Korisnik:MilosHaran/pesak1

Dimitrije Ljotić

Dimitrije „Mita“ Ljotić (Smederevo, 12. avgust 1891 — Ajdovščina, 23. april 1945) je bio srpski i jugoslovenski političar, ministar pravde Kraljevine Jugoslavije, advokat i vođa pokreta ZBOR i saradnik nemačkih okupacionih vlasti za vreme okupacije Jugoslavije i Srbije u Drugom svetskom ratu.

Ljotić je 1931. bio ministar pravde u vladi Petra Živkovića. Na to mesto je podneo ostavku nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević odbio njegov predlog ustava o sprovođenju slobodnih i tajnih izbora, gde bi kandidate određivali predstavnici profesionalnih, staleških, kulturnih i humanitarnih organizacija. Ljotić je 1935. osnovao stranku Zbor. Predlagao je političku filozofiju koju je odlikovao nacionalizam, srpski seljački paternalizam i agrarizam, verska etika Srpske pravoslavne crkve, monarhizam i potpuna odanost dinastiji Karađorđević i integralno jugoslovenstvo. Kritikovao je i liberalnu demokratiju. Zalagao se za bezpartijski sistem, ne prihvatajući masone i komuniste. Zbor je u međuratnom periodu (sa svega oko 1% glasova na izborima).

Posle okupacije Jugoslavije 1941. Nemci su mu predlagali da osnuje svoju vladu, no on je to odbio i predložio generala Milana Nedića za mesto predsednika vlade. Bio je načelnik za moral u Srpskom dobrovoljačkom korpusu, stranačkoj vojsci Zbora čiji su pripadnici po njemu nazivani ljotićevci ili zboraši. Ljotić je poginuo 1945. u automobilskoj nesreći u Sloveniji dok je pokušavao da stvori antikomunistički savez koji bi se suprotstavio novoj Jugoslovenskoj armiji.

Biografija

Mladost

Dimitrije Ljotić je rođen 12. avgusta 1891. godine, od oca Vladimira Ljotića, koji je bio narodni poslanik u srpskom parlamentu, predsednik opštine Smederevo i generalni konzul Srbije u Solunu, i majke Ljubice, koja je bila od roda kneza Stanoja iz Zeoka. Njegovi preci doselili su se u Srbiju iz sela Blaca (današnja grčka pokrajina Makedonija) u prvoj polovini 19. veka. Najstariji poznati Dimitrijev predak zvao se Đorđe, po milošti Ljota, a po čemu je porodica Ljotić dobila prezime.

Na formiranje ličnosti Dimitrija Ljotića, najviše su uticali otac, hrišćanstvo i vojska. Kao dečak, znao je Liturgiju napamet i želeo je da postane sveštenik, a kasnije i astronom. Smatrao je da u ta dva poziva nema ničega protivrečnog i želeo je da ih objedini.

Dimitirje Ljotić je osnovnu školu završio u Smederevu, gde se upisao i u gimnaziju. Kada se porodica preselila u Solun, nastavlja školovanje i s nepunih 16 godina uspešno polaže maturu u Srpskoj Solunskoj gimnaziji po odoberenju Ministarstva inostranih poslova. Posle puberteta Ljotićev religiozni stav se znatno ohladio. Tome je doprineo i kosmopolitski način života u Solunu. Po povratku u Srbiju Ljotić je upisao Pravni fakultet u Beogradu.

Vojska i rat

U Prvom balkanskom ratu 1912. Ljotić, nije ni pozvan u vojsku. Umesto toga, on je sa dopisnikom „Dejli telegrafa“ (The Daily Telegraph), Benetom Barlijem otišao u Bugarsku. Kasnije, tokom rata, prijavio se u dobrovoljce bolničare, jer ga je bilo sramota da ništa ne radi. Služba mu je bila u sanatorijumu Vračar. Ubrzo je došao i Drugi balkanski rat 1913. Ljotić je smatrao da ne treba, pod maskom tolstojevizma, da beži od opasnosti, prijavio se za bolničara u kolerična odeljenja i dobio razmeštaj u Ristovac, na staroj srpsko-turskoj granici. U Kumanovu je ostao sve do zaključenja mira i mobilizacije.

Ljotić je služio vojsci od 1. septemra 1914. godine do 17. jula 1920. godine. Bio je jedan od hiljadu i trista kaplara. Ljotić je već 10. novembra 1914. godine na položaju kod Ljiga. Bio je desetar, ađutant bataljona, vodnik mitraljeskog odeljenja, vodnik pešačkog voda i vršilac dužnosti komandira čete. Ranjen je Ovčem Polju septembra 1918. godine. Nakon preležane rane i španske groznice, nalazio se krajem rata u Bakru, gde je obavljao dužnost komandira železničke stanice i obaveštajnog oficira IV armijske oblasti za spoljnu službu. Odlikovan je Belim orlom IV stepena sa mačevima, Zlatnom medaljom za hrabrost i francuskim Zlatnim krstom.

Vrhovna komanda je naredila Ljotiću da se povuče sa fronta, ali je to odbio, iako je to bila čak i želja prestolonaslednika Aleksandra. Nikola Pašić je ponudio Ljotiću da ga postavi za sekretara ministarstva Spoljnih poslova, ali je i to odbio, ne želeći da napusti front.

Posle rata, na insistiranje kralja Petra, odlazi na studije u Pariz. Nije uspeo da položi prijemni za agronomski fakultet, pa je sve vreme provedeno tamo posvetio muzejima, bibliotekama i crkvama. Na Ljotića, koji ni ranije nije bio sklon ideji demokratije, boravak u Parizu uticao je, kako on kaže, da se „izleči, ako bi bio sklon kakvoj slabosti prema, tzv. Velikoj francuskoj revoluciji“. Od tada je počeo da veruje kako najveće istorijske nesreće i tragedije dolaze od loših vlada i lažnih pojmova, koji rašireni u masama, deluju kao istine. Dok je bio u Francuskoj, Ljotić je posećivao sastanke monarhističkih stranaka, čitao njihovu literaturu i učvršćivao svoje monarhističke poglede.

Juna 1914. došao je na odmor u Srbiju. Tu ga zatiče Prvi svetski rat. Ovoga puta nije bilo problema sa polaganjem zakletve i uzimanjem puške. U vojsci je ostao do demobilizacije 17. juna 1920. Za vreme rata je unapređen u poručnika i komandira čete. Po isteku rata, postavljen je na železničku stanicu Bakar kao komandir, gde je bio sve do demobilizacije. Tu je 1919. ugušio štrajk železničara koji su organizovali komunisti da spreče dostavu municije protiv Mađarske sovjetske republike Bele Kuna. Ljotić je smatrao da su mu iskustva stečena u ratu najvrednija, vrednija od onih stečenih Parizu.

