Kicune

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Princ Hanzoku terorisan od strane devetorepe lisice Kyūbi no Kitsune, Utagava Kunijoši, 19. vek

Kicune (kitsune, 狐) je japanska reč za lisicu. Lisice su česta tema priča japanskog folklora, u kojima su one prikazane kao inteligentna biće s natprirodnim moćima koje rastu s njihovom starošću i mudrošću. Prema jokai folkloru, sve lisice imaju sposobnost da menjaju svoju formu i preuzmu ljudski oblik. Dok neke od legendi govore o tome kako kicune ovo rade da bi prevarile druge - što uglavnom i jeste slučaj - druge legende ih prikazuju kao verne zaštitnike, prijatelje, ljubavnike i žene.

Lisice i ljudi živeli su u blizini jedni drugih u drevnom Japanu, te su iz ovakvih kontakata proizašle legende o ovim stvorenjima. Kicune su postale usko povezivane sa Inari, šinto boginjom (kami) ili duhom, i služe kao njeni glasnici. Ova uloga je pojačala natprirodni značaj lisice. Što više repova kicune ima - a mogu imati do devet - to je ona starija, mudrija i moćnija. Zbog njihovog uticaja i potencijala, neki ljudi gledaju na njih kao na bogove i shodno tome im prinose žrtve.

Lisice su često viđene i kao "veštičje životinje", pogotovo za vreme Edo perioda (1603 - 1867), i bile su goblini kojima se nije moglo verovati (slično nekim rakunima i mačkama).[1]

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Japanski mitovi o lisicama vuku poreklo iz kineske mitologije.[2][3] Kineske priče iz folklora govore o duhovima lisica zvanim húli jīng (狐狸精) koje su mogle imati i do devet repova (Kyūbi no Kitsune na japanskom). Veliki broj najranijih priča zapisane su u Konjaku Monogatarishū, kolekciji priča kineskih, indijskih i japanskih naratora nastaloj u 11. veku.[4] Devetorepe lisice su kao motiv iz kineske mitologije prilagođene japanskog mitologiji.[5]

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

Veruje se da kicune poseduju superiornu inteligenciju, dug životni vek i magijske moći. One su vrsta jokaija, i reč kicune se uglavnom prevodi kao duh lisice. Međutim, ovo ne znači da su kicune duhovi, niti da su u srži drugačije od običnih lisica. Pošto se reč duh koristi da odrazi stanje mudrosti i prosvetljenosti, sve dugovečne lisice dobijaju natprirodne moći.

Postoje dve osnovne klasifikacije kicune:

  • Zenko (zenko, 善狐, u bukvalnom prevodu dobra lisica) koje su dobronamerne lisice koje se povezuju sa Inari, i koje se ponekad jednostavno nazivaju Inari lisice.
  • Jako (yako, 野狐, u bukvalnom prevodu poljska lisica, takođe nazivane i nogitsune), s druge strane, imaju tendenciju da budu nestašne, pa čak i zlonamerne.[6]

Lokalne tradicije dodaju još različitih tipova. Na primer, ninko (ninko) je nevidljiva lisica koju ljudska bića primete tek kada ih zaposednu.

Fizički gledano, kicune su prepoznatljive po tome što mogu imati do devet repova, pri čemu veći broj repova uglavnom ukazuje na stariju i moćniju lisicu. Neke priče iz folklora nagoveštavaju i da će lisici izrasti dodatni repovi tek nakon što je živela više od 100 godina. Jedan, tri, pet i sedam repova su najčešći brojevi u pričama i legendama. Kada kicune dobije svoj deveti rep, njeno krzno postane belo ili zlatno. Ove kyūbi no kitsune (九尾の狐, devetorepe lisice) dobiju moć da vide i čuju bilo šta što se događa bilo gde u svetu. Neke priče dodeljuju im i beskrajnu mudrost. Nakon što dostignu 1000 godina života i dobiju svoj deveti rep, kicune promeni boju u zlatnu i postane tenko (天狐, rajska lisica), najmoćnija forma kicune, a onda se uzdigne u nebesa.

Promena oblika[uredi | uredi izvor]

Kicune mogu preuzeti ljudski oblik, to je sposobnost koju steknu kada dostignu određeno starosno doba - uglavnom 100 godina, mada neke priče kažu 50. Oblik koji kicune uglavnom preuzmu uključuju prelepe žene, mlade devojčice, stare muškarce, pa čak i mlade dečake. Oblici nisu ograničeni lisicinom starošću ili polom, i kicune mogu kopirati izgled određene osobe. Lisice su posebno poznate po prerušavanju u prelepe žene. Učestalo verovanje u srednjevekovnom Japanu je da je bilo koja žena viđena sama, pogotovo za vreme sumraka ili noći, može biti lisica. Kitsune-gao, odnosno "lisičje lice", odnosi se na ljudska bića ženskog pola koja imaju uzano lice, blizu smeštene oči, tanke obrve i visoke jagodice. Tradicionalno, ovakva struktura lica se smatra atraktivnom, i neke priče ih pripisuju lisicama u ljudskoj formi. Varijacije na ovu temu dodeljuju kicune i druge karakteristike lisice, kao što su kosa fine dlake, senka u obliku lisice, ili odraz koji pokazuje njihovz pravu formu.

