Isus Nazarećanin car judejski

Isus, krunisan trnovim vencem u tirskoj purpurnoj odori kao „Car judejski”, dok ga ismevaju i tuku tokom njegovog stradanja, prikazao Dirk van Baburen, 1623.

Isus Nazarećanin car judejski je, po biblijskom predanju, natpis koji je Pontije Pilat naredio da se postavi iznad raspetog Isusa Hrista.

U Novom zavetu, Isus se naziva car judejski (lat. Rex Iudaeorum), kako na početku svog života, tako i na kraju. U koine grčkom jeziku Novog zaveta, na primer u Jevanđelju po Jovanu 19:3, ovo se piše kao Basileus ton Ioudaion (βασιλεὺς τῶν Ἰουδαίων).

Obe upotrebe titule dovode do dramatičnih rezultata u novozavetnim izveštajima. U izveštaju o Isusovom rođenju u Jevanđelju po Mateju, biblijski mudraci koji dolaze sa istoka nazivaju Isusa „Carem judejskim”, što implicira da je on Mesija. To je navelo Iroda Velikog da naredi pokolj nevine dece. Pred kraj izveštaja u sva četiri kanonska jevanđelja, u narativu o Isusovom stradanju, titula „Car judejski” dovodi do optužbi protiv Isusa koje rezultiraju njegovim raspećem.

Inicijalizam INRI predstavlja latinski natpis (u Jevanđelju po Jovanu 19:19 i Jevanđelju po Mateju 27:37), što se na srpski prevodi kao „Isus Nazarećanin, car judejski” (lat. Iesus Nazarenus, Rex Iudaeorum), a Jevanđelje po Jovanu 19:20 navodi da je ovo bilo napisano na tri jezika — jevrejskom, Neki prevodi renderuju Ἑβραϊστί (Hebraisti), koine grčku reč korišćenu u Jovanu 19:20, kao „aramejski” umesto „hebrejski”. (Aramejski, koji je bio blisko povezan sa hebrejskim, postao je uobičajen govorni jezik Jevreja u ovom periodu. Hebrejski je bio u opadanju, ali će se i dalje govoriti u regionu do početka 3. veka nove ere.) Međutim, Ἑβραϊστί se u koine grčkom u to vreme dosledno koristilo u značenju hebrejskog, dok se Συριστί (Syristi) koristilo za aramejski. Osim same reči, u stihu nema direktnih dokaza da li se misli na hebrejski ili aramejski, a prevodi stiha koji Ἑβραϊστί prevode kao aramejski oslanjaju se na pretpostavke izvan teksta da bi to opravdali, a ne na sam tekst.</ref> latinskom i helenskom (ΙΝΒΙ = Ιησούς Ναζωραίος Βασιλεύς Ιουδαίων) — tokom raspeća Isusa.

Titulu „Car judejski” u Novom zavetu koriste samo nejevreji, odnosno mudraci, Pontije Pilat i rimski vojnici. Nasuprot tome, Jevreji u Novom zavetu koriste titulu „Car Izrailjev” ili hebrejsku reč Mesija, koja takođe može značiti car.

Iako se izraz „Car judejski” koristi u većini prevoda Biblije na srpski jezik, Videti raspon prevoda sakupljenih na BibleGateway.com</ref> takođe je prevođen kao „Car Judejaca” (videti Ioudaioi).

U priči o rođenju

U izveštaju o Isusovom rođenju u Jevanđelju po Mateju, biblijski mudraci odlaze kod kralja Iroda u Jerusalim i u Jevanđelju po Mateju 2:2 pitaju ga: „Gde je car judejski koji se rodio?” Irod pita „prvosveštenike i učitelje zakona”, koji mu odgovaraju da je u Vitlejemu u Judeji.

Pitanje uznemirava Iroda, koji tu titulu smatra svojom, i u Jevanđelju po Mateju 2:7–8 on ispituje mudrace o tačnom vremenu pojave Vitlejemske zvezde. Irod šalje mudrace u Vitlejem, govoreći im da ga obaveste kada pronađu dete. Nakon što mudraci pronađu Isusa i predaju mu svoje darove, upozoreni u snu da se ne vraćaju Irodu, vratili su se u svoju zemlju drugim putem.

