Komunikacija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kolaž slika različitih komunikacijskih medija – od pisma do satelita

Komunikacija (od lat. commūnicāre sa značenjem „deliti“[1] ili „učiniti zajedničkim; saopštiti; objaviti”[2]) predstavlja čin prenošenja razumljive informacije. Komunikacija zahteva pošiljaoca, poruku i primaoca. Komunikacija je važna aktivnost koju čak i nesvesno sprovodimo u svakom trenutku našeg svakodnevnog života. Često nismo ni svesni da kao pojedinci, komuniciramo sa određenom pojavom ili sa više njih istovremeno. Mnogi aspekti savremene komunikacije se danas podrazumevaju, jer su postali prirodna aktivnost u našim dnevnim navikama.[3] Komunikologija, kao naučna disciplina, najviše se bavi komunikacijama.

Poznati srpski komunikolog Miroljub Radojković nudi tri svojstva komunikacije. Prva je da se u njoj odigrava neka vrsta razmene i da u toj razmeni onaj koji komunicira ne gubi ništa, dakle kada razmenjujemo materijalna dobra uvek neko (onaj koji daje) mora biti na (materijalnom) gubitku. Kod komunikacije to nije slučaj. Druga odlika je ospoljavanje mentalnih sadržaja i emocija kroz znakove i simbole. Konačno, poslednje svojstvo je poopštavanje uvida informacija, znanja i emocija. Ta poslednja odlika ima veze s civilizacijom, pošto se znakovi i simboli mogu „i kroz prostor i kroz vreme (...) tako su tekovine civilizacije 'putovale' sa kontinenta na kontinent”.[2]

Prenos informacija kao najčešći oblik savremene komunikacije, može se, kako u istoriji, tako i danas odvijati:

  • u prostoru, pri čemu je potrebno maksimalno smanjiti vreme potrebno za prenos određene informacije
  • u vremenu, o čemu svedoče trajni zapisi

I ako ima dugu istoriju, praktično od postanka sveta, savremena komunikacija ostvaruje tri osnovna načina:

  • govornim metodama koje koriste živu reč
  • u pisanoj formi, koja koristi znakove i simbole, kao što su na primer slova alfabeta (što predstavlja grafičku komunikaciju )
  • vizuelnim efektima, gde se takođe koriste znakovi i simboli, koji su osmišljeni kao pridruživanje jedne ili više reči posmatranom objektu.

Poruke koje se šalju putem komuniciranja, mogu imati različite namene u zavisnosti od potreba pojedinca ili organizacije, koja komunicira. Ove poruke se koriste da informišu, upitaju, stimulišu, podstaknu, nagovore, utiču, pruže znanje ili da zabave. Stoga način na koji se ostvaruje komunikacija – stvaranje i slanje poruke, najčešće zavisi od nekoliko glavnih činilaca:

  • Situacije
  • Prirode (sadržaja) poruke
  • Broja ljudi kojima je poruka namenjena, što je posebno značajno

Definicije komunikacije[uredi | uredi izvor]

Slično kao i u mnogim srodnim naukama, postoji više desetina, pa čak i stotina različitih definicija komunikacije i još uvek nema jedne koju bi prihvatila većina naučnika koji se bave ovim poljem.[4]

Harold Lasvel, američki politolog i komunikolog, opisao je njene komponente poznatom, tzv. Lasvelovom formulom: '’Ko, kaže šta, kojim kanalom, kome i s kojim efektom?’, ali teoretičari komunikacije nisu se na tome zadržali.[5]

Katerina Miler u knjizi „Teorija komunikacije: perspektive, procesi i konteksti“ (engl. Communication Theories: Perspectives, Processes, and Contexts) daje pregled čak sedamnaest različitih definicija komunikacije kroz istoriju. Viver, npr. kaže da komunikacija „uključuje sve procedure kojima ljudi utiču jedni na druge“,[6] a Hovs komunikaciju naziva „strukturiranim ponašanjem u prostor-vremenu sa simboličkom odrednicom“.[7]

U svima njima komunikacija se posmatra ili kao proces ili kao stvaranje značenja ili kao prenos određene informacije ili poruke, a vrlo često i kao kombinacija dvaju pogleda, ili čak kao sve troje zajedno.