Tokom službe u Bakru, upoznao je svoju buduću ženu Ivku Mavrinac, sa kojom se oženio 30. juna 1920. u Smederevu gde su se i nastanili. Sa njom je imao troje dece: Vladu, Nikolu i Ljubicu. Ljotić je, kaže, želeo da se zamonaši posle vojne službe, ali mu je ženidba promenila planove. Posle ženidbe je položio advokatski ispit u Beogradu. Pored advokature, bavio se organizovanjem zemljoradničkih zadruga.

Političko opredeljenje

Kada se vratio u Srbiju, bio je pod uticajem Lava Tolstoja, ponovo je vratio religiozni stav, ali u nešto izmenjenom obliku. Postao je vegetarijanac i apstinent. Prihvativši Tolstojevu ideju o religiji „ne protivljenja zlu“, odlučio je, da će, kada dođe vreme za vojsku, odbiti da primi pušku i položi zakletvu. Ljotić je postao, u ideološkom smislu, tolstojevski anarhista. Bio je protiv države, koju je smatrao „tvorcem sviju zala“. Na Ljotićevu političku misao uticao je i hrišćanski život Bleza Paskala, francuskog matematičara, filozofa i fizičara.

U svojim novinama „Otadžbina” je često naglašavao da nije ni uz fašizam, ni nacizam, i da ga samo njegovi neprijatelji nazivaju fašistima. Fašizam je kritikovao, jer je po njemu centar fašizma bila država. Nacizam je takođe kritikovao, smatrajući da je na prvom mestu u nacizmu rasa. Upravo zbog ovoga je kritikovao Hitlera. Ljotić je smatrao da svaka rasa na ovom svetu ima određenu božiju misiju, i da samo Bog ima pravo da kazni ljude.

Prodor kapitalizma u selo je Ljotić video kao veliku opasnost za društvo, jer je on pre svega bio agrarista. Ljotić se zalagao za staleški parlament. O njihovoj ulozi i prirodi je objašnjeno u VI načelu Zbora:

Narod će učestvovati u zakonodavstvu i vršiti nadzor nad državnom upravom putem predstavništva koje mora biti izraz staleškog uređenja i političkog shvatanja

Na ovo Ljotić u svojim novinama dodaje A mi tražimo prvo, da se u ovom pogledu opšta narodna državna politika ne zamišlja i ne izgrađuje bez aktivnog učešća predstavnika narodnog staleškog uređenja.

Ljotić je bio protiv liberalne demokratije i parlamentarizma. Na predavanju u Beogradu 1936. godine je obrazložio:

A šta znači ta politika? To je politika ’naših’ pristalica koji idu za nama. Atakva politika, koja se vodi sa takvim sitnim i malim motivima, mora da budemala i sitna.Neka stranku vode i najčestitiji ljudi, kada se ona uspne na državnu upravu i kada ima svoju vlast, tada ne dođu do izražaja najbolji ljudi, nego dolaze oni sa čijim se radom oni najbolji ne mogu nikada složiti. To je neminovno, od toga nema izuzetka...Eto, gospodo, zašto sam protiv liberalne demokratije i parlamentarizma.Prosto zato jer je u njima klica nereda i neodgovornosti...Gospodo moja, u liberalnoj demokratiji imamo sistem uzajamnogpodmićivanja. Ja se ne bojim da to kažem otvoreno. Tu se lako postaje ministar,a da bi se održao u svome klubu, on mora činiti poslanicima u svom resoru svešto oni od njega traže. To je jedina moneta pomoću koje može ministar ostatidugo na svojoj stolici...Nije poslaničko da vršljaju po ministarstvima, poslaničko je nešto drugo:da sede u skupštini i paze da se vlada drži zakona i da kroji pravdu po zakonu...Poslanici imaju dužnost da paze na rad vlade i vrše nadzor i kontrolu nadvladom, a oni tu nisu došli za te stvari nego su došli da učine nešto za svojebirače, ili za sebe lično. Ili baš uzmimo onaj bolji slučaj: za svoje birače...

Međuratna politička karijera

Narodna radikalna stranka

Živojin Tajsić, prijatelj Ljotićevog oca, jedan od prvaka u Radikalnoj stranci i lični prijatelj Nikole Pašića, nagovorio je Ljotića da se učlani u Radikalnu stranku. Ljotić se učlanio, iako je bio protiv ideala te stranke. Ubrzo je postao predsednik njene omladinske organizacije. Ljotić se za šest godina u Radikalnoj stranci nije navikao na partijski život. Međutim, 1926. je postao stranački disident, govoreći ,,niti sam ja bio u stanju ispraviti partijski život, niti je ona uspela mene napraviti partizanom,,. Kandidovao se za javnu službu na parlamentarnim izborima 1927. i dobio 5.614 glasova, tj. petinu glasova u smederevskom okrugu, ali nije bilo dovoljno da dobije mesto u skupštini, koje je osvojio demokrata Kosta Timotijević.

Kraljev udar 6. januara 1929. kojim je raspuštena skupština i sve stranke, omogućio je Ljotiću da napusti stranačku političku aktivnost bez nekog formalnog akta. Posle udara, kralj ga je postavio za ministra pravde u vladi Petra Živkovića kao pristalicu dinastije i Šestojanuarske diktature. Kao ministar pravde, Ljotić je 28. juna 1931. podneo kralju novi nacrt Ustava. Predlog ustava predviđao je da narod bira svoje zastupnike opštim tajnim glasanjem, dok bi kandidature određivali predstavnici profesionalnih, staleških, kulturnih i humanitarnih organizacija. Kralj je odbacio ovaj predlog ustava, pa je Ljotić podneo ostavku. Tokom oproštajne audijencije 2. septembra 1931. kralj se složio sa Ljotićevom idejom da otpočne rad na širenju svojih stavova, čije osnove kralj inače nije usvojio, i zamolio ga da ga izveštava o rezultatu tog rada.

