Kasacioni sud Kraljevine Jugoslavije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Kasacioni sud Kraljevine Jugoslavije je bio najviši i vrhovni sud u Kraljevini Jugoslaviji.

Delokrug[uredi | uredi izvor]

Prema Vidovdanskom ustavu (1921) bio je propisan jedan Kasacioni sud sa sedištem u Zagrebu. Međutim, zakonom je do uređenja jednog Kasacionog suda bilo predviđeno da se dotadašnji Kasacioni sud u Beogradu, Odeljenje B Kasacionog suda u Novom Sadu, Sto sedmorice u Zagrebu, Odeljenje B Stola sedmorice u Zagrebu, Vrhovni sud u Sarajevu i Veliki sud u Podgorici smatraju za odeljenja Kasacionog suda.

Kasacioni sud je vršio sudsku vlast u poslednjem stepenu u građanskim parničnim i vanparničnim, kao i u građanskim i vojnim krivičnim predmetima. Vršio je i druge poslove koji bi mu se dodelili zakonom.

Kasacioni sud je po predstavci ministra pravde davao svoje mišljenje u pogledu izdavanja novih ili u pogledu izmene i dopune već postojećih zakona pravosudne struke. Mogao je i iz vlastite pobude da iznese u tome pravcu predloge ministru pravde.[1]

Takođe, sudija nije mogao biti lišen svoga zvanja niti uklonjen sa dužnosti protiv svoje volje bez presude redovnih sudova ili disciplinarne presude Kasacionog suda. Sudija je mogao biti u službi do navršetka 70 godina svoga života, a pre toga roka se mogao staviti u penziju samo po pismenoj molbi ili kad bi telesno ili duševno tako oslabio da nije mogao vršiti svoju dužnost. Odluku o penzionisanju tada je donosio Kasacioni sud.[2]

Sastav[uredi | uredi izvor]

Kasacioni sud je imao jednog predsednika i dva potpredsednika, šezdeset sudija i potreban broj sudijskih pomoćnika, administrativnog osoblja i služitelja.

Predsednike i potpredsednike Kasacionog suda je postavljao kralj na predlog ministra pravde, a po saslušanju predsednika Ministarskog saveta, iz reda sudija Kasacionog suda. Predsednik Kasacionog suda je upravljao sudom i vodio nadzor nad sudskim osobljem. U slučaju odsustva ili sprečenosti zamenjivao ga je prvi potpredsednik, a ako je on bio sprečen, drugi potpredsednik. Sudijske pomoćnike i administrativno osoblje postavljao je ministar pravde, a zvaničnike i služitelje predsednik Kasacionog suda.[3]

Kasacioni sud se delio u Građansko i Krivično odeljenje. Na čelu svakog odeljenja stajao je predsednik odnosno prvi potpredsednik Kasacionog suda. Svako odeljenje delilo se u veća u kojima je predsedavao predsednik odnosno potpredsednik Kasacionog suda ili najstariji po rangu sudija. Osim toga postojalo je i Personalno veće i Odsek za evidenciju. Kasacioni sud je vršio sudsku vlast, po pravilu, u većima od pet sudija ukoliko zakon nije drugačije naređivao.[4]

Od 1929. pri Kasacionom sudu nalazio se Državni sud za zaštitu države.

Punu sednicu Kasacionog suda za za krivične predmete je činilo jedanaest sudija iz Krivičnog odeljenja, a za građanske predmete isti broj sudija iz Građanskog odeljenja. U taj broj je ulazio i predsednik odeljenja odnosno zamenik. Puna sednica je: rešavala sukobe o nadležnosti između upravne, građanske ili vojne vlasti, i sudske vlasti, kao i sukobe o nadležnosti između upravnih i redovnih sudova; davala mišljenje zakonodavne prirode; donosila odluke o pravnim pitanjima koja su niži sudovi pravosnažno rešili na raznolik način ili pogrešno, ako je vrhovni državni tužilac, sam ili po naredbi ministra pravde, zahtevao da se radi toga održi Puna sednica u građansko-pravnim predmetima.[5]

Opšta sednica Kasacionog suda je mogla biti redovna i vanredna. Redovna se sastojala od 21 sudije uključujući i predsednika Kasacionog suda i njegovog zamenika. Sudije za redovnu Opštu sednicu su se birale kockom na kraju svake godine za narednu godinu. Vanrednu Opštu sednicu su sastavljale sve sudije Kasacionog suda, a najmanje polovina. Redovna Opšta sednica je: davala mišljenja pri postavljanju predsednika okružnih i trgovačkih sudova, predsednika, potpredsednika i sudija apelacionih sudova i sudija Kasacionog suda; donosila odluke po svima predmetima koji su se ticali unutrašnjeg poslovanja Kasacionog suda, ukoliko je predsednik našao za važno da taj predmet iznese pred redovnu Opštu sednicu. Vanredna Opšta sednica je rešavala o predmetima osobite važnosti za koje bi predsednik sa potpredsednicima i predsednicima veća odlučio da ih raspravi vanredna Opšta sednica.[6]

Personalno veće Kasacionog suda se sastojalo od predsednika ili njegovog zamenika i 6 sudija koji su se birali kockom. Personalno veće je: predlagalo ministru pravde o broju sudijskih pomoćnika za Kasacioni sud; odlučivalo o ličnim prilikama celokupnog osoblja Kasacionog suda ukoliko bi predsednik našao da ih je zbog važnosti trebalo izneti pred ovo veće. U cilju postizanja što veće jednoobraznosti suđenja postojao je i Odsek za evidenciju na čijem čelu je stajao sudija ili sekretar koga je određivao predsednik. Odsek je vodio zbirku važnih odluka i načelnih odluka uređenih po delovima, glavama, odsecima i paragrafima pojedinih zakona i uredaba.[7]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Članovi 40. i 41. Zakona o uređenju redovnih sudova za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (1929)
  2. ^ Član 101. Ustava Kraljevine Jugoslavije (1931)
  3. ^ Članovi 42—44. Zakona o uređenju redovnih sudova za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca
  4. ^ Članovi 45—47. Zakona o uređenju redovnih sudova za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca
  5. ^ Član 48. Zakona o uređenju redovnih sudova za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca
  6. ^ Članovi 49—51. Zakona o uređenju redovnih sudova za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca
  7. ^ Članovi 52. i 55. Zakona o uređenju redovnih sudova za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca