Isusove priče

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Prizor iz priče o bludnom sinu.
Prizor iz priče o dobrom Samarićaninu.

Isusova poređenja ili Isusove parabole su kratke alegorijske priče kojima se primerima iz svakodnevnog života prenose duhovne pouke. Oko trećine zabeleženih Isusovih reči predstavljaju parabole.

Parabole (heb. מָשָׁל mashal) su bile uobičajen način izražavanja za Stari zavet i jevrejsku duhovnu tradiciju uopšte.[1] I sam Isus se obilato koristio tim načinom izražavanja. U Novom zavjetu imao oko 40 Isusovih alegorijskih priča i one se uglavnom nalaze u tri sinoptička jevanđelja, po Mateju, Marku i Luki. U Evanđelju po Jovanu nema parabola[2][3][4], ili ih ima veoma malo.[5][6]

Iako je u razgovorima sa sveštenicima i svojim učenicima upotrebljavao i apstrakne teološke izraze, Isus je seoskom stanovništvu Palestine govorio u slikama iz njihove svakodnevice. Kada su ga učenici pitali zašto narodu govori u poređenjima, Isus je odgovorio: „Vama je dano da znate tajne carstva Božjeg, a onima napolju sve u pričama biva“ (Marko 4:11). Jer oni „gledajući ne vide i slušajući ne čuju niti razumeju“ (Matej 13:11-13). Stoga je Isus u razgovoru sa običnim narodom koristio poređenja kao metod podučavanja.[7]

Poređenja su slikoviti govor razumljiv tadašnjem vremenu. Isus govori obično u prezentu o stvarima koje se u prirodi i životu ljudi redovno događaju, imaju vanvremensko značenje. On ukazuje na zajedničke veze između svakodnevice i duhovne stvarnosti Kraljevstva Božjeg. Kao što se pastir raduje pronađenoj ovci, tako se Bog raduje zbog jednog pokajanog grešnika.

Snaga parabole je u reagovanju slušaoca. U parabolama se pojavljuju neočekivani trenuci različiti od uobičajene ljudske logike npr. u priči o radnicima u vinogradu. Mnoge priče završavaju pitanjem i dopuštaju slušaocu, da sam odluči koji će put odabrati. Isus želi, da se slušaoci prepoznaju u poređenjima, da prepoznaju što ne valja u njihovom životu i da zauzmu novi, drugačiji stav od dosadašnjeg.[8]

Neke priče pozivaju na budnost, na očekivanje Božjeg kraljevstva. Takve su npr. priča o deset devojaka i priča o stražaru. Mnoge su priče kritike sveštenika i bogataša, u prilog odbačenih i prezrenih ljudi iz nižih slojeva. Takve su na primer: priča o fariseju i cariniku, priča o bogatašu i ubogom Lazaru itd.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Pheme Perkins (2007). Introduction to the synoptic gospels. ISBN 0-8028-1770-X. str. 105.
  2. ^ Barbara Reid (2001). Parables for Preachers. ISBN 0-8146-2550-9. str. 3.
  3. ^ Arland J. Hultgren (2002). The Parables of Jesus. ISBN 0-8028-6077-X. str. 2.
  4. ^ Catholic Encyclopedia u članku Parabole tvrdi: „Nema parabola u Jovanovom jevanđelju."
  5. ^ The Vine and the Branches by David Tryon Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. decembar 2010), kao i drugi kroz istoriju uključujući Žana Kalvina u John Calvin's Commentary on John Volume 2 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. novembar 2011), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  6. ^ The Parables of Jesus: The Grain of Wheat Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. mart 2012), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  7. ^ Harris, Stephen L., Understanding the Bible. Palo Alto: Mayfield. 1985.
  8. ^ Marko Matić: Prispodobe u Novom zavjetu, Biblija danas 2007.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Isusove priče na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Исусове_приче&oldid=24276704”