Komunistički manifest

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Naslovna strana manifesta
Sovjetska poštanska marka

Manifest Komunističke partije, poznat i pod imenom Komunistički manifest, prvi put je objavljen 21. februara 1848. i predstavlja jedan od najuticajnijih svetskih političkih traktata. Napisali su ga osnivači teorije komunizma Karl Marks i Fridrih Engels. Ovaj manifest je postavio je ciljeve i program Saveza komunista, prve marksističke međunarodne organizacije. Manifest predlaže pravac delovanja radi podizanja proleterske revolucije i svrgavanja kapitalizma i konačnog kreiranja besklasnog društva. Takođe se poziva na istorijsku neminovnost u krilatici „Istorija svih dosadašnjih društava je istorija klasnih borbi“.

Uvod počinje poznatim opisom komunizma kao bauka:

Bauk kruži Evropom - bauk komunizma. Sve sile stare Evrope sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka, rimski papa i ruski car, Meternih i Gizo, francuski radikali i nemački policajci. Gde je ona opoziciona partija koju njeni protivnici na vlasti nisu izvikali kao komunističku, gde je ona opoziciona partija koja nije u naprednijim opozicionarima i svojim reakcionarnim protivnicima uzvratila prekor koji ih je imao žigosati kao komuniste.

Komunistički manifest sažima Marksove i Engelsove teorije o prirodi društva i politike, naime da je, prema njihovim sopstvenim rečima, „istorija čitavog dotadašnjeg društva istorija klasnih borbi“. Takođe ukratko prikazuje njihove ideje o tome kako će kapitalističko društvo tog vremena na kraju biti zamenjeno socijalizmom. U poslednjem pasusu Manifesta, autori pozivaju na „nasilno rušenje svih postojećih društvenih uslova“, što je poslužilo kao poziv na komunističke revolucije širom sveta.[1][2]

Komunistički manifest je 2013. godine upisan u Uneskov Program svetske memorije, zajedno sa Marksovim Kapitalom, tom I.[3]

Program[uredi | uredi izvor]

Program opisan u Manifestu je izražen kao socijalizam ili komunizam. Ova politika uključuje, između ostalog, ukidanje zemljišne svojine i pravo nasleđivanja, napredne pridošle poreze, i nacionalizaciju proizvodnih dobara i saobraćaja. Manifest takođe pominje i kontroverznu politiku ukidanja tradicionalne (buržoaske) porodice i uvođenje zajednice žena. Ova politika, koju bi ostvarila revolucionarna vlada („diktatura proletaerijata“), bi prethodila bezdržavnom i besklasnom društvu koje predviđaju socijalisti. Termin „komunizam“ se takođe koristi da označi verovanje i praksu Komunističke partije, imajući u vidu različitost Sovjetskog Saveza od osnova koncepcije Marksa i Engelsa.

„Kada, tokom razvoja, klasne razlike nestanu, a sva se proizvodnja koncentriše u rukama mnogobrojnih udruženja celog naroda, javna moć će izgubiti svoj politički karakter. Politička moć, takoreći, je samo orgnizovana moć jedne klase koja tlači drugu. Ukoliko proletarijat izgubi bitku sa buržoazijom, silom okolnosti, organizovaće sebe kao klasu; ako, revolucijom postane vodeća klasa, i ukine stari način proizvodnje, onda će u skladu sa ovakvim uslovima, zbrisati uslove za postojanje klasnih suprotnosti i klasa uopšte, i samim tim ukinuti sopstvenu klasnu natčinjenost.“

Ovo je način prelaska sa socijalizma na komunizam koji su mnogi kritičari Manifesta, naročito za vreme sovjetske ere, veoma isticali. Anarhisti, liberali i konzervativci su se pitali kako jedna organizacija kao revolucionarna država može ikad (kao što Marks tvrdi na drugom mestu) da odumre. Oba tradicionalna razumevanja privlačnosti političke moći i skoriji teoretičari organizovanog ponašanja navode da će skupina ili organizacija političke moći radije težiti da sačuva povlastice nego da dozvoli da se ukinu zarad države bez povlastica - čak iako su povlastice date u ime revolucije i uspostave jednakosti.

