Kineski jezik

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
kineski
汉语 / 漢語, Hànyǔ;
华语 / 華語, Huáyǔ;
中國話 / 中国话, Zhōngguóhuà;
ili 中文, Zhōngwén
Chineselanguage.svg
Govori se uNR Kina, Republika Kina, Singapur, Malezija, Sjedinjene Američke Države, Kanada, Filipini, Australija, Tajland, Vijetnam, Indonezija i ostale države sa kineskom zajednicom
Regionkontinentalna Kina, Tajvan, Indo-kina, jugoistočna Azija i ostale regije sa kineskom zajednicom
Broj govornika
između 1.4 i 1,6 milijardi ljudi (nedostaje datum)
kinesko pismo, bopomofo, pinjin
Zvanični status
Službeni jezik u
 Ujedinjene nacije
 NR Kina
**Hongkong Hong Kong
** Makao
 Republika Kina
 Singapur
Priznati manjinski jezik u
Regulišeu NR Kini: Komitet za rad na književnom i govornom jeziku[1]
u Rep. Kini: Nacionalni odbor jezika
u Singapuru: Savet za promovisanje mandarinskog kineskog
Jezički kodovi
ISO 639-1zh
ISO 639-2chi (B)
zho (T)
ISO 639-3zho
{{{mapalt}}}
Rasprostranjenost kineskog jezika u svetu:
  Države koje imaju kineski kao glavni, administrativni, ili maternji jezik
  Države sa više od 5.000.000 kineskih govornika sa ili bez priznanja
  Države sa više od 1.000.000 kineskih govornika sa ili bez priznanja
  Države sa više od 500.000 kineskih govornika sa ili bez priznanja
  Države sa više od 100.000 kineskih govornika sa ili bez priznanja
  Velika naseljena mesta kineskih govornika
{{{mapalt2}}}
Kineski jezik u jugoistočnoj Aziji:
  Manjinska etnička populacija (Malezija 25% i Bruneji 15%)
  Etnička populacija kineskih govornika (Kirgistan - dunganski jezik, Vijetnam - hoa manjina, Filipini)

Kineski jezik (uprošćeni kineski: 汉语; tradicionalni kineski: 漢語; pinjin: Hànyǔ; doslovno: "Han jezik" ili kineski: 中文; pinjin: Zhōngwén; doslovno: "kinesko pisanje") jeste jezik ili jezička grupa iz porodice sino-tibetanskih jezika koji govore Han Kinezi. Procena je da petina svetske populacije govori bar neku od formi kineskog jezika kao maternji jezik. Prema osnovnim karakteristikama, sve varijante kineskog jezika su izolativne i tonske.

Među regionalnim varijantama kineskog jezika postoji velika raznovrsnost, koja se sa mnogo gledišta može uporediti sa razlikama unutar romanske jezičke porodice. Mnogi dijalekti govornog kineskog razlikuju se u toj meri da se govornici uzajamno ne mogu razumeti. Kineski se može podeliti na šest do dvanaest jezičkih oblasti, u zavisnosti od kriterijuma podele. Pitanje uzimanja regionalnih varijanti za dijalekte ili zasebne jezike i dalje nije razrešeno.

Standardni govorni, mandarinski jezik zasniva se na pekinškom dijalektu. Zvanični je jezik Narodne Republike Kine i Republike Kine i jedan od četiri zvanična jezika Singapura. Takođe, jedan je od šest zvaničnih jezika Ujedinjenih nacija (uz engleski, ruski, arapski, francuski i španski).

Vernakularni, obični kineski jezik, takođe baziran na sistemu bliskom mandarinskom, predstavlja osnovu za standardni pisani jezik koji koriste govornici svih varijanti kineskog jezika. Neki dijalekti kineskog jezika, kao što su kantonski ili min, razvili su u okviru pisanog jezika elemente koji bolje oslikavaju njihove govorne karakteristike.

Razvoj[uredi]

Kineski jezik se svrstava u grupu sino-tibetanskih jezika, za koje se smatra da potiču iz jednog jezika, proto-sino-tibetanskog.