Anđeo se javlja Josifu u snu i upozorava ga da povede Isusa i Mariju u Egipat (Jevanđelje po Mateju 2:13). Kada Irod shvati da su ga mudraci nadmudrili, naređuje da se pobiju svi dečaci u Vitlejemu i okolini koji imaju dve godine i manje (Jevanđelje po Mateju 2:16).

U narativima o stradanju

Akronimi za „Isus Nazarećanin, car judejski” napisani na tri jezika (kao u Jevanđelju po Jovanu 19:20) na krstu, Opatija Elvangen, Nemačka

U izveštajima o Isusovom stradanju, titula Car judejski koristi se u tri navrata. U prvoj takvoj epizodi, sva četiri Jevanđelja navode da je titula korišćena za Isusa kada ga je ispitivao Pilat i da je njegovo raspeće bilo zasnovano na toj optužbi, kao u Jevanđelju po Mateju 27:11, Jevanđelju po Marku 15:2, Jevanđelju po Luki 23:3 i Jevanđelju po Jovanu 18:33. Upotreba izraza car i carstvo i uloga Jevreja u korišćenju izraza car da optuže Isusa centralni su za raspravu između Isusa i Pilata. U Jevanđelju po Mateju 27:11, Jevanđelju po Marku 15:2 i Jevanđelju po Luki 23:3, Isus odgovara Pilatu: „Ti kažeš”, kada ga pita da li je on car judejski, i ne govori ništa više. Ovaj odgovor se tradicionalno tumači kao potvrdan. Neki naučnici ga opisuju kao dvosmislen i zagonetan. Drugi naučnici kažu da je bio sračunat da ne naljuti Pilata, dok je čitaocu jevanđelja omogućio da razume da je odgovor potvrdan. U Jevanđelju po Jovanu 18:34, on nagoveštava da optužba za cara nije potekla od Pilata, već od „drugih”, i u Jevanđelju po Jovanu 18:36, on izjavljuje: „Carstvo moje nije od ovoga sveta”. Međutim, Isus ne poriče direktno da je car judejski.

U Novom zavetu, Pilat piše „Isus Nazarećanin, car judejski” kao znak koji treba da bude pričvršćen na Isusov krst. Jevanđelje po Jovanu 19:21 navodi da su Jevreji rekli Pilatu: „Ne piši: Car judejski”, već da je Isus samo tvrdio da ima tu titulu, ali Pilat je to ipak napisao. Pilatov odgovor na protest zabeležio je Jovan: „Što napisah, napisah.”

Nakon suđenja pred Pilatom i nakon epizode šibanja Hrista, vojnici se rugaju Isusu kao caru judejskom stavljajući mu purpurnu odoru (koja označava carski status), stavljaju mu krunu od trnja na glavu, i tuku ga i zlostavljaju u Jevanđelju po Mateju 27:29–30, Jevanđelju po Marku 15:17–19 i Jevanđelju po Jovanu 19:2–3.

Kontinuirano oslanjanje na upotrebu izraza car od strane Judejaca da bi podigli optužbe protiv Isusa ključni je element konačne odluke da ga razapnu. U Jevanđelju po Jovanu 19:12 Pilat nastoji da oslobodi Isusa, ali Jevreji se protive, govoreći: „Ako ovoga pustiš, nisi prijatelj ćesaru. Svaki koji sebe carem gradi, protivi se ćesaru”, stavljajući moć ćesara u prvi plan rasprave. U Jevanđelju po Jovanu 19:12, Jevreji tada povikaše: „Razapni ga! ... Mi nemamo cara osim ćesara.”

Upotreba izraza „Car judejski” od strane rane Crkve nakon Isusove smrti stoga nije bila bez rizika, jer ih je taj izraz mogao izložiti progonu kao sledbenike Isusa, koji je bio optužen za moguću pobunu protiv Rima.

Konačna upotreba titule pojavljuje se samo u Jevanđelju po Luki 23:36–37. Ovde, nakon što je Isus nosio krst do Golgote i bio prikovan na krst, vojnici ga gledaju na krstu, rugaju mu se, nude mu sirće i govore: „Ako si ti car judejski, spasi se.” U paralelnom izveštaju u Jevanđelju po Mateju 27:42, jevrejski sveštenici se rugaju Isusu kao „Caru Izrailjevom”, govoreći: „On je Car Izrailjev; neka sada siđe s krsta, i verovaćemo u njega.”

