Kitovi

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe, pogledajte Kit (višeznačna odrednica).

Kitovi
Vremenski raspon: rani eocen – današnjost
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Animalia
Tip:
Chordata
Podtip:
Vertebrata
Klasa:
Mammalia
Red:
Artiodactyla
Podred:
Whippomorpha
Infrared:
Cetacea

Brisson, 1762
Parvoredovi

Kitovi (lat. Cetacea) su infrared sisara koji broji više od 80 vrsta. Svi žive isključivo u vodi.

Kitove odlikuje neobična dugovečnost. Neke vrste, kao npr. grenlandski kit, mogu doživeti i više od 200 godina. Do sada najstariji poznati primerak, mužjak, je uginuo u 211. godini.[1][2]

Osobine[uredi | uredi izvor]

Kitovi su, pored morskih krava, ili morskih sirena, jedini sisari potpuno prilagođeni životu u vodi. Oni čitav svoj život provode u vodi, a na kopnu ne mogu preživeti. Na kopnu bi ih ugušila sopstvena težina, osušili bi se ili bi zbog jako dobre toplotne izolacije uginuli od toplotnog udara. Čitava građa tela kao i sve telesne funkcije su primerene životu u vodi. A uprkos tome, imaju sve najvažnije osobine zajedničke svim sisarima:

  • Kitovi, umesto škrga imaju pluća i moraju disati vazduh. Kako je njihov respiratorni sistem savršeno prilagođen životu u vodi, dugo vremena mogu provesti ispod površine. Udisanje kiseonika znatno je ekonomičnije od njegovog preuzimanja iz vode. Neke vrste kitova mogu s jednim udisajem roniti i do dva sata.
  • Imaju srce čije su radne sposobnosti izvrsne. Za razliku od ribljeg srca, srce kita je podeljeno na više komora. To pomaže da se kiseonik, apsorbovan u krvi, mnogo efikasnije rasporedi u telu.
  • Kitovi su toplokrvne, a ne životinje promenljive toplote kao ribe.
  • Svi kitovi rađaju živu mladunčad i doje ih krajnje masnim majčinim mlekom iz posebnih mlečnih žlezda. Čitav razvoj embriona se odvija u telu majke, i za to vreme se embrion hrani preko placente.

U kitove spadaju neke od najvećih životinja koje su ikada živele na zemlji. Plavi kit (Balaenoptera musculus) je sa svojih 33 metara i 190 tona najveća vrsta na Zemlji živećih životinja, ali i veća od svih svojih fosilnih predaka[3], dok je ulješura (Phuseter catodon) najveći mesožder koji je ikada živeo na Zemlji.[4][5][6]

Spoljašnji izgled[uredi | uredi izvor]

Repna peraja grbavog kita

Izgled kitovog tela jako je sličan kao kod velikih riba, što govori o njihovoj prilagođenosti životnoj sredini. Telo im je izrazito aerodinamično, a prednji udovi su poprimili izgled peraja. Na leđima imaju leđno peraje koje je kod različitih vrsta različitog izgleda, a neke vrste ga uopšte nemaju. U suštini, leđno peraje uopšte i ne zaslužuje taj naziv, jer kod onih koji ga imaju to je u stvari samo nakupina masnog tkiva. I leđno i prednje peraje kitu služe isključivo za stabilizovanje i upravljanje u vodi. Rep se završava velikim repnim perajem u kojem nema delova kostiju nego je hrskavičasto. Repno peraje je postavljeno vodoravno u odnosu na telo, i to je lako prepoznatljiva razlika u odnosu na ribe čiji rep je uvek okomit. Kitovi plivaju vertikalnim udarcima repnim perajem.

Kitovi uopšte nemaju zadnje udove, kao ni druge telesne izrasline koje bi mogle narušavati aerodinamičnost tela, kao što su uši ili dlaka. Muški polni organi kao i mlečne žlezde uronjeni su u nabore kože.

Svi kitovi imaju izdužene glave, što posebno kod kitova usana poprima ekstremne razmere zbog njihovih izduženih vilica. Otvori za disanje su postali svojevrsne mlaznice. Kitovi zubani imaju samo jednu takvu mlaznicu, a kitovi usani dve. One su smeštene na gornjem delu glave tako da kit ne treba izroniti da bi disao. Dovoljno je da iz vode izroni gornji deo glave s disajnim otvorom. Kod izdisanja se vlaga sadržana u izdahnutom vazduhu kondenzuje i stvara tzv. mlaz.

