Korisnik:Žana968
Poremećen sistem vrednosti i forisiranje ludila[1]
Umesto tradicionalnih vrednosti danas se insistira na nepostojanju granica, pri čemu mnogi zaboravljaju da je upravo prvi kriterijum psihijatrije u proceni da li je neko bolestan ili ne – da li kod njega postoje granice realnosti. A treba da nas uplaši što pored nas živi mnogo potencijalnih ubica
Dečji svet danas prepun je čudesa i čudovišta iz crtanih filmova u kojima je spakovan obrazac odnosa prema drugima. U većini je naglašen agresivni pristup – od muzike, pokreta, udarca, scena nasilja, ubijanja. To je prostor u kome se promovišu incest kao prirodan odnos između brata i sestre, ubistvo bez oklevanja ili individualna etičnost koja podrazumeva da je moralno ono što meni odgovara. Lik đavola takođe je osnov za mnoge likove iz crtaća. On deci postaje blizak a njegove radnje prihvatljive. Oponašajući ga, oni reaguju agresivno. Filmovi o Hariju Poteru prepuni su ezoterije, okultizma, nastranosti. Danas se dešava odnegovano nasilje koga nismo svesni. Da li je to vaspitno, moralno i normalno? Jedna sjajna ruska poslovica kaže da je dete kao sanduk, šta god u njega stavite, to ćete i naći – kaže u razgovoru za „Pečat“ dr Vlajko Panović, klinički psiholog.
Kako tumačite činjenicu da mediji, počev od slučaja pevačice Jelene Marjanović do najnovijeg ubistva u Zaječaru, napadno, na površini radara, drže isključivo temu zločina, neprezajući od iznošenja najbrutalnijih detalja?
Živimo u vremenu poremećenog sistema vrednosti, u vremenu kada je sve dozvoljeno i sve u skladu sa poslovicom: Čega se pametan stidi, time se lud ponosi. Postoji mehanizam kojim se razdrobilo sve u šta smo verovali, a to je put od relativizacije do negacije. Dakle, sistematskom relativizacijom ljudske dobrote i onoga što je čoveka činilo čovekom došli smo do negacije suštine života. Danas se pred našim očima odvija strašna scena: urušavanje dostojanstva življenja.
Nažalost, moram da kažem da mediji malo ili nimalo vode računa o čitaocu, a upadljivo više o tiražu i prihodima. Kada kažu da svoje sadržaje prilagođavaju publici koja ih prati, to zvuči paradoksalno poput onog – napojiće žrtvu vodom pre nego što je ubije. Da postoji ideja ili bar svest o brizi za kolektivnu mentalnu svest, mediji bi deo prostora ustupili principima lepote, istine, sklada, rada i reda.
Da li insistiranje na temi zločina znači i afirmaciju zločina?
Psihološki gledano, dosta dugo živimo u stanju straha, neizvesnosti, strepnje, rekoh izmenjenog sistema vrednosti. Civilizacija uslovljava život u strahu. Dominantan obrazac vaspitanja u našem prostoru zasnovan je na zastrašivanju i uslovljavanju. Štap i šargarepa nam se permanentno nameću kao model odnosa jačeg prema slabijem kako unutar porodice tako i šire u društvu. Postoji pravilo crne propagande koje glasi da ako hoćete da sludite određenu grupu, pojedinca ili narod, vi mu istovremeno ponudite obilje kontradiktornih informacija. Čovek u takvim okolnostima gubi reper i, otupljujući svoja čula i mogućnosti za adaptaciju, postaje umrtvljen. On otupljuje u emocijama i njemu kao da ništa više nije sveto. To je nametnuto spolja i godinama se na tome sistemski i sistematski radi. Ovaj prostor dugo bombarduju različitim i kontradiktornim informacijama. Uzmimo za primer uslovljavanje evropske zajednice i interpretaciju naših medija. Najpre pročitamo vest koja potiče iz dobro obaveštenog izvora da ćemo biti primljeni u EU, da bi kroz nekoliko dana novinar, pozivajući se takođe na dobro obavešteni, ovaj put drugi izvor, napisao da je naš status takav da ćemo biti primljeni, ali sa tri tačke. Na taj način se iscrpljuje mogućnost čoveka da odredi prioritete, čime on počinje da neguje svoju grublju stranu. Globalne promene uslovljavaju iscrpljivanje ljudskih resursa za adaptaciju, a čitav naš život je adaptiranje na nove ljude, nove ideje, nove mogućnosti, jer suštinu života čine promene nametnute spolja ili iznutra. Danas ćete videti mnogo ljudi koji nemaju radost u sebi. Okrenuti napolje, oni očekuju ili strah ili šargarepu. Oni se nalaze izvan sebe. Svoju svest su izbacili iz sebe, nemaju smirenja i strpljenja i nekada je dovoljan mali povod da ih potakne na agresivnost. A civilizacija od malih nogu neguje agresivnost. Suprotno tome Bog je stvorio čoveka sa osnovnim zadatkom da razvija ljubav.