Zbor

Nakon napuštanja ministarske funkcije Ljotić se posvetio okupljanju istomišljenika. Ljotić je 1934. stupio u kontakt sa tri pokreta i izdavačima njihovih novina: Otadžbinom (koja je izlazila u Beogradu), mesečnikom Zbor (koji je izlazio u Hercegovini) i nedeljnikom Buđenje (iz Petrovgrada). Ljotić je sarađivao sa sva tri izdanja i postao je najuticajniji sa pokretom Otadžbina. Kasnije je osnovao Jugoslovenski narodni pokret, koji je takođe bio poznat i kao ZBOR od skraćenice „Zadružna borbena organizacija rada“. Zbor je nastao spajanjem tri pokreta: Jugoslovenske akcije iz Zagreba, Bojovnika iz Ljubljane i Buđenja iz Petrovgrada. Zvanično je osnovan 6. januara 1935. na šestu godišnjicu uvođenja Šestojanuarske diktature. Za predsednika pokreta izabran je Dimitrije Ljotić. Prvi potpredsednik bio je Juraj Korenić, lekar iz Zagreba. Drugi potpredsednik Frank Kondore, advokat iz Ljubljane, a generalni sekretar Velibor Jonić, profesor iz Beograda.

Zbor je proglašen ilegalnim odmah po osnivanju, pošto su bukvalno sve političke stranke u Jugoslaviji bile zabranjene po objavi kralja Aleksandra o uvođenju diktature 1929. Jonić i advokat Milan Aćimović su 2. septembra 1935. dali peticiju ministarstvu unutrašnjih poslova da legalizije Zbor. Ministarstvo je ustuknulu i 8. septembra priznalo Zbor za zvaničnu političku stranku. Nemački zvaničnici su ubrzo primetili ovaj pokret, preko nemačkog ambasadora u Jugoslaviji Viktora fon Herena, pružali mu finansijsku pomoć i u njega infiltrirali nemačke agente. Ljotićevi sledbenici bili su većinom konzervativni intelektualci, pristalice nedemokratskog režima, ratoborni učenici i studenti i, naročito izvan granica Srbije, mladi ljudi integralne jugoslovenske orijentacije. Najveći deo podrške koje je Zbor dobijao u Srbiji dolazio je od gradske srednje klase, kao i od desničarskih studenata i pripadnika vojske. Najveći deo članova Zbora su bili Srbi, dok su Hrvati i Slovenci pristupali u malim brojevima. Broj članova je često varirao, uglavnom zbog neslaganja sa Ljotićevim autoritarijanizmom i nedostakom popularnosti i političke moći u Srbiji. Ljotić je bio nepopularna ličnost u Srbiji zbog svojih pronemačkih simpatija i verskog fanatizma, zbog kojeg je prozvan „Mita Bogomoljac“. Ljotić je kao antikomunista i verski fanatik nastojao da stekne podršku među sveštenicima SPC. Bio je potpredsednik Braničevskog eparhijskog saveta i Patrijaršijskog saveta SPC. Usposavio je veze sa vladikom Nikolajem Velimirovićem, pod čijim uticajem je u Zbor stupio njegov bogomoljački pokret. Ograničena podrška koju je dobijao Zbor dolazila je do činjenice da ekstremne desničarska osećanja nisu bila jaka među srpskim stanovništvom. Razlog za to je što je desničarska politika bila povezivana sa nacističkom Nemačkom. Kako je srpski narod bio izuzetno antinemački raspoložen, najveći broj Srba je odbacivao fašističke i nacističke ideje. Zbor nikada nije imao više od 10.000 aktivnih članova u bilo kom trenutku, a najviše podrške dobijao je u Smederevu i od Folkdsojčera u Vojvodini koji su bili izloženi nacističkoj propagandi još od 1933.

Tokom mandata Milana Stojadinovića, mnogi članovi Zbora su napustili stranku i pridružili se Stojadinovićevoj Jugoslovenskoj radikalnoj zajednici (JRZ). Uprkost tome, pokret je i dalje zagovarao odbacivanje individualizma i parlamentarne demokratije. Ljotić je tražio da se Jugoslavija ujedini oko jednog vladara i da se vrati svojim verskkim i kulturnim tradicijama, da prigrli hrišćanska učenja, tradicionalne vrednosti i korporativizam. Zagovarao je centralistički organizovanu državu, tvrdeći da je ujedinjenje Južnih Slovena bila istorijska i politička neminovsnost i da Srbi, Hrvati i Slovenci dele „krvnu vezu i osećanje zajedničke sudbine“. U isto vreme, Jugoslavijom koju ju Ljotić zamišljao bi dominirala Srbija. Zbor je otvoreno promovisao antisemitizam, kao jedina stranka u Jugoslaviji koja je to otvoreno radila, kao i ksenofobiju.

Ljotićeva filozofija izgrađena je na njegovom snažnom, u pojedinim periodima života gotovo fanatičnom religioznom osećanju i patrijarhalnom vaspitanju. Prošla je svoj evolucioni put pod uticajem Tolstoja, Šarla Morasa i pre svega Paskala. Ljotićeva filozofija ima dosta dodirnih tačaka sa konzervativizmom. Edmund Berk (1729—1797), koji je najznačajni predstavnik ovog pravca bio je veliki kritičar Francuske revolucije. Ljotićeva filozofija se bazira na organskoj misli, kojoj je opozitna idnividualistička misao.

Ljotić je smatrao je da je drama „savremenog čovečanstva“ u suštini drama izgubljenog puta, i da je zasnovana na ustoličenju individualističke misli i njenih derivata: demokratije, kapitalizma, marksizma i ateizma. Francusku revoluciju video je kao najveću pobedu individualističke misli, a kao najopasniji oblik individualističke misli video je marksizam.

Individualističko stanovište poriče neke bitne osobine zajednica, tj. braka, porodice (čija je osnova brak) i nacije (čija je osnova porodica). Ljotić je sa druge strane verovao da je dobra i prosperitetna zajednica osnova za napredak jedinke, dok je osnova za napredak zajednice moral. Poznata je njegova ideja o trista moralno besprekornih ljudi koji bi upravljali državom. S toga mu je jedan od prioriteta u političkom delovanju bio okupljanje Ljudi. Najstrože kriterijume je imao pred kraj života, kada je u nekim pismima tvrdio, da zvog nedovoljne duhovne veličine mnoge treba isključiti iz Zbora.

Iako je tako stalno nazivan, Ljotić sebe nije smatrao fašistom, jer je smatrao da je fašizam karakterističan za italijansko društvo, isto kao i nacional-socijalizam za nemačko. Ipak, ljotićevska štampa je konstanto branila fašističke režime od napada u dnevnoj štampi. Uz to, njegova osnovna ideja je bila ideja jugoslovenstva. Smatrao je da nema prave Jugoslavije bez Bugarske, ni prosperiteta južnoslovenskim narodima bez zajedničke države.

