Košarkaška reprezentacija Srbije

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Srbija
Basketball Federation of Serbia logo.svg
FIBA rangiranje 3
Pristupila Fibi 1936.[1]
FIBA zona FIBA Evropa
Nacionalni savez KSS
Trener Srbija Aleksandar Đorđević
Nadimak Orlovi
Olimpijske igre
Učešće 12
Medalje

7
Gold medal.svg Zlato (1) : 1980.

Silver medal.svg Srebro (5): 1968, 1976, 1988, 1996, 2016.

Bronze medal.svg Bronza (1): 1984.
Svetsko prvenstvo
Učešće 15
Medalje

11
Gold medal world centered-2.svg Zlato (5): 1970, 1978, 1990, 1998, 2002.

Silver medal world centered-2.svg Srebro (4): 1963, 1967, 1974, 2014.

Bronze medal world centered-2.svg Bronza (2): 1982, 1986.
Evropsko prvenstvo
Učešće 33
Medalje

19
Gold medal europe.svg Zlato (8): 1973, 1975, 1977, 1989, 1991, 1995, 1997, 2001.

Silver medal europe.svg Srebro (7): 1961, 1965, 1969, 1971, 1981, 2009, 2017.

Bronze medal europe.svg Bronza (4): 1963, 1979, 1987, 1999.
Dresovi
Kit body redsides.png
Domaći jersey
Kit shorts redsides.png
Team colours
Domaći
Kit body whitesides.png
Gostujući jersey
Kit shorts whitesides.png
Team colours
Gostujući

Košarkaška reprezentacija Srbije predstavlja Republiku Srbiju na međunarodnim košarkaškim takmičenjima. Njeno administrativno telo je Košarkaški savez Srbije (KSS) sa sedištem u Beogradu. Na međunarodnoj sceni, Srbija je debitovala u okviru reprezentacije Kraljevine Jugoslavije pristupajući FIBI 1936. godine. FIBA smatra reprezentaciju Srbije nosioicem kontinuiteta svih reprezentacija, te se i njeno učlanjenje u FIBA vodi još od 1936. godine, iako se tada u ovu organizaciju učlanila Košarkaška reprezentacija Jugoslavije[1]. Pre osamostaljenja košarkaši iz Srbije igrali su za reprezentacije pod imenima:

Nakon raspada SFR Jugoslavije početkom 1990-ih, preostale republike Srbija i Crna Gora su pristupile FIBI pod imenom SR Jugoslavija da bi Srbija nakon rasformiranja pomenute zajednice postala direktni naslednik te reprezentacije.[2]

Od 1995. godine kada joj je vraćeno pravo da učestvuje na međunarodnim takmičenjima, Srbija (kao deo zajednice ili samostalna) beleži odlične rezultate. Iste godine je postala prvak Evrope pobedivši Litvaniju u finalu. Godinu dana kasnije je osvojila srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Atlanti nakon poraza od reprezentacije domaćina. Godine 1997, ponovila je uspeh iz 1995, ovog puta pobedom nad Italijom. Na Svetskom prvenstvu održanom u Grčkoj 1998, reprezentacija je potvrdila svoju dominaciju i na svetskom nivou osvojivši zlato. Nakon osvojene bronze 1999. u Francuskoj, neočekivano je zaustavljena u četvrtfinalu Olimpijskih igara u Sidneju naredne godine. Nakon smene generacija, reprezentacija se ekspresno vratila na stare staze uspeha osvojivši po zlatnu evropsku i svetsku medalju jednu za drugom (2001—2002). Taj period ostaće upamćen po pobedi u četvrtfinalu na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu nad reprezentacijom Sjedinjenih Američkih Država. Od tog prvenstva, šest uzastopnih godina reprezentacija nije uspevala da se domogne ni jedne medalje. Godine 2009, osvojena je prva evropska medalja i to srebrna pod današnjim imenom. Naredne godine Srbija je zauzela četvrto mesto na Svetskom prvenstvu u Turskoj. Nakon tri godine bez značajnijeg uspeha, reprezentacija Srbije je 2014. osvojila srebrnu medalju na Svetskom kupu u Španiji.

Košarkaška reprezentacija Srbije trenutno zauzima treće mesto na FIBI-noj svetskoj rang listi.[3] Od sredine 2002. godine do pred kraj 2006. bila je na prvom mestu. Šest puta je proglašavana za najbolju mušku ekipu godine od strane Olimpijskog komiteta, u periodu od 1995. do 1998, 2002. i 2014. godine.

Sadržaj

Embargo, sankcije i povratak na međunarodnu scenu (1992—1995)[uredi]

Selektor Dušan Ivković. Vodio je reprezentacije SFRJ i SRJ (1988—1996) i Srbije (2008—2013).

Ubrzo posle zvaničnog raspada SFR Jugoslavije, stvorena je zajednica između preostalih republika, Srbije i Crne Gore, nazvana Saveznom Republikom Jugoslavijom, 27. aprila 1992. godine. SR Jugoslavija bila je naslednica bivše države SFR Jugoslavije, te se direktno, kao Evropski šampion, kvalifikovala za Olimpijski košarkaški turnir 1992. godine i Evrobasket u Nemačkoj. Ovoj zemlji su neposredno zatim uvedene sankcije od strane Ujedinjenih nacija[4] koje su onemogućile košarkašku reprezentaciju da učestvuje na Olimpijskom košarkaškom turniru u Barseloni 1992. godine, za koji se uveliko spremala[5], te da brani titulu prvaka Evrope na Evrobasketu u Nemačkoj 1993. godine,a domaćinstvo Svetskog prvenstva za 1994. godinu oduzeto je i dato Kanadi (krenula, već tada, izgradnja Beogradske arene).

