Kajsija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Kajsija
Apricots.jpg
Naučna klasifikacija edit
Carstvo: Plantae
Kladus: Tracheophytes
Kladus: Angiospermae
Kladus: Eudicotidae
Kladus: Rosids
Red: Rosales
Porodica: Rosaceae
Rod: Prunus
Podrod: Prunus subg. Prunus
Sekcija: Prunus sect. Armeniaca
Vrsta:
P. armeniaca
Binomno ime
Prunus armeniaca
Sinonimi[1][2]
  • Amygdalus armeniaca (L.) Dumort.
  • Armeniaca ansu (Maxim.) Kostina
  • Armeniaca vulgaris Lam.
  • Prunus ansu (Maxim.) Kom.
  • Armeniaca holosericea (Batalin) Kostina
  • Armeniaca armeniaca (L.) Huth
  • Prunus tiliifolia Salisb.
  • Prunus xanthocarpos Hort. ex C.Koch

Kajsija (lat. Prunus armeniaca, jermenska šljiva,[3] tur. kayısı), takođe poznata po imenu „marelica“, je kontinentalna koštuničava voćka koja zajedno sa šljivama, bademima, breskvama, višnjama i trešnjama pripada rodu Prunus familije Rosaceae. The native range is somewhat uncertain due to its extensive prehistoric cultivation, though almost certainly somewhere in Asia. It is extensively cultivated in many countries and has escaped into the wild in many places.[4][5][6]

Poreklo i status kajsije[uredi | uredi izvor]

Centar nastanka i prirodni areal ove vrste teško je definisati, usled rane domestifikacije (3 milenijum p. n. e.)[7]. Kajsije najverovatnije potiču iz predela srednje Azije i severoistočne Kine, iz oblasti u blizini ruske granice. Moguće je da prirodni areal vrste obuhvata i Korejsko poluostrvo i Japan. Kajsija, iako to njeno botaničko ime sugeriše, ne potiče iz Jermenije. U Jermeniju su kajsije stigle posle 3.000 godina, šireći se duž Puta svile. Odatle su je Rimljani, oko 70. p. n. e., proširili po celoj Evropi[8].

Danas, divlje (nedomestifikovane) jedinke kajsije rastu u veoma malim grupama u Kini, Kazahstanu, Kirgiziji i Uzbekistanu[9]. Usled male brojnosti ovih populacija, vrsta Prunus armeniaca smatra se ugroženom.

Uzgojene sorte kajsija raširene su širom planete. Najbolje uspeva u oblastima sa blagom, mediteranskom klimom, usled čega se u takvim oblastima intenzivno komercijalno uzgaja.

Opis[uredi | uredi izvor]

Cvetovi kajsije

Kajsija raste kao žbun ili nisko drvo, visoko 8—12 m, sa stablom prečnika do 40 cm. Oblik krošnje je okrugao, ponekad pljosnat. Kora stabla je tamnosiva, uzdužno ispucala. Mlade grane i lisne drške su često crvenkaste boje. Listovi su ovalni, dugi 5—10 cm, široki 5—8 cm, sa špicastim vrhom, zaobljenom bazom i nazubljenom ivicom. Lisne drške su duge 2—4 cm.

Cvetovi imaju kratku cvetnu dršku, pa često imaju izgled sedećih cvetova. Razvijaju se usamljeno ili u parovima, najčešće pre listanja biljke. Prečnik cveta je 2—4,5 cm. Cvetna loža i čašični listići su dlakavi, krunični listići su bele do bledoružičaste boje, dugi 11—15 mm. Kajsija je samooplodna, retko stranooplodna biljka (auto-inkompatibilni su na primer kultivari 'Riland' i 'Perfection'). Najvažniji oprašivač je pčela.

Plod je koštunica, podseća na malu breskvu, prečnika 1,5—2,5 cm, žute do narandžaste boje, ponekad i crvene na strani izloženoj suncu. Jedno seme se nalazi unutar tvrde koštice. Diploidni broj hromozoma je 2n=16.[10][11]

Proizvodnja i upotreba[uredi | uredi izvor]

Istorija kultivacije[uredi | uredi izvor]

