MKT. MHМ. 15/23. Садразам нишком управнику (10. шабан 1265/1. јул 1849).
  40. ^ BOA, HR. TO. 153/31. Аустријски дипломатски представник у Цариграду Порти (10. мај 1853).
  41. ^ Živić S R. Knjiga o bolnici. Niš: Prosveta; 2002.
  42. ^ Abdulah Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Sarajevo 1965. god. 325.
  43. ^ T. R. Đorđević, Medicinske prilike za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića, Beograd 1921, 1–98.
  44. ^ а б в г Nikolić, V. (1940). Iz narodne medicine u Nišu za vreme turske vladavine. Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, 15. pp. 41-48.
  45. ^ Andrejević, B. (1995). Adolfo od Karamana, u: Enciklopedija Niša (istorija). Gradina. Niš. pp. 2-2.
  46. ^ Kanii, F. (1985). Srbija. Zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka. Druga knjiga. Srpska književna zadruga - Rad. Beograd.
  47. ^ а б Сретен Миленковић, Милорад Димић, 125 година Војне болнице у Нишу, Ниш:Војна болница;Зрењанин Југоремедија; Бечеј:Пролетер, 2004(Бечеј Пролетер). ISBN 978-86-84819-01-9. str. 116.
  48. ^ Mihailović V. Istorija polnih bolesti u Srbiji do 1912. godine. Beograd: Štamparija centralnog higijenskog zavoda; 1931.
  49. ^ a b Pavlović M., Antić Č., Vojna bolnica u Nišu, Monografija, Direkcija za izdavačku i bibliotečko-informatičku delatnost, Beograd,2010.
  50. ^ Dj.Stamenković, 100 godina farmacije u Nišu, 1878- 1978. Niš: Udružene apoteke „Niš„; 1978 str. 15
  51. ^ Dj.Stamenković, 100 godina farmacije u Nišu, 1878- 1978. Niš: Udružene apoteke „Niš„; 1978. str. 16
  52. ^ Milan Đ. Milićević: Kraljevina Srbija: novi krajevi, 1884. str. 101—102
  53. ^ Osnivanje okružne bolnice u Nišu Posećeno7. oktobar 2010.
  54. ^ Milošević R. Sto deset godina Vojne biolnice u Nišu (1878—1988). Monografija, Vojna bolnica; 1988.
  55. ^ Gordana Lazarević, Dragana Mihailović, Zdravlje u Srbiji godine 1880. - godišnji izveštaj o celokupnom stanju zdravlja naroda i njegove domaće stoke, Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković”, Beograd, Usmeno izloženo na redovnom sastanku Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva 18.04. 2013. godine
  56. ^ a b v g Paligorić TM. Ekonomska kultura istorija Niša. Prvi deo: Niš do Svetskog rata. Niš: Gutenberg; 1937
  57. ^ Pavlović S. Stogodišnji razvoj bolničke službe Niša i okoline. Acta Medica Medianae 1983;3:133-51.
  58. ^ Milojević V. Okružna bolnica. U: Enciklopedija Niša (zdravstvo dečja zaštita, socijalna zaštita). Niš: Gradina; 1996. pp. 148–9
  59. ^ Bogdanović J. Sanitet i bolnice u Nišu od oslobođenja do danas. Niški novi list 1937.
  60. ^ Оснивање окружне болнице у Нишу Архивирано на сајту Wayback Machine (2. фебруар 2014), Приступљено 1. септембар 2009.
  61. ^ BOJČEVIĆ, M. Zdravstveni dom železničara, u: Enciklopedija Niša (zdravstvo, dečja zaštita, socijalna zaštita). Gradina. Niš, 7879, 1996.
  62. ^ Мирко Радоњић и Борис Субашић ДР ВИЛИЈЕМ ХАНТЕР — Ордени Светог Саве за спасиоце Архивирано на сајту Wayback Machine (15. novembar 2018) www.novosti.rs 31. maj 2017
  63. ^ Vojin Šulović i Budimir Pavlović, Jedna neobična sudbina: Danac dr Viliam Teodor Melgard, lekar Drugog lazareta Prve srpske dobrovoljačke divizije u Dobrudži. Izlaganja sa simpozijuma „Srpski vojni sanitet u 1916. godini“, 2007.
  64. ^ Šturceneger Katarina Klara, Srbija u ratu 1914–1916, preveo s francuskog Milivoje Marković, Gornji Milanovac 1989.
  65. ^ Živić R. Bolnica za duševne bolesti u Gornjoj Toponici, u: Enciklopedija Niša (zdravstvo, dečja zaštita, socijalna zaštita). Gradina. Niš. pp. 15-15, 1996.
  66. ^ Sanatorium dr Petković. Niš: Niški glasnik 1925; 7: 73.
  67. ^ Dragoljub Ž.Mirčetić, Vazdušna bombardovanja Niša u Drugom svetskom ratu 1941-1944, Niš, 1998. str.161
  68. ^ a b v g d đ e ž Sreten Milenković, Milorad Dimić, 125 godina Vojne bolnice u Nišu, Niš: Vojna bolnica; Zrenjanin Jugoremedija; Bečej: Proleter, 2004 (Bečej Proleter). 116 str. ISBN 978-86-84819-01-9.
  69. ^ Niš u Operaciji „Nedelja pacova“ u tekstu:Vodeći na listi bombardovanih gradova u Drugom svetskom ratu
  70. ^ a b Milošević R. Sto deset godina Vojne biolnice u Nišu (1878—1988). Monografija, Vojna bolnica; 1988.
  71. ^ Ljiljana Vujotić, Mirjana Nagulić, Doprinos dr Ilije Nagulića osnivanju klinike za neurohirurgiju u Nišu na:www.rastko.rs
  72. ^ Grupa autora, Zdravstvena zaštita, Niška Banja-savremena zdravstvena ustanova, U:Istorija Niša - Treća njiga pp. 493—494. Gradina i Prosveta Niš 1986
  73. ^ Đenić N, i sar. Povodom 130 godina postojanja Vojne bolnice u Nišu:januar 1878-januar 2008. Vojnosanit. Pregled 2008;65(1):69-80

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Grupa autora. 100 najznamenitijih Srba (po SANU). Beograd, Novi Sad: Princip; 1993.
  • D.B. Campbell, Roman legionary fortresses 27 BC - AD 378, Oxford 2006.
  • G.Cascarino, L'esercito romano. Armamento e organizzazione, Vol. II - Da Augusto ai Severi, Rimini 2008.
  • P.Connolly, L'esercito romano, Milano 1976.
  • P.Connolly (1998). Greece and Rome at war. Londra. ISBN 978-1-85367-303-0. 
  • R.W.Davies, Service in the roman Army, Edimburgo 1989.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Istorija medicine u Nišu na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_медицине_у_Нишу&oldid=26892193”