Konstantin Ušinski

Konstantin Ušinski
Konstantin Dimitrijevič Ušinski
Lični podaci
Puno ime	Konstantin Dimitrijevič Ušinski
Datum rođenja	(1824-03-02)2. mart 1824.
Mesto rođenja	Tula, Ruska Imperija
Datum smrti	3. januar 1871.(1871-01-03) (46 god.)
Mesto smrti	Odesa, Ruska Imperija
Obrazovanje	Moskovski državni univerzitet Lomonosov

Konstantin Dimitrijevič Ušinski (rus. Ушинский Константин Дмитриевич; Tula, 2. mart 1824 — Odesa, 3. januar 1871) je bio ruski pedagog, osnivač pedagoške nauke u Rusiji.

Život i rad

Konstantin Dimitrijevič Ušinski je rođen u Tuli u srednjoimućnoj porodici. Gimnaziju je završio u Novgorodu, a studije prava u Moskvi. Nakon završenih studija radio je kao profesor prava. Zbog političkih razloga otpušten je iz službe. Postao je posle izvesnog vremena profesor ruskog jezika, a ubrzo zatim i direktor vaspitnog zavoda u Gatčinu. Jedno vreme radio je u institutu za devojke plemićkih porodica u Smoljnom kod Lenjingrada. To je bila staleško-plemićka škola zatvorenog tipa za devojke. Ušinski je napustio Smoljni institut 1862. zbog nerazumevanja na koja je naišao kod tamošnjih pojedinaca. Vlada ga je poslala na duže vreme na stranu da bi proučio žensko školstvo. Najduže je boravio u Švajcarskoj gde je počeo da piše svoje glavno pedagoško delo „Čovek kao predmet vaspitanja“. Osim toga sastavio je i čitanku „Maternji jezik“ i metodska uputstva za nju. Detaljno se upoznaje sa evropskim školstvom, a prvenstveno sa nemačkim. Po povratku u Rusiju, teško bolestan od upale pluća, umire u Odesi na Krimu. Objavio je više rasprava o pedagoškim problemima: „O koristi pedagoške literature“, „O napretku u javnom vaspitanju“, „Tri elementa škole“. Jedno vreme vršio je dužnost glavnog urednika „Časopisa Ministarstva narodne prosvete“. On je prvi od pedagoga u Rusiji koji je ukazao na potrebu da je za vaspitanje dece neophodno poznavanje razvojne psihologije.

Filozofske i psihološke osnove

Kao svi pravi i veliki pedagozi, Ušinski je svoju pedagošku zamisao izgradio na dobro smišljenim filozofskim i pedagoškim osnovama. Kao evropski obrazovan čovek, on je poznavao sve glavne tekovine tadašnje filozofske i psihološke misli, koje nije slepo preuzeo, nego ih je kritički iskoristio.

U filozofskom pogledu bio je u suštini idealistički orijentisan, ali nikad idealistički fanatičan, ograničen i već unapred protiv materijalizma. Naprotiv, Ušinski je bio vrlo dobro svestan tekovina koje je pedagogiji omogućila upravo materijalistička filozofija. Zato je on usvojio Lokov senzualizam kao osnovu saznavanja, ali nije ostao samo na senzualizmu, nego se uzdigao do pravilnog shvatanja stvari, do objektivnog saznanja. Poznavao je takođe Spensera čiji je biologizam odbacio.

Ušinski je isticao značenje psihologije za pedagogiju.

Sam je smatrao da je jedna od glavnih pojava kod deteta njegova težnja za aktivnošću. Zato je veoma visoko cenio volju i osećanja. Takođe je razumljivo da je mnogo razmišljao o radu, o slobodnom radu, koji jedini može da usreći čoveka. Ušinski je ukazao na vaspitnu i didaktičku vrednost rada.

Visoko je cenio religiju (pravoslavlje), koju, po njegovom mišljenju, treba sačuvati i postaviti kao temelj patrijarhalnog morala i moralnog vaspitanja.

Pedagoški pogledi

Njegov vaspitni ideal je široko obrazovan čovek, moralno izgrađen, koji svoje interese povezuje sa interesima svoga naroda i celokupnog čovečanstva. To nije bilo moguće bez rada. Zato je potrebno razvijati ljubav prema radu koji jedini može da usreći čoveka. U mnoštvu pedagoških ideja koje je zastupao, središnje mesto zauzima ideja narodnosti, zatim ideja o jedinstvu i uzajamnoj uslovljenosti teorije i prakse u vaspitanju, kao i ideje koje se tiču organizacije i funkcije nastave.

