Kiseonik

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Kiseonik,  8O
Opšta svojstva
Ime, simbol kiseonik, O
Kiseonik u periodnom sistemu
Vodonik (diatomski nemetal)
Helijum (plemeniti gas)
Litijum (alkalni metal)
Berilijum (zemnoalkalni metal)
Bor (metaloid)
Ugljenik (poliatomski nemetal)
Azot (diatomski nemetal)
Kiseonik (diatomski nemetal)
Fluor (diatomski nemetal)
Neon (plemeniti gas)
Natrijum (alkalni metal)
Magnezijum (zemnoalkalni metal)
Aluminijum (postprelazni metal)
Silicijum (metaloid)
Fosfor (poliatomski nemetal)
Sumpor (poliatomski nemetal)
Hlor (diatomski nemetal)
Argon (plemeniti gas)
Kalijum (alkalni metal)
Kalcijum (zemnoalkalni metal)
Skandijum (prelazni metal)
Titanijum (prelazni metal)
Vanadijum (prelazni metal)
Hrom (prelazni metal)
Mangan (prelazni metal)
Gvožđe (prelazni metal)
Kobalt (prelazni metal)
Nikl (prelazni metal)
Bakar (prelazni metal)
Cink (prelazni metal)
Galijum (postprelazni metal)
Germanijum (metaloid)
Arsen (metaloid)
Selen (poliatomski nemetal)
Brom (diatomski nemetal)
Kripton (plemeniti gas)
Rubidijum (alkalni metal)
Stroncijum (zemnoalkalni metal)
Itrijum (prelazni metal)
Cirkonijum (prelazni metal)
Niobijum (prelazni metal)
Molibden (prelazni metal)
Tehnecijum (prelazni metal)
Rutenijum (prelazni metal)
Rodijum (prelazni metal)
Paladijum (prelazni metal)
Srebro (prelazni metal)
Kadmijum (prelazni metal)
Indijum (postprelazni metal)
Kalaj (postprelazni metal)
Antimon (metaloid)
Telur (metaloid)
Jod (diatomski nemetal)
Ksenon (plemeniti gas)
Cezijum (alkalni metal)
Barijum (zemnoalkalni metal)
Lantan (lantanoid)
Cerijum (lantanoid)
Prazeodijum (lantanoid)
Neodijum (lantanoid)
Prometijum (lantanoid)
Samarijum (lantanoid)
Europijum (lantanoid)
Gadolinijum (lantanoid)
Terbijum (lantanoid)
Disprozijum (lantanoid)
Holmijum (lantanoid)
Erbijum (lantanoid)
Tulijum (lantanoid)
Iterbijum (lantanoid)
Lutecijum (lantanoid)
Hafnijum (prelazni metal)
Tantal (prelazni metal)
Volfram (prelazni metal)
Renijum (prelazni metal)
Osmijum (prelazni metal)
Iridijum (prelazni metal)
Platina (prelazni metal)
Zlato (prelazni metal)
Živa (prelazni metal)
Talijum (postprelazni metal)
Olovo (postprelazni metal)
Bizmut (postprelazni metal)
Polonijum (postprelazni metal)
Astat (metaloid)
Radon (plemeniti gas)
Francijum (alkalni metal)
Radijum (zemnoalkalni metal)
Aktinijum (aktinoid)
Torijum (aktinoid)
Protaktinijum (aktinoid)
Uranijum (aktinoid)
Neptunijum (aktinoid)
Plutonijum (aktinoid)
Americijum (aktinoid)
Kirijum (aktinoid)
Berklijum (aktinoid)
Kalifornijum (aktinoid)
Ajnštajnijum (aktinoid)
Fermijum (aktinoid)
Mendeljevijum (aktinoid)
Nobelijum (aktinoid)
Lorencijum (aktinoid)
Raderfordijum (prelazni metal)
Dubnijum (prelazni metal)
Siborgijum (prelazni metal)
Borijum (prelazni metal)
Hasijum (prelazni metal)
Majtnerijum (nepoznata hemijska svojstva)
Darmštatijum (nepoznata hemijska svojstva)
Rendgenijum (nepoznata hemijska svojstva)
Kopernicijum (prelazni metal)
Nihonijum (nepoznata hemijska svojstva)
Flerovijum (postprelazni metal)
Moskovijum (nepoznata hemijska svojstva)
Livermorijum (nepoznata hemijska svojstva)
Tenesin (nepoznata hemijska svojstva)
Oganeson (nepoznata hemijska svojstva)