Psiholozi definišu komunikaciju u užem i u širem smislu. U širem, komunikacija je interakcija putem znakova (u koje spadaju signali i simboli), a u užem je interakcija putem simbola.

Osnovni elementi interpersonalne komunikacije

Oblici komunikacija[uredi | uredi izvor]

Radojković uvodi sledeću klasifikaciju komunikacija:[2]

- prema duhovnim aktivnostima čoveka:

  1. naučna
  2. umetnička
  3. religiozna

- prema ljudskim čulima:

  1. vizuelna
  2. auditivna
  3. taktilna
  4. olfaktorna
  5. gustativna

- prema broju učesnika i veličini prostora:

  1. intrapersonalna
  2. interpersonalna
  3. grupna
  4. masovna
  5. rumorna (od uha do uha, iz nje nastaju glasine)
  6. virtuelna

- prema načinu kako je počela:

  1. uvežbana („kućno vaspitanje”)
  2. spontana
  3. planirana

- prema upotrebi tehničkih sredstava:

  1. neposredna
  2. posredna

- prema otvorenosti, dostupnosti u krugu učesnika i vidljivosti poruka:

  1. javna
  2. tajna

- prema vrsti gestova:

  1. verbalna
  2. neverbalna

Neverbalna komunikacija[uredi | uredi izvor]

Neverbalna komunikacija opisuje procese prenošenja tipa informacija u obliku nelingvističkih reprezentacija. Primeri neverbalne komunikacije su haptična komunikacija, hronemična komunikacija, gestikulacija, govor tela, mimika, kontakt očima, i način odevanja. Neverbalna komunikacija se takođe odnosi na nameru poruke. Primeri namere su dobrovoljni, namerni pokreti poput rukovanja ili namigivanja, kao i nehotični, kao što je znojenje.[8] Govor isto tako sadrži neverbalne elemente poznate parajezik, e.g. ritam, intonacija, tempo, i naglasak. To najviše utiče na komunikaciju na podsvesnom nivou i uspostavlja poverenje. Slično tome, pisani tekstovi sadrže neverbalne elemente kao što je stil rukopisa, prostorno uređenje reči i upotreba emotikona radi prenošenja emocija.

Neverbalna komunikacija demonstrira jedan od Vazlavikovih zakona: „ne možete da ne komunicirate”. Nakon što blizina formira svesnost, živa bića počinju da tumače sve primljene signale.[9] Svrha nekih funkcija neverbalne komunikacije kod ljudi je da dopune i ilustruju, da ojačaju i naglase, da zamene i nadoknade, da kontrolišu i regulišu, i da protivreče denovativnoj poruci.

Na neverbalne znake se ljudi u znatnoj meri oslanjaju pri izražavanju komunikacije i pri interpretiranju komunikacije drugih, i oni mogu da zamene ili nadoknade verbalne poruke. Međutim, neverbalna komunikacija je dvosmislena. Kad su verbalne poruke u kontradikciji sa neverbalnim porukama, posmatranje neverbalnog ponašanje se koristi za rasuđivanje stavova i osećaja drugih osoba, pre nego da se podrazumeva da je sama verbalna komunikacija istinita.

Postoji nekoliko razloga zašto neverbalna komunikacija igra vitalnu ulogu u komunikaciji:

„Neverbalna komunikacija je sveprisutna.”[10] Ona je deo svakog pojedinačnog komunikacionog čina. Da bi postojala totalna komunikacija, svi neverbalni kanali kao što su telo, lice, glas, izgled, dodir, rastojanje, vremenski razmaci, i drugi faktori okruženja moraju biti angažovani tokom interakcije lice-u-lice. Pisana komunikacija isto tako može da ima neverbalne karakteristike. Elektronska pošta i veb ćaskanje omogućavaju sagovornicima da promene font i boju teksta, pozadinu, emotikone, i veličinu slova da bi se izrazili neverbalni znaci u verbalnom medijumu.

„Neverbalna ponašanja su multifunkcionalna.”[11] Mnoštvo različitih neverbalnih kanala se simultano koristi pri činu komunikacije, što pruža mogućnost simultane razmene više poruka.

