Klasične nauke

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bista Homera, najpoznatijeg antičkog grčkog pesnika

Klasične nauke predstavljaju proučavanje klasične antike. Ovo obuhvata proučavanje grčko-rimskog sveta, posebno njihovih jezika i književnosti (starogrčki i klasični latinski), ali takođe uključuje proučavanje grčko-rimske filozofije, istorije i arheologije. Tradicionalno na Zapadu se učenje klasičnih nauka smatra jedanim od temelja humanistike i neophodnim delom zaobljenog obrazovanja. Klasične nauke su dugo i bile osnova bilo kakvog visokog obrazovanja.

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Reč klasika iz klasičnih nauka potiče od latinskog prideva classicus, što znači "pripadanje najvišoj klasi građana". Reč je služila za opisvanje pripadneka najviše obrazovane klase u Rimu. U 2. veku pre nove ere se ova reč koristi u litararnoj kritici za opis pisaca najvišeg kvaliteta.[1] Na primer, Aulus Gelius navodi classicus kao antonim lošem piscu koji se nazivao proletarius.[2] Do 6. veka nove ere, reč dobija drugo značenje, učenici u školi.[1]  Zato danas ova reč ima dva značenja: književnost najvećeg kvaliteta i standardni tekstovi koji se koriste u nastavi.[1]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Srednji vek[uredi | uredi izvor]

Rimski pesnik Katul je praktično bio nepoznat tokom srednjeg veka, iako je danas popularan

Dok je latinski bio dosta uticajan, grčki jezik i grčka književnost su opstali samo zbog njihovih prevoda na latinski.[3] Dela velikih grčkih pisaca poput Hesioda, kog su znali svi obrazovani Evropljani, nisu bila dostupna toko srednjeg veka.[3] Osim ove nepopularnosti, takođe je postojala i razlika u klasičnim delima koja su se cenila u srednjem veku i danas. Katul, na primer, je bio skoro potpuno nepoznat u srednjovekovnom periodu.[3] Popularnost različitih autora se takođe povećavala i smanjivala tokom ovog perioda: Lukrecije, popularan tokom Karolinške renesanse, se jedva čitao u 12 veku.[3]

Renesansa[uredi | uredi izvor]

Doba Renesanse je dovelo do povećanja izučavanja antičke književnosti i istorije,[4] kao i oživljavanja klasičnih stilova latinskog jezika.[5] Od 14. veka počevši u Italiji, renesansni humanizam, intelektualni pokret koji se "zalaže za učenje i imitaciju klasične antike" se razvijao i širio Evropom.[4] Humanizam je izvršio reformu u obrazovanju u Evropi, predstavljanjem šireg spektra latinskih autora, kao i povratkom učenja grčkog jezika i književnosti u Zapadnu Evropu.[5] Ovo ponovno uvođenje su inicirali Petrarka (1304—1374) i Bokačo (1313—1375), koji je platio da se prevedu Homerovi epovi.[6] Ova reforma u obrazovanju se proširila u sve države bez obzira na njihovo versko uređenje. Usvojili su je i katolici i jezuiti i protestanti.[7]

Neoklasicizam[uredi | uredi izvor]

Krajem 17. i 18. vek je bio period u zapadnoevropskoj književnoj istorije koji je najviše povezana sa klasičnom tradicijom, jer su pisci namerno koristili klasične modele.[8] Klasični modeli su se toliko cenili da drame Vilijama Šekspira bile ponovo napisane neoklasičnim stilom i ove "poboljšane" verzije su se prikazivale tokom 18. veka.[9]

Sa početka 18. veka učenje grčkog postaje sve značajnije u odnosu na latinski.[10]

U ovom periodu Johan Vinkelman iznosi tvrdnje da o superiornosti grčke likovne umetnosti, dok Gothold Efrajm Lesing "vrađa Homera u centar umetničkih dostignuća".[11] U Velikoj Britaniji, učenje grčkog u školama počinje krajem 18. veka.[12]

19. vek[uredi | uredi izvor]