Car judejski nasuprot Caru Izrailjevom

U Novom zavetu, titulu „Car judejski” koriste samo nejevreji, mudraci, Pontije Pilat i rimski vojnici. Nasuprot tome, Jevreji u Novom zavetu preferiraju oznaku „Car Izrailjev”, koju s poštovanjem koriste Isusovi jevrejski sledbenici u Jevanđelju po Jovanu 1:49 i Jevanđelju po Jovanu 12:13, a podrugljivo jevrejski poglavari u Jevanđelju po Mateju 27:42 i Jevanđelju po Marku 15:32. Iz Pilatove perspektive, osetljiv je sam izraz „Car” (bez obzira na Judejce ili Izrailj), jer implicira moguću pobunu protiv Rimskog carstva.

U Jevanđelju po Marku svesno se pravi razlika između Cara judejskog i Cara Izrailjevog, razdvajajući dve upotrebe termina od strane Jevreja i nejevreja.

INRI i ΙΝΒΙ

INRI preusmerava ovde. Za druga značenja, pogledajte stranicu INRI (višeznačna odrednica).

Istočno-pravoslavno raspeće, prikazuje natpis na grčkom: ΙΝΒΙ (Trpezarija manastira Svete Trojice, Meteori, Grčka).

Inicijalizam INRI predstavlja latinski natpis lat. Iesvs Nazarenvs Rex Ivdæorvm (lat. Iesus Nazarenus, Rex Iudaeorum), što se na srpski prevodi kao „Isus Nazarećanin, car judejski” (Jevanđelje po Jovanu 19:19). Jevanđelje po Jovanu 19:20 navodi da je ovo bilo napisano na tri jezika – hebrejskom, latinskom i grčkom – i bilo je postavljeno na Isusov krst. Grčka verzija inicijalizma glasi ΙΝΒΙ, što predstavlja Ἰησοῦς ὁ Ναζωραῖος ὁ βασιλεύς τῶν Ἰουδαίων (Iēsoûs ho Nazōraîos ho basileús tôn Ioudaíōn). Pobožno oduševljenje izazvalo je otkriće Pedra Gonzalesa de Mendoze 1492. godine onoga što je proglašeno stvarnom pločom, za koju se kaže da ju je u Rim donela Sveta Jelena, majka cara Konstantina.

Zapadno hrišćanstvo

U zapadnom hrišćanstvu, većina raspeća i mnogih prikaza raspeća Isusa uključuju ploču ili pergament postavljen iznad njegove glave, nazvan titulus, ili naslov, koji nosi samo latinična slova INRI, povremeno urezana direktno u krst i obično tik iznad Isusove glave. Inicijalizam INRI (za razliku od punog natpisa) bio je u upotrebi do 10. veka (Gerov krst, Keln, oko 970.).

Istočno hrišćanstvo

U istočnom hrišćanstvu, i Istočna pravoslavna crkva i istočno-katoličke posebne crkve sui iuris koriste grčka slova ΙΝΒΙ, zasnovana na grčkoj verziji natpisa Ἰησοῦς ὁ Ναζωραῖος ὁ βασιλεύς τῶν Ἰουδαίων. Neke predstave menjaju naslov u „ΙΝΒΚ”, ὁ βασιλεύς τοῦ κόσμου (ho Basileùs toû kósmou, „Car sveta”), ili u ὁ βασιλεύς τῆς Δόξης (ho Basileùs tês Dóxēs, „Car Slave”), ne implicirajući da je to zaista ono što je bilo napisano, već odražavajući tradiciju da ikone prikazuju duhovnu stvarnost, a ne fizičku.

Rumunska pravoslavna crkva koristi INRI, pošto je skraćenica na rumunskom potpuno ista kao na latinskom (Iisus Nazarineanul Regele Iudeilor).

Istočno-pravoslavne crkve koje koriste crkvenoslovenski u svojoj liturgiji koriste ІNCІ (INTsI, ekvivalent ΙΝΒΙ za crsl. І҆и҃съ назѡрѧни́нъ, цр҃ь і҆ꙋде́йскїй) ili skraćenicu Carь Slávы (Car Slave, „Car Slave”).