Jedan od prvih sistema podele razvojnih faza kineskog jezika dao je švedski lingvista Bernhard Karlgren početkom 20. veka. Sistem je kasnije revidiran, ali je i dalje zasnovan na Karlgrenovim idejama.

Starokineski jezik (上古汉语, Shànggǔ Hànyǔ), ili „arhaični kineski“, bio je u upotrebi u dinastiji Džou (oko 1046. do 256. p. n. e.) i zabeležen je na bronzanim artefaktima i u klasičnim delima: Knjizi poezije, (诗经, Shíjīng), Knjizi istorije, (书经, Shūjīng) i najstarijim delovima Knjige promene, (易经, Yìjīng). Rad na rekonstrukciji ovog jezika započet je još u dinastiji Ćing. Fonetski elementi u kineskim karakterima, i izgovor kineskih karaktera u Japanu, Koreji i Vijetnamu pružaju mogućnost da se fonetski sklop ovog jezika delimično rekonstruiše. Prema istraživanjima, starokineski jezik nije bio u potpunosti izolativan, imao je bogat glasovni sistem, u kome su glasovi diferencirani aspiracijom, ali najverovatnije nije imao tonove.

Srednji kineski jezik (中古汉语, Zhōnggǔ Hànyǔ) se govorio u periodu dinastija Sui, Tang i Sung, od 7. do 10. veka nove ere. Rani period, od 601. godine, reprezentativno je prikazan u knjizi rima Ćije-jin (切韵, Qièyùn), a kasni period je prikazan u knjizi rima Guang-jin (广韵, Guǎngyùn). Izvor za fonetiku srednjekineskog jezika osim knjiga rimâ predstavljaju i savremeni dijalekti govornog kineskog. Lingvisti smatraju da su uspeli da kvalitetno rekonstruišu glasovni sistem srednjekineskog.

Što se govornog jezika tiče, razvoj je bio znatno kompleksniji. Na severu Kine, i na području Sičuana i Junana koriste se varijante mandarinskog jezika. Mandarinski jezik je prevladao na severu pre svega zbog ravničarskog terena, dok je na planinskom jugu Kine jako izražen diverzitet dijalekata. Prisustvo mandarinskog u Sičuanu objašnjava se kugom u 12. veku i depopulacijom, što je omogućilo kasnije naseljavanje sa severa.

Do sredine 20. veka, većina Kineza govorila je samo lokalni varijetet kineskog jezika. Od 16. veka, dinastija Ćing je uspostavila Ortoepske akademije (正音书院, Zhèngyīn shūyuàn), sa namerom da među činovnicima olakša komunikaciju tako što će uspostaviti jedinstven standardni izgovor u skladu sa lokalnim dijalektom prestonice, Pekinga. Pekinški izgovor je prihvaćen i ustaljen na carskom dvoru, dok su u ostalim provincijama činovnici i do tada već govorili neku od varijanti mandarinskog; standardizacija je, međutim, izostala.

Stanje se znatno promenilo kada je u školske programe u NR Kini, Republici Kini i Hongkongu uvedeno obavezno učenje standardnog mandarinskog jezika, tako da je danas on u upotrebi širom Kine. Hongkong je, međutim, bio britanska kolonija, i u njemu je na snazi kao zvanični ostao kantonski kineski jezik. Od ponovnog prisajedinjenja Hongkonga Kini, mandarinski jezik postepeno ulazi u upotrebu.

Govorni kineski[uredi]

Mapa jezika kineske grupe jezika.

Govorni kineski se tradicionalno deli na sedam dijalekatskih grupacija. To su:

  • Mandarinski, sa oko 800 miliona govornika (北京话 ili 官话)
    • Mandarinski nije isto što i standardni mandarinski, pu-tung-hua (普通话) koji je zvanični standard, i koji se zasniva na pekinškom dijalektu
  • Vu (, ), sa šangajskim, oko 90 miliona govornika
  • Kantonski (, Yuè), oko 80 miliona
  • Min (, Mǐn), sa tajvanskim, oko 50 miliona
  • Sjang (, Xiāng), oko 35 miliona
  • Hakka (客家, Kèjiā), oko 35 miliona
  • Gan (, Gàn), oko 20 miliona