U 19. veku je uticaj klasičnog sveta i vrednost klasičnog obrazovanja počela da opada,[13] posebno u SAD gde su se klasične nauke kritikovale zbog njenog elitizma.[14] Do 19. veka, vrlo malo nove književnosti se pisalo na latinskom – praksa koja je trajala sve do 18. veka – i time se smanjuje značaj latinskog jezika.[7] Shodno tome, klasično obrazovanje 19. veka počinje sve više i više da umanjuje važnost veštine pisanja i govorenja latinskog.[10] U Ujedinjenom Kraljevstvu je ovaj proces trajao duže nego u drugim mestima. Komponovanje je nastavilo da bude dominantan deo klasične veštine u Engleskoj do 1870-ih, kada su novi pravci u okviru discipline počeli da dobijaju popularnost.[15] U istoj deceniji su se pojavili prvi problemi sa zahtevom da se grčki jezik na univerzitetima u Oksfordu i Kembridžu izbaci iz nastave, iako neće biti trajno ukinut još 50 godina.[16]

Iako je uticaj klasike kao dominantog načina obrazovanja u zemljama Evrope i Severne Amerike u padu tokom 19. veku, disciplina se brzo razvija u ovom periodu. Klasične nauke postaju sistematičanije i više naučne, pogotovo sa "novom filologijom" koja nastaje krajem 18. i početkom 19. veka.[17] Sfera upotrebe se takože širla: u 19. veku antička istorija i klasična arheologija postaju predmet izučavanja klasičnih nauka i nisu više odvojene discipline.[15]

20. vek do danas[uredi | uredi izvor]

Tokom 20. veka proučavanje klasičnih nauka postaje manje uobičajno. U Engleskoj, na primer, Oksford i Kembridž univerziteti više ne zahtevaju od studenata da poznaju grčki od 1920. godine[16], a i latinski od kraja 1950-ih.[18] Kada je uveden Nacionalni nastavni plan i program u Engleskoj, Velsu i Severnoj Irskoj 1988. godine, nisu se pominjale klasične nauke.[18] Do 2003. godine, samo oko 10% državnih škola u Ujedinjenom Kraljevstvu je nudilo klasične predmete učenicima da pohađaju.[19]

Međutim, proučavanje klasičnih nauka nije opalo tako brzo svuda u Evropi. Iako postoji javno mnjenje u Italiji da latinski nije bitan deo obrazovanja, on je i dalje obavezan u većini srednjih škola.[20]

Pod-discipline[uredi | uredi izvor]

Jedna od značajnih karakteristika savremenog proučavanja klasičnih nauka je različitost polja. Iako je tradicionalno studija posvećena Antičkoj Grčkoj i Rimu, studija pokriva ceo antički svet Mediterana i na taj način se studija proširuje na Severnu Afriku i deo Bliskog istoka.

Filologija[uredi | uredi izvor]

Fridrih Ogist Vulf, klasični naučnik iz 18. veka je bio jedan od prvih ljudi koji su pisali dela klasične filologije

Filologija je studija jezika koji je sačuvan u zapisanim izvorima; klasična filologija se bavi razumevanjem tekstova klasičnog perioda koji su napisani na klasičnim jezicima latinskog i grčkog.[21] Koreni klasične filologije leže u renesansi, jer su se tada humanistički intelektualci vratili proučavanju latinskog klasičnog perioda, posebno Cicerona.[22] U ovom periodu su naučnici krenuli da prikupljaju tačnija izdanja antičkih tekstova.[23] Neki od principa filologije iz ovog perioda se koriste i danas. Na primer, u zavisnosti od toga da li je rukopis kopija ranijeg dela, onda se ova kopija ne može koristiti za izčavanje starijeg dela.[24] Drugi filoloških instrumenati su se kasnije razvili.[25]

Moderna disciplina klasične filologije je nastala u Nemačkoj početkom 19. veka.[17] Tokom ovog pedioda su postavljeni naučni principi filologije u jednu celinu[26], sa ciljem da se obezbedi skup pravila po kojima naučnici mogu da se utvrde koji rukopisi su najtačniji.[27] Ova "nova filologija" kako je nazivana je koncentrisana oko izgradnje rodoslova rukopisa, sa kojima se može naslutiti hipotetički zajednički predak bliži originalnom tekstu od svih postojećih rukopisa. Ovo su radili kako bi tog zajedničkog pretka mogli rekonstruisati i tumačiti.[28]

