Klod Mone

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Klod Mone
Klod Mone, fotografija Feliksa Nadara, 1899.
Lični podaci
Datum rođenja(1840-11-14)14. novembar 1840.
Mesto rođenjaPariz, Francuska
Datum smrti5. decembar 1926.(1926-12-05) (86 god.)
Mesto smrtiŽiverni, Francuska
Umetnički rad
PravacImpresionizam
EpohaSlikarstvo impresionizma
RegijaFrancusko slikarstvo
Uticaji odEžena Budena
Uticao naŽorža Sera
Najvažnija dela

Klod Mone (franc. Claude Monet; Pariz, 14. novembar 1840 — Živerni, 5. decembar 1926)[1][2] je bio impresionistički slikar. Impresionizam je dobio ime po njegovoj slici „Impresija, rađanje sunca“, 1874.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mone se rodio 14. novembra 1840. Bio je drugi sin Kloda Adolfa i Luis Žastin Mone.[3] 20. maja 1841, kršten je u lokalnoj crkvi, kao Klod Oskar.[3] Godine 1845. njegova porodica se preselila u Avr u Normandiji. Tu je kao mladić počeo da radi karikature koje je izlagao po izlozima dućana. Ubrzo ih je zapazio lokalni slikar Ežen Buden, zainteresovao se za mladog Monea i počeo da ga vodi sa sobom kad god bi išao da slika pejzaže. Mone je smatrao da mnogo duguje ovom majstoru, i uvek je govorio:

Ako sam postao slikar, za to treba da zahvalim Budenu.

U Avru je upoznao i Žonkena, koji je takođe dosta uticao na Monea (i Buden i Žonken se ubrajaju u preteče impresionizma). Posle ove dvojice, pao je pod uticaj Koroa i Kurbea.

Na početku svoje slikarske karijere bavio se figuralnom kompozicijom, ali je po odlasku u London, videvši Tarnerovo slikarstvo, shvatio da su divizionistička tehnika i pejzaž njegova prava inspiracija.

Mone nije stvorio teoriju, ali je na putu likovnog istraživanja sebi postavio cilj da ne predstavlja materiju samih predmeta, već promenljivu igru svetlosti. Sa svoje palete je odstranio teške i neprozirne boje i koristio samo čiste i svetle. Stavljajući takve tonove jedan kraj drugog, postigao je treperenje svetlosti, odsjaj raznobojnih nestalnih odsjaja koji stalno menjaju i sam izgled stvari. Prirodno, oko 1890. počeo je da slika cikluse slika, sa istim motivom ali u različitim fazama dana.

Impresija, rađanje sunca. Slika po kojoj je impresionizam dobio ime.

Od 1870. do 1889. stalno se selio. Od Por Vijeza do Aržanteja, od Bordigere do Bel Ila, na Eptu ili Krezu on ostaje veran svojim obrascima. Ovaj period znači prelaz sa istraživanja motiva ka čisto slikarskim problemima — istraživanju svetlosti nezavisno od predmeta i forme. Svešće svoj svet na vrt i jezero Živerni. Na kraju će sanjati da ostvari „nešto što je nemoguće naslikati — vodu sa travom koja se talasa u dubini.“ Najveća vrednost ovog umetnika je kvalitet njegove moći opažanja tonova i analize istih. Mone je doneo revoluciju u umetnosti slikanja.

Eduar Mane ga je smatrao „Rafaelom vode“, a po Sezanovim rečima, Mone je bio „samo oko“.

Tek u poznim godinama života je dočekao ugled zvaničnog Salona i Službenih krugova. Ali, jedino nije doživeo da mu zvanični krugovi odaju priznanje. Za života Francuska nije od njega kupila ni jednu sliku. Moneove slike koje se danas nalaze u francuskim državnim muzejima bili su pokloni ili ih je država kupila od privatnih lica.

Svojim načinom slikanja — divizionističkim, razlaganjem svetlosti na osnovne boje — uticao je na mladog Žorža Sera, koji će ubrzo stvoriti čitav sistem, poentilizam, ali koji će vratiti slici skelet i „spasiti“ je od potpune dezintegracije forme. Bio je i učitelj srpsko-francuskog slikara Bogomira Aćimovića - Dalme

Dela[uredi | uredi izvor]

Počeo je kao figuralni slikar. Tri godine posle Manea, i Mone je naslikao jedan „Doručak na travi“, samo što Moneova slika ima daleko više svetlosti. „Žene u vrtu“, pokazuju još veći napredak iako je bila odbijena na Salonu 1866[1]. Po ovim i još nekim Figuralnim kompozicijama, kao što su „Dama u zelenoj haljini“, „Japanka sa lepezom“, „Gospođa Mone na sofi“, „Ručak“,„ Žene u vrtu“, vidi se da je Mone mogao postati vrstan slikar figura, kao što su to bili Mane, Renoar ili Dega, ali se on odao isključivo pejzažu.

