Кинеска жутика
| Kineska žutika | |
|---|---|
| |
| Kineska žutika u parku Mali Tašmajdan | |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | |
| Divizija: | |
| Klasa: | |
| Red: | |
| Porodica: | |
| Rod: | |
| Vrsta: | B. julianae
|
| Binomno ime | |
| Berberis julianae Schneid.
| |
| |
| Kineske pokrajine u kojima se od prirode javlja kineska žutika | |
Kineska žutika (Berberis julianae Schneid.) opisao je Šnajder (Camillo Schnieder, 1876-1951) austrijski botaničar i pejzažni arhitekta u Plantae Wilsonianae 1: 360. 1913. američkog botaničara Sardženta (Charles Sprague Sargent, 1841-1927). Biljku je otkrio Vilson (Ernest Henry Wilson 1876-1930) engleski kolekcionar biljaka koji je iz Kine introdukovao na Zapad oko 2000 azijskih biljnih vrsta, od kojih 60 nose njegovo ime. Etimološki koreni imena roda Berberis dobijeno je od arapskog برباريس (birabari), što je ime za žutiku, a epitet vrste ima memorijalni karakter po Julijani Šnajder, Kamilovoj ženi. U Kini ova žutika naziva se 豪猪 刺 (hao džu ci) što znači trn bodljikavog praseta. Kod nas sreće se i naziv zimzelena Julijanina žutika, Julijanin berberis.
Areal[uredi | uredi izvor]
Rasprostranjena je u Centralnoj Kini u provincijama Guangsi, Guejdžou, Hubej, Hunan, Sičuan gde raste u pojasu od 1100-2100 m n. v, na padinama, šumama, šikarama, i šumama bambusa[1].
Opis vrste[uredi | uredi izvor]
Zimzeleni brzorastući, ovalni žbun visok 1-3 m, i do 3 m širok. Grane su žutosmeđe ili sivobraon; letorasti bledožuti izbrazdani, sa neupadljivim crnim bradavicama i trodelnim trnovima 1-4 cm dugim, debelim, adaksijalno izbrazdanim.
Listovi naizmenični ili u čupercima po 5 do 6, abaksijalno bledozeleni, adaksijalno tamnozeleni, eliptični, lancetasti ili obrnuto lancetasti, 3-10 × 1-3 cm, kožasti, abaksialno sa ispupčenim srednjim nervom, bočni nervi blago uzdignuti ili ne, adaksialno središnji nerv utisnut, bočni nervi slabije uočljivi, obe površine sa neupadljivim mrežastim nervima, osnova klinasta, obod sa 10-20 trnova sa obe strane, vrh zašiljen. Lisne peteljke duge 1-4 mm.
Žuti petodelni cvetovi po 10-25 u štitastim cvastima, na drškama 8-15 mm dugim, obilni. Čašični listići u 2 reda; spoljašnji jajasti, oko 5 × 3 mm na vrhu zašiljeni; unutrašnji izduženoeliptični, oko 7 × 4 mm zaobljenog vrha, tupi. Listići krunice izduženoeliptični, oko 6 × 3 mm u osnovi zakrivljeni sa duguljastim žlezdama, odrezanog vrha. Konektiv antera nije produžen. Ovule pojedinačne. Imaju blagi miris na puter. Cvetanje krajem marta i tokom aprila.
Bobice plavocrne, duguljaste, 7-8 × 3.5-4 mm, sa beličastim pepeljkom, stubić ostaje na plodu. Drške od zelene, sa sazrevanjem plodova, poprimaju crvenu boju. Plodovi su jednosemeni; seme kapljičastog oblika, semenjača smeđa, hrapava. Plodonosi od avgusta, bobice ostaju na granama do proleća[1][2][3].
Bioekološke karakteristike[uredi | uredi izvor]
Vrsta je heliofit koji može da raste i u delimičnoj senci. Toleriše različite tipove zemljišta, ali najbolje se razvija na vlažnim, dobro dreniranim, plodnim, blago kiselim. Ne podnosi duga zadržavanja vode u zoni korena. Smatra se tolerantnom prema suši. Značajne štetočine nisu evidentirane.