Godine 1995, SR Jugoslaviji je dozvoljeno da učestvuje na međunarodnim takmičenjima. Međutim, naredni turnir bio je Evrobasket u Grčkoj planiran da se održi iste godine za koji SR Jugoslavija nije imala prethodno priliku da obezbedi sebi učešće. Svih dvanaest učesnica turnira bilo je poznato. Ipak, FIBA proširuje broj ekipa na četrnaest organizujući specijalni kvalifikacioni turnir u Bugarskoj početkom juna 1995. za još dve selekcije uoči samog prvenstva, zbog velikog broja novonastalih zemalja raspadom, pre svih, Sovjetskog Saveza i SFR Jugoslavije. I pored odsutnosti od nekoliko godina, SR Jugoslavija je bila u užem krugu favorita. Na njenom čelu je bio poslednji selektor SFR Jugoslavije, Dušan Ivković. U tim kvalifikacija učestvovale su još Turska, Estonija, Bosna i Hercegovina i domaćin Bugarska. I upravo protiv Bugarske, SR Jugoslavija je započela turnir koju je uz dosta napora savladala tek nakon produžetaka. Rasterećena početnog pritiska lako se suočila sa narednim rivalima, Estonijom i Turskom. Utakmica sa Bosnom i Hercegovinom registrovana je službenim rezultatom 20:0 za SR Jugoslaviju usled odbijanja protivničke reprezentacije da odigra meč. Konačno, SR Jugoslavija odlazi na prvenstvo Evrope nakon četiri godine zajedno sa Turskom. Izabranici selektora Ivkovića bili su: Bodiroga, Danilović, Obradović, Sretenović, Paspalj, Berić, Đorđević, Rebrača, Divac, Savić, Tomašević i Koturović. Prema mišljenju mnogih to prvenstvo bilo je jedno od najneizvesnijih jer su sve selekcije nastupale u najjačim sastavima.

Koliko je situacija u Košarkaškom savezu bila teška najbolje svedoči podatak koji je izneo Dušan Ivković. Reprezentacija nije imala nijednu mušku garnituru dresova, pa su igrači trebali da nastupaju u ženskim garniturama. Kako je to, za većinu igrača, bilo skoro pa nemoguće, selektor Dušan Ivković finansira kupovinu "Najk" garniture , bele i plave na kojima nije bilo prezimena. Naknadno su doštampani grbovi i sponzori.

Prvu utakmicu na prvenstvu SR Jugoslavija je igrala sa domaćinom Grčkom pred oko petnaest hiljada navijača. U veoma napetoj i uzbudljivoj utakmici, sličnoj onoj sa Bugarskom iz kvalifikacija,SR Jugoslavija je pobedila (84:80) što domaći navijači nisu mogli da prihvate te su do kraja turnira navijali za sve naredne protivnike SRJ reprezentacije. Naredna dva kola u grupi protiv reprezentacije Litvanije (70:61) i Italije (87:74), igrači Dušana Ivkovića mnogo lakše su rešili u svoju korist opravdajući početna očekivanja javnosti. Time su obezbedili sebi prvo mesto u grupi što su samo potvrdili mečevima protiv Švedske (85:58), Izraela (72:59) i aktuelnog prvaka Nemačke, koja nije bila ni približno jaka kao na prethodnom prvenstvu (92:79).

U četvrtfinalu SR Jugoslavija je istim tempom nastavila izbacivši Francusku (104:86). Zahvaljujući toj pobedi rezervisana je karta za Olimpijske igre naredne godine u Atlanti. Ono što je u tom trenutku bilo značajnije jeste zakazani ponovni duel između SR Jugoslavije i Grčke u polufinalu. Utakmicu je obeležila negativna atmosfera sedamnaest hiljada domaćih navijača uperena prema SRJ košarkašima. Za razliku od premijernog duela,SR Jugoslavija je držala stvari pod kontrolom uprkos pritiscima na sudije i svela protivnika na samo 52 poena (60:52). Ponašanje publike „preuzeli“ su novinari na konferenciji posle meča verbalno napadajući trenera Ivkovića optužbama i nepristojnim pitanjima, a njegovu suprugu, koja se nalazila na tribinama, su i fizički napali. Kako god, u finale su otišle SR Jugoslavija i Litvanija, koja se na međunarodnu košarkašku scenu, samostalno, vratila bronzanom medaljom sa Olimpijskog košarkaškog turnira 1992. godine.

Istorijsko finale Evrobasketa 1995. godine, jedno od najčuvenijih svih vremena, obeleženo je dešavanjima kako na terenu tako i van njega. Utakmicu su obeležile varnice između igrača, gromoglasno navijanje grčkih navijača pristalica Litvanije, četrdeset i jedan poen Aleksandra Đorđevića[6] (šut za tri poena: 9/12), zakucavanje[7] Danilović preko Arvidasa Sabonisa i odbijanje litvanskih igrača da se vrate u igru. Naime, nezadovoljni suđenjem, reprezentativci Litvanije u 38. minutu predvođeni Marčuljonisem izašli su sa terena ne želeći više da igraju. Uprkos vođstvu, SRJ igrači su prišli Litvancima i nagovarali ih da nastave utakmicu. Naposletku, utakmica se privela kraju, a SR Jugoslavija je osvojila titulu prvaka Evrope rezultatom 96:90. Pečat svim skandalima dali su trećeplasirani košarkaši Hrvatske koji su otišli sa podijuma čim su Jugoslovenski igrači pozvani da prime medalje i odslušaju svoju himnu[8]. Po povratku u SR Jugoslaviju, košarkaše je dočekalo više od sto hiljada ljudi kako bi zajedno proslavili sjajni povratak na međunarodnu scenu. Doček ispred Narodne skupštine organizovan 3. jula postao je kasnije tradicionalni način proslavljanja svih značajnih sportskih uspeha u SR Jugoslaviji i Srbiji.