Na početku istraživanja pejzaža, kao „Trg sen Žermen“, senke rešava onako kako bi to uradio Mane. Odlazak u Englesku i Holandiju je umnogome promenio njegov odnos prema slikarstvu. Počeo je da izučava igru svetlosti na vodi slikajući londonske pejzaže sa Temzom, u kojima teški lukovi mosta lebde kao u izmaglici nad rekom koja svetluca. U Veneciji je naslikao „pejzaže sa kanalom Grande“.

Tek je sa serijama slika Mone zaokružio svoje stvaralaštvo, i sa njima stekao slavu: „Stogovi sena“, „Aleja jablanova“, „Ruanska katedrala“ i „Lokvanji“.

Impresionizam[uredi | uredi izvor]

Kada je Duran-Ruelova prethodna podrška Moneu i njegovim vršnjacima počela da opada, Mone, Renoar, Pisaro, Sisli, Pol Sezan, Edgar Dega i Berta Morizo su samostalno izlagali svoje radove; oni su to učinili pod imenom Anonimno društvo slikara, vajara i gravera za koje je Mone bio vodeća ličnost u formiranju organizacije.[4][5] On je bio inspirisan stilom i temom njegovih malo starijih savremenika, Pisara i Eduara Manea.[6] Grupa, čija je naziv izabran tako da se izbegne povezanost sa bilo kojim stilom ili pokretom, bila je ujedinjena u svojoj nezavisnosti od salonom i odbacivanju preovlađujućeg akademizma.[4][7][8] Mone je stekao reputaciju kao najistaknutiji pejzažni slikar grupe.[9]

Na prvoj izložbi, 1874. godine, Mone je prikazao, između ostalih, Impresiju, izlazak sunca, Ručak i Bulevar Kapusina.[10] Likovni kritičar Luis Leroj napisao je neprijateljsku recenziju. Posebno obraćajući pažnju na Impresiju, izlazak sunca (1872), maglovit prikaz luke u Avru i stilsku obilaznicu, skovao je termin „impresionizam”. Konzervativni kritičari i javnost ismevali su ovu grupu, pri čemu je termin u početku bio ironičan i označavao sliku kao nedovršenu.[5][8] Progresivniji kritičari su hvalili prikaz modernog života — Luis Edmond Duranti je njihov stil nazvao „revolucijom u slikarstvu“.[8]

Ukupna poseta je procenjena na 3500. Mone je procenio Impresiju, izlazak sunca na 1000 franaka, ali nije uspeo da proda sliku.[11][12][13] Izložba je bila otvorena za svakoga ko je spreman da plati 60 franaka i dala je umetnicima priliku da prikažu svoje radove bez mešanja žirija.[11][12][13] Druga izložba je održana 1876. godine, opet u suprotnosti sa salonom. Mone je prikazao 18 slika, uključujući Plažu u Sent Adresu koja je prikazala višestruke karakteristike impresionista.[14][15]

Za treću izložbu, 5. aprila 1877, odabrao je sedam slika od desetine koje je napravio na Gare Sen Lazar u poslednja tri meseca, prvi put kada je „sinhronizovao toliko slika na istom mestu, pažljivo usklađujući njihove scene i temporalnosti“.[16] Slike su naišle na dobar prijem kritičara, koji su posebno hvalili način na koji je zabeležio dolaske i odlaske vozova.[16] Do četvrte izložbe njegovo učešće je bilo putem pregovora sa Kajbotove strane.[5] Poslednji put je izlagao sa impresionistima 1882 — četiri godine pre poslednje izložbe impresionista.[17][18]

Galerija ranijih radova[uredi | uredi izvor]

  • Dama u zelenoj haljini, 1866.
    Dama u zelenoj haljini, 1866.
  • Doručak na travi, 1865.
    Doručak na travi, 1865.
  • Doručak na travi (desni deo), 1865.
    Doručak na travi (desni deo), 1865.
  • Vrt u Sent Adresu, 1866.
    Vrt u Sent Adresu, 1866.
  • Gospođa u vrtu, 1867.
    Gospođa u vrtu, 1867.
  • Terasa u Sent Adresu, 1867.
    Terasa u Sent Adresu, 1867.
  • Grenujer, 1869.
    Grenujer, 1869.
  • Regata u Aržanteju, 1872.
    Regata u Aržanteju, 1872.
  • Polje maka u Aržanteju, 1873.
    Polje maka u Aržanteju, 1873.
  • Umetnikova kuća u Aržanteju, 1873.
    Umetnikova kuća u Aržanteju, 1873.
  • Japanka, 1875.
    Japanka, 1875.
  • Šetnja. Dama sa suncobranom, 1875.
    Šetnja. Dama sa suncobranom, 1875.
  • Kamij Mone na poslu, 1875.
    Kamij Mone na poslu, 1875.
  • Aržantej, 1875.
    Aržantej, 1875.
  • Stanica Sen Lazar. Dolazak voza, 1877.
    Stanica Sen Lazar. Dolazak voza, 1877.
  • Svečanost u ulici Sen Deni 30. juna 1878, 1878.
    Svečanost u ulici Sen Deni 30. juna 1878, 1878.
  • Kamij Mone na odru, 1879.
    Kamij Mone na odru, 1879.
  • Vetej u magli, 1879.
    Vetej u magli, 1879.
  • Ulica blizu Veteja, u zimu, 1879,
    Ulica blizu Veteja, u zimu, 1879,
  • Topole, tri ružičasta drveta u jesen, 1891.
    Topole, tri ružičasta drveta u jesen, 1891.