Arheologija[uredi | uredi izvor]

Šlimanova iskopavanja Mikene su jedna od prvih iskopavanja u polju klasične arheologije

Klasična arheologija je najstarija grana arheologije[29] sa korenima u radu Johana Vinkelmana u Herkulaneum tokom 1760-ih godina.[30] Međutim, sve do poslednjih decenija 19. veka klasična arheologija  nije bila deo klasičnih nauka.[30]

U drugoj polovini 19. veka je Šliman iskopavao Troju i Mikenu, što su bila prva iskopavanja u Olimpiji i Delos. Tokom istog perioda je Artur Evans vršio iskopavanja na Kritu, posebno u Knososu.[31] U ovom periodu su osnovana neka od najvažnijih arheoloških udruženja, kao i brojni strani arheološki instituti u Atini i Rimu.[32]

Klasična arheologija nije igrala značajnu ulogu u teorijskim promenama koje su se dešavale u ostatku discipline.[33] Klasičnu arheologiju je skoro zaobišla takozvana "nova arheologija" ili procesna arheologija 1960-ih.[34] Novu arheologiju i dalje kritikuju tradicionalni naučnici klasične arheologije uprkos široko priznanju koje dobija.[35]

Istorija umetnosti[uredi | uredi izvor]

Neki istoričari umetnosti fokusiraju svoja istraživanja na razvoj umetnosti u klasičnom svetu. Umetnost i arhitektura antičkog Rima i Grčke je veoma dobro prihvaćena i ostaje u centru umetnosti danas. Na primer, antička grčka arhitektura nam je dala klasični red: dorski, jonski i korintski. Partenon je i dalje je arhitektonski simbol klasičnog sveta.

Grčka skulptura je dobro poznata i znamo imena nekoliko grčkih umetnika: na primer Fidija.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Sa filologijom, arheologijom, istorijom umetnosti, naučnici nastoje da razumeju istoriju i kulturu civilizacije kroz kritičko istraživanje važnih književnih i materijalnih artefakata. Ovo rade da bi stvorili istorijsku naraciju antičkog sveta i njegovog naroda. Zadatak je komplikovan zbog nedostatka materijalnih dokaza: na primer, Sparta je postala vodeća grčka grad-država, ali sav materijal za izučavanje ovog perioda dolazi od Atine, njenog neprijateljskog polisa. Ili, Rimsko carstvo je uništilo većinu dokaza (kulturih artefakata) prethodno osvojenih civilizacija kao što su etrurci.

Filozofija[uredi | uredi izvor]

Reč "filozofija" potiče od grčke reči φιλοσοφία, što znači "ljubav prema mudrosti". Disciplina filozofije kakvu danas znamo ima svoje korene u antičkoj grčkoj, i po rečima Martina Vesta "filozofija kakvu je znamo je grčka tvorevina".[36] Antička filozofija se tradicionalno deli na tri grane: logiku, fiziku i etiku.[37] Međutim, ne mogu se svi radovi antičkih filozofa klasifikovati u jednu od ove tri grane. Na primer, Aristotelova  Retorika i Poetika se tradicionalno klasifikuju na zapadu kao "etika", ali u arapskom svetu su ova dela bila grupisana u logiku; u stvarnosti, dela se ne uklapaju uredno u bilo koju kategoriju.[37]

Od poslednje decenije 18. veka, naučnici koji su izučavali antičku filozofiju su počeli da proučavaju disciplinu istorijski.[38] Ranije rad na antičkoj filozofiji nije bio po hronološkom redosledu, niti se rekonstruisao njihov način razmišljanja.[39]

Klasična Grčka[uredi | uredi izvor]

Antička Grčka je bila civilizacija koja pripada periodu grčke istorije u trajanju od arhajskog perioda, počev od 8. veka pre nove ere do rimskog osvajanja Grčke posle bitke kod Korinta 146. godine pre nove ere. Klasični period, tokom 5. i 4. veka pre nove ere se tradicionalno smatra vrhuncem grčke civilizacije.[40] Smatra se da ovaj period počinje prvim grčko-persijskim ratom, a završava se smrću Aleksandra Makedonskog.[41]

Klasična grčka kultura je imala snažan uticaj na Rimsko carstvo, koje prenosi viziju ove kulture na mnoge delove Mediterana i Evrope. Zbog ovoga se smatra da je klasična Grčka obezbedila osnov zapadne civilizacije.