Telo im je obloženo debelim slojem sala. Salo im služi kao toplotni izolator i daje im glatku telesnu površinu. Naročita građa kože i način kako je povezana sa salom omogućuje sitnim nabiranjem smanjenje otpora vode i njenog vrtloženja kod brzog plivanja. Naročito brzi plivači, recimo delfini, imaju znatno bolje aerodinamične osobine od mehaničkog tela potpuno jednakog oblika upravo zahvaljujući takvoj funkciji kože, što je eksperimentima dokazano.

Kostur[uredi | uredi izvor]

Kostur plavog kita

Kitov kostur uglavnom nema kompaktnih kostiju, jer ga voda stabilizuje. Zbog toga su uobičajene kompaktne kosti kopnenih sisara kod kitova zamenjene lakšim i elastičnijim. Osim toga, na mnogim mestima su koštani elementi zamenjeni hrskavicom a ponegde čak masnim tkivom što dodatno poboljšava hidrostatične osobine kitovog tela. Kod kitova se samo u uvu i na zadnjem delu nalazi jedna vrsta kostiju izuzetne gustine tako da podseća na porcelan. Ta kost ima naročita akustična svojstva i provodi zvuk bolje od svih drugih kostiju.

Prednji udovi kitova oblikom podsećaju na vesla. Građeni su od skraćene podlaktice i izduženih kostiju prstiju radi stabilizovanja i pomaganja kretanju, a međusobno su povezani hrskavicom. Jedini gibak zglob je rameni dok su svi drugi (osim kod amazonskog delfina) nepokretni. Kako kretanje kitova kopnom više nije potrebno, a kod velikih kitova zbog težine ne bi ni bilo moguće, zadnji udovi su potpuno zakržljali i postoje još samo kao kosturni rudiment.

Način života[uredi | uredi izvor]

Opservacija

Većina kitova su izraženo druželjubive životinje s visoko razvijenim društvenim međuodnosima. Samo nekoliko vrsta žive u parovima ili kao samci.

Grupe kitova, koje se često zovu škole, sastoje se najčešće od 10 do 50 životinja. U određenim okolnostima (u slučaju masovne pojave hrane ili u razdoblju parenja) grupe mogu brojati i daleko više od 1000 jedinki. Pri tome je moguće i druženje s drugim vrstama kitova.

Pojedine škole imaju čvrsto utvrđenu hijerarhiju, pri čemu se mesto u hijerarhiji utvrđuje ugrizima, guranjem ili sudaranjem. Ponašanje unutar grupe postaje agresivno samo u krajnje stresnim situacijama kao što su nedostatak hrane ili u zatočeništvu. U normalnim okolnostima kontakti se uspostavljaju vrlo miroljubivo i ljubazno. Veliku ulogu pri tome igra kontaktno plivanje, uzajamno glađenje perajima i dodirivanje noseva. Isto tako, poznata su i razigrana ponašanja, iskakanje iz vode, izvođenje salta i udaranje perajima po površini vode. Takvom su ponašanju sklone i odrasle životinje.

Za sporazumevanje kitovi ispuštaju glasove slične pevanju koji se šire stotinama kilometara daleko. Novija istraživanja su pokazala, da svaka grupa kitova razvija svoju tipičnu pesmu. Ponekad se neki kit može prepoznati po svojoj specifičnoj nezamenjivoj pesmi. Kako grupe ili pojedini kit iz sezone u sezonu menja samo jedan manji deo svoje pesme, neki stručnjaci smatraju da je moguće po sličnosti pesme razaznati međusobnu srodnost pojedinih grupa kitova.

Love u grupi, a često se pri tome udružuju i s drugim vrstama. Tako mnoge vrste delfina imaju lovačke pohode na velika jata riba zajedno s velikim tunama. Čitave škole orki (Orcinus orca) zajedno love druge, čak i veće kitove. Grbavi kitovi zaokruže jato manjih riba pa ispuštanjem mehurića naprave zavesu oko njih što izbezumljenu lovinu navede da se zbije u svojevrsnu kuglu u koju se oni onda stušte otvorenih usta i tako ih love.