Savremeni marksisti odgovaraju da socijalistička država uvek mora da bude demokratska, i da se odumiranje države vrši dodeljivanjem velike moći neposredno narodu (moć koju su prethodno držali izabrani predstavnici narodne vlasti). Drugim rečima, socijalizam prelazi u komunizam kada predstavnička demokratija socijalizma pređe u naeposednu demokratiju komunizma.

Manifest je prošao brojna izdanja od 1872. do 1890. Delimično je pisan za laike, kada se obraća radnicima, a delimično za vladajuću klasu, kada napada buržoaske čitaoce. Istorijski govoreći, obezbeđuje osnovu razumevanja motiva i politike komunista na početku njihovog pokreta.

„Koministi preziru tajenje svojih pogleda i ciljeva. Oni otvoreno kažu da njihov cilj može biti postignut samo snažnim uništenjem svih postojećih društvenih stanja. Neka vladajuća klasa strepi pred komunističkom revolucijom. Proleteri nemaju šta da izgube sem okova. Moraju pobediti svet.“ „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“

Prvo izdanje Manifesta KP na srpskom jeziku[uredi | uredi izvor]

Prvi prevod Manifesta komunističkog manifesta na srpski jezik pojavio se 1871. godine u listu Pančevac u deset nastavaka.

List Pančevac u vlasništvu Jovana Pavlovića objavio je Manifest KP u nastavcima u brojevima od 29 do 42, u periodu od 8 (20) aprila do 23 (4.juna) maja, a kasnije je preštampan u posebnu brošuru. Ovim je faktički srpsko izdanje postalo peto u svetu posle izdanja na nemačkom 1848, švedskom 1848, engleskom 1850, ruskom 1869. godine.

Ni do danas nije razrešeno ko je bio prevodilac srpskog izdanja Manifesta KP. U brojnim diskusija i polemikama kao najčešći autori prevoda označavali su se Ješa Jerković, Vlada Ljotić, Svetozar Marković, Dragiša Stanojević, Nikola Marković, Jovan Pavlović, Đoka Mijatović i Tasa Stojanović.

Uticaji[uredi | uredi izvor]

Neki stavovi koje savetuje Manifest su trenutno rašireni u kapitalističkim zemljama. Zapravo, mnoge zapadne države se drže sledećih stavova Manifesta: napredan poreski sistem, centralizacija kredita u bankama države i javno školovanje za svu decu u državnim školama i ukidanje dečjeg rada. Eben Moglen je napisao „tačkaKomunistički Manifest“ („dotCommunist Manifesto“) 2003, u pogledu puta pokreta jer slobodno informisanje menja društvo.

Politički uticaji Marksa i Engelsa bili su široki, reagujući na nemačku idealističku filozofiju, francuski socijalizam i englesku i škotsku političku ekonomiju i dobijajući inspiraciju iz njih. Na Komunistički manifest je takođe imala uticaja književnosti. U delu Žaka Deride, Sablasti Marksa: Stanje duga, delo žalosti i Nova internacionala, on koristi Hamleta Vilijama Šekspira da uokviri diskusiju o istoriji Internacionale, pokazujući u tom procesu uticaj koji je Šekspirovo delo imalo na pisanje Marksa i Engelsa.[4] U svom eseju „Velike lige: Sablasti Miltona i republikanske međunarodne pravde između Šekspira i Marksa“, Kristofer N. Voren navodi da je engleski pesnik Džon Milton takođe imao značajan uticaj na Marksovo i Engelsovo delo.[5] Istoričari čitalačkih navika iz 19. veka potvrdili su da su Marks i Engels čitali ove autore i poznato je da je Marks posebno voleo Šekspira.[6][7][8] Milton, tvrdi Voren, takođe pokazuje značajan uticaj na Komunistički manifest, rekavši: „Gledajući unazad na Miltonovu eru, Marks je video istorijsku dijalektiku zasnovanu na inspiraciji u kojoj su sloboda štampe, republikanizam i revolucija bili blisko povezani“.[9] Miltonov republikanizam, nastavlja Voren, služio je kao „koristan, iako malo verovatan, premošćujući“ dok su Marks i Engels nastojali da formiraju revolucionarnu međunarodnu koaliciju. Manifest se takođe poziva na „revolucionarnu“ antiburžoasku društvenu kritiku Tomasa Karlajla, koju je Engels pročitao još u maju 1843.[10][11][12]

Rad Karla Marksa i Fridriha Engelsa[uredi | uredi izvor]

Marks:

  • Kritika Hegelove filozofije prava (1843),
  • O jevrejskom pitanju (1843),
  • Beleške o Džejmsu Milu (1844),
  • Ekonomski i filozofski rukopisi od 1844. (1844),
  • Teze o Fojerbahu (1845),
  • Moć filozofije (1845),
  • Nadnica i kapital (1847),
  • Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852),
  • Predgovor Doprinosu kritike političke ekonomije (1859),
  • Teorije o višku vrednosti, 3 toma (1862),
  • Vrednost, cena i dobit (1865),
  • Kapital tom 1. (1867),
  • Građanski rat u Francuskoj (1871),
  • Beleške o Vagneru (1883).