Jezik[uredi | uredi izvor]

Karta koja prikazuje dijalekte grčkog jezika tokom klasičnog perioda

Starogrčki je istorijska faza u razvoju grčkog jezika koja prekriva period od pokriva arhajski (od 8. do 6. veka pre nove ere), klasični (5. i 4. vek pre nove ere) i helenistički (od 3. p. n. e. do 6. veka nove ere) period antičke Grčke. Od ovog jezika je stariji mikenski jezik iz 2. milenijuma pre nove ere. Helenistička faza je poznata kao koine ("opšti") ili biblijski grčki jezik, a kasniji period mutira u srednjovekovni grčki. Koine se tretira kao posebna istorijska faza, iako u svom ranom obliku podseća na klasični grčki. Do koine perioda, starogrčki je imao nekoliko redionalnih dijalekta.

Starogrčki jezik je bio jezik Homera i klasičnih Atinski istoričara, dramskih pisaca i filozofa. I danas su u upotrebi u evropskim jezicima neke reči koje se etimološki mogu pratiti unazad do starogrčkog. Zajedno sa latinskim je bio jezik koji su učeni ljudi morali da poznaju još od renesanse.

Književnost[uredi | uredi izvor]

Najranija očuvana dela grčke književnosti su epske poezije. Homerova Ilijada i Odiseja su najraniji epovi koje imamo i datiraju u 8. vek pre nove ere.[42] Ovi rani epovi su bili usmena književnost koja se nije zapisivala.[43] Otprilike u isto vreme kada su nastali Homerovi epovi je grčki alfabet uveden; najraniji zapis je iz oko 750. godine pre nove ere.[44]

Evropska drame je izmišljena u antičkoj Grčkoj. Tradicionalno se prepisuje Tespidu, otprilike sredinom 6. veka pre nove ere,[45] iako imamo primere ranijih drapa poput Eshipove tragedije Persijanci koja datira iz 472. godine pre nove ere.[46] Rana grčka tragedija je izvođena pomoću hora i dva glumca, ali do kraja Eshipovog života je uveden i treći glumac. Moguće je ili da je on odgovoran za ovu inovaciju ili je to delo Sofokla.[46] Poslednje grčke drame se prepisuju Euripidu i Sofoklu, što je oko 5. veka pre nove ere.[47]

Komedija se pojavljuje nakon drame, a najranije delo se prepisuje Aristofanu 425. godine pre nove ere.[48] Međutim, komedija seže još do 486. godine pre nove ere, kada je na Dionizijskom festivalu bio konkurs za komediju, čak i pre konkursa za tragediju.[48] Komedija 5. veka je poznata kao stara komedija, a u njih spadaju 11 predstave Aristofana, kao i nekoliko fragmenata.[48] Šezdeset godina nakon završetka Aristofanove karijere, sledeći autor komedija koji je imao značajna dela koja su preživela do danas je Menandar, čiji se stil naziva nova komedija.[49]

Dva najpoznatija istoričara klasičnog perioda su Herodot i Tukidid. Herodot se naziva ocem istorije, i njegova Istorija sadrži prvu istinski književnu upotrebu proze u zapadnoevropskoj književnosti. Od ove dvojice, Tukidid je bio oprezniji istoričar. Njegovo kritičko korišćenje izvora, uključivanje dokumenata i mukotrpnog istraživanja istorije Peloponeskog rata je značajno uticalo na naredne generacije istoričara. Ipak, najveći uspeh tokom 4. veka u je u filozofiji. Bilo je dosta filozofa u ovom periodu, ali se trojica izdvajaju do danas: Sokrat, Platon i Aristotel. Oni su imali ogroman uticaj na Zapadno društvo koji se oseća do danas.

Mitologija i religija[uredi | uredi izvor]

Grčka mitologija je korpus mitova i legendi koji pripadaju drevnim Grcima. U vezi su sa njihovim bogovima i herojima, prirodi sveta, kao i poreklom i značenjem njihovih sopstvenih kultova i rituala. Ovi mitovi su bili deo religije u antičke Grčke. Moderni naučnici izučavaju mitove u pokušaju da osvetle grčke verske i političke institucije, ali i da razumeju prirodu stvaranja mitova.