Kineski lingvisti su kasnije izdvojili još 3 grupe iz tradicionalnih sedam:

  • Đin (, Jìn) iz mandarinskog
  • Hui (, Huī) iz dijalekta vu
  • Ping (平话, Pínghuà) iz kantonskog kineskog

Postoji takođe još manjih dijalekatskih grupacija koje nisu klasifikovane, kao što je Dan-džou dijalekt iz Dan-džoua na Hai-nanu, Sjang (乡话) iz Hu-nana, i druge. Jezik Dun-gan koji se govori u srednjoj Aziji blisko je povezan sa mandarinskim, međutim, piše se ćirilicom i njegovi govornici se uopšte ne smatraju Kinezima.

Granice između dijalekata nije moguće jasno povući, i stoga postoji mnogo različitih rešenja podele dijalekata govornog kineskog. Tako se događa da se govornici poddijalekata određene grupe međusobno ne razumeju, a razumeju se sa govornicima neke druge dijalekatske grupe.

Savremena diglosija[uredi]

Standardni mandarinski jezik zvanični je jezik u NR Kini, Republici Kini i Singapuru. Njegov izgovor se bazira na pekinškom dijalektu mandarinskog jezika. Vokabular je takođe najvećim delom preuzet iz mandarinskog, a gramatika se zasniva na vernakularnom kineskom koji je početkom 20. veka ušao u zvaničnu upotrebu.

Standardni mandarinski jezik je glavni jezik komunikacije među govornicima svih dijalekatskih grupa, koristi se u medijima i uči se u školama.

Zbog svoje podeljenosti na dijalekte koji su među sobom toliko različiti, kineski jezik pruža zanimljiv primer diglosije: danas je za govornike kineskog jezika uobičajeno da znaju standardni kineski jezik, svoj lokalni dijalekt i lokalni meta-dijalekt, lingva franka, npr. standardni kantonski.

Pisani kineski[uredi]

Odnos između pisanog i govornog kineskog je veoma kompleksan, pre svega usled činjenice da se govorni kineski razvijao prirodnim putem, još od dinastije Han, dok se pisani jezik skoro uopšte nije menjao.

Do 20. veka, većina knjiga i zvaničnih dokumenata pisana je klasičnim kineskim jezikom, ven-jenom (文言, wényán), koji je imao funkciju istu kao latinski jezik u zapadnoj Evropi. Klasični kineski zasnovan je na govornom i pisanom standardu dinastija Džou i Ćin, i razlikuje se od govornog jezika koliko i latinski od romanskih jezika.

Govorni, vernakularni kineski jezik, bai hua (白话, báihuà), postao je pisani standard tek od Pokreta 4. maja 1919. godine. Danas se pod standardnim pisanim jezikom podrazumeva vernakularni kineski, koji se zasniva na mandarinskom.

Kinesko pismo[uredi]

Glavni članak: Kinesko pismo

Značaj kineskog pisma ogleda se u tome što ga razumeju i koriste govornici svih dijalekata. Naime, jedan karakter (skoro) uvek zadržava isto značenje, a može se čitati na više različitih načina. Tako se karakter „一“, koji označava broj jedan, u mandarinskom čita „ji“ (pin. ), u kantonskom „jat“ (yat) a u južno-minskom dijalektu „cit“ (tsit). Kinesko pismo svojom metadijalekatskom prirodom objedinjuje sve dijalekte u jedinstveni kineski jezik.

Književni i formalni vokabular najvećim je delom isti u svim dijalektima, dok se kolokvijalna leksika znatno razlikuje. Nestandardizovani, dijalekatski karakteri za zapisivanje lokalnih kolokvijalnih reči nisu razumljivi na celom području Kine. Izuzetak predstavlja kantonski kineski jezik, u kojem je standardizovan govorni jezik, i gde postoji veliki broj dijalekatskih karaktera stvorenih da označavaju specifično-kantonske reči.