Galerija kasnijih radova[uredi | uredi izvor]

  • Obalska postaja u Varenževilu, 1882.
    Obalska postaja u Varenževilu, 1882.
  • Maneport u Etrtu, 1886.
    Maneport u Etrtu, 1886.
  • Devojke u čamcu, 1887.
    Devojke u čamcu, 1887.
  • Bordigera, 1874.
    Bordigera, 1874.
  • „Piramide“ u Port Kotonu, 1886.
    „Piramide“ u Port Kotonu, 1886.
  • Stogovi, 1890 — 1891.
    Stogovi, 1890 — 1891.
  • Ruanska katedrala, 1892 — 1894.
    Ruanska katedrala, 1892 — 1894.
  • Veče u Veneciji, 1908.
    Veče u Veneciji, 1908.
  • Japanski most, 1899.
    Japanski most, 1899.
  • Topole na obalama reke Ept, 1900.
    Topole na obalama reke Ept, 1900.
  • Staza u umetnikovom vrtu, 1902.
    Staza u umetnikovom vrtu, 1902.
  • Zgrade parlamenta, London, 1899—1901.
    Zgrade parlamenta, London, 1899—1901.
  • Lokvanji, 1907.
    Lokvanji, 1907.
  • Palata Kontarini, 1908.
    Palata Kontarini, 1908.
  • Irisi, 1914 — 1917.
    Irisi, 1914 — 1917.
  • Lokvanji, 1916.
    Lokvanji, 1916.
  • Lokvanji, 1916.
    Lokvanji, 1916.
  • Lokvanji i žalosna vrba, 1916—1919.
    Lokvanji i žalosna vrba, 1916—1919.
  • Žalosna vrba, 1918—1919.
    Žalosna vrba, 1918—1919.
  • Lokvanji, 1920.
    Lokvanji, 1920.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Kristof, Hajnrih. Mone. Tašen, Keln, 2006.
  2. ^ Enciklopedija Britanika. Politika, Beograd, 2005.
  3. ^ a b P. Tucker Claude Monet: Life and Art
  4. ^ a b Oxford Art (31. 10. 2011). „Monet, Claude”. Oxford Art Online. ISBN 978-0-19-989991-3. doi:10.1093/benz/9780199773787.article.B00124536. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  5. ^ a b v Isaacon, Joel (2003). „Monet, (Oscar-)Claude”. Oxford Art Online. ISBN 9781884446054. doi:10.1093/gao/9781884446054.article.T059077. 
  6. ^ Haine, Scott (2000). The History of France (1st izd.). Greenwood Press. str. 112. ISBN 978-0-313-30328-9. 
  7. ^ Greenberg, Susan D. (2001). „The Face of Impressionism in 1870: Claude Monet's "Camille on the Beach at Trouville"”. Yale University Art Gallery Bulletin: 66—73. ISSN 0084-3539. JSTOR 40514596. 
  8. ^ a b v Samu, Margret (oktobar 2004). „Impressionism: Art and Modernity”. Metropolitan Museum of Art. Arhivirano iz originala 13. 10. 2004. g. Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  9. ^ Brettell, Hayes Tucker & Henderson Lee 2009, str. 63.
  10. ^ Brodskaya, Nathalia (1. 7. 2011). Claude Monet. Parkstone International. ISBN 9781780422978 — preko Google Books. 
  11. ^ a b Bernard Denvir, The Chronicle of Impressionism: A Timeline History of Impressionist Art, Bulfinch Press Book, 1993
  12. ^ a b Bernard Denvir, The chronicle of impressionism: an intimate diary of the lives and world of the great artists, Thames & Hudson, Limited, 1993
  13. ^ a b „The First Impressionist Exhibition, 1874 – Notes”. artchive.com. Arhivirano iz originala 10. 01. 2014. g. Pristupljeno 04. 01. 2023. 
  14. ^ Groom, Gloria; Shaw, Jill (2014), „The Beach at Sainte-Adresse”, The Beach at Sainte-Adresse from Monet Paintings and Drawings at the Art Institute of Chicago, Art Institute of Chicago, str. 1—6, ISBN 978-0-86559-269-8, JSTOR j.ctt1vjqpmr.1, Pristupljeno 2. 6. 2021 
  15. ^ Januszczak 1985, str. 192.
  16. ^ a b Dombrowski, André (2. 4. 2020). „Impressionism and the Standardization of Time: Claude Monet at Gare Saint-Lazare”. The Art Bulletin. 102 (2): 91—120. ISSN 0004-3079. S2CID 219796908. doi:10.1080/00043079.2020.1676129. 
  17. ^ Brigstocke, Hugh (2001). „Monet, Claude”. The Oxford Companion to Western Art. Oxford University Press. ISBN 9780198662037. 
  18. ^ Januszczak 1985, str. 276.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Клод_Моне&oldid=27549469”