Verzije u jevanđeljima

	Matej	Marko	Luka	Jovan
Stih	Matej 27:37	Marko 15:26	Luka 23:38	Jovan 19:19–20
Grčki natpis	οὗτός ἐστιν Ἰησοῦς ὁ βασιλεὺς τῶν Ἰουδαίων	ὁ βασιλεὺς τῶν Ἰουδαίων	ὁ βασιλεὺς τῶν Ἰουδαίων οὗτος	Ἰησοῦς ὁ Ναζωραῖος ὁ βασιλεὺς τῶν Ἰουδαίων
transliteration	hûtós estin Iēsûs ho basileùs tôn Iudaéōn	ho basileùs tôn Iudaéōn	ho basileùs tôn Iudaéōn hûtos	Iēsûs ho Nazōraêos ho basileùs tôn Iudaéōn
Vulgata Xystina-Clementina (latinski)	Hic est Iesus rex Iudæorum	Rex Iudæorum	Hic est rex Iudæorum	Iesus Nazarenus, Rex Iudæorum
Jezici	[nije navedeno]	[nije navedeno]	Hebrejski, latinski, grčki	Hebrejski, latinski, grčki
Ceo stih u prevodu Daničić-Karadžić	I metnuše mu više glave krivicu njegovu napisanu: Ovo je Isus car judejski.	I bješe napisana krivica njegova: Car judejski.	A bješe nad njim i natpis napisan slovima grčkim i latinskim i jevrejskim: Ovo je car judejski.	A Pilat napisa i natpis, i metnu na krst, i bješe napisano: Isus Nazarećanin, car judejski. Ovaj dakle natpis čitaše mnogi od Jevreja, jer blizu grada bješe mjesto gdje razapeše Isusa; i bješe napisano jevrejski, grčki i latinski.

Druge upotrebe INRI

Vidi još: INRI (višeznačna odrednica)

Na španskom, reč inri označava bilo koju uvredljivu ili podrugljivu reč ili frazu; obično se nalazi u stalnom izrazu para más/mayor inri (doslovno „za više/veću uvredu”), što idiomatski znači „da se uvredi doda i povreda” ili „da stvar bude gora”. Njeno poreklo se ponekad jasnije vidi kapitalizacijom para más INRI. Inicijali INRI su reinterpretirani sa drugim proširenjima (bakronimima). U knjizi o slobodnom zidarstvu iz 1825. godine, Marčelo Regelini de Šio tvrdio je da su rozenkrojceri dali „INRI” alhemijska značenja:

• Latinski lat. Igne Natura Renovatur Integra („vatrom se priroda obnavlja u celosti”); drugi izvori navode lat. Igne Natura Renovando Integrat
• Latinski lat. Igne Nitrum Roris Invenitur („šalitra rose nalazi se vatrom”)
• Hebrejski ימים, נור, רוח, יבשת (Yammīm, Nūr, Rūaḥ, Yabešet, „voda, vatra, vetar, zemlja” — klasični elementi)

Kasniji pisci su ovo pripisivali masoneriji, hermetizmu ili neopaganizmu. Hram kralja Solomona Alistera Kroulija uključuje raspravu o Augoeidesu, navodno napisanu od strane „Fratera P.” iz A∴A∴:

Jer pošto je Intra Nobis Regnum deI [fusnota u originalu: I.N.R.I.], sve stvari su u Nama samima, i svako Duhovno Iskustvo je više ili manje potpuno Otkrivenje Njega [tj. Augoeidesa].

Latinski lat. Intra Nobis Regnum deI doslovno znači „U nama je carstvo Božije”.

Leopold Blum, nominalno katolički, etnički jevrejski protagonista romana Uliks Džejmsa Džojsa, seća se kako je njegova supruga Moli Blum tumačila INRI kao „Iron Nails Ran In” (Gvozdeni ekseri su ušli). Isto značenje daje lik u romanu Vrata Eda Mekbejna iz 1975. Većina prevoda Uliksa zadržava „INRI” i stvara novo pogrešno tumačenje, kao što je francusko Il Nous Refait Innocents „on nas ponovo čini nevinima”.

Izopsefija

U izopsefiji, grčki izraz (βασιλεὺς τῶν Ἰουδαίων) dobija vrednost 3343 čije cifre izgleda odgovaraju predloženom datumu raspeća Isusa (33. godina, april, 3. dan).