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Kod većine vrsta kitova je utvrđeno da im je vreme razmnožavanja povezano uz godišnja doba, a sazrevanje jajašaca se vremenski podudara s razdobljem intenzivne aktivnosti testisa mužjaka. To razdoblje se kod velikog broja vrsta podudara s njihovim sezonskim selidbama. Većina kitova zubana ne zasniva za vreme parenja trajne veze, a kod velikog broja vrsta ženke se u jednoj sezoni pare s više mužjaka. Za razliku od njih, kitovi usani su uglavnom monogamni tokom jedne sezone parenja, ali ni oni ne zasnivaju trajne veze.

Ženke nose mladunce od 9. do 16. meseci, a trajanje skotnosti ne zavisi od veličine vrste. Kitovi po pravilu donose na svet jedno mladunče, a ako se rode blizanci, jedan mladunac uglavnom ugine, jer majka nema dovoljno mleka da podigne oba mladunca. Porođaj uglavnom počinje s izlaskom repa. Na taj se način opasnost od utapanja novorođenčeta svodi na minimum. Nakon rođenja se mladunče brzo gura na površinu radi prvog udisaja vazduha. Snimljene su scene prave pomoći „babica“, drugih ženki koje se okupe oko ženke koja rađa i koje uzrujano plivaju oko rodilje i one gurkanjem dovode mladunca do prvog udisaja na površinu. Taj proces je dokumentovan kod nekih vrsta delfina, pa se veruje da je slično i kod drugih vrsta kitova. Dojenje se razlikuje od dojenja sisara. Majka doslovno štrca mleko u usta mladunca jer kitovi nemaju usne pa nisu u stanju sisati.

Razdoblje dojenja je uglavnom dugo, i kod velikog broja vrsta je duže od godinu dana, pa je povezanost majke s potomkom izrazito velika. Kod svih vrsta kitova se o podizanju mladunaca brine samo majka. Polnu zrelost kitovi po pravilu dosežu relativno kasno, tek u razdoblju od 7. do 10. godina. Takva strategija razmnožavanja rezultuje s malo potomaka, ali se nadoknađuje velikim procentom preživljavanja mladunaca.

Ugroženost[uredi | uredi izvor]

Kitove uglavnom ugrožavaju ljudi. Prirodni neprijatelji kitova su samo neke vrste velikih morskih pasa kao i drugi kitovi, na primer orke koje love male kitove, ali i mladunce velikih kitova. Ugroženost od strane ljudi se može podeliti na dva dela: jedan je direktna ugroženost lovom na njih, a drugi je indirektan i sastoji se od ribolova i zagađenja okoline.

Lov na kitove[uredi | uredi izvor]

U srednjem veku su razlog za lov na kitove bile velike količine mesa, trana koji se koristio za gorivo kao i vilične kosti koje su služile za gradnju kuća. Krajem srednjeg veka su isplovljavale čitave flote u lov na velike kitove, uglavnom glatke i grenlandske kitove.

Tokom 18. i 19. veka lovljeni su prvenstveno kitovi usani. Većina vrsta izlovljavanih kitova je ozbiljno ugrožena. Neke vrste velikih kitova su jako izlovljavane sve do kasnog 20. veka, čime je populacija tih vrsta dovedena do ruba istrebljenja. Oni su i danas desetkovani jer je njihov prirodni priraštaj vrlo spor. U tom su vremenu potpuno istrebljeni atlantski sivi kit, korejanski sivi kit i biskajski kit.

Ubijanje kitova za komercijalne svrhe je od 1985. u celom svetu zabranjeno do 2005. godine, ali ih se i danas izlovljava s različitim obrazloženjima.