Značajan je i Ljotićev stav prema Jevrejima, iako ništa od tog stava nije ušlo u zvanični program Zbora. Ljotić je u suštini bio judeofobičan i anticionista. Verovao je u autentičnost „Protokola sionskih mudraca“ i postojanje jevrejskog plana za vladanje svetom. Iako je u Zboru bilo članova sa izraženo antisemitskim stavom, npr. generalni sekretar Milorad Mojić koji je preveo Protokol sionskih mudraca, i zbog toga bio osuđen, napisao je u brošuri štampanoj u okupiranom Beogradu 1941. da se „jevrejstvo mora brzo i energično likvidirati, jer u protivnom slučaju neminovna je propast hrišćanske civilizacije i hrišćanskog sveta“, Ljotićev stav se značajno razlikovao od njihovih. Govorio je da ne treba da se razbijaju jevrejske glave, nego jevrejski planovi. Na Ljotićev stav prema Jevrejima ima i intelektualnih uticaja, pre svega Morasa. Uticajni su bili i ekonomski motivi. Tu se misli na iskustva iz doba Ljotićevog rada na organizovanju zadruga, a u vezi sa monopolima u nekim poljoprivrednim delatnostima, koje su dobrim delom držali Jevreji.

Učešće na izborima

Parlamentarni izbori 11. decembra 1938.

koalicija/stranka	glasova	%	poslanika	%
Jugoslovenska radikalna zajednica – Milan Stojadinović Narodna radikalna stranka Slovenačka narodna stranka Jugoslovenska muslimanska organizacija Jugoslovenska narodna stranka	1.643.783	54,1	306	82,0
Ujedinjena opozicija – Vlatko Maček Zemljoradnička stranka Hrvatska seljačka stranka Demokratska stranka Samostalna demokratska stranka Crnogorska federalistička stranka	1.364.527	44,9	67	18,0
Jugoslovenski narodni pokret – Dimitrije Ljotić	30.734	1,0	0	0
ukupno	3.039.041	100,0	373	100,0

Uprkos svom protivljenju parlamentaroj demokratiji, Zbor je učestvovao na parlamentarnim izborima 1935. Zbor je ponudio 8.100 kandidata širom Jugoslavije. Jugoslovenska vlada je 5. maja objavila prve rezultate izbora, koji su pokazali da je 72,6 % mogućih glasača dalo ukupno 2.778.172 glasova. Stranka Bogoljuba Jevtića je dobila 1.738.390 (62,6%) glasova i 320 poslaničkih mesta u skupštini, a opozicioni blok predvođen Vlatka Mačeka je dobio 983.248 (35,4%) glasova i 48 mesta. Zbor je završio poslednji na izborima, sa 23.814 (0,8%) glasova, i nije dobio nijedno mesto u skupštini. Od svih glasova koje je dobio, 13.635 glasova je došlo iz Dunavske banovine, u kom se nalazi rodni Ljotićev smederevski srez. Prvobitni rezultati izbora koje su objavile vlasti je izazvao nezadovoljstvo u javnosti, što je primorala vladu da 22. maja objavio rezultate ponovnog brojanja. Ponovno brojanje je pokazalo da 100.000 dodatnih glasova nije bilo zabeleženo 5. maja i da je Jevtićeva stranka dobila 1.746.982 (60,6%) glasova i 303 mesta, da je opozicioni blok dobio 1.076.345 (37,4%) i 67 mesta, a da je Zbor dobio 24.008 (0,8%) glasova i opet ostao bez mesta u skupštini.

Posle izbora Ljotića su zavrbovali nacisti, bez znanja mnogih članova Zbora. Saradnici Alfreda Rozenberga su se obavezali da će finansirati Zbor ako u Jugoslaviji bude vodio pronacističku politiku. Nezavisno od ovog pokušaja, i Erih Koh je pokušao da se približi Ljotiću da bi zajedno osnovali preuzeće u koje bi ušle seljačke zadruge na čijim čelima je bio Ljotić koje bi trgovalo sa Nemačkom. Zarada tog preduzeća bi išla za finansiranje Zbora. Između nacističkih vođa je izbio oko spor, a to je iskoristio Herman Gering da ostvari sopstveni uticaj u Jugoslaviji. Svom posredniku u Beogradu Francu Nojhauzenu dao je dokaze o vezama Ljotića sa nacistima.

Ljotić je 1937. počeo napadati Stojadinovića kroz zboraške časopise - otišavši toliko daleko da ga je optužio za saučesništvo u ubistu kralja Aleksandra tri godine ranije. Stojadinović je na to odgovorio otkrivši da Ljotića finansiraju Nemci da širi nacističku propagandu i zagovara nemačke privredne interese u Srbiji. Dokazni materijal koji je povezivao Ljotića sa Nemcima je jugoslovenskim vlastima dao komandant Luftvafea Herman Gering, Stojadinovićev simpatizer. Stojadinović je iskoristio ovo otkriće u svoju korist na parlamentarnim izborima 1938. predstavivši svoje protivnike, uključujući i Ljotića, kao „nelojalne agitatore“. Ljotić je odgovorio napadajući Stojadinovića kroz izdanja Otadžbine, od kojih su mnoga kasnije bila zabranjena. Stojadinovićeva vlada je zabranila sve zboraške skupove i novine, konfiskovala propagandni materijal i hapsila vođe Zbora. Ljotić je uhapšen u septembru 1938. (odn. 26. oktobra 1938.) nakon što je jugoslovenska žandarmerija otvorila vatru na skup pristalica Zbora, ubivši najmanje jednu osobu. Stojadinović je 10. oktobra raspustio Narodnu skupštinu, raspisao nove izbore i uredio dalja hapšenja članova Zbora. Ljotić je javno odgovorio da se pristalice Zbora hapse da bi im se sprečilo učešće na predstojećim izborima. Na parlamentarnim izborima su ponuđena tri kandidata za premijera: Stojadinović, Maček i Ljotić. Tokom samog glasanja, članovi opozicionih partija, među njima i zbora, su bili hapšeni i ispitivani, a izborni dnevnici se tvrdilo da su falsifikovani u Stojadinovićevu korist. Zbor je završio poslednji na izborima, dobivši 30.734 (1,01%) glasova i opet ostavši bez ijednog mesta u skupštini. 17.573 glasova za Zbor je dato u Dunavskoj banovini, dok se broj glasova u dalmatinskoj Primorskoj banovini se povećao sa 974 u 1935. na 2.427 u decembru 1938.