Grčka religija obuhvata skup verovanja i obreda koji su se praktikovali u antičkoj Grčkoj u obliku popularnih javnih religija i duhovne prakse. Ove različite grupe su dovoljno raznovrsne da bi se moglo govoriti o grčkim religijama ili "kultovima" u množini, iako većina od njih ima zajedničke karakteristike. Pored toga, njihova religija se proširila van Grčke i na susedna ostrva.

Mnogi grci su prepoznavali glavne bogove i boginje: Zevsa, Posejdona, Hada, Apolona, Artemidu, Afroditu, Aresa, Dionisa, Hefesta, Atinu, Hermesa, Demeteru, Hestiju i Heru. Međutim, filozofije kao što su stoicizam i neki oblici platonizma koriste izraze koji bi mogli označiti jedno božanstvo. Različitim gradovi su često obožavali ista božanstva, jer je bio običaj da polis ima svog boga zaštitnika.

Filozofija[uredi | uredi izvor]

Sokrat je bio toliko uticajan da su svi filozofi pre njega nazvani kolektivnim imenom presokratovci

Najraniji oblik grčke filozifije je iz 6 veka pre nove ere, kada je, prema Aristotelu živeo Tales iz Mileta, prvi grčki filozof.[50] Drugi uticajni presokratovski filozofi su Pitagora i Heraklit. Svakako najpoznatiji i najuticajniji antički grčki filozof je bio Sokrat, iako on ništa ije napisao. O Sokratu i njegovom učenju znamo na osnovu onoga što je zapisao njegov učenik Platon, isto vrlo uticajni filozof. Još jedan uticajni filozof ovog perioda je Aristotel, koji je studirao u Platonovoj Akademiji pre nego što je osnovao svoju školu poznatu kao Licej. Kasnije grčke filozofske škole su kinici, stoici i epikurijanci, koji su bili uticajni i u Rimu i postklasičnom svetu. Čak je i Rimski car Marko Aurelije bio stoički filozof.

Grčka filozofija je razmatrala širok opseg pitanja, uključujući političku filozofiju, etiku, metafiziku, ontologiju i logiku, kao i discipline koje se danas ne smatraju delom filozofije, poput fizike, hemije, biologije i retorike.

Klasični Rim[uredi | uredi izvor]

Jezik[uredi | uredi izvor]

Natipis na ovoj fibuli se smatra najstarijim latinskim zapisom. Piše "Manius me je napravio za Mumeriusa".

Jezik antičkog Rima je bio latinski, člana porodice Italijanskih jezika. Najraniji latinski natpis potiče iz 7. veka pre nove ere i nalazi se na fibuli. Latinski između ovog perioda i početka 1. veka pre nove ere je poznat kao stari latinski. Većina sačuvane latinske književnosti je na klasičnom latinskom, od 1. veka p. n. e. do 2. veka nove ere. Nakon ovoga se jezik razvio u kasni latinski. Kasni latinski je preživeo nakon kraja klasične antike i zamenjen je romanskim jezicima otprilike u 9. veku. Zajedno sa književnim oblicima latinskog postojali su razni oblici narodnih dijalekata, obično poznati kao vulgarani latinski tokom antike.

Književnost[uredi | uredi izvor]

Najraniji od preživelih latinskih autora koji su pisali na starom latinskom jeziku su dramski pisaci Plaut i Terencije. Najpoznatija i najcenenija dela su pisali tokom klasičnog perioda pesnici kao što su Vergilije, Horacije i Ovidije; istoričari kao što su Julije Cezar i Tacit; govornici kao što je Ciceron; i filozofi kao što su Seneka i Lukrecija. Kasnijim latinski autori su mnogi hrišćanski pisci kao što su Laktancije, Tertulijan i Ambrozije; i ne-hrišćanskih autori kao što je istoričar Amijan Markelin.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Prema legendi, grad Rim je osnovan 753. godine pre nove ere[51], ali u stvarnosti je ovo mesto bilo naseljeno od oko 1.000. godine pre nove ere, kada je Palatin bio naseljen.[52] Gradom su prvobitno vladali kraljevi, prvo rimski, a onda etrurski.[53] Tokom 6. veka pre nove ere, grad je imao uticaj na ceo Latium.[54] Na kraju 6. veka – po predanjima, 510. godine p. n. e. – kraljevi su proterani, a grad je postao republika.[55]