Ribolov[uredi | uredi izvor]

Iako uopšte nisu za kitolov zanimljivi, neke vrste malih kitova, kao, recimo, delfini koji spadaju u porodicu kitova zubana, su ozbiljno desetkovani. Oni su često usputne žrtve tunolova jer se zadržavaju u blizini jata tuna. Tunolovci to dobro znaju, i po isprašnim mlazovima delfina određuju položaj jata tuna. Ribari spuštaju mreže oko grupe delfina u očekivanju da će tako uloviti tune. Kad se mreže skupljaju, delfini se u njih ulove i utapaju se. Pri tome se događa još jedan, do danas nerazumljiv fenomen. Delfini, koji u igri skaču iz vode kao pravi akrobati, kad se nađu uz rub mreže ne mogu je „preskočiti“ i iz nje izaći u otvoreno more. Niko još nema odgovor na pitanje zašto je to tako, ali jeste, i mnogi delfini plaćaju životom tu činjenicu. U novije vreme im se pokušava pomoći na način da u zatvoren krug mreže uđu ljudi i spuštaju rub mreže ispod ruba vode kako bi omogućili delfinima da iz nje isplivaju, ali to nije ni približno dovoljno.

Sistematika[uredi | uredi izvor]

Red Cetacea se klasično deli na dva podreda:

  • Kitovi usani su dobili ime po usima, rožnatim izraslinama u gornjoj vilici koje su na završecima raščlanjene, a kitovi uz pomoć njih cede plankton iz ogromnih količina vode koju u tu svrhu uzimaju u usta. Kod grenlandskih kitova usi mogu biti i duže od 4 metra.
  • Kitovi zubani, u koje se ubrajaju i delfini, imaju red čunjastih zuba u obe ili samo u donjoj vilici. Odlikuju se i sposobnošću snalaženja u okolini pomoću ultrazvuka.

Taksonomija[uredi | uredi izvor]

Cetacea obuhvataju oko 90 vrsta, sve morske, osim četiri vrste slatkovodnih delfina. Mogu se podeliti u dve grupe: Mysticeti (kitovi pločani ili kitovi usani) i Odontoceti (kitovi zubani, koji uključuju delfine, Risove delfine, i ulješure). Predstavnici najmanje vrste delfina su manji od ljudi, a Plavi kit spada u najveće životinje koje su ikada živele.[7][8][9] Tradicionalno grupa Cetacea je prepoznata kao jedinstven red sisara. Međutim, molekulska istraživanja i nedavna otkrića pokazuju da su kitovi unutar drugog reda sisara, Artiodactyla, i da su bliski srodnici porodice nilskih konja (Hippopotamidae). Barem jedan autor smatra da Cetacea treba posmatrati kao infrared u podredu Whyppomorpha unutar reda Artiodactyla.

Odnos izumrlih i živućih kitova[10]:
 
‑{Cetacea}‑
 
 
 
 
 
 
Kitovi zubani
 
 
 
Delphinoidea
 
 

Beluge (Monodontidae)

 
 

Pliskavice (Phocoenidae)

 
 
 

Okeanski delfini (Delphinidae)

 
 
 
 

Iniidae

 
 

Pontoporiidae

 
 
 
 

Kljunasti kitovi (Ziphiidae)

 
 
 

Rečni delfini (Platanistidae)

 
 
 
 

Patuljaste ulješure (Kogiidae)

 
 

Ulješura (Physeteridae)

 
 
 
Kitovi usani
 
 
 
 

Brazdeni kitovi (Balaenopteridae)

 
 

Sivi kitovi (Eschrichtiidae)

 
 
 

Neobalaeninae

 
 
 

Pravi kitovi (Balaenidae)

 
 
 

Janjucetus †

 
 
 
 

Basilosaurus †

 
 
 

Dorudon †

 
 
 

Rodhocetus †

 
 
 

Remingtonocetidae †

 
 
 

Ambulocetidae †

 
 
 

Pakicetidae †

 
 
 

Raoellidae †

 
 
  • Artiodactyla
    • Tylopoda
    • Artiofabula
      • Suina
      • Cetruminantia
        • Cetancodontamorpha
          • Whippomorpha
            • Ancodonta
              • Hippopotamidae
            • Cetacea
              • Archaeoceti
              • Mysticeti
              • Odontoceti
        • Ruminantiamorpha
          • Ruminantia
Artiodactyla
 

Tylopoda

 
Artiofabula
 

Suina

 
Cetruminantia
 

Ruminantia

 
Whippomorpha
 

Hippopotamidae

 
 

Cetacea

 
 
 
 
 

Za sisare je karakteristična toplokrvnost, udisanje vazduha preko pluća, sisanje mladih i dlakavost, iako je u slučaju kitova, od toga ostalo vrlo malo.