Drugi svetski rat

Aktivnosti u neutralnoj Jugoslaviji

U avgustu 1939. Ljotićev rođak, general Milan Nedić, je postavljen za ministra odbrane Jugoslavije. Krajem te godine, skoro svi zboraški časopisi, uključujući Otadžbinu, Buđenje, Zbor, Naš put i Vihor su bili zabranjeni. Ljotić je iskoristio veze koje je imao sa Nedićem da se zabranjeni zboraški žurnal Bilten distribuira pripadnicima Jugoslovenske vojske. Žurnal je štampan ilegalno u vojnoj štampariji i deljen širom zemlje preko vojnih kurira. Ljotić je bio glavni urednik žurnala. Od marta 1939. pa do oktobra 1940. štampano je 58 brojeva Biltena, u kojima ja Ljotić zagovarao proosovinsku spoljnu politiku Jugoslavije i kritikovao politiku vlade.

Sa izbijanjem Drugog svetskog rata, Ljotić je podržavao neutralnu jugoslovensku politiku u sukobu, dok je istovremeno promovisao stav da bi jugoslovenska diplomatija trebalo da se osloni na odnose sa Berlinom. Oštro se protivio sporazumu Cvetković-Maček i stalno je pisao pisma knezu Pavlu urgirajući da ga poništi. U ovim pismima je zagovarao trenutnu reorganizaciju vlade prema ideologiji Zbora, ukidanju hrvatske autonomije, podele Jugoslovenske vojske na kontingenete sastavljene od Srba i nešto hrvatskih i slovenačkih dobrovoljaca, koji bi bili naoružani, i kontitenete sačinjene od većine Hrvata i Slovenaca, koji bi služili u radnim bataljonima i bili nenaoružani. Do ovog trenutka, u Zbor su se infiltrirali nemački Gestapo, Abver (nemačka vojna obaveštajna služba) i SS. Jugoslovenska vojska je 1940. smenom generala Nedića očišćena od pronemačkih elemenata i Ljotić je izgubio većinu svog uticaja nad oružanim snagama.

Ljotićevi sledbenici su nasiljem odgovorili na sporazum Cvetković-Maček, usput se sukobljavajući sa SKOJ-em, omladinskom organizacijom Komunističke partije Jugoslavije. Ovi incidenti su doveli do 5.000 novih članova Zbora i osnivanja studentskog ogranka Zbora po imenu Beli orlovi. U julu 1940. Ljotić se žestoko protivio jugoslovenskom diplomatskom priznavanju Sovjetskog Saveza, što je urađeno kako bi se Jugoslavija ojačala iznutra u slučaju rata.

Članovi Belih orlova su se 23. oktobra 1940. okupili ispred Beogradskog univerziteta. Petar Micić, rektor Beogradskog univerziteta, je bio simpatizer Zbora. Beogradska policija, koja je navodno unapred znala za nerede, se povukla iz kraja pre nego što je izbilo nasilje. Članovi Belih orlova su pretili studentima i osoblju univerziteta pištoljima i noževima, izboli nekoliko osoba, uzvikivali pozdrave Adolfu Hitleru i Benitu Musoloniju i uzvikivali „dole sa Jevrejima!“. Članovi Slovenskog juga, srpskog nacionalističkog pokreta, su takođe učestvovali u neredima, koje je organizovao Ljotić nadajući se da će oni izazvati vandredno stanje i tako doneti centralizovaniju kontrolu nad univerzitetom. Jugoslovenska vlada je ubrzo zabranila Zbor, uhapsivši nekoliko stotina njegovih članova i primoravši Ljotića da se skriva. Srpska javnost na nerede je reagovala sa zgražavanjem. Jedan od nekolicine osoba koja je govorila u Ljotićevu korist u ovom periodu bio je vladika SPC Nikolaj Velimirović, koji je hvalio njegovu „veru u boga“ i „dobar karakter“. Iako je vladina istraga zaključila da je Zbog odgovoran za veleizdaju zbog primanja nemačkih sredstava, vlasti su pazile da ne uhapse Ljotića da ne bi provocirali Nemce. Ljotić je stavljen pod vladin nadzor, ali su vlasti uskoro izgubile iz vida. Ljotić se sakrio kod svojih prijatelja u Beogradu i ostao je u kontaktu sa Nedićem i Velimirovićem. Nedić je 6. novembra smenjen sa mesta ministra odbrane. Uprkos njegovoj smeni, još nekoliko brojeva Biltena je štampano. Oni su podržavali proosovinsku politiku jugoslovenske vlade, kritikovali vladinu toleranciju prema Jevrejima i masonima i napadale probritanske članove vlade zbog njihovog protivljenja pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Ljotić se skrivao sve do aprila 1941.

Okupacija Jugoslavije

Nakon napada na Jugoslaviju Ljotić se u skladu sa svojim ratnim rasporedom javlja na dužnost u bijeljinsku kasarnu. Istovremeno naredio je i ostalim članovima Zbora da postupe isto. Vermaht je zarobio nekoliko desetina oficira Jugoslovenske vojske bliskih Zboru, ali ih je brzo pustio. Nakon kapitulacije Jugoslavije Ljotić se vratio u Smederevo. Nemci su poslali poruku u kojom su bu garantovali slobodu kretanja u okupiranoj Srbiji. Odazvao se pozivu nacističkih okupacionih vlasti koje su pokrenule inicijativu za stvaranje civilnih vlasti (tzv. Komesarska uprava) u okupiranoj Srbiji. Aktivno je učestvovao u pregovorima sa nemačkim vlastima i postizanju sporazuma sa istima. Nemci su postepeno shvatili da Ljotić nije pogodan kandidat, jer nije imao ugleda u narodu. I sam Ljotić je iz istog razlog odbio da uđe u vladu (za njega je bilo predviđeno mesto komesara privrede), ali su zato uz njegovo odobrenje ušla dva člana Zbora, Milosav Vasiljević i Stevan Ivonić.

Međutim, 5. juna 1941, nakon što je eksplodiralo skladište municije u Smederevskoj tvrđavi, postavljen je za vanrednog poverioca za obnovu Smedereva. Posle nemačkog napada na Sovjetski Savez, Nemci su u julu i avgustu, dozvolili Ljotiću da održi tri govora preko radio Beograda. Nakon pada Komesarske uprave koja je bila nesposobna da uguši ustanak koji je podigla KPJ, Nemci su ga konstulovali su pre imenovanja Milana Nedića za predsednika Vlade narodnog spasa, a kojeg je na to mesto predložio upravo Dimitrije Ljotić. Posle poraza 1941. i raspada Jugoslavije, Ljotićeva duhovnost i misticizam su sve izraženiji. Želeo da da Zboru novu ideološku suštinu, zasnovanu na pravoslavnim načelima. U tom duhu su njegova tadašnja obraćanja na radiju i pisma. U jednom od svojih govora iz jula, Ljotić je govorio da je krajnji cilj Sovjetskog Saveza bio „uništenje narodnog i hrišćanskog reda, posle čega bi sledila vladavina Jevreja nad svim narodima“.