U nekim pričama, kicune imaju poteškoća sa sakrivanjem svojih repova kada preuzmu ljudski oblik. Traženje repa, uglavnom kada je lisica pijana ili nesmotrena, je uobičajena metoda za razaznavanje prave prirode ovih bića. Kicune takođe mogu biti otkrivene dok su u ljudskom obliku zbog njihovog straha i mržnje prema psima. Neke mogu biti toliko uznemirene zbog njihovog prisustva da se preobrate nazad u formu lisice i pobegnu.

Druge natprirodne moći koje se često pripisuju lisicama uključuju zaposedanje, stvaranje vatre ili munja, manifestacija tuđih snova, letenje, nevidljivost i stvaranje iluzija toliko realnih da se gotovo ne mogu razlikovati od realnosti. Neke priče govore o lisicama s još većim moćima, koje mogu iskriviti vreme i prostor, dovoditi ljude do ludila, ili preuzeti oblike kao što su neverovatno visoko drvo ili drugi mesec na nebu. Neke kicune imaju karakteristike koje podsećaju na vampire ili sukubuse i koje se hrane ljudskim dušama ili životima, uglavnom kroz seksualni kontakt.

Kicunecuki[uredi | uredi izvor]

Kicunecuki (kitsunetsuki, 狐憑き, 狐付き), takođe pisano i kao kitsune-tsuki, u bukvalnom prevodu znači "stanje zaposednutosti od strane lisice". Žrtva je uglavnom mlada žena u koju lisica uđe ili ispod noktiju ili kroz grudi. U nekim slučajevima, priča se da se lice žrtve promeni na takav način da počne da liči na lisičje. Japanska tradicija nalaže da zaposednutost lisice može učiniti da nepismene osobe privremeno dobiju sposobnost da čitaju.

U Japanu, kicunecuki je zapažan kao bolest još u Heian periodu i nastavio je da se koristi kao dijagnoza za mentalne bolesti sve do ranog 20. veka. Zaposednutost je bila objašnjenje za abnomalno ponašanje prikazano od strane individua pod njenim uticajem. U kasnom 19. veku, doktor Šunići Šimamura zabeležio je da su fizičke bolesti koje izazivaju groznicu često bile smatrane za kicunecuki. To verovanje je izgubilo na značaju, ali se priče o zaposednutosti od strane lisice i dalje mogu čuti, kao što su na primer tvrdnje da su članovi Aum Šinrikjo kulta bili zaposednuti.[7]

U medicini, kicunecuki je sindrom vezan za kulturu, koji je specifičan za kulturu Japana. Oni koji pate od određenog stanja veruju da su zaposednuti od strane lisice.[8] Simptomi uključuju žudnju za pirinčem ili slatkim azuki pasuljem, nemir i izbegavanje kontakta očima.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Casal, U. A. (1959). „The Goblin Fox and Badger and Other Witch Animals of Japan”. Folklore Studies. 18: 1. ISSN 0388-0370. doi:10.2307/1177429. 
  2. ^ Gubler, Greg. „Kitsune: The Remarkable Japanese Fox”. Southern Folklore Quarterly. 38: 121—134. 
  3. ^ Bargen, Doris G. (1997). A woman's weapon : spirit possession in the Tale of Genji. Honolulu, Hi.: University of Hawaiʻi Press. ISBN 978-0-585-29585-5. OCLC 45733471. 
  4. ^ Goff, Janet (april 1997). „Foxes in Japanese culture: beautiful or beastly?” (PDF). Japan Quarterly. 44. 
  5. ^ Martin., Wallen (2006). Fox. London: Reaktion Books. ISBN 9781861892973. OCLC 67375486. 
  6. ^ Abe, Masaji; Ishikawa, Junichiro. Yōkai no Hon. 
  7. ^ Miyake-Downey, Jean (6. 4. 2008). „Ten Thousand Things”. Kyoto Journal. 
  8. ^ Haviland, William A. (2002). Cultural anthropology (10. izd.). [Belmont, Calif.]: Wadsworth/Thomson Learning. ISBN 978-0-15-508550-3. OCLC 50530816. 
Kicune na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кицуне&oldid=26899901”