Klozet

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
A Western flush toilet with a paper seat cover dispenser, waste basket, and toilet brush near the German-Austrian border
Toaleti postoje u više različitih oblika i formi širom sveta, uključujući toalete sa ispiranjem vodom koji se koriste sedeći ili čučeći, i suve toalete poput poljskih toaleta.

Nužnik, klozet (stfranc. clos, lat. clausum od claudere — „zaključati, zatvoriti“) ili ve-ce (skraćeno od engl. water closet) jeste prostor u kome se odlažu tečni produkti metabolizma čoveka, fekalije (feces i urin).[1][2][3] Značaj ovog odlaganja na tačno određenom i zato predviđenom mestu, po određenim tehnološko-higijenskim pravilima je u preventivnoj funkciji sprečavanja zaraza i čoveka i životinja koje bi zarazu prenosile.[3]

Prema podacima Ujedinjenih nacija iz 2016. godine, oko 2,4 milijarde ljudi širom sveta nema adekvatan pristup klozetima.

Opšte informacije[uredi | uredi izvor]

Uređaj za ispiranje za klozetsku šolju
Kraljevski klozet u "Hampton Court" palati u Londonu
WC
Kućica klozeta u Berlinu
Slobodno stojeći klozet u El Salvadoru

Toaleti mogu biti sa vodom za ispiranje ili bez nje.[4] Mogu biti postavljeni za sedeći ili čučeći položaj. Toaleti sa ispiranjem su obično povezani sa kanalizacionim sistemom u urabanim oblastima i sa septičkim jamama u manje izgrađenim područjima. Suvi toaleti su povezani sa jamom, pokretnim kontejnerom, kompostirajućom komorom, ili nekom drugom napravom za skladištenje i tretiranje fekalija. Toaleti se obično prave od keramike (porcelana), betona, plastike, ili drveta. U privatnim kućama, toalet, lavabo, kada, ili tuš mogu da budu u istoj prostoriji. Jedna druga opcija je da postoji jedna prostorija za pranje tela (kupatilo) i zasebna prostorija za toalet i slivnik za pranje ruku (toaletna prostorija). Javni toaleti se sastoje od jednog ili više toaleta (i obično pisoara) koji su dostupni za upotrebu javnosti. Prenosni toaleti ili hemijski toaleti mogu biti doneti radi velikih i privremenih okupljanja.

Mnoga siromašna domaćinstva u zemljama u razvoju koriste veoma jednostavne, a često i nehigijenske toalete, na primer jednostavna poljske toalete i toalete u vidu kofe koji se obično postavljaju izvan kuće. Globalno, skoro jedna milijarda ljudi uopšte nema pristup adekvatnom toaletu, te su prisiljeni da vrše defekaciju na otvorenom (posebno u Indiji).[5] Bolesti koje se prenose putem fekalno-oralne rute ili putem vode, kao što su kolera i dijareja, mogu se širiti usled otvorene defekacije. One se isto tako mogu širiti pomoću toaleta koji nisu bezbedni, i koji uzrokuju zagađenje površinske vode ili podzemne vode. Istorijski, sanitacija je bila problem od najranijih faza ljudskih naselja. Cilj održivog razvoja broj 6 poziva na uvođenje „adekvatne i nepristrasne sanitacije i higijene za sve i okončanje prakse otvorene defekacije do 2030. godine”.[5]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Onog momenta kada je čovek počeo da bira mesto na kome će odložiti produkte svoga metabolizma, a ne na bilo kom mestu, više je napredovao nego koliko će napredovati od tog vremena do vremena današnjih klozeta. Velika promena bio je i sledeći korak kada je nalazio skrivena mesta sklonjena od naselja u kojima je boravio i staza kojima je prolazio.

Tek je značajan napredak i čoveka i klozeta onaj kada je neestetske i degutantne produkte sopstvenog metabolizma počeo da zatrpava. Tako je postepeno, kako to biva i u svim drugim njegovim sazrevanjima i napredovanjima došao i do prostorije u kojoj se i nesmetano i higijenski vršilo ovo odlaganje. Konačno je u prostorijama kopao rupe koje bi posle zatrpavao zemljom, ili bi postavljao posude, čiji bi sadržaj povremeno istresao.