Galerija

Biblijske scene

• 
  Mudraci posećuju Iroda da pitaju za novorođenog Cara judejskog, Jevanđelje po Mateju 2:2.
• 
  Pilat, sudeći i predajući Isusa, Cara judejskog, Jevanđelje po Marku 15:2.
• 
  Isus sa carskom purpurnom odorom, ismevan i tučen kao Car judejski, Jevanđelje po Jovanu 19:2–3.
• 
  Isus, na krstu, ismevan na Golgoti kao Car judejski, Jevanđelje po Luki 23:36–37.

Primeri INRI

• 
  INRI sa Izenhajmskog oltara
• 
  Latinsko raspeće sa stilizovanom INRI pločom, u kukuruznim poljima blizu Mureka, Štajerska, Austrija
• 
  INRI ploča pričvršćena na Raspeće i statuu na Golgoti na severnoj strani Karlovog mosta, Prag
• 
  Detalj Malog Raspeća, slika Matijasa Grinevalda, oko 1510, Nacionalna galerija umetnosti, Vašington
• 
  iesus nazarenus rex iudæorum na strani Sagrada Familije

Vidi još

• Hristos Car
• Ihtis
• Imena i titule Isusa u Novom zavetu
• Titulus Crucis

Literatura

• Andreopoulos, A. (2005). Metamorphosis: The Transfiguration in Byzantine Theology and Iconography [Metamorfoza: Preobraženje u vizantijskoj teologiji i ikonografiji]. St. Vladimir's Seminary Press. ISBN 978-0-88141-295-6. 
• Aslanoff, Catherine (2005). The Incarnate God: The Feasts of Jesus Christ [Ovaploćeni Bog: Praznici Isusa Hrista]. St Vladimir's Seminary Press. ISBN 0-88141-130-2. 
• Binz, Stephen (2004). The names of Jesus [Imena Isusova]. Mystic, CT: Twenty-Third Publications. ISBN 1-58595-315-6. OCLC 56392998. 
• Bloom, Harold (1989). Middle twentieth century [Sredina dvadesetog veka]. The Art of the Critic (na jeziku: engleski). 9. Chelsea House. ISBN 978-0-87754-502-6. 
• Boxall, Ian (2007). SCM studyguide to the books of the New Testament [SCM studijski vodič kroz knjige Novog zaveta]. London: SCM Press. ISBN 978-0-334-04047-7. OCLC 171110263. 
• Breuer, Yochanan (2006). „Aramaic in Late Antiquity” [Aramejski u kasnoj antici]. Ur.: Katz, Steven T. The Cambridge History of Judaism Vol. IV: The Late Roman-Rabinic Period [Kembridžka istorija judaizma, tom IV: Kasnorimski-rabinski period]. Cambridge University Press. ISBN 978-0521772488. 
• Brown, R.E. (1988). The Gospel and Epistles of John: A Concise Commentary [Jevanđelje i poslanice po Jovanu: Sažeti komentar]. Liturgical Press. ISBN 978-0-8146-1283-5. 
• Brown, R.E. (1994). Introduction to the New Testament Christology [Uvod u novozavetnu hristologiju]. Bloomsbury Academic. ISBN 978-0-8264-7190-1. 
• Buth, Randall; Pierce, Chad (2014). „Hebraisti in Ancient Texts: Does ἑβραϊστί Ever Mean ‘Aramaic’?” [Hebraisti u drevnim tekstovima: Da li ἑβραϊστί ikada znači „aramejski”?]. Ur.: Buth, Randall; Notley, R. Steven. The Language Environment of 1st Century Judea Vol. 2 [Jezičko okruženje Judeje u 1. veku, tom 2]. BRILL. ISBN 9789004264410. 
• Cresswell, Peter (2013). The Invention of Jesus [Pronalazak Isusa]. Watkins. ISBN 9781780286211. 
• Crowley, Aleister (1909). „The Temple of Solomon the King” [Hram kralja Solomona]. The Equinox. London: Simpkin, Marshall, Hamilton, Kent. 1 (1): 160. 
• De Bles, A. (1925). How to Distinguish the Saints in Art by Their Costumes, Symbols, and Attributes [Kako razlikovati svece u umetnosti po njihovim kostimima, simbolima i atributima]. New York: Art Culture Publications. ISBN 978-0-8103-4125-8. 
• de Schio, Marcello Reghellini (1825). Esprit du dogme de la Franche-Maçonnerie [Duh dogme slobodnog zidarstva] (na jeziku: francuski). Brussels: H. Tarlier. 