Čini li vam se da na taj način srpski mediji, a sa njima i celo naše društvo, razbuktavaju male poremećaje kod ljudi koji možda imaju latentni problem, ali sa kojim se nose?
Naravno da takvi naslovi i angažovani pristup temi provociraju povređeno dostojanstvo koje može da odreaguje. Ali, s druge strane, podsticaji se nalaze i tamo gde nisu tako očigledno vidljivi. Postavljajući sebi pitanje zašto i kako se nekom tek tako nešto otkačilo u glavi, pa je naoko miran čovek počinio zločin, mi zanemarujemo mnogo aspekata. Jedan od njih je i prisustvo oružja u sredini u kojoj dete odrasta. Od malih nogu dete se igra pištoljem koji ima samo jednu funkciju i zahteva dva pokreta – uhvatiti ga rukom i povući oroz. Kod deteta se ta slika utiskuje i ostaje u njemu. Istovremeno taj akt pucanja, bez obzira na to da li je meta igračka, ptica na ekranu ili čovek, praćen je raspoloženjem i podignutim nivoom adrenalina. Kasnije u prisustvu pištolja u stanjima doživljene ili moguće ugroženosti, on poseže za oružjem.
Pogledajte decu na igralištu, posmatrajte ih dok igraju igrice ili dok gledaju film, oni su nervozni, nestrpljivi, ponekad veoma agresivni. U igricama oni uvek nekoga love, ruka im je uvek na obaraču. Mi dakle s jedne strane imamo globalno nametanje agresivnog obrasca u kome veliki prete malima, a mali stalno doživljavaju nepravdu, a s druge afirmaciju nasilja kroz filmove, igrice, medije. Dalje, u okviru porodice ili u okviru korektnog odnosa jednog čoveka prema drugom mi danas nemamo dostojanstveni pristup, jer kada želimo da definišemo naš odnos, mi se stidimo dobrote i lepote. Retko se u porodicama sreće pristup roditelja prema deci koji podrazumeva sklad, dostojanstvo i samopoštovanje. Umesto toga imamo pritisak i ucenu. Negujući to u sebi, ta deca jednog dana mogu da postanu nasilnici. Zar nije bolje u medijima promovisati lepotu života, lepotu odnosa sa drugima, dobrotu, jer tako na duže staze negujemo nenasilništvo?
Da li društvo u kome vlada teror navodnog džet-seta, i u kome na naslovnice dospevaju rijaliti zvezde, obnaženi, raskalašni i nastrani svet, šalje poruku potencijalnom ubici da takav čin znači obećanih pet minuta slave?
Forsiranje razvrata, perverzija i nakaznosti postalo je opšte mesto, načelo funkcionisanja društva u kome je žena, iako najčešće toga nesvesna, svedena na objekat. Danas gotovo da nema stida, srama, strepnje, čežnje. Načelo je sada i ovde. I dok mediji s jedne strane afirmišu nakaznost, razvrat, seksualnost i perverziju oličenu u antiherojima, s duge strane profesor univerziteta mora da se bori za ostvarivanje elementarnih prava, a mlada osoba sa visokim prosekom na fakultetu ne može da nađe posao ukoliko ne posegne za članskom kartom neke političke stranke. U svetu permanentnog ponižavanja čoveka u kome on teško da nešto može da ostvari, gubi se osećanje dostojanstva i utisak da živimo u prostoru u kome treba uživati. Naprotiv, čovek je stalno u stanju opreznosti kako ne bi bio prevaren. Kada ulazi u institucije, zdravstvene, sudske, on ne očekuje ništa dobro.
U takvom raskoraku čovek oseća nemir, i otklon prema institucijama i državi. On ne može da voli ni svoju državu. U njemu niko ne neguje ljudskost, pa i on sam prestaje da je ceni. Na duže staze to je veliki problem. Treba da nas uplaši što pored nas živi mnogo potencijalnih ubica.
Da li nas je koncept neoliberalizma uslovio da pristanemo na promociju antivrednosti?
Neoliberalni koncept je u stvari satanistički koncept koji neguje princip daj čoveku sve da on sam odabere. Istovremeno zlo mu se nudi prepakovano u novo ruho, i kao takvo deluje veoma primamljivo. Za ljude, većinu koji gube zdravu percepciju, ponuda koja uzbuđuje se ne odbija. Otuda kroz čula bombardujući ljudski um, civilizacija čoveka današnjice čini nemirnim, pohotnim i razvratnim. U središtu nove filozofije našao se individualizam, suprotno osnovnom zadatku čoveka da ljubi bližnjeg svog. Umesto tradicionalnih vrednosti danas se insistira na nepostojanju granica. Forsira se ludilo. Mnogi zaboravljaju da je upravo prvi kriterijum psihijatrije u proceni da li je neko bolestan ili ne – da li kod njega postoje granice realnosti. Dakle, ne postoji život bez granica.
