Karl Poper

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Karl Poper
Karl Popper2.jpg
Puno ime Karl Rejmund Poper
Datum rođenja (1902-07-28)28. jul 1902.
Mesto rođenja Beč
Austrougarska
Datum smrti 17. septembar 1994.(1994-09-17) (92 god.)
Mesto smrti London
Ujedinjeno Kraljevstvo
Škola Univerzitet u Beču

Ser Karl Rejmund Poper (nem. Karl Raimund Popper) je bio veliki britanski filozof austrijskog porekla. Rodio se 1902. godine u Beču, a preminuo je 1994. u Londonu. Dao je velike doprinose filozofiji nauke (kritika induktivizma, opservacionizma i pozitivizma; hipotetičko-deduktivni metod; falsifikacionizam; evoluciona epistemologija; Poperov eksperiment) i filozofiji politike (koncept i kritika istoricizma; otvoreno društvo; društveni inženjering), a bavio se i filozofijom duha i socijalnom filozofijom. Smatra se osnivačem savremene filozofije nauke i savremene liberalne demokratije.

Hipotetičko-deduktivni metod[uredi]

Baveći se objašnjavanjem prirode naučnog znanja, Poper u svom glavnom delu Logika naučnog otkrića kritikuje teorije logičkih pozitivista, pre svega induktivizam i opservacionizam.

Vrativši se na Hjumovo objašnjenje problema indukcije, Poper podseća da indukcijom ne možemo doći do pouzdanog znanja i da upravo uopštavanje, kojim se služimo prilikom induktivnog zaključivanja ne garantuje da će slučajevi određene klase koje nismo iskustveno proverili, (a činjenica je da nikada ne možemo sve slučajeve iskustveno proveriti) odgovarati onome što smo zaključili o slučajevima koje smo proverili. Drugim rečima, to što iz višegodišnjeg iskustva znamo da posle noći dolazi dan, ne garantuje nam da sa sigurnošću možemo tvrditi da će sutra svanuti dan.

U vezi sa prethodno rečenim, proizilazi i kritika opservacionističkog stava po kome sve iskaze naučnog jezika možemo svesti na iskaze opažanja. Poper smatra da ne postoje čista posmatranja, već da je svako posmatranje protkano određenim teorijama. Samim tim, hipoteze koje nije moguće odmah proveriti u praksi, nužne su u procesu saznanja i služe kao ideje vodilje. To znači da se i u naučnom saznanju, pre opažanja mora poći od neke pretpostavke, koja će upravo služiti da nam ukaže na nešto što ćemo u daljem procesu istraživanja opažati.

Poper takođe kritikuje probabilizam kao stanovište po kome proizilazi da u procesu saznanja treba tragati ne za izvesnim, tj potpuno proverenim iskazima ili hipotezama, iz razloga što do njih ne možemo doći, nego za sve verovatnijim teorijama. Suprotno ovom stanovištu, Poper uvodi teoriju verovatnoće po kojoj ističe da informativni sadržaj jednog stava nije srazmeran logičkoj verovatnoći tog stava. To znači da ako imamo u potpunosti verovatan stav tipa Sutra će biti ili neće biti zemljotres, takav stav neće biti koristan u procesu naučnog istraživanja, s obzirom na to da pomoću njega nećemo dobiti nikakvo korisno saznanje o svetu oko nas. Ukoliko je smisao naučnog istraživanja da dođe do novih saznanja o svetu i čoveku, Poper ističe da će onda za naučno istraživanje biti korisnije što više neverovatne odnosno smele teorije i da ih ne treba tek tako odbaciti kao neosnovane. Iz iskustva velikih naučnika možemo videti da to zaista jeste slučaj, kao i da je to put ka novim naučnim otkrićima.

Hipotetičko-deduktivni metod, koji Poper uvodi kao alternativu teorijama logičkih pozitivista, pokazuje da priroda ljudskog saznanja nije kumulativna i da se ne može govoriti ni o kakvom ravnomernom rastu znanja, gde će nove teorije da se nadovezuju na stare i samo da ih proširuju. Primeri iz naučne prakse nam pokazuju suprotno, da upravo nove teorije logički protivreče prethodnim i da ih na taj način u potpunosti ili delimično pobijaju. Iz tog razloga možemo zaključiti da je čitavo ljudsko znanje hipotetičkog karaktera. Onog momenta kada pronađemo potvrdu u praksi da neko pravilo ne odgovara određenoj pojavi, onda dolazi do toga da pravilo koje je deduktivnim načinom zaključivanja bilo postavljeno, sada mora biti odbačeno. U tome se ogleda suština hipotetičko- deduktivnog metoda u naučnom istraživanju. U tom kontekstu, Poper naglašava da je upravo mogućnost opovrgavanja, tj ne traganje za izvesnim, nego za lažnim (opovrgljivim) hipotezama, kriterijum njihove naučnosti. Pokušaj opovrgavanja naučne hiopteze zapravo predstavlja pravi put do novih naučnih otkrića. Dužnost naučnika je da traga za smelim hipotezama i na taj način proširuje ljudsko saznanje, a smisao nauke nije u tome da nam da potpuno izvesne odgovore o svetu koji nas okružuje i da stavi tačku na svoja učenja, nego da neprestano postavlja ispred sebe nova pitanja i traga za njihovim odgovorima.[1]

Glavna dela[uredi]

Grob Karla Popera u Beču
  • Logika naučnog metoda (1934)
  • Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945)
  • Beda istoricizma (1957)
  • Pretpostavke i pobijanja - rast naučnog saznanja (1963)
  • Objektivno znanje - evolucionistički pristup (1972)
  • Potraga bez kraja (1976)
  • Sopstvo i njegov mozak - argument za interakcionizam (1977), sa fiziologom Dž. Eklsom
  • Otvoreni Univerzum - argument za indeterminizam (1982)

Reference[uredi]

  1. Poper, Karl (1973). Logika naučnog otkrića. Beograd: Nolit. 

Spoljašnje veze[uredi]