„Neverbalno ponašanje može da formira univerzalni jezički sistem.”[11] Smejanje, plakanje, pokazivanje, milovanje i zurenje su neverbalna ponašanja koja se mogu koristiti i koja drugi ljudi mogu razumeti nezavisno od nacionalnosti. Takvi neverbalni signali omogućavaju najosnovniju formu komunikacije kad verbalna komunikacija nije efektivna usled jezičkih barijera.

Verbalna komunikacija[uredi | uredi izvor]

Verbalna komunikacija je govorno ili pisano prenošenje poruke. Ljudski jezik se može definisati kao sistem simbola (ponekad poznatih kao leksema) i gramatičkih pravila putem kojih se manipulišu simboli. Reč „jezik” se takođe odnosi na zajednička svojstva jezika. Učenje jezika se normalno najintenzivnije odvija tokom ljudskog detinjstva. Velika većina od hiljada postojećih ljudskih jezika koristi obrasce zvukova ili gestikulacija kao simbole koji omogućavaju komunikaciju. Jezici imaju tendenciju da dele određena svojstva, mada postoje izuzeci. Ne postoji definitivno razgraničenje između jezika i dijalekta. Konstruisani jezici kao što je Esperanto, programski jezici, i razni matematički formalizmi nisu neophodno ograničeni svojstvima koja su zajednička za ljudske jezike.

Kao što je ranije pomenuto, jezik može da bude karakterisan kao simbolički. Čarls Ogden i I. A. Ričards su razvili model trougla značenja da bi objasnili simbol (relaciju među rečima), označenu stvar (stvar koju simbol opisuje), i značenje (misao koja je asocirana sa rečju i predmetom).

Svojstvima jezika rukovode pravila. Jezik sledi fonološka pravila (zvukove koji se javljaju u jeziku), sintaksna pravila (aranžman reči i interpunkciju rečenice), semantička pravila (dogovoreno značenje reči), i pragmatička pravila (značenje izvedeno iz konteksta). Značenja koja su vezana za reči mogu biti doslovna ili drugačije poznata kao denotativna; vezana za predmet diskusije, ili, značenja koja uzimaju kontekst i relacije u obzir, inače poznata kao konotativna; vezana za osećanja, istoriju i dinamiku moći među osobama koje komuniciraju.[12]

Usvajanjem jezika se usvajaju i dominantna uverenja i vrednosti zajednice u kojoj osoba odrasta, ali i specifična slika sveta. Značenje jezičkih iskaza se ne može potpuno razumeti ukoliko se u obzir ne uzme socijalni kontekst komunikacije. Jedan izraz može imati različita značenja u različitim kulturama.[13]

Seksistički jezik[uredi | uredi izvor]

Pored toga što doprinosi razvoju kako pojedinca, tako i društva u celini, jezik može biti instrument za očuvanje potlačenog i neravnopravnog položaja društvenih grupa. Jedan takav primer jeste ono što se naziva seksistički jezik, koji održava uverenje da je muški rod dominantniji od ženskog. To je vidljivo ukoliko se sagleda značenje pojedinih reči poput: domaćin i domaćica, sekretar i sekretarica.[13]Ili reči koje se upotrebljavaju u množini su češće čitaoci, građani, učenici, odnosno sasvim u muškom rodu.

Simboli i signali[uredi | uredi izvor]

Simboli i signali spadaju pod znakove. Znakovi su draž ili stimulus koji predstavlja ili ukazuje na nešto. Signal je spontano emitovani znak koji ukazuje na nešto sa čime je prirodno (nužno) povezan. Signali: pas koji reži, kašalj, znoj... Ukoliko je nekome neprijatno, on pocrveni... Osoba ne želi namerno da pošalje poruku (možda želi i da je sakrije), ali će za drugu osobu to biti informacija na osnovu koje će doneti zaključak. [13]

Ton i visina glasa, usmeravanje pogleda, izrazi lica, položaj glave i tela, gestikulacija, ali i mjaukanje mačaka, lavež pasa, pesma ptica - sve su to signali na osnovu kojih se nešto zaključuje o stanjima drugih ljudi i organizama.