Osnovne jedinice kineskog pisma su karakteri koji reprezentuju sememe ili morfeme (najmanje značenjske jedinice u jeziku), imaju glasovnu vrednost jednog sloga, i imaju jedan ton. Stoga se kinesko pismo naziva i morfemo-silabičkim pismom.

Kineski karakteri se dele na piktograme, koji su nastali direktnim prenošenjem slika iz prirode i čulnih utisaka, ideograme, koji su nastali kombinovanjem piktograma i najčešće označavaju neku apstraktnu ideju ili radnju, i fonoideograme (ili piktofonetske karaktere) koji se sastoje od dve komponente: semantičke, koja ukazuje na značenje karaktera, i fonetske, koja ukazuje na njegovo čitanje.

Svi karakteri zasnivaju se na regularnom kaligrafskom pismu, kai-šu (楷书, kǎishū), koji je nastao u dinastiji Han. Danas postoje dva standarda pisanja: uprošćeno i tradicionalno kinesko pismo. Tradicionalno danas se koristi u Hongkongu i Republici Kini, dok je uprošćeno pismo prihvaćeno u NR Kini. Uprošćeno pismo podrazumeva pojednostavljenje broja poteza u određenim karakterima, i manje sinonimnih karaktera. Uprošćavanje kineskog pisma sprovedeno je u skladu sa starim kaligrafskim tradicijama i neformalnim varijantama pojednostavljenog pisma. Singapur je takođe prihvatio upotrebu uprošćenog kineskog pisma. Kinesko pismo koje se koristi u Koreji, neuprošćeno je, dok u Japanu postoji poseban sistem uprošćavanja kineskog pisma koji se delimično razlikuje od kineskog (šinđitai).

Poreklo pisma[uredi]

Ne postoje konkretni istorijski podaci koji govore o nastanku kineskog pisma. Kineska legenda kaže da je pismo stvorio Cang Đije, pisar kod mitskog Žutog cara, oko 2600. p. n. e.

Najstariji tragovi kineskog pisma pronađeni su na oklopima kornjača, koje su se koristile za proricanje sudbine. Na osnovu zabeleženih imena, utvrđeno je da potiču iz dinastije Šang, između 14. i 9. veka p. n. e. Pismo iz ovog perioda već je bilo razvijeno, što ukazuje da je kinesko pismo postojalo i u ranijim razdobljima. Pronađeno je nekoliko simbola na neolitskoj grnčariji, ali se ne može utvrditi da li su ti simboli predstavljali početke kineskog pisma.

Kaligrafija[uredi]

U kineskoj kaligrafiji postoji više različitih stilova pisanja. Glavni stilovi su:

Nestandardni uobičajeni oblici zapisa pojedinih karaktera u rukopisnom i brzopisnom stilu, postali su standardni oblici uprošćenih kineskih karaktera. U savremenoj kaligrafiji postoji tendencija da se upotrebljavaju tradicionalni, neuprošćeni karakteri.

Fonologija[uredi]

Za detaljnije informacije o fonetskim sistemima pojedinačnih dijalekata kineskih jezika pogledati zasebne članke o varijetetima govornog kineskog.

Fonološku strukturu svakog sloga čine inicijal, final i ton. Inicijal se nalazi na prvom mestu u slogu, i sastoji se od jednog suglasnika. Inicijal može biti i nulti (slog bez suglasnika na početku). Final je glavni element sloga, i njegov je centralni element samoglasnik (monoftong, diftong i u nekim dijalektima triftong). Final može biti i zatvoren, odnosno posle samoglasnika može slediti suglasnik. U mandarinskom jeziku, posle samoglasnika mogu ići samo suglasnici /n/ i /ŋ/, dok u drugim dijalektima slog može biti zatvoren i sa /m/, /p/, /t/, /k/ i /ʔ/ (bezvučni glotalni ploziv, glottal stop). Osim toga, u kantonskom i još nekim dijalektima centralni deo sloga može biti i suglasnik, odnosno suglasnici /m/ i /ŋ/ koji stoje i kao samostalni slogovi.