Ideja narodnosti

Osnova je vaspitnog sistema Ušinskog, koja znači da vrednost ima samo ono vaspitanje koje vodi računa o osobenostima naroda, njegovim stvaralačkim sposobnostima i njegovoj kulturi. Zbog toga je nemoguće da se jedan vaspitni sistem prenosi od jednog naroda na drugi. Vaspitanje treba da razvija patriotska osećanja u čoveku, a to je osećanje od svih najvažnije.

Napisao je divne misli o maternjem jeziku koji je prvenstveni izraz narodnog stvaralaštva. Između ostalog je napisao: „Kad dete uči maternji jezik, ono ne uči samo određene glasove nego pije takođe duhovni život i snagu sa rodnog izvora majčine reči“.

Pogledi Ušinskog na didaktiku i učenje

Za njega je proces saznavanja (učenje) izuzetno složen i ozbiljan posao, koji podrazumeva ne samo usvajanje znanja, već i formiranje navika, ne samo pitanja motiva i podsticaja za učenje, već je njegova pažnja usmerena i na probleme metodike nastave maternjeg jezika, na razvoj dečijih sposobnosti i na ulogu vežbanja i ponavljanja. Ovo su dovoljni razlozi koji kvalifikuju Ušinskog kao najvećeg didaktičara u istoriji pedagogije, zajedno sa Komenskim, Pestalocijem i Distervegom.

U procesu usvajanja znanja neophodno je imati u vidu šta dete već zna, a onda mu treba pomoći da svoje znanje sredi i sistematizuje i da ga pravilno iskaže. Konkretizacija znanja može da se izvede samo ukoliko se primene važnja pravila za izvođenje vežbanja i ponavljanja. On preporučuje da se učenicima za vežbanje daje takvo gradivo koje je unekoliko izmenjeno, a ne sasvim takvo kakvo su učili. Ušinski je razlikovao dve vrste ponavljanja: pasivno koje se sastoji u tome da učenik ponovo prima ono što je već ranije primio i aktivno koje se sastoji u tome da učenici samostalno, bez utisaka iz spoljnjeg sveta, u sebi obnove tragove ranije primljenih predstava. Da bi usvojeni sadržaji bili trajni, treba češće ponavljati obrađene teme, sa dodavanjem novih sadržaja pri svakom ponavljanju, pa će tako usvojena znanja biti temeljitija.

Problem učenja

Ušinski je razlikovao dve vrste učenja: aktivno (na osnovu sopsstvenog iskustva) i pasivno (koje daje škola) i takođe je pravilno rešio njihov međusobni odnos. Učio je da se oba načina moraju međusobno dopunjavati, spajao je aktivnost dece sa vodećom ulogom učitelja u razredu.

Učenje je za Ušinskog ozbiljan rad i zato je zahtevao da ga učenici već od početka školovanja kao takav osete. Sa posebnom pažnjom je razmatrao pitanje motiva ili podsticaja za učenje. Karakteristično je za njega da je odbacivao da se uči samo ono što dete interesuje, čime je izbegao psihologizam. O tome kaže „...učenje koje se zasniva samo na interesovanju ne daje mogućnosti za jačanje volje i savlađivanje samoga sebe pošto nije sve što treba da učimo ujedno i zanimljivo, te zbog toga mnogo štošta treba da usvojimo snagom volje“. Time je postavio osećanje dužnosti kao važan motiv učenja.

Ušinski je ljubav prema učitelju kao motiv učenja visoko cenio, ali taj motiv ipak nije stavljao na pravo mesto. Najbolji motiv za učenje jeste ljubav prema radu. A ona treba da raste iz samog nastavnog procesa, koji zbog toga treba da bude u skladu sa mogućnostima deteta.

Metodika maternjeg jezika

Pošto je Ušinski smatrao nastavu maternjeg jezika centralnim predmetom u osnovnoj školi, bavio se pitanjima ove nastave. Mada je on veoma isticao značaj maternjeg jezika, bio je ipak veoma daleko od tradicionalnih sholastičkih postupaka pri učenju jezika. Jezik učenika treba razvijati ne po tradicionalnom sholastičkom šablonu, nego u organskoj vezi sa razvojem njihovog mišljenja. Osnovna ideja pri učenju maternjeg jezika je u tome da dete može izraziti jasno i samostalno samo onu misao koju je isto tako jasno i samostalno usvojilo. Ove misli su i danas izvanredno važne za nastavu maternjeg jezika.