Oko 387. godine pre nove ere, Rim je opljačkan od strane gala posle bitke na Aliji.[56] Brzo se oporavio od ovog ponižavajućeg poraza, i 381. godine stanovnici Tuskula su postali rimski građani. To je bio prvi put kada je rimsko državljanstvo prošireno na tom putu.[57] Rim je proširio sferu svog uticaja dok 269. godine p. n. e.  celo italijansko poluostrvo nije bilo pod Rimskom vlašću.[58] Ubrzo nakon toga, 264. prvi Punski rat je počeo i trajao je do 241. godine.[59] Drugi Punski rat je počeo 218. godine p. n. e., a do kraja ove godine Kartaginski general Hanibal je napao Italiju.[60] Hanibal je Rimu naneo strašan poraz, posebno kod Kane; najveća vojska Rima ikada okupljenja je uništena, a jedan od dva konzula koji su je vodili je ubijen.[61] Međutim, Rim je nastavio da se bori i aneksirao je veći deo Španije[62] i na kraju je pobedio Kartaginu i time postao najveća sila zapadnog Mediterana.[63]

U Srbiji[uredi | uredi izvor]

Zgrada Filozofskom fakultetu u Beogradu

U Srbiji se klasične nauke mogu studirati samo na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Nastava klasičnih jezika u Srbiji počinje u ustaničkoj Velikoj školi i Liceju početkom 19. veka. Godine 1875. osnovana je Katedra za klasične jezike i književnost, a 1900. godine je klasična filologija izdvojena u posebnu grupu. Danas se na Odeljenju za klasične nauke na osnovnim, master i doktorskim studijama predaju predmeti iz oblasti grčke i latinske lingvistike, grčke i rimske književnosti, vizantijske filologije, poznolatinske filologije i kulturne istorije antike.[64] Na odeljenju predaje 17 profesora.[65]

Nasleđe klasičnog sveta[uredi | uredi izvor]

Klasični jezici antičkog Mediterana su uticali na sve evropske jezike. Latinski je postao međunarodni lingua franca u pitanjima diplomatije, nauke, filozofije i religije sve do 17. veka. Mnogo pre toga, latinski se pretvorio u romanske jezike, a starogrčki u savremeni grčki i njegove dijalkte. Mnogi naučni i filozofski nazivi potiču iz ova dva jezika upravo zbog njhihovog značaja za ove oblasti, a rimska Katolička crkva i dalje koristi latinski kao svoj službeni jezik.

Latinski je imao uticaj daleko izvan antičkog sveta. On je nastavio da bude dominantan jezik u Evropi posle pada Rimskog carstva.[66] Savremeni romanski jezici kao što su francuski, španski, rumunski i italijanski potiču od latinskog.[67] Na latinski se i dalje gleda kao na fundamentalni aspekt evropske kulture.[68]