Ljudi neke znakove ne emituju spontano i nenamerno, već naprotiv, žele da prenesu informaciju sa značenjem. Ako čovek želi da svesno saopšti neku poruku, on koristi simbole. Simbol je namerno emitovan znak sa dogovorenim značenjem koji predstavlja nešto ili stoji umesto nečeg drugog sa čim nije prirodno povezan. Jedino su ljudi u stanju da smišljaju i upotrebljavaju simbole.[13]

Asertivna komunikacija[uredi | uredi izvor]

Asertivna komunikacija podrazumeva izražavanje stavova, mišljenja, osećanja i potreba uz uvažavanje druge osobe. Ključ za asertivnu komunikaciju jesu "ja-poruke". Pomoću njih, osoba može da iskaže svoje unutrašnje stanje, a da pritom uvažava drugu osobu.[13]

Pisana komunikacija i njen istorijski razvoj[uredi | uredi izvor]

Vremenom su forme i ideje o komunikaciji evoluirali kroz kontinuirano napredovanje tehnologije. Napreci obuhvataju psihologiju komunikacija i medija, jedno novo polje studiranja.

Napredak pisane komunikacije se može podeliti na tri „revolucije informacione komunikacije”:[14]

  1. Pisana komunikacija se prvobitno pojavila u vidu upotrebe piktograma. Piktogrami su bili napravljeni od kamena, i stoga pisana komunikacija nije inicijalno bila mobilna. Došlo je do razvoja standardizovanih i pojednostavljenih formi piktograma.
  2. Do sledećeg koraka je došlo kad je za pisanje počeo da se koristi papir, papirus, glina, vosak, i drugi mediji sa zajedničkim sistemom pisanja, što je dovelo do prilagodljivih alfabeta. Komunikacija je postala mobilna.
  3. Finalnu fazu karakteriše prenos informacija putem kontrolisanih talasa elektromagnetne radijacije (i.e., radio, mikrotalasno, infracrveno) i drugih elektronskih signala.

Komunikacija je stoga proces putem koga se značenje pripisuje i konvertuje u pokušaju kreiranja zajedničkog razumevanja. Gregori Bejtson je to nazvao „replikacijom tautologija u svemiru”.[15] Ovaj proces, koji zahteva ogroman repertoar veština u međuljudskoj spoznaji, slušanju, posmatranju, govoru, ispitivanju, analizi, gestovima i evaluaciji omogućava kolaboraciju i kooperaciju.[16]

Za upotrebu neverbalnih simbola važi isto što i za verbalne. Njihovo značenje je proizvoljno, dogovoreno i mora se učiti. Jedan gest može imati sasvim suprotno značenje u različitim sredinama. [13]

Oblici i komponente ljudske komunikacije[uredi | uredi izvor]

Ljudska komunikacija deli se na verbalnu komunikaciju i neverbalnu komunikaciju.

Verbalna komunikacija je komunikacija koju pojedinac ostvaruje govorom (i pismom kao zapisom govora), a neverbalna komunikacija ona koju ostvaruje neverbalnim znakovima.

Osnovni komunikacijski alat ljudske komunikacije je jezik.

Pojam jezika označava tri osnovna pojma:

  1. specifičan jezik koji koristi određeni narod ili grupa govornika
  2. skup naziva (nomenklatura), odnosno instrument za imenovanje objekata koji postoje u svetu oko nas
  3. oruđe za izražavanje misli unutar naših glava

Slovenski komunikolog Franc Vreg smatra da se jezik treba posmatrati na tri osnovna nivoa:

  1. semantičkoj, koja proučava odnos između jezičnih znakova i izvanjezičnih objekata koje ti znakovi označavaju
  2. sintaktičkoj, koja proučava međusobni odnos znakova
  3. pragmatičkoj, koja uspostavlja odnos između znaka i njegova korisnika

Različiti autori ističu da je jezik osnovni alat kojim spoznajemo sami sebe, ali i svet oko sebe. Njime odražavamo, i ponovno uspostavljamo našu zajedničku stvarnost. Bez jezika kao instrumenta komunikacije gotovo ne bi bilo ni čoveka, ni ljudskog društva kakvo poznajemo[17].