Moderni klozeti su nastali u davno doba cca 25. vekova p. n. e. - ljudi iz oblasti Harapa u današnjem Pakistanu imali su vodene toalete u svakoj kući koji su bili spojeni pokrivenim kanalima od pečene glinene opeke. Klozeti su postojali i u starom veku u Egiptu i Kini. U Rimu su neki klozeti bili deo javnih kupatila, gde su muškarci i žene bili izmešani u zajedničkom društvu. Konačno s izumom klozetska šolja, i njenim priključenjem na vodovodne i kanalizacione instalacije, nastali su današnji klozeti.

Kao pronalazač klozetskog uređaja sa ispiranjem smatra se sir Džon Harington 1596. godine i ako su se u viktorijanske doba razvile poboljšane regulacije koje je verovatnije napravio Aleksandar Komning nego Tomas Karper kako se to uobičajeno navodi i ovi klozeti su se raširili. Pre i posle prelaznog doba mnogi ljudi su upotrebljavli eksterne klozete.[6]

Tipovi klozeta prema konstrukciji[uredi | uredi izvor]

Postoji mnogo tipova klozeta i mnogo načina higijenskog čišćenja tela posle upotrebe klozeta. Najviše zavisi od običaja lokalnih izvora. Neki klozeti su prilagođeni za invalide i oni imaju pristup za kolica a često i mogućnosti za pridržavanja.

Na zapadu je najčešći oblik ispirajućeg klozeta, iako se čučavci upotrebljavaju u socijalnim uređenjima. Klozeti mogu biti npr.:

U kući može da bude klozet u istoj prostoriji kao i tuš, kada, umivaonik kao i odeljeno.[3]

Klozeti prema nameni[uredi | uredi izvor]

Kućni klozeti
Javni klozeti

Javni klozeti su često odeljeni u kabinama a umivaonici su zajednički. Uređaji za muškarce često imaju pisoare koji su pričvršćeni na zidu ili tekuće kanale koji su zajednički.

Klozeti u eksterijeru imaju formu javne organizacije i uređenja. Postoje varijante bez kanalizacije sa jednostavnim dizajnima do luksuznih verzija koje se automatski čiste posle svake upotrebe.

Neki klozeti na selu za javnu upotrebu mogu biti prikljčeni na kanalizacijsku mrežu ili se skladište i odvoze otpad- čiste po potrebi. Mnogi klozeti se čiste na mestu ali ima i takovih koje su mobilni i čiste se u centralama.

Neki klozeti su besplatni a neki se plaćaju skupljanjem novca na razne načine bilo sa kontrolom ili bez nje. Na mnogim autobusnim i željezničkim stanicama su instalirani klozeti sa plaćenom upotrebom.[3]

Klozeti u saobraćaju

Klozeti su uobičajeno u avionima, vozu, često međumesnom autobuskom saobraćaju, trajektima, ali ne i metroima, tramvajima i drugim autobusima.[3]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Klajn I. i Šipka M , Veliki rečnik stranih reči i izraza, Prometej, Novi Sad, 2008. g.
  2. ^ Karadžić V. , Srpski rječnik, NOLIT Beograd, Beograd, 1972.
  3. ^ a b v g d Grupa autora, Preventivna medicina, Veselin Masleša, Sarajevo, 1962.
  4. ^ Tilley, Elizabeth; Ulrich, Lukas; Lüthi, Christoph; Reymond, Philippe; Zurbrügg, Chris. Compendium of Sanitation Systems and Technologies (2nd izd.). Duebendorf, Switzerland: Swiss Federal Institute of Aquatic Science and Technology (Eawag). ISBN 978-3-906484-57-0. 
  5. ^ a b WHO and UNICEF (2017) Progress on Drinking Water, Sanitation and Hygiene: 2017 Update and SDG Baselines. Geneva: World Health Organization (WHO) and the United Nations Children’s Fund (UNICEF), 2017
  6. ^ Grupa autora, Enciklopedija leksikografskog zavoda, Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb, 1962. g.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]