Dijalekti se razlikuju i po broju glasova koje koriste. Osnovna tendencija od perioda srednjeg kineskog jezika je redukcija broja glasova. Ova redukcija je najzapaženija u mandarinskom jeziku, koji stoga ima i najmanje mogućih varijanti formiranja slogova. Zbog toga u mandarinskom ima više dvosložnih reči.

Sve varijante govornog kineskog jezika imaju tonove. Neki dijalekti na severu Kine imaju samo tri tona, dok na jugu postoje dijalekti koji imaju šest do deset tonova (u zavisnosti od načina brojanja). Izuzetak predstavlja šangajski, koji ima akcenat sličan indoevropskim jezicima.

Za ilustraciju tonova mandarinskog jezika, najčešće se koristi sledeći primer:

  1. 媽/妈, , majka
  2. , , konoplja
  3. 馬/马, , konj
  4. 罵/骂, , vređati
  5. 嗎/吗, ma, (upitna rečca)

(Poslednji, neutralni ton, ne računa se u osnovne tonove, tako da se smatra da mandarinski kineski ima četiri tona.)

Transkribovanje[uredi]

Postoji mnogo sistema transkribovanja sa kineskog jezika. Većina ovih sistema zasnovana je na latinici. Prve varijante latinične transkripcije načinili su hrišćanski misionari u 16. veku.

Danas se za standardni mandarinski jezik najviše koristi pinjin (拼音, pīnyīn), često poznat jednostavno kao pinjin. Pinjin je zvanični sistem za transkribovanje sa kineskog jezika u NR Kini i Singapuru, a koristi se i za lakše učenje kineskog jezika.

Drugi najpoznatiji sistem je Vejd-Džajls, koji je pre uvođenja pinjina bio najrasprostranjeniji način za transkribovanje sa kineskog jezika. U Republici Kini je donedavno bio i zvanično u upotrebi, ali je odskora u Tajpeju prihvaćen pinjin, dok se na ostalim krajevima ostrva koristi tongjong pinjin.

U Rusiji se pored pinjina koristi i Paladijev sistem, ćirilična transkripcija sa kineskog jezika koju je načinio monah Paladije u 19. veku.

U Srbiji su pravila za transkripciju sa kineskog jezika na srpski data u Pravopisu srpskoga jezika iz 1993. od tački 124. do 135. (pp. 213–221). i to na osnovu „latiničke transkripcije usvojene u samoj Kini (kao pomoćno pismo, tzv. pin'jin) koju možemo uzeti kao neposredno izvorno pismo.“[2].

Karakteri Pinjin Vejd-Džajls Ruski Srpski
北京 Běijīng Pei-ching Бэйцзин (Пекин) Bejđing
西安 Xī’ān Hsi-an Сиань Si'an
重庆 Chóngqìng Ch’ung-ch’ing Чунцин Čungćing
台北 Táiběi T’ai-pei Тайбэй Tajbej
新疆 Xīnjiāng Hsin-chiang Синьцзян Sinđang
浙江 Zhèjiāng Che-chiang Чжэцзян Džeđang
江西 Jiāngxī Chiang-hsi Цзянси Đangsi
云南 Yúnnán Yün-nan Юньнань Junan

Postoji još raznih sistema transkripcije mandarinskog jezika, npr. Bopomofo, kao i za druge dijalekte.

Spoljni uticaj[uredi]

Snažne istorijske, političke i kulturne veze Kine sa Japanom, Korejom i Vijetnamom ostavile su traga na jezike ovih zemalja. U korejskom i japanskom jeziku, preko 50% vokabulara potiče iz kineskog jezika, dok je u vijetnamskom jeziku ovaj procenat znatno veći.

Kinesko pismo je širilo svoj uticaj zajedno sa jezikom. Ono je jako uticalo i na jezike koji nisu srodni kineskom jeziku, kao što su to japanski i korejski jezik, koji i danas koriste svoje varijante kineskog pisma – handža u Koreji odnosno kandži u Japanu. Japanski i korejski jezik nisu izolativni, i zbog te karakteristike koriste dodatne sisteme pisanja da obeleže gramatičke promene u rečima. Japanska slogovna pisma hiragana i katakana takođe su zasnovana na kineskom pismu.