Teorije o komunikaciji[uredi | uredi izvor]

Postoji mnogo različitih modela koji opisuju komunikacijske procese, počevši od najjednostavnijih modela prenosa poruke od pošiljatelja do primatelja kroz jedan kanal. Za njih je komunikacija akcija čiji je cilj preneti poruku od jednog pošiljatelja do drugog. Ima modela koji komunikaciju posmatraju kao interakciju s ciljem zajedničkog stvaranja poruke u kojem je pošiljatelj istodobno i primatelj i obratno, a koje se događa kroz međusobnu transakciju poruke i povratne veze . Svi spomenuti pristupi formirali su široko polje različitih teorija koje opisuju komunikaciju i njene fenomene.

Klod Šenon i Voren Viver u svojim radovima opisali su model komunikacije, često nazivan i „majkom svih modela“, koji se sastoji od naizgled jednostavnog sistema koji povezuje izvor ili pošiljatelja informacije, kanal kroz koji se informacija šalje, primatelja ili odredište te buku koja utiče na informaciju tokom procesa prenosa. U skladu s pogledima kibernetičke tradicije, Šenon i Viver komunikaciju posmatraju kao deo sistema kome je cilj dostaviti što je moguće tačniju i neizmenjenu informaciju, na koju utiču različite smetnje ili „buka u kanalu“. Što je buka manja, manja je i neizvesnost oko same informacije i obrnuto – povećanje buke u kanalu povećava verovatnoća da će informacija biti prenesena samo delomično ili da će biti krivo reinterpretirana, pa se time stvara neizvesnost oko javne informacije.

Hrvatski komunikolog Darijo Čerepinko u svojem udžbeniku[18] kao najvažnije navodi sledeće teorije:

Nivoi i konteksti komuniciranja[uredi | uredi izvor]

Komunikacija je proces razmene misli, osećaja i poruka koji se nužno odvija kad god postoji interakcija (međuodnos, međudelovanje). Komunikacija je deo obeležja pojedinih naroda ili grupa ljudi, pa je u međunarodnim odnosima vrlo važno poznavati kulturu i tradiciju sugovornika da bi se moglo uspešno komunicirati. Zbog toga je komunikacija temelj međuljudskih odnosa. Nivoi komunikacije mogu biti: porodične (komunikacija između članova porodice), plemenske (plemićke porodice koje imaju običaje i standarde komuniciranja), emotivne, racionalne itd. Nivo komuniciranja ima toliko koliko ima i društvenih nivoa. Svaka komunikacija zavisi od konteksta komuniciranja.

Barijere za efektivnost[uredi | uredi izvor]

Barijere za efektivnu komunikaciju mogu da zaustave ili izobliče poruku ili nameru poruke koja se prenosi. To može da rezultira u neuspehu procesa komunikacije ili da uzrokuje neželjeni efekat. Time su obuhvaćeni filtriranje, selektivna percepcija, preopterećenje informacijama, emocije, jezik, ćutanje, komunikacijski strah, rodne razlike i političku ispravnost.[19]

Time su isto tako obuhvaćeni odsustvo primene komunikacije koja „odgovara znanju”, do čega dolazi kad osoba koristi dvosmislene ili kompleksne pravne izraze, medicinski žargon, ili opise situacije ili okruženja koje recipijent ne razume.