Drugi način razlikovanja kitova od riba je oblik i orijentacija repa. Riblji repovi su vertikalni i, prilikom plivanja, kreću se od jedne do druge strane (levo – desno). Kitov rep je horizontalan i kreće se gore - dole, jer pršljenovi kod kita funkcionišu na isti način kao i u ljudskoj kičmi.

Evolucija[uredi | uredi izvor]

Evolucija kitova (kitovi, delfini i Risovi delfini) imaju jedan od najkompletnijih fosila, što praćenje odnosa između porodica čini lakšim. Oni su morski sisari, srodnici porodice Raoellidae, grupe kopnenih sisara koje odlikuje vršno kopito, tanki udovi i uvo sa značajnim sličnostima sa ranim kitovima. Jednog od tih, posebno Indohyus, karakteriše duga njuška i osteoskleroza, koja ukazuje na to da je Indohyus bio vodena životinja. U kopneno poreklo kitova prvo ukazuje njihova potreba da se udišu vazduh sa površine, te kosti njihovih peraja, koje liče udove kopnenih zemljišta sisara, a zakržljale ostatke zadnjih nogu nasledili su od svojih četveronožnih predaka. Gubitak spoljašnjeg dela zadnjih udova je posebno dobro dokumentovan istraživanjem evolucije porodica Pakicetidae, Ambulocetidae, Remingtonocetidae, Protocetidae i Basilosauridae.

Odgovor na pitanje kako je kopnena životinja postala okeanska, bio je misterija sve do otkrića počevši u kasnim 1970-im godina u Pakistanu, gde je otkriveno nekoliko faza u tranziciji kitova od kopna do mora.

Ilustrativni prikaz evolucije kitova: Pakicetus → Ambulocetus → Kutchicetus → Protocetus → Janjucetus / Squalodon

Ova slika ne opisuje pravi filogenetskih slijed evolucije određene vrste, nego je ilustrativan prikaz evolucije kitova od kopnenih četvoronožnih sisara, verovatnih predaka, kroz različite faze adaptacije do modernih kitova i potpunog razvoja hidrodinamičnog oblika tela. Iako su Pakicetidae još pridržavale težinu zadnjim udovima, smatraju se prvim kitovima, a nisu uključeni u Artiodactylia. To je dovelo do pojave porodice Ambulocetidae, čiji je jak rep omogućio je život sa više plivanja. Remingtonocetidae su ostale u stanju da podrže vlastite težine, ali i razvile jaku bazu za stopala prilagođenog za plivanje. Protoceidae su bili su prvi kitovi koji se mogu naći u celom svijetu, a ne samo u Pakistanu i Indiji ukazuje na naprednije kretanje u vodi. Iz te faze poznata su dva glavna roda: Artiocetus i Georgiacetus. Kod prvog su smanjeni zadnji udovi, ali je i dalje bio u stanju da nosi težinu, dok je Georgiacetus imao karlicu potpuno isključenu iz kičme, što znači da ne može podržati svoju vlastitu težinu pa je na taj način provodio sve vreme u vodi. Basilosauridae su bili prvi u potpunosti vodeni kitovi. Bila su dva osnovna tipa, Basilosaurus i Dorudontidae. Oba karakteriziraju mali zadnji udovi, repno peraje i izdužena kičma. To je pružilo osnovu za razvoj modernih kitova Mysticeti i Odontoceti, odnosno razdvajanje skupina kitova usana i kitova zubana, koje se dogodio za vreme oligocena (Janjucetus i Squalodon predstavljaju njihove rane oblike).

Odnos: usani - zubani[uredi | uredi izvor]

Fosilni nalazi ukazuju da su, prije nego što se razvila kitova kost, kitovi pločani takođe imali zube, pa je definisanje zuba samo u grupi zubana problematično. Umesto toga, paleontolozi su identifikovali druge osobine koje ujedinjuje fosilne i moderne odontocete. Takođe je pretpostavljeno da su asimetrične lobanja kitova zubana evoluirale kao adaptacije na eholokaciju. Novija otkrića, međutim, ukazuju da je zajednički predak sadašnjih kitova u stvari imao iskrivljenu lobanju. Sada je poznato da je kranijska asimetrija kod drevnih kitova evoluirala kao deo grupe osobina povezanih sa smerom otvaranja, uključujući istanjenje donje vilice, razvoj masnih jastučića mandibule i izolaciju ušne regije. To verovatno znači da, dok se asimetrija lobanje zubana tokom vremena povećavala, kod kitova pločana, lobanja je evoluirala od asimetričnosti ka simetričnosti.