U Vijetnamu je do 14. veka kinesko pismo (han-di, Hán tự) bilo jedini način pisanja. Od 14. do 19. veka korišćeno je dži-num pismo (Chữ nôm), odnosno kinesko pismo dopunjeno sa karakterima stvorenim da reprezentuju reči vijetnamskog jezika. Danas se u Vijetnamu koristi latinično pismo koje su u 19. veku stvorili francuski misionari. Upotreba ovog pisma možda se čini jednostavnijim rešenjem, ali je krajnji rezultat postojanje mnogobrojnih sinonima i parasinonima što pre otežava učenje vijetnamskog jezika.

U Južnoj Koreji kinesko pismo se i dalje upotrebljava, upravo sa razlogom da se izbegne moguća dvosmislenost, dok se u Severnoj Koreji upotrebljava samo hangul.

Izvori[uredi]

  1. ^ Komitet za rad na književnom i govornom jeziku (国家语言文字工作委员会) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (децембар 18, 2015) (на језику: енглески), Приступљено 9. 4. 2013.
  2. ^ Правопис српскога језика Матице српске

Литература[uredi]

  • Bailey, Charles-James N. (1973), Variation and Linguistic Theory, Arlington, VA: Center for Applied Linguistics. 
  • Baxter, William H. (1992), A Handbook of Old Chinese Phonology, Berlin: Mouton de Gruyter, ISBN 978-3-11-012324-1. 
  • Campbell, Lyle (2008), „[Untitled review of Ethnologue, 15th edition]”, Language, 84 (3): 636—641, doi:10.1353/lan.0.0054. 
  • Chappell, Hilary, „Variation in the grammaticalization of complementizers from verba dicendi in Sinitic languages”, Linguistic Typology, 12 (1): 45—98, doi:10.1515/lity.2008.032. 
  • Chinese Academy of Social Sciences (2012), Zhōngguó yǔyán dìtú jí (dì 2 bǎn): Hànyǔ fāngyán juǎn 中国语言地图集(第2版):汉语方言卷 [Language Atlas of China (2nd edition): Chinese dialect volume], Beijing: The Commercial Press. 
  • Coblin, W. South (2000), „A brief history of Mandarin”, Journal of the American Oriental Society, 120 (4): 537—552, JSTOR 606615, doi:10.2307/606615. 
  • DeFrancis, John (1984), The Chinese Language: Fact and Fantasy, University of Hawaii Press, ISBN 978-0-8248-1068-9. 
  • Handel, Zev (2008), „What is Sino-Tibetan? Snapshot of a Field and a Language Family in Flux”, Language and Linguistics Compass, 2 (3): 422—441, doi:10.1111/j.1749-818X.2008.00061.x. 
  • Haugen, Einar (1966), „Dialect, Language, Nation”, American Anthropologist, 68 (4): 922—935, JSTOR 670407, doi:10.1525/aa.1966.68.4.02a00040. 
  • Hudson, R. A. (1996), Sociolinguistics (2nd изд.), Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-56514-1. 
  • Hymes, Dell (1971), „Sociolinguistics and the ethnography of speaking”, Ур.: Ardener, Edwin, Social Anthropology and Language, Routledge, стр. 47—92, 1-136-53941-7. 
  • Groves, Julie (2008), „Language or Dialect—or Topolect? A Comparison of the Attitudes of Hong Kongers and Mainland Chinese towards the Status of Cantonese”, Sino-Platonic Papers (179) 
  • Kane, Daniel (2006), The Chinese Language: Its History and Current Usage, Tuttle Publishing, ISBN 978-0-8048-3853-5. 
  • Kornicki, P.F. (2011), „A transnational approach to East Asian book history”, Ур.: Chakravorty, Swapan; Gupta, Abhijit, New Word Order: Transnational Themes in Book History, Worldview Publications, стр. 65—79, ISBN 978-81-920651-1-3. 
  • Kurpaska, Maria (2010), Chinese Language(s): A Look Through the Prism of "The Great Dictionary of Modern Chinese Dialects", Walter de Gruyter, ISBN 978-3-11-021914-2. 
  • Lewis, M. Paul; Simons, Gary F.; Fennig, Charles D., ур. (2015), Ethnologue: Languages of the World (Eighteenth изд.), Dallas, Texas: SIL International. 