Nasleđe klasičnog sveta nije ograničeno samo na uticaj klasičnih jezika. Rimsko carstvo je uzeto kao model za nastavak evropskih imperija kao što su španska i britanska imperija.[69] Klasična umetnost je preuzeta kao model u kasnijim periodima – srednjovekovna romanička arhitektura[70], doba prostetiteljstva i klasicizam u književnosti[8] su bili pod uticajem klasičnog sveta. Uticaj se može videti i indirektno, kao primer je roman Džejms Džojsija Ilijada, nazvan po istoimenom delu Homera.[71]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Ziolkowski 2007, str. 17
  2. ^ Aulus Gellius, Noctes Atticae, 19.8.15.
  3. ^ a b v g Ziolkowski 2007, str. 22
  4. ^ a b Kristeller 1978, str. 586
  5. ^ a b Kristeller 1978, str. 587
  6. ^ Pade, M. (2007). The Reception of Plutarch's Lives in Fifteenth-Century Italy. Copenhagen: Museum Tusculanum
  7. ^ a b Kristeller 1978, str. 590
  8. ^ a b Kaminski 2007, str. 57
  9. ^ Kaminski 2007, str. 65.
  10. ^ a b Kristeller 1978, str. 591
  11. ^ Kaminski 2007, str. 69.
  12. ^ Stray 1996, str. 79.
  13. ^ Becker 2001, str. 309.
  14. ^ Becker 2001, str. 313.
  15. ^ a b Stray 1996, str. 81
  16. ^ a b Stray 1996, str. 83
  17. ^ a b Rommel 2001, str. 169
  18. ^ a b Stray 1996, str. 85
  19. ^ Cook 2003
  20. ^ Balbo 2009
  21. ^ Mackay 1997
  22. ^ Shorey 1906, str. 179.
  23. ^ Mann 1996, str. 172.
  24. ^ Mann 1996, str. 173–4.
  25. ^ Mann 1996, str. 174.
  26. ^ Mann 1996, str. 174–5.
  27. ^ Mann 1996, str. 173.
  28. ^ Mann 1996, str. 175.
  29. ^ Dyson 1993, str. 205.
  30. ^ a b Renfrew 1980, str. 288
  31. ^ Renfrew 1980, str. 287.
  32. ^ Stray 2010, str. 4–5.
  33. ^ Dyson 1993, str. 204.
  34. ^ Dyson 1993, str. 196.
  35. ^ Darvil, Timothy. „New Archaeology”. Oxford Reference. Oxford University Press. Pristupljeno 16. 7. 2016. 
  36. ^ West 2001, str. 140.
  37. ^ a b Mann 1996, str. 178
  38. ^ Mann 1996, str. 180.
  39. ^ Mann 1996, str. 180–181.
  40. ^ Shapiro 2007, str. 3.
  41. ^ Shapiro 2007, str. 2.
  42. ^ Kirk 1985, str. 47.
  43. ^ Kirk 1985, str. 43.
  44. ^ Kirk 1985, str. 45
  45. ^ Winnington-Ingram et al. 1985, str. 259.
  46. ^ a b Winnington-Ingram et al. 1985, str. 258
  47. ^ Winnington-Ingram et al. 1985, str. 339–340.
  48. ^ a b v Handley 1985, str. 355
  49. ^ Handley 1985, str. 356.
  50. ^ Aristotle, Metaphysics Alpha, 983b18.
  51. ^ Grant 1978, str. 11.
  52. ^ Grant 1978, str. 10.
  53. ^ Grant 1978, str. 21–22.
  54. ^ Grant 1978, str. 28.
  55. ^ Grant 1978, str. 31.
  56. ^ Grant 1978, str. 44.
  57. ^ Grant 1978, str. 46.
  58. ^ Grant 1978, str. 79.
  59. ^ Grant 1978, str. 83–85.
  60. ^ Grant 1978, str. 98–99.
  61. ^ Grant 1978, str. 101.
  62. ^ Grant 1978, str. 104.
  63. ^ Grant 1978, str. 106.
  64. ^ „O odeljenju”. www.f.bg.ac.rs. Pristupljeno 6. 5. 2017. 
  65. ^ „Zaposleni”. www.f.bg.ac.rs. Pristupljeno 6. 5. 2017. 
  66. ^ Ostler 2009, str. xi–xii
  67. ^ Ostler 2009, str. 161.
  68. ^ Ostler 2009, str. xiii
  69. ^ Ostler 2009, str. xii
  70. ^ Ziolkowski 2007, str. 26.
  71. ^ Martindale 2007, str. 310.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Balbo, Andrea (2009). „Review of Bob Lister (ed.), Meeting the Challenge: International Perspectives on the Teaching of Latin”. Bryn Mawr Classical Review. 
  • Becker, Trudy Harrington (2001). „Broadening Access to a Classical Education: State Universities in Virginia in the Nineteenth Century”. The Classical Journal. 96 (3). 
  • Cook, Stephen (18. 2. 2003). „Latin Types”. 
  • Eliot, T.S. (1920). The Sacred Wood: Essays on Poetry and Criticism. London: Methuen. 
  • Grant, Michael (1978). The History of Rome. London: Weidenfield and Nicholson. 