Olimpijske igre 1996. i susret sa „Timom snova”[uredi]

Selektor Željko Obradović sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je titule Evropskog i Svetskog prvaka.
Žarko Paspalj, kapiten reprezentacije SR Jugoslavije iz 1995. i 1996. godine

.

Osvojenim Evrobasketom iz 1995, SR Jugoslavija je automatski izborila plasman na Olimpijskim igrama u Atlanti sledeće godine. Nakon zabrane učešća na Igrama u Barseloni 1992. i propale prilike da se sudare američki i kompletni jugoslovenski drim-timovi, stvorila se mogućnost da se taj derbi konačno odigra iako je SR Jugoslavija uskraćena za igrače bivših republika.

Nakon sedam godina veoma uspešnog vođenja reprezentacije od strane Dušana Ivkovića, na kormilo dolazi njegov dotadašnji pomoćni trener, Željko Obradović. Sa očuvanim kosturom ekipe uz par noviteta poput Nikole Lončara i Milenka Topića koji su odmenili Sretenovića i Koturovića, košarkaši odlaze sa ostalim sportistima iz SR Jugoslavije rešeni da se konačno nađu sa Amerikancima. Prvaci Evrope svrstani su u drugu grupu zajedno sa Australijom, Grčkom, Brazilom, Portorikom i Južnom Korejom. Grci, sada već redovne mušterije SRJ igrača, izgubili su u prvom kolu (63:71). Dva dana kasnije, Obradovićevi izabranici su bez problema savladali Australiju (91:68) a zatim u istom maniru Južnu Koreju (118:65) i Brazil (101:82). Uoči eliminacione faze, savladan je i Portoriko koji je pružio solidan otpor (97:86).

Kao što se tadašnja javnost nadala, eliminacioni kostur je ispao takav da SR Jugoslavija i Sjedinjene Države mogu da se susretnu isključivo u finalu. Sa velikim iščekivanjem njihovog međusobnog susreta, obe ekipe su pohitale glatko do finala. U četvrtfinalu razbijena je reprezentacije Kine sa 128 poena u njenom košu (128:61). U polufinalu su se našli prošlogodišnji finalisti Evrobasketa: Jugoslavija i Litvanija. Litvanci su bili rešeni da se revanširaju za poraz u finalu, međutim u triler završni, serijom izuzetno uspešno izvedenih slobodnih bacanja Danilović odvodi Jugoslaviju u finale (66:58). Na drugoj strani Amerikanci sa svojim trećim po redu drim-timom zakazali su toliko očekivani duel.

Ovo je bilo peto finale Olimpijskog košarkaškog turnira između Jugoslavije i SAD -a , s' tim što se, pre ovog finala, Jugoslovenski košarkaši nikada nisu susretali sa NBA igračima. Sa jedne strane Divac, Paspalj, Danilović, Bodiroga i Đorđević, činili su petorku Jugoslavije, a sa druge strane Šekil O Nil, Karl Meloun, Čarls Barkli, Skoti Pipen i Džon Stokton u „Timu snova” napokon su udovoljili javnosti kako bi dali konačan odgovor na pitanje ko je najbolji na svetu. Jugoslavija je odlično počela meč. Očekivano Džon Stokton nije mogao da zaustavi Sašu Đorđevića, a pod koševima Vlade Divac vodio je veliku borbu sa, već tada, NBA kolegama Robinsonom i mladim O'Nilom. Treba napomenu i životnu partiju Žarka Paspalja koji je u prvom poluvremenu bio nerešiva enigma za Amerikance. Međutim, neizvesnost je trajala do sredine drugog poluvremena kad Amerikanci potpomognuti kontroverznim sudijskim odlukama (Vlade Divac zaradio peti faul) odlepljuju se od SRJ igrača, podižu razliku i stavljaju tačku na utakmicu (69:95). Ovom srebrom Olimpijskom medaljom,SRJ igrači su najavili pohod na još jednu evropsku titulu naredne godine. Sa srebrnom medaljom od reprezentacije se oprostio Žarko Paspalj, a za novog kapitena reprezentacije izabran je Aleksandar Đorđević.

Nastavak dominacije, nova titula evropskog prvaka[uredi]

Godine 1997, aktuelni evropski šampioni smešteni su u grupu C uz domaćina Italiju, Poljsku i Letoniju. Iako bez Divca u stroju, reprezentacija je i dalje važila za prvog favorita. Pored očekivanih pobeda protiv Poljske (104:76) i Letonije (108:89) dogodio se poraz od Italije predvođene Gregorom Fućkom (74:69) koji su time zapretili Đorđeviću i saigračima na njihovom putu do odbrane titule. Ovo je, inače, bio prvi poraz reprezentacije na Evropskim prvenstvima još od polufinala Evropskog prvenstva 1987. godine kada je Grčka slavila sa 81:77. S obzirom da je izmenjen sistem takmičenja, prve tri ekipe iz ove grupe oformile su zajedničku novu grupu sa ekipama iz grupe D: Španijom, Hrvatskom i Nemačkom.