  • Fizičke barijere - Fizičke barijere se obično javljaju usled prirode okruženja. Jedan primer toga je prirodna barijera koja postoji ako je osoblje locirano u različitim zgradama ili na različitim lokacijama. Slično tome, loša ili zastarela oprema, posebno propust menadžmenta da uvede nove tehnologije, može isto tako da bude problem. Nedostatak osoblja je još jedan faktor koji često dovodi do komunikacionih poteškoća u organizaciji.
  • Sistemski dizajn - Omaške dizajna sistema se odnose na probleme sa strukturama ili sistema koji se koriste u jednoj organizaciji. Primeri mogu da obuhvataju organizacionu strukturu koja je zbunjujuća i stoga nije jasno sa kim je potrebno voditi komunikaciju. Drugi primeri mogu biti neefikasni ili neadekvatni informacioni sistemi, nedostatak nadzora ili obuke, i nedostatak jasnoće u ulogama i odgovornostima koje mogu dovesti do toga da osoblje nije sigurno šta se od njih očekuje.
  • Barijere usled stavova - Barijere usled stavova se javljaju kao rezultat problema sa osobljem u organizaciji. Ovo se može javiti, na primer, usled faktora kao što su loše upravljanje, nedostatak konsultacija sa zaposlenima, lični konflikti koji mogu da dovedu do toga da ljudi odlažu ili odbijaju da komuniciraju, ličnih stavova pojedinih zaposlenih koji mogu biti zbog nedostatka motivacije ili nezadovoljstva na poslu, što je uzrokovano nedovoljnom obukom koja bi im se omogućila izvršavanje određenih zadataka, ili jednostavno otporom na promene usled ukorenjenih stavova i ideja.
  • Dvosmislenost reči/fraza - Reči koje zvuče isto ali imaju različito značenje mogu da prenesu potpuno različite poruke. Stoga komunikator mora da osigura da slušalac primi željeno značenje. Često je korisno da se dvosmislene reči izbegavaju korištenjem alternativa kad god je to moguće.
  • Individualne lingvističke sposobnosti - Upotreba žargona, teških ili neprikladnih reči u komunikaciji može da onemogući slušaocu da razume poruku. Slabo objašnjene ili pogrešno shvaćene poruke mogu dovesti do konfuzije. Međutim, istraživanja u komunikaciji su pokazala da konfuzija može da pruži legitimitet istraživanju kada ubeđivanje ne uspe.[20][21]
  • Fiziološke barijere - One mogu da proizađu iz lične nelagodnosti pojedinaca, uzrokovane — na primer — lošim zdravljem, lošim vidom ili teškoćama sa sluhom.
  • Zaobilaženje - Ona se javljaju kao komunikatori (pošiljalac i primalac) ne pridaju ista simbolična značenja svojim rečima. To se dešava kad pošiljalac izrazi misao ili kaže reč, a to slušalac shvati sa drugačijim značenjem.
  • Tehnološka višezadatnost i apsorbancija - Sa brzim povećanjem tehnološki vođene komunikacije zadnjih decenija, individue se sve više suočavaju sa kondenzovanom komunikacijom u vidu elektronske pošte, tekst poruka, i društvenog ažuriranja. Ovo je, zauzvrat, dovelo do značajne promene u načinu na koji mlađe generacije komuniciraju i spoznaju svoju sopstvenu efikasnost u komuniciranju i povezivanju sa drugima. Sa sveprisutnim prisustvom jednog drugog „sveta” u džepu, pojedinci su izloženi višestrukim zadacima fizički i kognitivno putem neprestanih podsećanja na nešto drugo što se događa na drugom mestu. Iako je to možda još uvek suviše nov napredak da bi se znali dugoročni efekti, ovo je predmet sadašnjih istraživanja ličnosti poput Šeri Tarkl.[22]
  • Strah od kritike - Ovo je glavni faktor koji sprečava dobru komunikaciju. Ako se osoba pridržava jednostavne prakse za poboljšanje komunikacijske veštine, ona može postati efektivni komunikator. Na primer, ona može da pročita članak iz novina ili da prikupi vesti putem televizije i da to prezentira ispred ogledala. Time se ne samo povećava samopouzdanje, već se poboljša jezik i rečnik.
  • Polne barijere - Većina komunikatora bilo da su toga svesni ili ne, obično imaju zadati cilj. Ovo je veoma uočljivo među različitim polovima. Na primer, za mnoge žene se smatra da su kritičnije u rešavanju sukoba. Takođe je zapaženo da su muškarci skloniji da se povuku iz sukoba nego žene.[23] Ova podela i upoređenje ne samo da pokazuju da postoji mnogo faktora pri komunikaciji između dva pola, nego i prostor za poboljšanje, kao i utvrđene smernice za sve.

Uslovi uspešne komunikacije[uredi | uredi izvor]

Odvijanje komunikacije[uredi | uredi izvor]

Osoba koja želi da prenese određenu informaciju mora je najpre kodirati u poruku služeći se nekim pravilima. Taj skup pravila se naziva kod. Kod je sistem znakova definisan određenim pravilima. Jezik je jedan od kodova, pa se mora znati kako foneme da konstruiše u reči, a reči u rečenice.

Poruka se prenosi određenim medijem (usmeno, pismeno...) i stiže do druge osobe koja je mora dekodirati. Što se više kodirana i dekodirana informacija podudaraju, to je bolja komunikacija.