O

S
azotkiseonikfluor
Atomski broj (Z) 8
Grupa, blok grupa 16
(halkogeni)
, p-blok
Perioda perioda 2
Kategorija   diatomski nemetal
Rel. at. masa (Ar) 15,9994 u
El. konfiguracija [He]2s22p4
po ljuskama
2, 6
Fizička svojstva
Boja bezbojan
Agregatno stanje gasovito
Tačka topljenja 50,35 K
(−222,8 °C)
Tačka ključanja 90,18 K
(−182,97 °C)
Gustina 1,429 kg/m3
Molarna zapremina 17,36×10−3 m3/mol
Toplota fuzije 0,22259 kJ/mol
Toplota isparavanja 3,4099 kJ/mol
Sp. topl. kapacitet 920 J/(kg·K)
Atomska svojstva
Oksidaciona stanja ±2, 1
Elektronegativnost 3,44 (Poling)
2,50 (Olred)
Energije jonizacije 1: 1313,9 kJ/mol
2: 3388,3 kJ/mol
3: 3388,3 kJ/mol
(ostale)
Atomski radijus 60 (48) pm
Kovalentni radijus 73 pm
Valsov radijus 152 pm
Kristalna struktura kubična
Regularna kristalna struktura za kiseonik
Brzina zvuka 317,5 m/s (293 K)
Topl. vodljivost 0,02674 W/(m·K)
referenceVikipodaci

Kiseonik (O, latinski oxygenium) je nemetal iz VIA.[1] On je najrasprostranjeniji element na Zemlji - količina kiseonika u zemljinoj kori iznosi 45%. On takođe čini i 20,8% Zemljine atmosfere.

Stabilni izotopi su mu 16O, 17O i18O

Osobine kiseonika[uredi]

Pod normalnim uslovima je u gasovitom agregatnom stanju. Neophodan za opstanak živih bića. Snažan oksidans. U tečno stanje prelazi na -183°C (1.013 bara) podržava gorenje, bez boje, ukusa i mirisa.

Kiseonik u čistom obliku se javlja u vidu molekula O2 i njegove Alotropske modifikacije, ozona O3.[2]

Primena[uredi]

  • U procesima sagorevanja radi postizanja viših temperatura.
  • U metaloprerađivačkoj industriji i metalurgiji za sečenje i zavarivanje, za intenziviranje tehnoloških procesa.
  • U industriji nemetala za postizanje viših temperatura.
  • U hemijskoj industriji za proizvodnju sintenznih gasova, u pirolitičkim procesima ...
  • U ostalim primenama (medicina, biološke nauke, prehrambena industrija, naučnotehnička istraživanja).

Postupak sa gasom[uredi]

Upotreba kiseonika pod pritiskom i upotreba tečnog kiseonika podležu posebnim propisima i merama zaštite.

Nije dozvoljen kontakt kiseonika sa organskim materijalima. Za tečni kiseonik se preporučuju austenitni čelici, aluminijum i legure, bakar i legure. Dozvoljena upotreba fluornih polimera (teflon). Za gasoviti kiseonik je pod određenim uslovima dozvoljena primena ugljeničnih lako legiranih čelika i legura bakra i aluminijuma.

Način dobijanja i distribucije[uredi]

U industriji se dobija rektifikacijom tečnog vazduha na temperaturi ispod -185°C

Najčešće se isporučuje u čeličnim sudovima - bocama, pod pritiskom od 150 bara. Boce su pojedinačne ili u baterijama - paletama sa zajedničkim ventilom za punjenje i pražnjenje, u baterijama sudova - boca trajno ugrađenim na transportno vozilo ili u tečnom agregatnom stanju specijalnim transportnim vozilima do rezervoara korisnika kiseonika.

Izvori[uredi]

  1. Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  2. Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]