Nakon glatke pobede nad Nemačkom (88:73) usledio je dugo očekivani duel sa sada bivšim sunarodnicima,reprezentacijom Hrvatske, prvi nakon raspada zemlje. Utakmicu su obeležili nervozna igra reprezentacije SR Jugoslavije i vođstvo hrvatske selekcije do pred sam kraj meča od jednog poena razlike (61:62). Do kraja su ostale još tri sekunde. U tom trenutku loptu prima Aleksandar Đorđević na početku terena i trči prema protivničkom košu da bi uz skok - šut, postigao trojku koja je rešila pitanje pobednika za 64:62[9]. Na skoro isti način je to učinio kao 1992. godine u Istanbulu kada je doneo titulu prvaka Evrope Partizanu protiv Huventuda. Posle tog meča, savladana je Španija sa devet poena razlike (79:70). U eliminacionoj fazi Jugoslavija se, ponovo, treću godinu uzastopno, susreće sa Litvanijom. Na ovo prvenstvo Litvanija je došla u znatno izmenjenijem, podmlađenom sastavu, pa je i izostala neizvesnost za razliku od prethodna dva susreta (75:60). U polufinalu, redovne mušterije, Grci, pružili su solidan, ali nedovoljan otpor, pa su, ponovo, poraženi od „Plavih” košarkaša rezultatom 88:80. U finalu je čekala Italija, tim koji je ukazao na svoju dobru igru već na početku turnira. Prilika za osvetu tog jedinog poraza na prvenstvu je pametno iskorišćena, suparnik sveden na samo 49 poena,a da, pritom, nijednom nije bio u vođstvu, je morao položiti oružje i priznati nadmoć ekipe koja drugi put uzastopno postaje prvak Starog kontinenta. Od reprezentacije se, posle prvenstva, oprostio dugogodišnji centar Zoran Savić čiji je doprinos, posebno u finalu, bio nemerljiv.

Titula Svetskog prvaka 1998. godine[uredi]

Dejan Bodiroga, reprezentativac (1995—2005). Najkorisniji igrač Svetskog prvenstva u Grčkoj 1998. i član idealne petorke.

Sada već dokazana supersila, SR Jugoslavija se nakon tri godine vraća u Grčku kako bi zvanično dokazala svoju snagu na svetskom nivou. Selektor Obradović susreo se sa dosta otkaza. Zbog, već najavljenog, lokauta u NBA ligi Vlade Divac je odlučio da preskoči prvenstvo, a sa povredom je kuburio i Predrag Danilović, pa se ni on nije odazvao pozivu. Uigranom timu sačinjenom od košarkaša iz domaće lige pridodat je dvojac Budućnosti iz Podgorice, Vlado Šćepanović i centar Nikola Bulatović, te i debitanti iz Partizana, Predrag Drobnjak i Dragan Lukovski. Do samoga kraja je bio neizvestan nastup kapitena, Saše Đorđevića, ali se on, uprkos povredi, pojavio u sastavu reprezentacije, ali bez mogućnosti da pomogne timu sve do četvrtfinala. Ekipa se ekspresno plasirala u narednu fazu. U premijernom kolu savladan je Portoriko (80:66). Dan kasnije uz dosta neizvesnosti tek nakon produžetka poražena je i Rusija (74:82). Pred preseljenje u novu grupu, demolirana je reprezentacija Japana (99:54).

Kako je završila prvu fazu,SR Jugoslavija je tako nastavila drugu protiv Kanade (95:55). Naredni meč novi protivnik, Italija, iskoristila je priliku da se osveti za poraz na Evrobasketu prošle godine što srećom nije se teže odrazilo na ciljeve aktuelnog evropskog šampiona. Pred četvrtfinale, Grčkoj je nanesen još jedan poraz pred njenim navijačima (70:56).

U četvrtfinalu je čekala reprezentacija Argentine koja je tih godina bila u usponu sa generacijom mladih i talentovanih igrača. U meču punom preokreta glavni igrač po svom ulasku na teren bio je tek oporavljeni Aleksandar Đorđević, koji je serijom koševa obezbedio plasman u polufinale opet protiv Grčke. Grci rešeni da uzvrate za silne poraze pred svojom publikom od strane Jugoslavije, uspeli su da pariraju protivniku, izbore produžetke i čak budu u poziciji da pobede. Međutim, ni ovog puta se to nije desilo (78:73),SR Jugoslavija odlazi u finale, najviše zahvaljujući Dejanu Bodirogi i centru koji je beležio više od dve blokade po meču, Željku Rebrači. U finalu je čekala selekcija Rusije, koja je u polufinalu uspela da porazi nacionalni tim Sjedinjenih Američkih Država koji na ovom prvenstvu nisu imali „Tim snova”. Neposredno po okončanju sezone 1997/98. u kojoj su moćni Čikago Bulsi došli do još jedne titule prvaka, usledio je „lokaut” tj štrajk igrača u NBA ligi koji su tražili veće ugovore, odnosno, da liga obezbedi veći prostor u seleri kepu klubovi. Zbog toga, nijedan od košarkaša iz NBA lige nije želeo da učestvuje na Svetskom prvenstvu, pa su selekciju činili igrači sa drugih kontinenata, najviše iz Evrope.