• Ellmann, Maud (2010). The Nets of Modernism: Henry James, Virginia Woolf, James Joyce, and Sigmund Freud [Mreže modernizma: Henri Džejms, Virdžinija Vulf, Džejms Džojs i Sigmund Frojd]. Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-49338-3. 
• France, R. T. (2007). The Gospel of Matthew [Jevanđelje po Mateju]. Grand Rapids, Mich: William B. Eerdmans Pub. ISBN 978-0-8028-2501-8. OCLC 122701585. 
• Hengel, Martin (2004). Studies in Early Christology [Studije iz rane hristologije]. A&C Black. ISBN 0-567-04280-4. 
• Ironside, H.A. (2006). John [Jovan]. Ironside Expository Commentaries Series. Kregel Publications. ISBN 978-0-8254-9619-6. 
• Köstenberger, Andreas J. (2009). „Translating John’s Gospel: Challenges and Opportunities” [Prevođenje Jevanđelja po Jovanu: Izazovi i prilike]. Ur.: Scorgie, Glen G.; Strauss, Mark L.; Voth, Steven M. The Challenge of Bible Translation: Communicating God's Word to the World [Izazov prevođenja Biblije: Prenošenje Božje reči svetu]. Zondervan. ISBN 978-0310321859. 
• Lanciani, R.A. (1902). Storia degli scavi di Roma e notizie intorno le collezioni romane di antichità [Istorija iskopavanja u Rimu i vesti o rimskim zbirkama antikviteta] (na jeziku: italijanski). I. E. Loescher. 
• McBain, Ed (2017). „Part Two”. Doors [Vrata]. Head of Zeus. ISBN 978-1-78854-045-2. 
• Mihálycsa, Erika (2017). „'Weighing the point': A Few Points on the Writing of Finitude in Ulysses”. Reading Joycean Temporalities [Čitanje Džojsovih temporalnosti]. Brill. ISBN 978-90-04-34251-4. 
• Quigley, Megan (2015). Modernist Fiction and Vagueness: Philosophy, Form, and Language [Modernistička fikcija i neodređenost: Filozofija, forma i jezik]. Cambridge University Press. ISBN 978-1-316-19566-6. 
• Robbins, V.K. (1996). Exploring the Texture of Texts: A Guide to Socio-Rhetorical Interpretations [Istraživanje teksture tekstova: Vodič za socio-retoričke interpretacije]. Bloomsbury Academic. ISBN 978-1-56338-183-6. 
• Safrai, Shmuel (2006). „Spoken and Literary Languages in the Time of Jesus” [Govorni i književni jezici u vreme Isusa]. Ur.: Notley, R. Steven; Turnage, Marc; Becker, Brian. Jesus' Last Week, Jerusalem Studies in the Synoptic Gospels — Volume One [Isusova poslednja nedelja, Jerusalimske studije sinoptičkih jevanđelja — tom prvi]. BRILL. ISBN 978-9004147904. 
• Senior, Donald (1985). The Passion of Jesus in the Gospel of Matthew [Stradanje Isusovo u Jevanđelju po Mateju]. 1. M. Glazier. ISBN 0-89453-460-2. 
• Szczerbowski, Tadeusz (1998). „Language Games in Translation: Etymological Reinterpretation of Hierograms” [Jezičke igre u prevodu: Etimološka reinterpretacija hijerograma]. Ur.: Strässler, Jürg. Tendenzen Europäischer Linguistik: Akten des 31. Linguistischen Kolloquiums, Bern 1996 [Tendencije evropske lingvistike: Zbornik radova 31. lingvističkog kolokvijuma, Bern 1996.]. Linguistiche Arbeiten (na jeziku: engleski). 381. Walter de Gruyter. ISBN 9783110913767. ISSN 0344-6727. 
• Strecker, G.; Horn, F.W. (2000). Theology of the New Testament [Teologija Novog zaveta]. Presbyterian Publishing Corporation. ISBN 978-0-664-22336-6. 
• Wegner, Paul D. (2004). The Journey From Texts to Translations: The Origin and Development of the Bible [Put od tekstova do prevoda: Poreklo i razvoj Biblije]. Baker Academic. ISBN 9780801027994. 
• Weiss, R. (1969). The Renaissance Discovery of Classical Antiquity [Renesansno otkriće klasične antike]. History e-book project. Humanities Press. ISBN 978-80-13-01950-9.