Značaj[uredi | uredi izvor]
Kineska zimzelena žutika ima niz dekorativnih osobina značajnih za upotrebu u hortikulturi i pejzažnoj arhitekturi. Glavne osobine zbog kojih se gaji su kožasti zimzeleni listovi koji pri olistavanju imaju bakarnocrvenu boju, koja se javlja i ujesen na starim listovima pred njihovo opadanje; dug prolećni period cvetanja, žuti sitni ali obilni cvetovi, kontrastni plodovi koji ostaju dugo na granama, lako održavanje, odsustvo štetočina, atraktivnost za pčele, koje je oprašuju, leptire i ptice pevačice tokom zime zbog plodova. Često se gaji kao impresivna neprobojna živa ograda zbog gusto isprepletanih grana i izuzetno oštrih, trodelnih trnova. Ograde mogu da budu slobodnorastuće, neformalne ili orezane kada se ostalja šira osnova, a orezivanje vrši po precvetavanju. Vrsta nije pogodna za dečija igrališta i delove zelenih prostora pored staza zbog trnova. U Velikoj Britaniji gaji se od 1900. Njeno prisustvo u divljini je tamo prvi put zabeleženo 1984. i nastavlja se. U Nemačkoj neznatno širenje u uslovima blaže klime zabeleženo je 1995. godine.[4], a u Belgiji 2005[5] Kod nas nema spontanog širenja i može se smatrati neinvazivnom vrstom.
Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]
Setva semena vrši se pod staklom odmah po sakupljanju i doradi, ili uproleće posle 4-5 meseci stratifikacije. Po dužnom metru seje se 3 g. Sadnice ostaju u sejalištu 1-2 godine, a zatim se presađuju i formiraju naredne 2-3 godine. Vegetativno kineska žutika se razmnožava poluzrelim reznicama uz tretman 0,25%IAA, 1%IBA, ili bez fitohormona tokom septembra-novembra. Temperatura supstrata treba da je 12°C. Kalemljenje, bočno spajanje, se ređe primenjuje, a kao podloga za brzorastuće zimzelene žutike koristi se Berberis vulgaris ‘Atropurpurea’[6][7]
Unutarvrsni i međuvrsni taksoni[uredi | uredi izvor]
U prirodi se javljaju dva varijeteta Berberis julianae var. oblongifolia Ahrendt i B. julianae var. patungensis Ahrendt. Ima malo kultivara, a u literaturi se navode 'Nana' i 'Spring Glory'. Čembrlen i Maksvel opisuju robusniji takson sa većim listovima za koji se ne može sa sigurnošću reći da predstavlja poseban unutarvrsni takson ili hibrid.[8]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Flora Kine: Berberis julianae
- ^ Kolesnikov, A. I. (1974): Dekorativnaя dendrologiя, Izdatelьstvo Lesnaя promыšlennostь, Moskva.
- ^ Vukićević E. (1996): Dekorativna dendrologija, Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd
- ^ Adolphi K. (1995) Neophytische Kultur- und Anbaupflanzen als Kulturflüchtlinge des Rheinlandes. Nardus 2: 272 p.
- ^ Schmid M. (2005) Untersuchung zur neophytischen Gehölzflora im Stuttgarter Stadtgebiet. Jh. Ges. Naturkde. Württemberg 161: 178-257
- ^ Stilinović, S. .: Proizvodnja sadnog materijala šumskog i ukrasnog drveća i žbunja, Šumarski fakultet, Beograd.
- ^ Grbić, M. (2004): Proizvodnja sadnog materijala - Vegetativno razmnožavanje ukrasnog drveća i žbunja. Univerzitet u Beogradu. Beograd. 1987. ISBN 978-86-7602-009-6.
- ^ Chamberlain D.F. & Maxwell H.S. (1989) Berberis. In: Walters S.M. & al. (eds.), The European Garden Flora, vol. 3. Cambridge University Press, Cambridge: 373-389