Da li plaćamo danak za olako prihvatanje zapadnih modela života? Da li je i ovaj poslednji i zločini koji su prethodili zapravo evropski zločin?
To je civilizacijski zločin koji se neguje u kulturama Zapada. Neverovatna je činjenica da nam je Evropa dala silan novac kako bismo se bavili nenasiljem u Srbiji. Mnogi nisu prepoznali podvalu, jer nudeći nam novac oni su zapravo platili da mi sami opravdamo genocidnost koju su nam namenili. Ako se permanentno bavimo samo lošim, dete postaje loše pošto prihvata sliku o sebi koja mu je nametnuta. Umesto bavljenjem nenasiljem nama je neophodno da se bavimo dobrotom u čoveku. Vaspitavanje mora da ide u tom pravcu, da vaspitavamo obraz Božji, da u detetu probudimo najbolje. Kada bračni drugovi, posvađani, dođu kod mene na terapiju, prvo im dam papir da napišu deset pozitivnih osobina partnera. I neverovatno, reakcija je uvek ista. Ljute se sa obrazloženjem da nisu tu da bi se hvalili već da bi uočili negativnosti i radili na njima. Ovu malu digresiju sam napravio kako bih ukazao na pojavu da se čitava civilizacija danas bavi lošom, a ne dobrom stranom čoveka. Ako se 90 odsto sadržaja koji nudimo nekom odnosi na oblast nasilja, onda, kao u ruskoj poslovici, ono što stavimo u ljude, u njima ćemo i pronaći.
Jedan aspekt zločina je i pedofilija. Kako objasniti da se ona ovde zapatila tek sa tranzicijom, i da se do tada o njoj gotovo ništa nije znalo?
Sve je to iznedreno u Evropi kojoj težimo. U nekim, pre svega, nordijskim zemljama veoma su glasni zahtevi da se pedofilija i incest legalizuju. Tamo nije neuobičajena pojava ni javne kuće u kojoj se nudi seks sa životinjama.
Kroz zakone, medije, agresivno nametanje novog sistema vrednosti takve pojave polako postaju prihvatljive. Uzrok tome leži i u usamljenosti. Usamljenički način života i otuđenost koja se neguje, u kombinaciji sa svakodnevnim frustracijama i gubitkom dostojanstvenog odnosa čoveka prema čoveku i čoveka prema instituciji dovode do buđenja animalnog.
U kojoj meri bi promena društvene paradigme uticala na smanjen broj ovakvih slučajeva?
Danas nam preporučuju da ne krstimo decu već da religija bude njihov izbor koji će napraviti sa 18 godina. S druge strane, NVO u Beogradu deci od 12 godina dele kondome pod geslom siguran seks. Slučajnost? Sumnjam. Zatiranje tradicionalnih vrednosti sprovodi se na nivou zadatka. Naše društvo zahteva sistemske promene najpre u moralnoj sferi, sferi etičkih principa i odnosa. Ako čovek trpi nasilništvo od strane institucija i države, ili uskraćivanje onog što mu pripada, jednog dana isprovocirano hronično nezadovoljstvo može da eskalira u nasilje, najčešće prema nedužnima.
Šta smatrate za eventualni propust sredine i društva u slučaju poslednjeg zločina u Zaječaru? Da li malignitet društva počinje od prvog nečinjenja, prikrivanja ili nereagovanja na deformitete pojedinca?
Živimo usamljeničkim životom, svako u svojoj sobi sa svojim kompjuterima i internetom. Savremena porodica je otuđena, a samo društvo neguje individualnost. Ne poznajemo jedni druge. Postoji jedna formula hrišćanske ljubavi koja kaže da ljudi moraju da se poznaju kako bi se voleli, da bi se upoznali moraju da razgovaraju a da bi razgovarali moraju da dele zajedničko vreme. Mi danas ne znamo jedni druge, ne razgovaramo, ne gledamo se u oči, mi nemamo empatiju za druge. Mi komuniciramo, a to nije razgovor. Neverovatan je podatak da oko 40 odsto ispitanika ne zna boju očiju njihovog deteta ili partnera. Otuda ne treba da čudi kada se sredina iznenadi što je među njima živeo zločinac ili ubica. Čovek nekada ne stigne da izrazi ni svoju dobrotu, a kamoli ono za šta zna da će naići na osudu.