Ljotić je čuo za pukovnika Dragoljuba Mihailovića preko potporučnika Vladimira Lenca, koji je pratio Mihailovića od Dervente do Ravne gore. Ljotić je preko kurira slao pare Mihailoviću, ali je saradnja prekinuta u julu 1941. nakon što Ljotić čuo da Mihailović održava kontakte sa partizanima.

SDK, politička i propagandna aktivnost

Poster sa Antimasonske izložbe koji prikazuje četničkog vođu Dragoljuba Mihailovića kao saučesnika u navodnoj jevrejsko-komunističkoj zaveri. Do novembra 1941. Ljotić je počeo otvoreno da napada Mihailovića da je odgovoran za smrt mnogih Srba.

Nemci su verovali Ljotiću više nego ijednom Srbinu u okupiranoj Jugoslaviji. Mihailo Olćan je predložio formiranje Srpske dobrovoljačke komande tj. jedinica koje bi se borile protiv partizana. Pošto su im bile potrebne pouzdane lokalne kolaboracionističke snage, Nemci su septembra 1941. dali dozvolu za osnivanje ovih odreda. Te jedinice naoružane su od strane nemačke vlasti. Komanda je objavljivala javne apele koji su pozivali dobrovoljce „u borbu protiv komunističke opasnosti“ i do kraja je narasla na snagu od oko 3.500 naoružanih ljudi. Iako ovi apeli nisu pominjli pukovnika Dragoljuba Mihailovića i njegove četnike, Ljotić je do novembra 1941. počeo da javno napada Mihailovića. U jednom novinskom članku, Ljotić je optužio Mihailovića da je odgovoran za smrt mnogih Srba i izazivanje velikog razaranja kao posledicu njegove „naivne“ saradnje sa komunistima. U oktobru 1941. odredi SDK su delimično učestvovali u Kragujevačkom masakru pomagavši Nemcima tokom privođenja. Dana 22. novembra 1941. dobrovoljci, žandarmerija i četnici Koste Pećanca stavljeni su pod jedinstveno zapovedništvo pod zajedničkim imenom Šumadijski korpus. Taj korpus potpadao je pod zapovedništvo 113. nemačke divizije i kao takav učestvovao je u borbama protiv partizana. Dimitrije Ljotić nikada svojom ideologijom nije uspeo da pridobije značajniji deo srpskog naroda. Naprotiv, svrstavanjem uz okupatora i učešću u Kragujevačkom masakru, njegove jedinice su u srpskom narodu uglavnom postale omražene, a izraziti antikomunistički karakter je bio njihova glavna karakteristika. Dejstvo njegovih jedinica nije bilo značajno za tok rata na ovim prostorima. Bile su malobrojne, formirane po dopuštenju okupatora, i organizovane pod komandom Koste Mušickog. Brojnost je varirala od 3.000 do 9.886 što je bio maksimum postignut pred kraj rata u okupiranoj Srbiji uz prisilnu mobilizaciju. Najviše su bile stacionirane u Šumadiji i većim mestima u Srbiji, ali su i manje jedinice Srpskog dobrovoljačkog korpusa pomagale borbu četnika izvan Srbije. Imali su nekoliko značajnijih borbi, i borbena snaga koja je konkretno učestvovala u tim borbama bila je jačine do jednog bataljona, tj. oko 500 ljudi.

Zbor je 22. oktobra 1941, dan nakon masakra u Kragujevcu, organizovao Antimasonsku izložbu u Beogradu uz nemačku finansijsku pomoć. Cilj ove izložbe je bilo razotkrivanje judeomasonke/komunističke zavere za vladavinu svetom. Srpske kolaboracionističke novine, kao što su „Obnova“ i „Naša borba“ su pozitivno pisale o ovoj izložbi, pišući da su „Jevreji drevni neprijatelji srpskog naroda“ i da „Srbi ne bi trebalo da čekaju Nemce da počnu istrebljenje Jevreja“ Ime novina Naša borba, koje je ranije te godine osnovao Ljotić, je odražavalo ime Hitlerove knjige „Majn kampf“ (Moja borba). Mnogi pisici članaka u njima su bili dobro obrazovani, a među njima je bilo studenata, učitelja, advokata i inženjera. Ljotić i njegovi saradnici su bili odgovorni za štampanje oko pedeset antisemitskih dela između 1941. i 1944. Ljotić je takođe osnovao Radnu službu, omladinski pokret sličan Hitlerjugendu.

U novembru je Ljotić intervenisao u korist 300-500 osoba koje su uhapsili Nemci pod sumnjom da su masoni. Ubedio je šefa nemačke vojne administracije Haralda Turnera da uhapšene osobe nisu masoni i da ne bi trebalo da ih strelja kao taoce. Prema iskazu njegovog ličnog sekretara, Ljotić je takođe zamolio Turnera da ne naređuje ubistva Jevreja, izjavivši: „ja sam protiv Jevreja koji vladaju privredom moje zemlje, ali sam protiv njihovih ubistava“. Dodao je da „njihova nevino prolivena krv ne može doneti bilo kakvo dobro narodu koji radi ovo“. Turner je navodno bio iznenađen Ljotićevim izjavama, uzevši u obzir istoriju njegovog antisemitizma.

Nedić je 28. marta 1942. nagovestio Turneru da je, u slučaju njegovog odlaska, Ljotić jedina osoba koja bi se mogla uzeti u obzir da bude Nedićev naslednik na mestu predsednika Vlade narodnog spasa. Turner je ocenio da „Nedić ne može biti ozbiljan po tome jer je Ljotić bio prorok i vizionar, a ne vođa i političar“. Srpski dobrovoljački odredi su u decembru preimenovani u Srpski dobrovoljački korpus i stavljeni pod komandu generala artiljerije Paula Badera. Iako nije formalno bio deo Vermahta, SDK je dobijao oružje, municiju, hranu i oružje od Nemaca. Oni su bili jedina grupa naoružanih Srba kojima su Nemci verovali tokom rata, njene jedinice su nemačke komandati često hvalili za hrabrost u akcijama. SDK je često pomagao Gestapu u pronalaženju i skupljanju jevrejskih civila koji su uspeli da izbegnu nemačko zarobljavanje i slali su Jevreje i pristalice partizana u logor Banjica. Jedinicama SDK nije bilo dozvoljeno da se kreću van dodeljene teritorije okupirane Srbije bez nemačkog odobrenja. Članovi SDK su polagali zakletvu da će se boriti do smrti i protiv komunista i četnika, da će ostati u redovima SDK najmanje šest meseci i da će „služiti u korist srpskog naroda“. Sam Ljotić nije imao komandu nad SDK, na čijem se čelu nalazio pukovnik Kosta Mušicki. Većina oficira u SDK je dolazilo iz redova raspuštene Jugoslovenske vojske ili žamdarmerije. Moral dobrovoljaca je bio visok, jer su u svojim redovima imali oficire-prosvetare, slično kao što su Sovjeti i partizani imali političke komesare, u svakoj četu, bataljonu ili puk da obrazuju i indoktrinišu vojnike i održavaju visok nivo morala. Prema ideologiji SDK, Ljotić je bio „zvezda vodilja“ na temelju „svojih političkih i filozofskih proglasa“. U svojim instrukcijama komandantima jedinica, Ljotić je naglašavao potrebu da dobrovoljci veruju i poštuju Boga. Urgirao je da se redovno mole i upozorio ih je da loši rezultati na bojištu i neuspeh da steknu podršku srpske javnosti dolaze kao posledica „sve slabije pobožnosti i vere komandantanata“ i njihovog čestog psovanja Božjeg imena. Ljotić je kritikovao raširenu pojavu alkoholizma, kockanja i seksualne dekadencije među dobrovoljcima. Takođe ih je osuđivao počinjena dela nepotrebnog nasilja kada bi bio informisan o njima.

