Kad svane dan

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kad svane dan
Kad svane dan.jpg
Poster za film
Izvorni naslovKad svane dan
Žanrdrama
RežijaGoran Paskaljević
ScenarioFilip David
Goran Paskaljević
ProducentGoran Paskaljević
Ilan Žirard
Hose Maria Morales
Jelica Rosandić
Glavne ulogeMustafa Nadarević
MuzikaVlatko Stefanovski
ScenografijaMilenko Jeremić
KameraMilan Spasić
MontažaKristina Pozenel
Izdavačka kućaNova film
Maksima film
Arsam International
Intermedia Network
Godina2012.
Trajanje90 minuta
ZemljaSrbija Republika Srbija
Jeziksrpski
IMDb veza

„Kad svane dan“ je srpski film iz 2012. godine. Scenario za film napisali su Filip David i Goran Paskaljević, koji je i režirao film.[1][2][3]

Film je u Srbiji premijerno prikazan u Kragujevcu 17. avgusta 2012. godine, a svoju svetsku premijeru je imao 9. septembra na Internacionalnom filmskom festivalu u Torontu.[4][5]

Film je bio srpski kandidat za Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja za 2012. godinu.[6]

Radnja[uredi | uredi izvor]

Applications-multimedia.svgUPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis filma!

Film je priča o profesoru muzike u penziji, Miši Brankovu, koji pod neobičnim okolnostima otkriva svoje pravo poreklo. Na mestu gde je nekada bio nacistički logor za Jevreje u Drugom svetskom ratu, radnici slučajno pronalaze limenu kutiju sa dokumentima koju je daleke 1941. godine zakopao logoraš Isak Vajs. Profesor saznaje da su njegovi pravi roditelji Vajsovi, koji su ga pre nego što su odvedeni u logor dali na čuvanje prijateljima, porodici Brankov. U kutiji je i nedovršena muzička partitura pod nazivom Kad svane dan, koju je komponovao Isak Vajs. Tragajući za istinom o sebi i svom poreklu profesor Miša traga i za malo poznatom istinom o logoru Judenlager Semlin, jednim od najstrašnijih nacističkih stratišta u samom srcu današnjeg Beograda. Istovremeno profesorova opsesija jeste da dovrši započetu kompoziciju svoga oca i da je izvede na mestu nekadašnjeg logora...što mu na kraju, posle niza peripetija, i polazi za rukom.[7][3]

Kroz današnji život i traganje za stradalim roditeljima prepliću se slike holokausta, na mestu koje je danas u Beogradu neobeleženo, oronulo i zaboravljeno.[1]

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Mustafa Nadarević Profesor Miša Brankov
Mira Banjac Ana Brankov
Zafir Hadžimanov Marko Popović
Predrag Ejdus Rabin
Meto Jovanovski Mitar
Toma Jovanović Najfeld
Rade Kojadinović Kosta Brankov
Olga Odanović Izbeglica
Nada Šargin Marija
Nebojša Glogovac Mališa
Vlasta Velisavljević Domar u Sinagogi
Ana Stefanović Hana
Ratko Miletić Komšija
Bora Nenić Ćelavi
Damir Todorović Nemački oficir
Marko Jeremić Čovek u stanu
Jelena Đulvezan Žena u stanu
Darko Marinković Bole
Gavra Nikolić Rade
Čarni Derić Isak Vajs
Aron Balaž Kupac klavira
Konstantin Deletić Dečak
Maja Krstić Devojčica
Milan Tomić Čamdžija
Aleksandra Širkić Sara Vajs

Nagrade[uredi | uredi izvor]

2013. – Palm Springs International Film Festival – Bridging the Borders Award for Best Film-Special Mention,

2012. – Film Festival in Terni, Italy – Grand Prix for Best Film,

2012. – International Film Festival in Mérida, Spain – Grand Prix for Best Movie and Audience Award,

2012. – European Film Festival in Les Arcs, France – Audience Choice Award.[8]

Kritika[uredi | uredi izvor]

Kristina Đuković: [9]

Budući da je glavni lik stariji, usamljen gospodin, visoko obrazovan, humanistički nastrojen o čemu svedoče besplatni časovi muzike za talentovanu decu, gotovo je nemoguće progutati da celu priču o autobusima - dušegupkama prvi put čuje onda kad mu u Jevrejskom muzeju kustos preda trag o njegovim pravim roditeljima. Postavljanje glavnog junaka kao tabula raza tačke na samom početku filma očigledno je bio najlakši način autorima da priču o Starom sajmištu „oneobiče“, primaknu je gledaocu kao tek otkriveni užas ne bi li prodrmali publiku. Međutim, ova prečica zaista ne donosi potrebnu katarzu, budući da gledalac ipak i pre svega mora da poveruje u priču, a ne u ideju koju je autor želeo da prenese. Onda Paskaljević kao da očekuje od gledaoca da mu veruje poput deteta koje upija sve što mu odrasli, uz minimum mimike, pričaju pred spavanje. Naravno, moguće je uvek reći da je gledalac nekulturan, neodgovoran i civilizacijski nezreo da se zagleda u svoju prošlost i bavi njenim velikim traumama. I to je možda istina, ali nema nikakve veze sa filmom, već je usputna, krajnje lenja konstatacija svakog kulturnog radnika koji tobož drži do sebe i pristojnosti.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Film 'Kad svane dan': Uz zaborav prošlosti, nema ni budućnosti”. Slobodna Evropa. Pristupljeno 20. 1. 2021. 
  2. ^ „Kad svane dan”. Moj Tv. Pristupljeno 20. 1. 2021. 
  3. ^ a b „Kad svane dan”. Filmski centar Srbije. Pristupljeno 3. 2. 2021. 
  4. ^ „Premijera filma „Kad svane dan. Politika. Pristupljeno 20. 1. 2021. 
  5. ^ Kad svane dan“ u Kragujevcu”. Rts. Pristupljeno 20. 1. 2021. 
  6. ^ „Paskaljevićev film "Kad svane dan" srpski kandidat za Oskara”. Blic. Pristupljeno 20. 1. 2021. 
  7. ^ „Kad svane dan”. Rts. Pristupljeno 20. 1. 2021. 
  8. ^ „Kad svane dan”. Art Kino. Pristupljeno 20. 1. 2021. 
  9. ^ Beživotno predavanje. Arhivirano iz originala na datum 06. 10. 2014. Pristupljeno 03. 10. 2014. 

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]