U tesnom finalu sa malo koševa, glavnu ulogu je odigrao Željko Rebrača koji je u ključnim trenucima meča dao poene koji su se ispostavili kasnije pobedonosni, a zatim je uspeo da blokira igrača Rusije Vitalija Nosova u zicer poziciji. Rusija je vodila na poluvremenu, međutim, preokret je usledio u samom finišu meča, a pri rezultatu 62:60, Željko Rebrača je imao dva slobodna bacanja. Iako je bio centar, imao je sasvim solidan prosek sa linije penala. Oba dva je iskoristio. Do kraja je ostalo još samo 12 sekundi. Igrači Jugoslavije nisu ni igrali odbranu, pa su Rusi, polaganjem, sa zvukom sirene, postavili konačnih 64:62. Tako su, aktuelni prvaci Evrope i olimpijski vicešampioni, postali Svetski prvaci sa skorom 8-1. Igračem prvenstva proglašen je Dejan Bodiroga koji se sa Rebračom našao u idealnoj petorci. Ovo prvenstvo iako ne planirano ispalo je oproštajno za Aleksandra Đorđevića u nacionalnom dresu zbog hroničnih problema sa kolenom.

Bombardovanje, pa Evropsko prvenstvo 1999. godine[uredi]

Još uvek nisu izbledele sankcije sa početka zadnje decenije dvadesetog veka, a nove su usledile zajedno sa novim ratom. Naime, krajem 1998. godine ponovo su uvedene sankcije SR Jugoslaviji, ovoga puta od strane EU i SAD, zbog optužbi za progon Albanaca sa Kosova i Metohije i prekomernu upotrebu sile tokom rata u ovoj pokrajini.[10]. Ipak, ove sankcije nisu značile totalnu izolaciju, te je sportistima bilo dozvoljeno da se takmiče.

Godine 1999, neposredno posle bombardovanja SR Jugoslavije, nastup njene košarkaške reprezentacije bio je pod znakom pitanja, ali ona ipak odlazi na Evrobasket u Francusku. Da bi pomogli, relativno, novoj selekciji, u ekipu su se vratili Danilović i Divac, a njima su se pridružili debitanti sa grčkim pasošima Milan Gurović i Predrag Stojaković. U najlakšoj grupi na prvenstvu, sa skorom od 3-0, otišlo se u narednu fazu. Redom su pobeđene Izrael (81:61), Makedonija (83:68) i domaćin Francuska (63:52).

U drugoj fazi se nastavilo istim tempom protiv Slovenije (71:66) i Španije (77:63) sve do neočekivano lakog poraza od Rusije (76:68). Uprkos tom porazu, u četvrtfinale se otišlo sa prvog mesta. U četvrtfinalu, bez problema, savladana je Nemačka (78:68). Na pohodu ka trećem ustastopnom zlatu SR Jugoslaviju je zaustavila Italija koja je uzvratila za poraz iz 1997. godine i rezultatom 71:62 prošla u finale. U ovom polufinalu selekcija SR Jugoslavije nije nijednog trenutka bila blizu preokreta, a na poluvremenu je gubila i sa 14 poena razlike, Na kraju, SRJ igrači su se morali zadovoljiti bronzom protiv ponovo Francuza (74:62) i tako su nastavili niz medalja.

Olimpijske igre i prekid kontinuiteta osvajanja medalja[uredi]

U zadnjoj godini starog milenijuma, reprezentacija SR Jugoslavije odlazi na Olimpijske igre u Sidneju nadajući se još jednoj medalji. Ponovo bez Divca, kojeg je zamenio još jedan „Grk”, Dragan Tarlać, a zbog povrede u reprezentaciji nije bio ni Milenko Topić čiji su poeni sa klupe, često u prošlosti, donosili prevagu u najbitnijim mečevima. Njega je u zadnjem trenutku zamenio mladi Nikola Jestratijević. U dosta jakoj grupi, na premijeri, nadigrana je Rusija (66:60), a potom i domaćin Australija predvođena NBA centrom Lukom Longlijem (80:66), zatim Angola (73:64) i Španija (65:78). Odlučujući meč za prvo mesto u grupi doneo je poraz od selekcije Kanade. Kanada je na ovom turniru imala na raspolaganju svoju nadolazeću košarkašku zvezdu Stiva Neša, tada igrača Dalasa koji je i odveo svoju reprezentaciju do pobede od 83:75 i prvog mesta u grupi A. U četvrtfinalu naišla je Litvanija. SRJ igrači koji su u mislima imali Amerikance u polufinalu veoma lako su savladani (76:63) iako su na 7 minuta do kraja prišli na pola koša razlike (61:60). Prvenstvo su završili na šestom mestu posle poraza i od Italije (69:59). Sve ovo je poslužilo kao povod selektoru Obradoviću za ostavku, zatim i nekim igračima da se oproste od državnog dresa među kojima i Daniloviću. Na čelo tima dolazi Svetislav Pešić sa ciljem da renovira sastav i vrati SR Jugoslaviju među osvajače medalja.

Evropsko i svetsko zlato (2001—2002)[uredi]

Divac i Stojaković, dvojac iz Sakramento Kingsa.
Svetislav Pešić, selektor reprezentacije SR Jugoslavije 2001. i 2002. godine.