Mihailović je 15. jula 1942. poslao telegram jugoslovenskoj izbegličkoj vladi, zahtevajući od njih da javno osude Ljotića, Nedića i četničkog odmetnika Kostu Pećanca kao izdajnike. Jugoslovenska izbeglička vlada je to uradila javno preko Bi-Bi-Sija. Mihailović je takoće vršio pritisak preko vlade oduzimanjem činova Nedićevim generalima i drugim oficirima, i stavljanjem kolaboratora pod slovo „Z“. Ljotić je u oktobru bio primoran da povuče dva svoja predstavnika iz Nedićeve vlade da bi izbegao odgoornost za nepopularne i teške ekonomske mere, a naročito politike prehrane, koje je Nedić morao da usvoji tog meseca. Nakon kapitulacije Italije u septembru 1943, četnički komandant Crne Gore Pavle Đurišić je uspostavio vezu sa Ljotićem.

Povlačenje i smrt

U februaru 1944. Ljotić je poslao 2. bataljon 5. puka SDK u Crnu Goru da pomogne Đurišićevim četnicima. Od 839 poslatih pripadnika SDK, 543 je poginulo u borbama protiv partizana. Iako je sarađivao sa Đurišićem, Ljotić se još uvek opirao saradnji sa Mihailovićem. Kako je početkom proleća 1944. glavnina partizana počela da se probija u Srbiju, Nemcima je bilo važnije da ujedine sve nacionalističke formacije protiv partizana, pa je prevagu odnela politika koju su vodili specijalni opunomoćenik Herman Nojbaher i Milan Nedić. Uprkos tome, povremeni sukobi na terenu između ljotićevaca i četnika su se nastavili.

Ljotić se maja 1944. susreo sa Mihailovićevim komandantom Srbije, generalom Miroslavom Trifunovićem, u selu Brđanima i sklopio sporazum o zajedničkoj borbi protiv partizana. Opet, na terenu je povremeno dolazilo do sukoba četnika i ljotićevaca.

Mihailović je 6. septembra, na rođendan kralja Petra II, preuzeo komandu nad srpskim kolaboracionističkim formacijama, uključujući i SDK. Dimitrije Ljotić je idejni tvorac strategije koja je trebalo da ujedini sve lojaliste (četnike i druge), te da se pred trupama Crvene armije svi zajedno povuku u Sloveniju. Samo mali deo četničkih trupa je tu strategiju na vreme prihvatio, i to pre svih četnici Dinarske divizije i još nekih manjih formacija. Ljotić je poslao Ratka Parežanina, člana Zbora i urednika „Naše borbe“, sa tridesetak pratilaca u Crnu Goru, da ubede Đurišića da se povuče sa svojim četnicima u Sloveniju, odakle bi pokrenuli ofanzivu. Ljotić je 4. oktobra, zajedno sa Nedićem, 300 vladinih zvaničnika i nemačkim zvaničnicima pobegao iz Beograda. Krajem oktobra, Ljotić i snage SDS su stigle u Osijek. Ovde se Nojbaher složio da ugovori slobodan prolaz kroz NDH do slovenačke obale.

Ljotić je u decemru izdejstvovao puštanje vladike Nikolaja Velimirovića i srpskog patrijarha Gavrila Dožića iz logora Dahau. Velimirovića su Nemci zatvorili još u julu 1941. pod sumnjom da je njihov protvnik, i Ljotić je tog leta napisao nekoliko pisama nemačkim zvaničnicima, tražeći oslobađanje vladike Nikolaja, na osnovu toga što je Velimirović veličao Hitlera pre rata. Velimirović je prebačen u Dahau zajedno sa Dožićem preko Budimpešte i Beča u septembru 1944. i držani tamo kao „počasni zatvorenici“. Nakon svog puštanja, on i Dožić su prebačeni u jedno turističko odmaralište, aa zatim u Beč kao gosti nemačke vlade, gde su se sreli sa Ljotićem i drugim kvislinškim zvaničnicima. Ljotić i Nedić su tražili od Nojbahera da snagama četničkog komandanata Momčila Đujića budu dozvoljen prolazak do Slovenije. A upravo su oni od svih četničkih snaga jedina veća formacija koja je uspela da njeni članovi sačuvaju svoje živote, i da nakon završetka rata formiraju jak nacionalistički, antikomunistički pokret u dijaspori.

Između marta i aprila 1945. Ljotić i Mihailović su razmenjivali poruke o savezu u poslednji čas protiv partizana. Zato su kod Mihailovića u Bosnu dolazili Milan Aćimović i Boško Kostić. Ljotić je tražio da general Mihailović sa celokupnom vojskom”dođe u Sloveniju i lično preuzme komandu. Ljotić je računao da u Sloveniji ima oko 35 hiljada naoružanih Srba i Slovenaca, čemu se može dodati još oko 30.000 ljudi opštom mobilizacijom. Ako bi Draža došao sa svojim ostacima (u to vreme oko 25.000), u Sloveniji bi se stvorila armija od blizu 100.000 ljudi. Mihailović nije želeo da napušta Bosnu, ali je poslao generala Miodraga Damjanovića, pukovnika Ljubu Jovanovića Patka i potpukovnika Sinišu Ocokoljića da preuzmu komandu u Sloveniji. U Mihailovićevim redovima je tada došlo do raskola, i mnogi njegovi ljudi su 16. marta pošli u Sloveniju. Ne čekajući dopuštenje Draže Mihailovića, Pavle Đurišić i druge četničke vođe, među kojima Dragiša Vasić, Luka Baletić, Mirko Lalatović, Zaharije Ostojić, Pavle Novaković i Petar Baćović, su sa svojim ljudima krenuli ka Ljotiću. Njihova kolona je usput napadnuta od ustaša i uništena u bici na Lijevča polju. Iako je postignuti sporazum Ljotića i Mihailovića došao prekasno da bi bio od neke koristi, Ljotićeve i Mihailovićeve snage u Sloveniji su došle pod zajedničku komandu četničkog generala Miodraga Damjanovića 27. marta 1945. Na Ljotićev zahtev, Dožić i Velimirović su polovinom aprila blagoslovili oko 25.000 pripadnika SDS, SDK i Specijalne policije, kao i četnike Momčila Đujića i Dobroslava Jevđevića i slovenačke domobrane, koji su se svi skupili na slovenačkoj obali.