  • Handley, E. W. (1985). „Comedy”. Ur.: Easterling, P. E.; Knox, Bernard M. W. The Cambridge History of Classical Literature. 1. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Kallendorf, Craig W. (2007). „Introduction”. Ur.: Kallendorf, Craig W. A Companion to the Classical Tradition. Malden, Massachusetts; Oxford, England; Carlton, Victoria: Blackwell. 
  • Kaminski, Thomas (2007). „Neoclassicism”. Ur.: Kallendorf, Craig W. A Companion to the Classical Tradition. Malden, Massachusetts; Oxford, England; Carlton, Victoria: Blackwell. 
  • Kirk, G. S. (1985). „Homer”. Ur.: Easterling, P. E.; Knox, Bernard M. W. The Cambridge History of Classical Literature. 1. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Kristeller, Paul Oskar (1978). „Humanism”. Minerva. 16 (4). 
  • Mackay, Christopher (1997). „Philology”. 
  • Mann, Wolfgang-Ranier (1996). „The Modern Historiography of Ancient Philosophy”. History and Theory. 35 (2). 
  • Martindale, Charles (2007). „Reception”. Ur.: Kallendorf, Craig W. A Companion to the Classical Tradition. Malden, Massachusetts; Oxford, England; Carlton, Victoria: Blackwell. 
  • Ostler, Nicholas (2009). Ad Infinitum: A Biography of Latin and the World it Created. London: HarperPress. 
  • Renfrew, Colin (1980). „The Great Tradition versus the Great Divide: Archaeology as Anthropology”. American Journal of Archaeology. 84 (3). 
  • Rommel, Georg (2001). „The Cradle of Titans: Classical Philology in Greifswald and its History from 1820”. Illinois Classical Studies. 26. 
  • Shapiro, H.A. (2007). „Introduction”. Ur.: Shapiro, H.A. The Cambridge Companion to Archaic Greece. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Shorey, Paul (1906). „Philology and Classical Philology”. The Classical Journal. 1 (6). 
  • Stray, Christopher (1996). „Culture and Discipline: Classics and Society in Victorian England”. International Journal of the Classical Tradition. 3 (1). 
  • Stray, Christopher (2010). „'Patriots and Professors': A Century of Roman Studies”. Journal of Roman Studies. 
  • Trivedi, Harish (2007). „Western Classics, Indian Classics: Postcolonial Contestations”. Ur.: Hardwick, Lorna; Gillespie, Carol. Classics in Post-Colonial Worlds. Oxford: Oxford University Press. 
  • West, Martin (2001). „Early Greek Philosophy”. Ur.: Boardman, John; Griffin, Jasper; Murray, Oswyn. The Oxford History of Greece and the Hellenistic World. Oxford: Oxford University Press. 
  • Winnington-Ingram, R. P.; Gould, John; Easterling, P. E.; Knox, Bernard M. W. (1985). „Tragedy”. Ur.: Easterling, P. E.; Knox, Bernard M. W. The Cambridge History of Classical Literature. 1. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Ziolkowski, Jan M. (2007). „Middle Ages”. Ur.: Kallendorf, Craig W. A Companion to the Classical Tradition. Malden, Massachusetts; Oxford, England; Carlton, Victoria: Blackwell. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Opšta
  • Beard, Mary; Henderson, John (2000). Classics: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780192853851. 
  • Hornblower, Simon; Spawforth, Anthony, ur. (2012). Oxford Classical Dictionary (4 izd.). Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 9780199545568. 
Filologija
  • Chadwick, John (2014). The Decipherment of Linear B (2 izd.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9781107691766. 
Grčka istorija
  • Osborne, Robin (2009). Greece in the Making 1200–479 BC (2 izd.). London: Routledge. ISBN 9780415469920. 
  • Hornblower, Simon (2011). The Greek World 479–323 BC (4 izd.). London: Routledge. ISBN 9780415602921. 
  • Shipley, Graham (2000). The Greek World After Alexander 323–30 BC. London: Routledge. ISBN 9780415046183. 
Rimska istorija
Književnost
Filozofija
Umetnost i arheologija

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Класичне_науке&oldid=26670244”