Iako dve godine bez zlatne medalje SR Jugoslavija, na čelu sa Pešićem koji je dao značajnu ulogu igračima kao što su Stojaković, Gurović i Jarić, važila je za jednog od favorita. Kapiten ekipe je ostao Dejan Bodiroga, a pozvani su i igrači iz domaće lige poput Veselina Petrovića i Dejana Milojevića uz Rakočevića koji je od ranije reprezentativac.

Grupnu fazu SR Jugoslavija je završila na prvom mestu bez ikakvih problema. Prvo je pobeđena Hrvatska (66:80), koja je napravila smenu generacija, a zatim Estonija (113:58) i Nemačka (86:73) za koju je po prvi put nastupan NBA as, a kasnije i najbolji strelac Evropskog prvenstva u Turskoj, Dirk Novicki. U četvrtfinalu je savladana Letonija (114:78), a prvi pravi test je trebalo da bude meč sa Španijom u polufinalu. Međutim, raspucani Stojaković i odlični Predrag Drobnjak u trećoj četvrtini, nije dozvolio Špancima da priđu te su Gasol i njegovi saigrači zaustavljeni (78:65). U finalu,SR Jugoslavija je igrala sa domaćom Turskom koju je pratila ogromna podrška sa tribina. Kako god, Turcima to nije pomoglo, a SR Jugoslavija je postala prvak Evrope treći put u četiri, zadnja, učešća (78:69). Prema mišljenjima mnogih košarkaških kritičara, ova reprezentacija SR Jugoslavije bila je jedna od najdominantnijih na nekom prvenstvu. Stojaković je proglašen za najkorisnijeg igrača prvenstva.

Naredne godine organizovano je Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu. SR Jugoslavija dodatno je pojačala svoj sastav jer se, pre svih, u reprezentaciju vratio, posle tri godine pauze Vlade Divac. Kako je sam više puta izjavio nije mogao da odbije poziv Svetislava Pešića, pa je Jugoslavija imala uigrani tandem iz Sakramento Kingsa, Divac - Stojaković. Odbranu trona najviše je ugrožavala, domaća, selekcija Sjedinjenih Američkih Država, koju su na ovom šampionatu predvodili: Pol Pirs, Redži Miler, Ben Valas, Majkl Finli, Andre Miler i ostali. Posle sedam godina ekipi se pridružio Dejan Koturović, a prvi put dres SR Jugoslavije oblače Žarko Čabarkapa, Miloš Vujanić i mlada zvezda Vladimir Radmanović koji je godinu pre toga proveo u ekipi Sijetl Supersoniksa sa zavidnom minutažom za početnika.

Posle početne vrlo lake pobede nad Angolom (113:63) usledio je neočekivani poraz od Španije koji je u tom trenutku pomrsio račune SRJ (71:69). U duelu sa Kanadom, koja je nastupala bez svoje najveće zvezde Stiva Neša, SR Jugoslavija je tražila prolaz što je na kraju uspela, poprilično lagano (87:71). U drugoj grupnoj fazi na samom startu Pešićevi izabranici su tesno izgubili od Portorika (83:85) i još jednom doveli u pitanje svoj opstanak. Naredna dva dana su se ponovo izvukli posle mečeva sa Brazilom (90:69) i Turskom (110:78), ali su se plasirali u četvrtfinale kao drugi i tako zakazali duel sa domaćinom Sjedinjenim Državama.

Akter slučaja „banana”, Vladimir Radmanović.

Nakon šest godina ponovo su igrali američki i evropski drim-tim. Mnogi su nazivali taj duel finalem pre finala. Rasterećena pritiska, selekcija SR Jugoslavije vođena najiskusnijim Divcem odlično je parirala protivniku do poluvremena posle kog je vodila 40:36. U trećoj četvrtini prednost se istopila, a Amerikanci, kao po navici, najviše poena ubacuju u tom periodu. U poslednjoj deonici u jednom trenutku vode 69:59 i praktično privode utakmicu kraju. Međutim, igrač iz senke, Milan Gurović, serijom trojki najavljuje senzaciju. Rezultat je izjednačen, a timovi naizmenično pogađaju koš. Još jednom trojkom Gurović dovodi SR Jugoslaviju u vođstvo od četiri poena na šta Andre Miler odgovara svojom trojkom. Kasnije, serijom slobodnih bacanja Marko Jarić čuva vođstvo. U poslednjem napadu za produžetke, Andre Miler ne uspeva da pogodi trojku za izjednačenje, pa SR Jugoslavija odlazi u polufinale sa Novim Zelandom.

Podignuti u nebo ovom pobedom, igrači SR Jugoslavije su potcenili protivnika i mučili su se veliki deo meča. Po malo neočekivano, partiju karijere pružio je Dejan Koturović i pomogao saigračima na putu do finala, konačnim rezultatom 89:78. Ogromna količina nervoze u polufinalu rezultirala je i jednim incidentom. Naime, u toku jednog tajm auta, koji je pozvao Svetislav Pešić, dok su svi igrači slušali šta selektor govori, Vladimir Radmanović je uzeo bananu i potpuno nezainteresovano „odradio” minut odmora. Pobesneli Pešić na poluvremenu ostavlja Radmanovića u svlačionici i za finale prijavljuje Aleksandra Smiljanića, tada košarkaša Budućnosti, koji je sa reprezentacijom odradio veći deo priprema.[11]

U finalu sledio je duel sa reprezentacijom Argentine, koja je još na Svetskom prvenstvu 1998. godine pokazala da ima generaciju mladih i izuzetno talentovanih igrača. Štaviše, Argentina je i pre finala ispisala istoriju, s'obzirom da je postala prva selekcija koja je pobedila neki od „Timova snova”. Većina igrača stasavala je tada u španskoj košarkaškoj ligi, a smešila im se i NBA karijera, počevši od Manua Đinobilija, preko Luisa Skole, Fabricija Oberta, Karlosa Delfina i ostalih.