U ovom trenutku, oko 22. aprila Nojbaher je poslednji put posetio Ljotića. Kako su shvatili da je do totalnog kolapsa nemačkih snaga na Balkanu i u Italiji ostalo samo nekoliko nedelja, ako ne i dana, Nojbaher je želeo da zna Ljotićeve planove za povlačenje i predaju SDK.

Istog dana 22. aprila 1945. Dimitrije Ljotić dobio je telegram od Momčila Đujića, da patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj žele da se sastanu sa njim. Ljotić je na put krenuo 23. aprila. Vozač automobila Ratko Živadinović bio je izrazito kratkovid. Kada je sumrak već pao i malo toga se na putu videlo, zaustavila ih je jedna slovenačka vojna patrola u Ajdovščini. Tu su bili upozoreni kako nije poželjno nastaviti dalje, jer je ostatak terena pod kontrolom partizana. No, Ljotić je ustrajao na tome da se put nastavi. Ni desetak minuta nakon toga automobil je udario u most koji je do pola bio srušen, pa se otkotrljao u provaliju nastalu rušenjem mosta od strane savezničkog vazduhoplovstva. Dimitrije Ljotić je pri padu slomio vrat i poginuo je na licu mesta. Sutradan ujutro telo Dimitrija Ljotića prebačeno je u Goricu gde je obavljena sahrana u napuštenoj kripti koja je pripadala nekom mađarskom grofu. Pogrebnu službu su zajedno obavili Dožić i Velimirović. Na njegovom odru je vladika Nikolaj održao posmrtnu besedu, nazvavši Ljotića „najvernijim sinom Srpstva“. Opisao ga je kao „političara sa krstom“, „hrišćanskog državnika“ i „ideologa hrišćanskog nacionalizma“, koji je „zašao u krugove svetske politike“.

Početkom maja, Damjanović je odveo deo svoje vojske u severoistočnu Italiju, gde su se predali Britancima i bili smešteni u logore. Deo ljotićevaca koji je prešao u Austriju je bio izručen Jugoslaviji, a procenjeno je da su partizani pogubili njih 1.500 do 3.000 i sahranili u masovne grobnice u oblasti Kočevskog roga. Preostali su emigrirali u zapadne države, gde su osnovali emigrantske organizacije sa ciljem da promovišu politiku Zbora. Mnogi Ljotićevi sledbenici su se naselili u Minhenu, gde su vodili svoju izdavačku kući i štampali novine Iskra. Delovanje Zbora u dijaspori se odvijalo u skromnom obimu pod rukovođenjem Jakova Ljotića, rođenog brata Dimitrija Ljotića, koji je 1974. ubijen. Veruje se da je ubistvo organizovala Služba državne bezbednosti SFRJ. Na tom mestu ga je potom nasledio sin Dimitrija Ljotića, Vladimir. Neprijateljstvo proljotićevskih i pročetničkih grupa se nastavilo u izbeglištvu.

Vidi još

• Srpski dobrovoljački korpus
• ZBOR

Literatura

• Antić, Ana (2012). „Police Force Under Occupation: Serbian State Guard and Volunteers' Corps in the Holocaust”. Ur.: Horowitz, Sara R. Back to the Sources: Re-examining Perpetrators, Victims and Bystanders. Evanston, Illinois: Northwestern University Press. ISBN 978-0-8101-2862-0. 
• Byford, Jovan (2006). „Dimitrije Ljotić”. Ur.: Blamires, Cyprian; Jackson, Paul. World Fascism: A Historical Encyclopedia. 1. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. ISBN 978-1-57607-940-9. 
• Byford, Jovan (2008). Denial and Repression of Antisemitism: Post-Communist Remembrance of the Serbian Bishop Nikolaj Velimirović. Budapest: Central European University Press. ISBN 978-963-9776-15-9. 
• Byford, Jovan (2011). „Willing Bystanders: Dimitrije Ljotić, "Shield Collaboration" and the Destruction of Serbia's Jews”. Ur.: Haynes, Rebecca; Rady, Martyn. In the Shadow of Hitler: Personalities of the Right in Central and Eastern Europe. London: I.B.Tauris. ISBN 978-1-84511-697-2. 
• Hockenos, Paul (2003). Homeland Calling: Exile Patriotism and the Balkan Wars. Ithaca, New York: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4158-5. 
• Israeli, Raphael (2013). The Death Camps of Croatia: Visions and Revisions, 1941–1945. New Brunswick, New Jersey: Transaction Publishers. ISBN 978-1-4128-4975-3. 
• Borković, Milan (1979a). Kvinsliška uprava u Srbiji 1941—1944 (knjiga 1). Beograd. 
• Borković, Milan (1979b). Kvinsliška uprava u Srbiji 1941—1944 (knjiga 2). Beograd. 
• Božović, Branislav; Stefanović, Mladen (1985). Milan Aćimović; Dragi Jovanović ; Dimitrije Ljotić. Centar za informacije i publicitet. 
• Petranović, Branko (1992). Srbija u Drugom svetskom ratu 1939—1945. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. 
• Milosavljević, Olivera (2010). Savremenici fašizma: Jugoslavija u okruženju (PDF). Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. ISBN 978-86-7208-171-8. 
• Milosavljević, Olivera (2006). Potisnuta istina - kolaboracija u Srbiji 1941—1944 (PDF). Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. ISBN 978-86-7208-129-9. 
• Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2. 
• Milovanović, Nikola (1983a). Draža Mihailović. Beograd: Slovo ljubve. 
• Milovanović, Nikola (1983d). Draža Mihailović. Beograd: Slovo ljubve. 
• Stefanović, Mladen (1984). Zbor Dimitrija Ljotića (PDF). Beograd: Narodna knjiga.