  • Liang, Sihua (2014), Language Attitudes and Identities in Multilingual China: A Linguistic Ethnography, Springer International Publishing. 
  • Mair, Victor H. (1991), „What Is a Chinese "Dialect/Topolect"? Reflections on Some Key Sino-English Linguistic terms”, Sino-Platonic Papers, 29: 1—31. 
  • Matthews, Stephen; Yip, Virginia (1994), Cantonese: A Comprehensive Grammar, Routledge. 
  • Miller, Roy Andrew (1967), The Japanese Language, University of Chicago Press, ISBN 978-0-226-52717-8. 
  • Miyake, Marc Hideo (2004), Old Japanese: A Phonetic Reconstruction, RoutledgeCurzon, ISBN 978-0-415-30575-4. 
  • Norman, Jerry (1988), Chinese, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-29653-3. 
  • Norman, Jerry (2003), „The Chinese dialects: phonology”, Ур.: Thurgood, Graham; LaPolla, Randy J., The Sino-Tibetan languages, Routledge, стр. 72—83, ISBN 978-0-7007-1129-1. 
  • Ramsey, S. Robert (1987), The Languages of China, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-01468-5. 
  • Romaine, Suzanne (2000), Language in Society: An Introduction to Sociolinguistics, Oxford: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-875133-5. 
  • Schuessler, Axel (2007), ABC Etymological Dictionary of Old Chinese, Honolulu: University of Hawaii Press, ISBN 978-0-8248-2975-9. 
  • Shibatani, Masayoshi (1990), The Languages of Japan, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-36918-3. 
  • Sohn, Ho-Min (2001), The Korean Language, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-36943-5. 
  • Sohn, Ho-Min; Lee, Peter H. (2003), „Language, forms, prosody, and themes”, Ур.: Lee, Peter H., A History of Korean Literature, Cambridge University Press, стр. 15—51, ISBN 978-0-521-82858-1. 
  • Thomason, Sarah Grey (1988), „Languages of the World”, Ур.: Paulston, Christina Bratt, International Handbook of Bilingualism and Bilingual Education, Westport, CT: Greenwood, стр. 17—45, ISBN 978-0-3132-4484-1. 
  • Van Herk, Gerard (2012), What is Sociolinguistics?, John Wiley & Sons, ISBN 978-1-4051-9319-1. 
  • Wardaugh, Ronald; Fuller, Janet (2014), An Introduction to Sociolinguistics, John Wiley & Sons, ISBN 978-1-11873229-8. 
  • Wilkinson, Endymion (2000), Chinese History: A Manual (2nd изд.), Harvard Univ Asia Center, ISBN 978-0-674-00249-4. 
  • Wurm, Stephen Adolphe; Li, Rong; Baumann, Theo; Lee, Mei W. (1987), Language Atlas of China, Longman, ISBN 978-962-359-085-3. 
  • Zhang, Bennan; Yang, Robin R. (2004), „Putonghua education and language policy in postcolonial Hong Kong”, Ур.: Zhou, Minglang, Language policy in the People's Republic of China: Theory and practice since 1949, Kluwer Academic Publishers, стр. 143—161, ISBN 978-1-4020-8038-8. 
  • Hannas, William C. (1997). Asia's Orthographic Dilemma. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-1892-0. 
  • Qiu, Xigui (2000). Chinese Writing. trans. Gilbert Louis Mattos and Jerry Norman. Society for the Study of Early China and Institute of East Asian Studies, University of California, Berkeley. ISBN 978-1-55729-071-7. 
  • Ramsey, S. Robert (1987). The Languages of China. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01468-5. 
  • Schuessler, Axel (2007). ABC Etymological Dictionary of Old Chinese. Honolulu: University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-2975-9. 
  • R. L. G. "Language borrowing Why so little Chinese in English?" The Economist. June 6, 2013.

Спољашње везе[uredi]