Nakon prve četrtine, sve je delovalo da će Jugoslavija lako doći to pete titule Svetskog prvaka, ali koncentracija u odbrani je popustila do kraja trećeg perioda, pa su zahvaljujući sijasetu otvorenih šuteva „Gaučosi” došli krajem treće deonice u vođstvo 57:52. U poslednjoj četvrtini, SR Jugoslavija je gubila osam poena razlike, ali je onda stvar u svoje ruke, iz očaja, uzeo kapiten Dejan Bodiroga. Iako bek/krilo, Bodiroga je bio igrač koji uzimao jako malo šuteva za tri poena, skoro nikada više od tri. Međutim, na ovom susretu, Bodiroga je pet puta šutirao van linije 6,25, od čega su dve trojke postignute u ključnim momentima susreta za povratak u rezultatski egal. Na samom kraju meča, Vlade Divac je imao dva slobodna bacanja za vođstvo. Oba je promašio, ali na sreću po Jugoslovensku selekciju i Fabricio Oberto nije poentirao sa zvukom sirene. Produđetak, trojkom, otvara Predrag Stojaković, nakon toga razigrao se i Marko Jarić, te novi triler nije dozvoljen. Konačnim rezultatom 84:77 , Jugoslavija uspeva da odbrani titulu prvaka Sveta u košarci. Stojaković je uvršten u idealnu petorku, a začuđujuće titulu najkorisnijeg igrača dobio je Dirk Novicki iz Nemačke.

Sušne godine (2003—2008)[uredi]

Evropsko prvenstvo u Švedskoj 2003. godine[uredi]
Selektor reprezentacije Srbije i Crne Gore na Evrobasketu 2003. godine, Duško Vujošević.

Posle objedinjenih titula prvaka Evrope i Sveta došlo je vreme za promene kako u igračkom, tako i u selektorskom pogledu. Svetislava Pešića na mesto selektora zamenio je tadašnji strateg Partizana, Duško Vujošević, od reprezentacije se oprastio Vlade Divac, dok je Dejan Bodiroga posle sedam, vezanih, godina boravka u reprezentaji, te vrlo iscrpljujuće sezone u Evroligi, zatražio godinu pauze od nacionalnog dresa. Vujošević se oslanjao na, uglavnom, igrače iz domaćeg šampionata. U sastav je uvrstio mladog Kostu Perovića,dugogodišnjeg glavnog igrača FMP Železnika, Ognjena Aškrabića i manje više anonimnog Dušana Vukčevića tada košarkaša Montepaskija. S'obzirom da je osvajanjem titule Svetskog prvaka obezbeđeno bilo učešće na Olimpijskom košarkaškom turniru 2004. godine ovo prvenstvo poslužilo je kao prilika da se pruži šansa nekim drugim igračima i da se, eventualno, nastavi niz osvajanja medalja koji je trajao od Evrobasketa 1995. godine. Pod novim imenom, Srbija i Crna Gora, debitovala je protiv Rusije porazom (80:95). Usledila je pobeda protiv domaćina (78:68). Poslednji meč u grupi protiv Španije potvrdio je da stvari ne idu kako treba. U meču prepunom nervoze, "Plavima" nije pomogla ni sjajna partija prve zvezde Peđe Stojakovića koji je ubacio 25 poena, pa je Španija uspela da se revanšira za poraz iz polufinala prošlog prvenstva, rezultatom 75:67. Kao trećeplasirana u grupi Srbija i Crna Gora prošla je u osminufinala,a tamo se susrela sa vicešampionima sa prošlog Evrobasketa, selekcijom Turske. U triler završnici, zahvaljujući odličnom Predragu Drobnjaku ostvarena je pobeda 80:76. Već u četvrtfinalu pretrpljen je težak poraz od Litvanaca koju su do drugog trijumfa u istoriji nad selekcijom Srbije/Jugoslavije predvodili Ramunas Šiškauskas sa 27 poena i jedan od najboljih plejmejkera u istoriji ove zemlje Šarunas Jasikevičijus sa 11 asistencija do konačnog rezultata 98:82. U razigravanju od pete do osme pozicije prvo je pobeđena Rusija sa 86:77, a zatim je usledio i poraz od Grčke 72:64, pa je zauzeto dosta razočaravajuće šesto mesto. I na ovom šampionatu se nastavilo sa ispadima na relaciji igrač - selektor. Novi „Slučaj banana”, ovoga puta, dogodio se odmah po završetku prvenstva, kada je Dejan Koturović nazvao selektora Vujoševića „grobarom srpske košarke”. Koturović je izneo i podatak da, skoro, nijedan košarkaš nije bio zadovoljan izborom selektora, te na kakav se način isti birao.[12]

Olimpijski košarkaški turnir u Atini 2004. godine[uredi]