Marks i Engels:

  • Nemačka ideologija (1845),
  • Sveta Porodica (1845),
  • Manifest Komunističke partije (1848),
  • Pisanja o Američkom građanskom ratu (1861),
  • Kapital, tom 2. [objavio Engels, posle Marksove smrti] (1893),
  • Kapital, tom 3. [objavio Engels, posle Marksove smrti] (1894)


Engels:

  • Seljački rat u Nemačkoj (1850),
  • Revolucija i Kontra-revolucija u Nemačkoj (1852),
  • Socijalizam: Utopija i nauka (1880),
  • Dijalektika prirode (1883),
  • Počeci porodice, privatne svojine i države (1884),
  • Ludvig Fojerbah i kraj klacične nemačke filozofije (1886)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Marx's philosophy and the *necessity* of violent politics – Stephen Hicks, PhD” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 24. 9. 2019. g. Pristupljeno 2019-09-24. 
  2. ^ Kuromiya, Hiroaki (2017), „Communism, Violence and Terror”, Ur.: Pons, Silvio; Smith, Stephen, The Cambridge History of Communism, Cambridge University Press, str. 279—303, ISBN 9781316137024, doi:10.1017/9781316137024.014, Arhivirano iz originala 24. 9. 2020. g., Pristupljeno 2019-09-24 
  3. ^ "Schriften von Karl Marx: "Das Manifest der Kommunistischen Partei" (1948) und "Das Kapital", ernster Band (1867)" Arhivirano 22 januar 2016 na sajtu Wayback Machine. UNESCO.
  4. ^ Derrida, Jacques. "What is Ideology? Arhivirano 10 jul 2017 na sajtu Wayback Machine" in Specters of Marx, the state of the debt, the Work of Mourning, & the New International, translated by Peggy Kamuf, Routledge 1994.
  5. ^ Warren, Christopher N (2016). "Big Leagues: Specters of Milton and Republican International Justice between Shakespeare and Marx. Arhivirano 24 septembar 2020 na sajtu Wayback Machine" Humanity, Vol. 7.
  6. ^ Rose, Jonathan (2001). The Intellectual Life of the British Working Classes Arhivirano 28 avgust 2019 na sajtu Wayback Machine. Pgs. 26, 36-37, 122-25, 187.
  7. ^ Taylor, Antony (2002). "Shakespeare and Radicalism: The Uses and Abuses of Shakespeare in Nineteenth-Century Popular Politics." Historical Journal 45, no. 2. Pgs. 357-79.
  8. ^ Marx, Karl (1844). "On the Jewish Question."
  9. ^ Warren, Christopher (2016). „Big Leagues: Specters of Milton and Republican International Justice between Shakespeare and Marx”. Humanity. 7 (3): 365—389. doi:10.17613/M6VW8W. 
  10. ^ Demetz, Peter (1967). „Economics and Intellect: Thomas Carlyle”. Marx, Engels, and the Poets: Origins of Marxist Literary CriticismNeophodna slobodna registracija. Prevod: Sammons, Jeffrey L. (Revised izd.). Chicago & London: The University of Chicago Press. str. 37. 
  11. ^ Zenzinger, Peter (2004). „Engels, Friedrich”. Ur.: Cumming, Mark. The Carlyle EncyclopediaSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. Madison and Teaneck, NJ: Fairleigh Dickinson University Press. str. 149—150. ISBN 9780838637920. 
  12. ^ Zenzinger, Peter (2004). „Marx, Karl”. Ur.: Cumming, Mark. The Carlyle EncyclopediaSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. Madison and Teaneck, NJ: Fairleigh Dickinson University Press. str. 310. ISBN 9780838637920. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Komunistički manifest na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Комунистички_манифест&oldid=27549938”