Sredstva masovne komunikacije[uredi | uredi izvor]

Tek krajem 19. veka se pojavljuje telegraf i telefon, posle Prvog svetskog rata i radio, a pred Drugi televizija. Svaka od inovacija bila je mala revolucija za komunikaciju među ljudima. Iako je zasnovana na istim principima kao i ona licem u lice, komunikacija ovim sredstvima masovne komunikacije je drugačija i specifična.[13]

Internet i mobilni telefoni čine komunikaciju danas bržom i lakšom. Prevaziđene su vremenske i prostorne prepreke. Jezik koji se koristi obiluje mnogim novim rečima. Nešto što bi se obično prenosilo neverbalnom komunikacijom, prenosi se emotikonima. Iako postoje brojne prednosti interneta, jedna od najvećih mana jeste pojava dezinhibicije usled anonimnosti i zaštićenosti. Dezinhibicija na internetu predstavlja popuštanje kontrole nad ponašanjem u komunikaciji putem interneta izazvano osećanjem anonimnosti. Na internetu su ljudi spremniji da podele jako intimne stvari i da budu agresivniji. Pojava digitalnog nasilja se sve više istražuje.[13]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Harper, Douglas. „communication”. Online Etymology Dictionary. Pristupljeno 23. 6. 2013. 
  2. ^ a b v Radojković, Miroljub. Komunikacija. 
  3. ^ C.E. Shannon. „A Mathematical Theory of Communication” (PDF). Math.harvard.edu. Pristupljeno 1. 5. 2017. 
  4. ^ Čerepinko, D. (2012): Komunikologija: Kratki pregled najvažnijih teorija, pojmova i principa; Veleučilište u Varaždinu, Varaždin (pp. 13)
  5. ^ Rogers 1994, str. 3
  6. ^ Shannon, C. E., & Weaver, W. (1949). The mathematical theory of communication. Urbana, Illinois: University of Illinois Press
  7. ^ Hawes, Leonard C. (21. 5. 2009). „Toward a hermeneutic phenomenology of communication”: 30—41. doi:10.1080/01463377709369261. 
  8. ^ „Types of Body Language”. Simplybodylanguage.com. Arhivirano iz originala na datum 10. 03. 2016. Pristupljeno 8. 2. 2016. 
  9. ^ Wazlawick, Paul (1970's) opus
  10. ^ Burgoon, J., Guerrero, L., Floyd, K., (2010). Nonverbal Communication, Taylor & Francis. str. 3
  11. ^ a b Burgoon et al.. str. 4.
  12. ^ Ferguson et al. 2014, str. 464.
  13. ^ a b v g d đ e ž Pavlović, Z., Tošković, O., Dimitrijević, A., Jolić Marjanović, Z. (2020). Psihologija - udžbenik za 2.razred gimnazije i 2.i 3.razred područja rada ekonomija, pravo i administracija. Beograd: Eduka.
  14. ^ Li, Xin. „Complexity Theory – the Holy Grail of 21st Century”. Lane Dept of CSEE, West Virginia University. Arhivirano iz originala na datum 15. 8. 2013. 
  15. ^ Bateson, Gregory (1960) Steps to an Ecology of Mind
  16. ^ „Communication”. The office of superintendent of Public Instruction. Washington. 
  17. ^ Čerepinko, D. (2012): Komunikologija; Veleučilište u Varaždinu (pp. 14)
  18. ^ Čerepinko, D. (2012): Komunikologija: Kratki pregled najvažnijih teorija, pojmova i principa; Veleučilište u Varaždinu, Varaždin
  19. ^ Robbins, S., Judge, T., Millett, B., & Boyle, M. (2011). Organisational Behaviour. 6th ed. Pearson, French's Forest, NSW p315-317.
  20. ^ What Should Be Included in a Project Plan - Retrieved December 18th, 2009
  21. ^ J. Scott Armstrong (1980). „Bafflegab Pays” (PDF). Psychology Today: 12. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 28. 8. 2013. 
  22. ^ „Technology can sometimes hinder communication, TR staffers observe - The Collegian”. The Collegian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 11. 1. 2016. 
  23. ^ Bailey, Sandra (2009). „Couple Relationships: Communication and Conflict Resolution” (PDF). MSU Extension. 17: 2. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 15. 12. 2017. Pristupljeno 19. 2. 2018 — preko George Mason University Libraries. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]