Didaktički principi

Kao čovek sa nastavom praksom, Ušinski je mnogo razmišljao o poboljšanju nastave, o didaktičkim i metodskim problemima, a naročito o didaktičkim principima. Obradio je niz didaktičkih principa, i među njima na nov način i princip očiglednosti. On je pre svega osvetlio potrebu akustične očiglednosti, što je razumljivo zbog njegove velike brige da učenici dobro ovladaju maternjim jezikom. Zato je umetničko čitanje i pripovedanje smatrao osnovnim sredstvom očiglednosti. Pri tom nije zaboravljao činjenicu, koju je već Komenski isticao, da je potrebno percipirati predmet sa što više čula.

Pošto je u svojoj psihološkoj koncepciji tako visoko cenio težnju za aktivnošću, bilo je logički neminovno, da je tu aktivnost zahtevao i u nastavi i tako formulisao i princip aktivnosti. Učio je da se dečja svest razvija radom, da se dete u umnom pogledu najbolje razvija organizovanim radom.  Pri tom nije zapadao u jednostranost, nego je potpuno pravilno bio svestan toga da se dete duševno razvija samo radom na određenoj sadržini, čime je osudio teoriju formalnog obrazovanja. Učenik u nastavi stiče znanje, a ujedno razvija sposobnost posmatranja, pamćenja, mišljenja, govora. Ali u nastavi se ne radi samo o znanju i umnom razvoju, nego u nastavi treba detetu usaditi osećanje dužnosti i žeđ za ozbiljnim radom što jedino usrećuje čoveka.

Detaljno je razradio i princip vaspitne nastave. Tu su zalaganja i za jezičku nastavu, koju je obogatio štampanjem dva udžbenika: „Dečji svet“ i „Maternji jezik“.

Obrazovanje učitelja

Ušinski je dodeljivao učitelju vodeću ulogu u nastavi i zato je od njega takođe i mnogo očekivao. Pošto su u ono vreme srednjoškolski profesori u Rusiji bili samo stručno osposobljeni, a nimalo pedagoški, predlagao je da se ustanove pedagoški fakulteti. Osobitu pažnju je posvetio učiteljima osnovnih škola čije je obrazovanje bilo veoma oskudno. Izradio je „Nacrt za učiteljske škole“.

Učiteljske škole treba da budu internatski organizovane jer je tako lakše vaspitavati buduće učitelje. U učiteljskim školama treba, osim ruske gramatike i ruske književnosti, matematike, zemljopisa, istorije, prirodopisa i osnova medicine i zemljoradnje, proučavati još psihologiju, pedagogiju i metodiku. Učitelju je svakako potrebno i crtanje i pevanje.

Ušinski je naročito podvlačio potrebu praktičnog osposobljavanja učitelja. Učiteljske škole treba da održavaju vezu sa učenicima posle završene učiteljske škole i da  ih u materijalnom i pedagoškom pogledu pomažu. Učiteljska škola treba da postane pedagoški centar okruga.

Značaj

Ušinski je osnovao rusku pedagošku nauku pošto je teoretski obrađivao osnovna pedagoška pitanja i pri tom se koristio naročito pozitivnim elementima filozofije i psihologije. Širokim stvaralačkim zamahom i temeljitom evropskom kritičkom orijentacijom na području pedagogije, Ušinski je polagao temelje ruskoj školi koja treba da izrasta iz naroda i koja ne sme da se birokratski ukoči. U tu svrhu je on uz svoj praktički rad mnogo razmišljao i pisao o osnovnim pitanjima didaktike i metodike, naročito metodike elementarne nastave. Njegove misli o didaktici sačuvale su, sa malo izuzetaka, svoju vrednost još i danas, dok su njegova psihološka shvatanja umnogome zastarela. Njegovim neospornim zaslugama pridružuje se i njegova borba za poboljšanje obrazovanja učitelja. Zato ga s’ pravom smatraju osnivačem ruskog pedagoškog obrazovanja. Idejom nacionalnog vaspitanja budio je interes i volju za nacionalnom školom i nacionalnom pedagogijom i kod ostalih naroda.

Literatura

• Stojan Cenić, Jelena Petrović, Vaspitanje kroz istorijske epohe, Učiteljski fakultet Vranje "Eduka" Beograd 2005.
• Leon Žlebnik, Opšta istorija školstva i pedagoških ideja, Naučna knjiga Beograd 1970.
• Nikola Potkonjak, Petar Šimleša, Pedagoška enciklopedija, 1989.

Spoljašnje veze

• Ušinskiй Konstantin Dmitrievič
• Peoples.ru