Obeležje Zubani Usani
Ishrana Eholokacijom, brzi Filtracija, nisu brzi
Veličina Manji (uz dva izuzetka) Veći (osim pravog pigmejskog kita)
Otvor za vazduh Jedan Dva
Denticija Zubi Usi, ploče (kitova kost)
Lobanja Dorzalno asimetrična Simetrična
Čeono masno telo Ovalno, u prednjem delu lica Zakržljalo ili ga nemaju
Polni dimorfizam Neke vrste imaju veće mužjake Ženke uvek veće
Celovitost kosti donje vilice Da Ne
Donja vilica Kosti spreda spojene Vilične kosti nisu spojene
Projekcija maksila Spolja proširen nadočnim grebenima Pod orbitom, s koščatim ispupčenjem prednjeg ruba u očnu orbitu
Mirisni živac i žlezda Odsutni Zakržljali
Periotske kosti Van lobanja, spojene sa bubnom opnom Spojene sa lobanjom

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Bowhead Whales May Be the World's Oldest Mammals”. Arhivirano iz originala 09. 12. 2009. g. Pristupljeno 30. 11. 2009. 
  2. ^ Mead J. G., Brownell R. L., Jr. : Order Cetacea. In: Wilson D. E., Reeder D. M. Mammal Species of the World (3rd ed.). Johns Hopkins University Press: 723–743. . 2005. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  3. ^ „What is the biggest animal ever to exist on Earth?”. How Stuff Works. 25. 7. 2001. Pristupljeno 29. 5. 2007. 
  4. ^ Gatesy, J. (1997). „More DNA support for a Cetacea/Hippopotamidae clade: The blood-clotting protein gene gamma-fibrinogen”. Molecular Biology and Evolution. 14 (5): 537—543. PMID 9159931. doi:10.1093/oxfordjournals.molbev.a025790. 
  5. ^ Boisserie, Jean-Renaud; Lihoreau, Fabrice; Brunet, Michel (2005). „The position of Hippopotamidae within Cetartiodactyla”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 102 (5): 1537—1541. PMC 547867 Slobodan pristup. PMID 15677331. doi:10.1073/pnas.0409518102 Slobodan pristup. 
  6. ^ Thewissen, J. G. M. (2002). „Hearing”. Ur.: Perrin W. R.; Wiirsig, B.; Thewissen, J. G. M. Encyclopedia of Marine Mammals. Academic Press. str. 570–2. ISBN 978-0-12-551340-1. 
  7. ^ Grošelj M., Ur. : Životinje – Velika ilustrirana enciklopedija. Mozaik knjiga. . Zagreb. 2002. ISBN 978-953-196-088-5. 
  8. ^ Brown S.G. : Balaenoptera musculus (Linnaeus 1758) – Blauwal. Handbuch der Säugetiere Europas, Band 6: Meeressäuger, Teil I Wale und Delphine – Cetacea, Teil IB: Ziphidae, Kogiidae, Physeteridae, Balaenidae, Balaenopteridae. Franz Krapp Aula-Verlag,Wiesbaden. 1995. ISBN 978-3-89104-560-2.
  9. ^ Würtz M., Repetto N. : Wale & Delphine. Biographie der Meeressäuger. Jahr, Hamburg. 1998. ISBN 978-3-86132-264-1.
  10. ^ Gatesy, John; Geisler, Jonathan H.; Chang, Joseph; Buell, Carl; Berta, Annalisa; Meredith, Robert W.; Springer, Mark S.; McGowen, Michael R. (2012). „A phylogenetic blueprint for a modern whale” (PDF). Molecular Phylogenetics and Evolution. 66 (2): 479—506. PMID 23103570. doi:10.1016/j.ympev.2012.10.012. Pristupljeno 4. 9. 2015. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Китови&oldid=27439309”