Sušenje kajsija na tlu u Turskoj

Poreklo vrste je sporno. U Jermeniji je bila poznata još u davnim vremenima,[12] i tamo se dugo uzgajala, te se često smatra da je tamo i nastala. Semenke kajsije su otkrivene je tokom arheoloških iskopavanja hrama Garni i naselja Šengavit, čija istorija traje već 6000 godina.[13][14] Njen naučni naziv Prunus armeniaca (armenska šljiva) proizilazi iz te pretpostavke. Na primer, De Povderle je pišući u 18. veku tvrdio, „Cet arbre tire son nom de l'Arménie, province d'Asie, d'où il est originaire et d'où il fut porté en Europe ...” („ovo drvo je dobilo svoje ime po Jermeniji, provinciji Azije, gde je njegovo prirodno stanište i odakle je doneto u Evropu ...”).[15] Tokom arheoloških iskopavanja u Garniju u Jermeniji pronađeno je semenje kajsije na lokalitetu iz doba eneolita.[16] Uprkos velikom broju sorti kajsije koje se danas uzgajaju u Jermeniji (oko 50),[14] prema Vavilovu ona vodi poreklo iz kineskog regiona, gde se pretpostavlja da je došlo do domestikacije kajsije. Drugi izvori navode da je kajsija prvo kultivirana u Indiji oko 3000. godine pne.[17]

Njeno uvođenje u Grčku pripisuje se Aleksandru Velikom;[17] kasnije je rimski general Lukul (106–57. pne) takođe uvezao izvestan broj stabala - višnju, trešnju i kasniju - iz Jermenije u Rim. Kasniji izvori često nisu imali jasnu predstavu o poreklu vrsta. Laudon (1838) je smatrao da ona ima široki izvorni raspon, uključujući Jermeniju, Kavkaz, Himalaje, Kinu i Japan.[18] Kajsije su kultivirane u Persiji od antičkih vremena, i sušene kajsije su bile važna roba na persijskim trgovačkim rutama.

U bližoj prošlosti su engleski doseljenici donosili kajsiju u Engleske kolonije u Novom svetu. Većina moderne američke proizvodnje kajsija dolazi od sadnica koje su španski misionari preneli na zapadnu obalu.

Danas se gajenje kajsije proširilo na sve delove sveta koji imaju klimu koja može da podrži njene uzgojne zahteve.

Upotrebe[uredi | uredi izvor]

Semenke ili koštice kajsije koja se uzgaja u centralnoj Aziji i oko Mediterana toliko su slatke da ih je teško razlikovati od badema. Italijanski likeri amareto i amareti biskoti su aromatizirani ekstraktom koštica kajsije, a ne badema. Ulje koje je ispresovano iz koštica kajsije koristi se kao ulje za kuvanje. Koštice sadrže između 2,05% i 2,40% vodonik cijanida, ali normalna konzumacija je nedovoljna da proizvede ozbiljne efekte.[19]

sveža kajsija
Nutritivna vrednost na 100 g (3,5 oz)
Energija201 kJ (48 kcal)
11 g
Šećeri9 g
Prehrambena vlakna2 g
0,4 g
1,4 g
Vitamini
Vitamin A ekv.
(12%)
96 μg
(10%)
1.094 μg
Vitamin C
(12%)
10 mg
Minerali
Gvožđe
(3%)
0,4 mg
Ostali konstituenti
Voda86%
Procenti su grube procene zasnovane na američkim preporukama za odrasle.
Izvor: NDb USDA

Prema statističkim podacima iz 2005. godine, najviše kajsija se proizvodi u Turskoj (390.000 tona godišnje[20]), Iranu (285.000) i Italiji (232.000). U Srbiji postoji 1,7 miliona sadnica kajsije, a godišnja proizvodnja je oko 40.000 tona[21]. Kajsije se obično prerađuju i prodaju kao sušene, dok se u Srbiji najviše koriste za proizvodnju sokova, džemova i kompota. Sem za potrebe ishrane stanovništva, kajsija se koristi kao dekorativna vrsta, a njeno drvo je visokih mehaničkih i dekorativnih kvaliteta[22].

suva kajsija
Nutritivna vrednost na 100 g (3,5 oz)
Energija1.009 kJ (241 kcal)
63 g
Šećeri53 g
Prehrambena vlakna7 g
0,5 g
3,4 g
Vitamini
Vitamin A ekv.
(23%)
180 μg
(20%)
2.163 μg
Vitamin C
(1%)
1 mg
Minerali
Gvožđe
(21%)
2,7 mg
Procenti su grube procene zasnovane na američkim preporukama za odrasle.
Izvor: NDb USDA
Proizvodnja kajsija u Republici Srpskoj (2000-2009).

