Kapričo (opera)

Kapričo je opera u jednom činu nemačkog kompozitora Riharda Štrausa. To je njegovo poslednje delo, za koje je sam kompozitor, u saradnji sa austrijskim dirigentom Klemensom Krausom, napisao libreto. Delo je opisano kao „razgovorni komad za muziku“ - dramska radnja je minimalna, dok se opera mahom svodi na diskusiju o operi i umetnosti. Zato se „Kapričo“ naziva i „metaoperom“, operom o operi. Osnovni motiv opere je njen najveći problem: šta je važnije, muzika ili tekst?

Opera je praizvedena u Narodnom pozorištu u Minhenu 28. oktobra 1942. godine; Štrausu su kasnije nudili nova libreta, ali on je odbijao, smatrajući „Kapričo“ svojim muzičkim testamentom.

Muzika „Kapriča“ valjano pokazuje izvanredan doseg Štrausovog zrelog stila i na neki način predstavlja muzičko sumiranje svih njegovih opera od „Kavaljera s ružom“. U operi se ističu gudački sekstet koji na početku ima ulogu uvertire, instrumentalni deo „Muzika mesečine“ i duga grofičina završnica.

Lica

• Grofica, sopran.
• Grof, njen brat, bariton.
• Flaman, muzičar, tenor.
• Olivje, pesnik, bariton.
• La Roš, upravnik pozorišta, bas.
• Kleron, glumica, alt.
• Mesje Taup, šaptač, tenor.
• Italijanska pevačica, sopran.
• Italijanski pevač, tenor.
• Majordom, bas.
• Mlada igračica, solo ples.
• Osam slugu, tenori i basevi.
• Tri muzičara.

Radnja

Radnja opere se odvija u jednom rokoko zamku u okolini Pariza, negde oko 1775. godine, kada je Gluk počeo da sprovodi reformu opere.

Muzičar Flaman i pesnik Olivje, prijatelji, obojica su zaljubljeni u mladu groficu Madlenu, koja je udovica. Na samom početku čujemo gudački sekstet koji je Flaman za nju komponovao. Nakon izvođenja usleđuje njihova rasprava sa pozorišnim upravnikom La Rošom, koji smatra da opera mora da bude lagana i prijatna i za gledanje i slušanje, pa zbog toga naročito hvali italijansku operu, koju ne podnose ni Flaman, ni Olivje - prvi zbog loše muzike, drugi zbog lošeg libreta. La Roš naročito ističe značaj scenografije.

Uskoro se pojavljuju grofica i njen brat grof. Grof svoju sestru zadirkuje da u umetnost prednost daje muzici zbog Flamana, a ona njemu uzvraća da on naginje ka pisanoj reči zbog privlačne glumice Kleron: dok se grof zanima za kratkotrajne veze, grofica želi dugotrajnu ljubav; zato ona i ne može da se opredeli između Flamana i Olivjea.

U zamku su u toku pripreme za proslavu grofičinog rođendana. Olivje je za tu priliku napisao dramu, u kojoj će glumiti grof i glumica Kleron (koja je nekada bila u vezi sa Olivjeom). Pošto je stigla Kleron, svi osim Olivjea i grofice odlaze na probu. On joj otkriva da je njegov sonet koji su grof i Kleron upravo bili pročitali posvećen Madleni. Žali se kako je grof loše pročitao svoj tekst i čita joj ga iznova. Flaman, međutim, u naletu inspiracije odmah je komponovao muziku za sonet i dolazi kako bi ga otpevao grofici, prateći samog sebe na čembalu. Olivje je užasnut i smatra da je Flaman upropastio njegov tekst, ali grofica mu objašnjava da se reči sada mnogo bolje mogu osetiti. Pesnik se i dalje žali: „Sada razmišljam da li je sonet moj ili njegov. Je li sada pripao njemu, ili je još uvek moj?“, na šta grofica odgovara: „Ako dozvoljavate, sada je moj! Lepa uspomena na današnji dan“.

Dolazi La Roš, koji odvodi Olivjea zbog probe. Flaman ostaje sam sa groficom. Muzičar joj izjavljuje ljubav i govori joj kako ju je posmatrao u biblioteci dok čita. Traži da mu da znak hoće li mu uzvratiti ljubav, ali ona mu odgovara da to nije mesto i vreme. Obećava mu da će se sresti sa njim u biblioteci sledećeg dana u jedanaest prepodne.

Kada se svi vrate sa probe, sluge ih posluže čokoladom, a La Roš dovodi baletsku igračicu i italijanske pevače da zabave grofičine goste. Upravnik im najavljuje svoj dvodelni rođendanski poklon: izvođenje „Rođenja Atine“ i „Pada Kartagine“ za groficu. Ostali ga ismevaju, ali povređeni La Roš brani svoju veru u pozorište. Kada Flamana i Olivjea izazove da sami probaju da stvore neko novo remek-delo, grofica predlaže da zajedno napišu operu čiji će predmet biti radnja tog popodneva.

Pošto su gosti otišli, grofica ostaje sama. Nakon muzičkog itermeca koji predstavlja svetlost mesečine, majordom joj saopštava da će je Olivje čekati sutradan u biblioteci u jedanaest sati, kako bi od nje saznao kraj opere. Grofica je najpre užasnuta kad shvati da će je i Flaman i Olivje čekati na istom mestu, u isto vreme i s istom željom. Pokušava da napravi odluku koga od njih dvojice više voli; pošto sebi odsvira sonet, shvata da su nerazdvojni. Odgovor na muku traži od sopstvenog odraza u ogledalu, ali nikako ne može da nađe kraj za operu koji neće biti trivijalan.

Ponovo se pojavljuje majordom, koji izjavljuje da je večera spremna. Grofica se nasmeši svom odrazu i polako ode u dvoranu za ručavanje.

Spoljašnje veze

• Nemački libreto.