Kič

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Čajnik i bokal za mleko u obliku kolibe.

Kič (nem. Kitsch) je niskovredno stvaralaštvo sa umetničkim pretenzijama i ciljem dostupnosti što širem krugu ljudi. Najčešće povlađuje nerazvijenom ukusu i izvesnim potrebama ljudi koje su na granici vrednosne i moralne neprihvatljivosti, ali sa jakim emocionalnim nabojem. Radi zaštite od negativnog uticaja kiča u svim sferama života pojedine zemlje pribegavaju većem oporezivanju ili zabrani distribucije takvih proizvoda.[1]

Definicije[uredi | uredi izvor]

Postoji nekoliko karakterističnih definicija kiča i sve one opisuju kič kao lošu pojavu, kao robu čiji je jedini cilj da se proda, a neke čak opisuju kič kao laž ili slabost umetnika i uopšte ljudi. Najveći broj autora se slaže da je kič prateća pojava masovne kulture, koju veliki broj sociologa izjednačava sa kulturom najnižeg nivoa nazivajući je vulgarnom. Ukoliko bi se kič posmatrao u širem smislu, on bi se mogao izjednačiti sa masovnom kulturom, ali u užem, on se odnosi samo na umetnost i predstavlja snižavanje njene vrednosti. Kič se razlikuje od umetnosti, ali ima neke sličnosti sa njom.[2]

Karakteristike kiča[uredi | uredi izvor]

Udovica, primer kiča sa kraja 19. veka. Reč je o litografiji humoristične slike Frederika Dilmana.

Kič je proizvod koji podseća na umetnost jer je, poput nje, dostupan čulima. Razlika je u tome što je kič loše izvedena umetnička zamisao i najčešće je falsifikat originala koji se vrednuje kao umetničko delo. To ne znači da kič stvaraju ljudi koji su lišeni estetskog iskustva; naprotiv, često ga prave sami umetnici.[2]

Kič je dopadljiv, bez obzira o kojoj vrsti umetnosti je reč. Pri stvaranju kiča koriste se umilne boje ili melodije koje mogu izazvati uživanje i zadovoljstvo, ali ne i misaoni ili duhovni napor. Dakle, kič pobuđuje površna i trenutna osećanja, kao što su smeh ili plač prilikom gledanja neke televizijske melodrame.[2]

Kič postoji zahvaljujući ljudima koji ga kupuju, tzv. „kič-ljudima“ kojima on zadovoljava njihove potrebe.[2]

Kič u širem smislu[uredi | uredi izvor]

Kič se može posmatrati i kao manipulacija svim bitnim kulturnim vrednostima, kojima osim umetnosti pripadaju i na primer, moral, nauka i religija. Na primer, mnogi časopisi i novine često banalizuju naučna dostignuća kako bi ih približili masovnoj publici. Religijski kič dolazi do izražaja na grobljima gde se ponekad grade nekropole poput vikendica sa televizorom, računarom i drugim stvarima. Međutim, kič može da ima i pozitivne efekte, kao uostalom i kompletna masovna kultura. Na primer, neka osoba čitajući članak o psihoanalizi u revijalnoj štampi može da se zainteresuje da pročita ozbiljniju literaturu na tu temu ili da gledajući film, poželi da pročita originalno umetničko delo po kome je film sniman. Zbog toga se masovna kultura posmatra i kao oblik demokratizacije kulture.[2]

Primeri[uredi | uredi izvor]

Često se upotrebni predmeti poput časovnika proizvode kao kič tako što se pomenuti časovnik „ugradi“ u neki lako prepoznatljiv oblik, kao što je teniski reket ili ključ. U muzici se vrlo često može pronaći kič, posebno kod pesama koje su banalne. Italijanski sociolog kulture Đilo Dorfles je, na primer, kritikovao Ritu Pavone i Bitlse karakterišući njihovu muziku kao kič. Po njegovom mišljenju, oni su postali zvezde zahvaljujući svojoj odeći, odnosno svom imidžu.[2]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Napomena: Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Mitrović, M. & Petrović, S. (1994) Sociologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva: Beograd

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]