U Srbiji se uzgajaju sledeće sorte kajsija[23]:

  • Ambrozija (S. Ambrogio), poreklom iz Italije
  • Breda, poreklom iz Holandije
  • Domaća rana, domaća sorta
  • Kečkemetska ruža (Kecskemeti rozsa), poreklom iz Mađarske
  • Krupna rana, domaća sorta
  • Mađarska najbolja (Ungarische Beste), poreklom iz Mađarske
  • Holubova (Holubova Merunka), poreklom iz Čehoslovačke
  • Rakovski, poreklom iz Austrije
  • Crvena rana, domaća sorta

Hranljiva vrednost i sastav ploda menjaju se sušenjem ili termičkom obradom. U sastav ploda ulaze pojedini vitamini, kao i tanini. Jedinjenja poput pojedinih terpena (mircen, limonen, geraniol i dr.) i kiselina daju prijatnu aromu plodu. Najzastupljenija kiselina u plodovima kajsije je limunska kiselina.

Sem ploda, i seme kajsije se koristi u prehrambenoj industriji, najčešće kao zamena za seme badema. Od ovog semena se spravlja italijanski liker amareto, kao i amareti biskviti. Ulje iz semena kajsije se ponegde upotrebljava kao jestivo ulje. Semena sadrže cijanogene glikozide, koji oslobađaju cijanid, usled čega su otrovna ako se upotrebljavaju u većim količinama.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Prunus armeniaca. Germplasm Resources Information Network (GRIN). ARS, USDA. Pristupljeno 2012-06-22. 
  2. ^ The Plant List, Prunus armeniaca L.
  3. ^ „Apricot”. The Oxford Companion to Food (2nd izd.). Oxford: Oxford University Press. 2006. ISBN 978-0-19-101825-1. 
  4. ^ Flora of North America, Prunus armeniaca Linnaeus, 1753. Apricot
  5. ^ Australia, Atlas of Living. „Prunus armeniaca  : Apricot – Atlas of Living Australia”. bie.ala.org.au. 
  6. ^ Altervista Flora Italiana, Albicocco, Prunus armeniaca L. includes photos and European distribution map
  7. ^ Huxley A. (ed) 1992. New RHS Dictionary of Gardening 1: 203-205. Macmillan. ISBN 978-0-333-47494-5.
  8. ^ Rieger M. 2006. Introduction to Fruit Crops. Haworth Press. ISBN 978-1-56022-259-0.
  9. ^ Participants of the FFI/IUCN SSC Central Asian regional tree Red Listing workshop, Bishkek, Kyrgyzstan (11-13 July 2006) 2007. Armeniaca vulgaris. In: IUCN 2007. 2007 IUCN Red List of Threatened Species. <www.iucnredlist.org>., Приступљено 11. 6. 2008.
  10. ^ Flora of China: Armeniaca vulgaris
  11. ^ Rushforth, K. (1999). Trees of Britain and Europe. Collins ISBN 0-00-220013-9.
  12. ^ Holland, Philemon (1601). „The XV. Booke of the Historie of Nature, Written by Plinius Secundus: Chap. XIII”. James Eason at penelope.uchicago.edu. стр. Note 31 by Eason relates some scholarship of Jean Hardouin making the connection.  Holland's chapter enumeration varies from Pliny's.
  13. ^ CultureGrams 2002 – Page 11 by CultureGrams
  14. ^ а б „VII Symposium on Apricot Culture and Decline”. Actahort.org. Приступљено 2012-06-22. 
  15. ^ De Poerderlé, M. le Baron (1788). Manuel de l'Arboriste et du Forestier Belgiques: Seconde Édition: Tome Premier. à Bruxelles: Emmanuel Flon. стр. 682.  Downloadable Google Books.
  16. ^ B. Arakelyan, "Excavations at Garni, 1949–50" in Contributions to the Archaeology of Armenia, (Henry Field, ed.), Cambridge, 1968, page 29.
  17. ^ а б Huxley, A., ed. (1992). New RHS Dictionary of Gardening 1: 203–205. Macmillan ISBN 0-333-47494-5.
  18. ^ Loudon, J.C. (1838). Arboretum Et Fruticetum Britannicum. Vol. II. London: Longman, Orme, Brown, Green and Longmans. str. 681—684.  The genus is given as Armeniaca. Downloadable at Google Books.
  19. ^ Medicinal and Poisonous Plants of Southern and Eastern Africa – Watt & Breyer-Brandwijk (1962)
  20. ^ The tendencies of Apricot producers, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  21. ^ Brendovi Srbije Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. oktobar 2007), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  22. ^ Jovanović B. 1972. Rod Prunus L. U: Flora SR Srbije IV. SANU: Beograd.
  23. ^ Bulatović S. 1972. sorte kajsije koje se gaje u SR Srbiji. U: Flora SR Srbije IV. SANU: Beograd.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]