Kedarska revolucija

Protesti na Trgu mučenika u Bejrutu

Kedar revolucija (arap. ثورة الأرز) je naziv za seriju političkih demonstracija u Libanu (posebno u prestonici Bejrutu) koju je isprovocirao atentat na nekadašnjeg libanskog premijera Rafika Haririja 14. februara 2005. godine.

Primarni cilj početnih aktivnosti bilo je povlačenje sirijskih trupa iz Libana i zamena vlade na koju je Sirija imala veliki uticaj, nezavisnijom upravom. Takođe je insistirano na formiranju međunarodne komisije koja bi ispitala atentat na Haririja, ostavkama bezbednosnih zvaničnika i organizaciji slobodnih parlamentarnih izbora. Na demonstracijama je traženo onemogućavanje sirijskog uticaja na politiku Libana. Na početku demonstracija u Libanu se nalazilo oko 14.000 sirijskih vojnika i pripadnika službi bezbednosti. Pod uticajem ovih demonstracija sirijske trupe su se potpuno povukle iz Libana do 27. aprila 2005. godine. Takođe je raspuštena prosirijska vlada što je bio jedan od ključnih ciljeva demonstracija.

Demonstranti su kao svoje simbole nosili bele i crvene marame kao i proharirijevske plave trake. Najčešći slogani demonstranata bili su Sloboda, suverenost, nezavisnost i Istina, sloboda, nacionalno jedinstvo.

Atentat na Haririja

Ubijeni bivši premijer Rafik Hariri

Dana 14. februara 2005. godine, deset godina nakon relativne političke stabilnosti, Liban je potresen atentatom na bivšeg premijera Rafika Haririja u eksploziji automobila-bombe. Naširoko se verovalo da je Sirija stajala iza ubistva, usled svog velikog prisustva u pogledu vojske i obaveštajnih službi u Libanu, i usled javno dokumentovanog spora između Haririja i Damaska oko produženja predsedničkog mandata trenutnog predsednika Libana Emila Lahuda, za kojeg se smatra da je simpatizer Sirije. Sirija međutim negira bilo kakvo učešće u ubistvu. Neki izvori takođe navode moguće pokrivanje kriminalnih radnji od strane libanskih vlasti. Do ovog momenta, nijedna osoba niti organizacija nije direktno povezana sa ubistvom, i istraga je u toku.

Demonstracije

Atentat je rezultovao velikim antisirijskim protestima u Bejrutu na kojima se zahtevala ostavka prosirijske vlasti u Libanu. Po uzoru na Revoluciju Ruže i Narandžastu revoluciju (Ukrajina) u 2004. godini, ove masovne proteste Stejt dipartment SAD je nazvao Kedar revolucijom (Kedar je drvo kojim su pošumljene planine u Libanu, te je i simbol države kao i simbol na zastavi). Ime je ubrzo dobilo na popularnosti u svim stranim medijima. 28. februara 2005. godine preko 70.000 ljudi je demonstriralo na javnom trgu, što je dovelo do ostavke premijera Omara Karamija i njegove vlade. On je ostao pro forme na vlasti kao premijer, sve do imenovanja novog premijera i vlade.

Kao odgovor na ovaj protest, Hezbolah je organizovao veliki kontra-miting 8. marta u Bejrutu, na kojem je data podrška Siriji i na kojem su optužene SAD i Izrael za mešanje u unutrašnje stvari Libana. Hezbolah je na osnovu Rezolucije 1559 Saveta Bezbednosti trebalo da se razoruža, i ukloni sa političke scene Libana, međutim od donošenja rezolucije, on pokušava da uveća broj svojih članova igrajući na emocije civila o mešanju stranih država u domaće probleme. Ovaj protest je bio brojniji od prvobitnog. Novinari veruju da se broj okupljenih popeo na stotine hiljada, dok neimenovani izvor i državna televizija (koja je simpaziter Sirije) navode da je broj okupljenih bio oko 1,5 miliona.

Parlamentarni izbori

Bivši libanski predsednik Emil Lahud

Nakon izbora, Haririjeva partija Pokret Budućnosti, tada najjača stranka u državi, je nominovala Fouda Siniora, bivšeg ministra finansija, na mesto premijera. Njegova novooformljena vlada je dobila većinu u parlamentu uprkos protivljenju generala Aunoa.

Dana 18. jula, novoizabrana libanska vlada, koja je dominirala pripadnicima antisirijskog sentimenta, je odobrila predlog da se pomiluje Samir Gegea, koji je poslednjih 11 godina proveo u samici u podzemnom pritvoru bez ikakvog kontakta sa vestima oko sebe. Predlog je odobren od strane prosirijskog predsednika Emila Lahuda.

Istraga povodom atentata

Dana 1. septembra 2005. godine, četiri trenutna i jedan bivši zvaničnik Libana (bivši ministar odbrane major general Džamil al-Sajad, bivši ministar policije major general Ali Hadž, bivši šef obaveštajne službe general Rejmond Azar, i komandir garde Mustafa Hamdan) su optuženi za Haririjevo ubistvo.

Dana 21. oktobra, Detlev Mehlis, na čelu tima Ujedinjenih nacija koji je zadužen za rasvetljavanje atentata, objavljuje svoj izveštaj. U izveštaju se navodi da „mnogi dokazi pokazuju direktnu umešanost sirijskih zvaničnika“ . Na konferenciji za novinare, Mehlis je insistirao na tome da je nekolicina imena u izveštaju data timu UN od strane „svedoka čiji kredibilitet zahteva dodatnu proveru“ i da je on znao da će izveštaj biti dostupan javnosti, da bi uklonio imena osumnjičenih, u uverenju da su nevini dok se ta nevinost ne dokaže ili opovrgne.

Povlačenje sirijskih trupa

Major general Džamil Sajed, najviši komandant libanskih snaga inače jedan od najvernijih saradnika sa Sirijom, je dao ostavku 25. aprila 2005. godine. Sledećeg dana preostalih 250 pripadnika sirijskih trupa se povuklo iz Libana.

Tokom ceremonije povlačenja, komandant sirijskih snaga general Ali Habib je izjavio da je sirijski predsednik odlučio da povuče svoje trupe iz Libana nakon što je utvrđeno da je „Liban vojno sposoban da brani svoju teritoriju i svoje interese“.

Snage Ujedinjenih nacija predvođene senegalskim brig. gen. Mouhmadu Kandži su poslate da nadgledaju povlačenje sirijskih trupa što je traženo Rezolucijom 1559.