Domaćinstvo Evrobasketa 2005. godine se bližilo, pa je selekciju ponovo preuzeo najtrofejniji srpski i evropski trener, te za razliku od Vujoševića znatno poželjniji Željko Obradović koji za Grčku vodi igrače različitih profila od onih najiskusnijih do igrača koji tek debituju. Zbog određenog animoziteta ne poziva Predraga Stojakovića koji od tad više nikada nije zaigrao za reprezentaciju. Naime, Predrag Stojaković nije mogao da se priključi reprezentaciji u terminu za kada je bilo zakazano okupljanje, već je zatražio da sa, popriličnim, zakašnjenjem, Avgusta meseca se pridruži timu, što je Obradović, automatski, odbio. Ipak tu su bili, ponovo, Dejan Bodiroga i Dejan Tomašević, zatim NBA igrači Vladimir Radmanović, Predrag Drobnjak, debitanti iz najjače košarkaške lige sveta Nenad Krstić i Aleksandar Pavlović, kao i provereni igrači iz domaće lige: Igor Rakočević, Vule Avdalović, Đuro Ostojić. Sa spiska je izostao Marko Jarić, tada košarkaš L.A.Klipersa, a kao drugi plejmejker u timu je bio Miloš Vujanić. Selektor Obradović nije mogao da računa na NBA centra Detroita mladog Darka Miličića koji je doživeo povredu šake u plej ofu NBA lige, pa je u tim uvrstio centra Petra Popovića iz Hemofarma. Spoj mladosti i iskusta startovao je porazom u prvom kolu od Argentine (82:83) pošto je Emanuel Đinobili pogodio dvojku u zadnjoj sekundi meča preko Rakočevića od table.[13] Poljuljanog samopouzdanja do kraja turnira reprezentacija je svaki meč igrala na jednu loptu i ostaće upamćeno da nijedan poraz nije bio zabeležen dvocifrenom razlikom. Od Novog Zelanda (87:90),zatim još jedan poraz i od Španije (68:76), a kao zadnja nada došla je tesna pobeda nad Italijom (74:72). U poslednjem meču u grupi o prolazu dalje odlučivalo se protiv Kine koju je predvodio NBA div, Jao Ming. Izabranici selektora Obradovića nisu imali rešenje za 2,29cm visokog centra Hjustona koji je meč završio sa 27 poena i 13 skokova, iako je bio, redovno, udvajan. Na kraju, Kina je slavila rezultatom 67:66 i izborila istorijski nastup u četvrtfinalu Olimpijskog košarkaškog turnira. [14] Najgori plasman na Olimpijskim igrama košarkaške reprezentacije Srbije / Jugoslavije, jedanaesto mesto, uknjižen je pobedom nad Angolom 85:62.

Evropsko prvenstvo u Srbiji i Crnoj Gori 2005. godine[uredi]
Maskota Evropskog prvenstva 2005. godine. Mačak "Mačo"

Sledeće godine Beograd je po treći put domaćin Evrobasketa. Računajući na prednost domaćeg terena i odziv svih igrača selektoru Željku Obradoviću, cilj je bio zlatna medalja. Na samom startu Španija je lako savladala Srbiju i Crnu Goru (70:89) i to bez prve zvezde Pau Gasola koji je mečeve svoje reprezentacije posmatrao sa tribina. Ovo je, ujedno, bila četvrta uzastopna pobeda Španije nad „Plavima”. Do kraja grupne faze , očekivano su ostvarene pobede protiv Izraela (93:77) i Letonije (82:67). U osmini finala naišao je šokantan poraz od Francuza (71:74) u susretu gde su košarkaši Srbije i Crne Gore vodili i sa 10 poena razlike. Posle ovog šokantnog poraza i eliminacije Željko Obradović je dao ostavku, a na pres konferenciji, kao glavne razloge rane eliminacije sa prvenstva, naveo je lošu atmosferu u samom timu, kao i činjenicu da nekolicina igrača, još od Olimpijskih igara 2004. godine, nije pričala između sebe.[15] Posle ovog Evrobasketa od reprezentacije su se oprostili: Dejan Bodiroga, Dejan Tomašević, Vlado Šćepanović i Željko Rebrača koji zbog srčanih problema brzo završava i igračku karijeru.

Na ovom Evropskom prvenstvu FIBA je prvi put upotrebila novu košarkašku loptu kompanije Molten - GG7, koja se, uz određene modifikacije, koristi i danas.

Lopte GG 7 kompanije Molten
Svetsko prvenstvo u Japanu 2006. godine[uredi]

Zahvaljujući specijalnoj pozivnici za učešće, Srbija i Crna Gora, zemlja koja više nije postojala na papiru (Crna Gora je nakon referenduma 21. maja iste godine proglasila nezavisnost) našla se na Svetskom prvenstvu 2006. kao branilac titule. Poslednji trener bio je Dragan Šakota koji nije uspeo da popravi stvari u timu. Šakota nije mogao da računa na veliki broj penzionisanih igrača, dok su Šćepanović i Drobnjak odlučili da nastupaju za reprezentaciju Crne Gore. Okosnicu timu trebali su da čine mladi asovi iz NBA lige: Darko Miličić i Aleksandar Pavlović koji je, iako rođen u Baru, prihvatio da igra za Srbiju, ali nikada, posle Olimpijskih igara 2004. godine, nije obukao, ponovo, reprezentativni dres[16]. Jedini iskusni igrač, na ovom prvenstvu, bio je Igor Rakočević.

Već na startu prvenstva bruka se dogodila protiv Nigerije (75:82). Znatno bolja, borbenija, igra viđena je protiv Francuska (65:61). Situacija se znatno popravila u timu pošto su, za prolaz dalje, savladani Liban (104:57) i Venecuela (90:65). Sada već očekivano, izgubljen je meč protiv Argentine koja je u kompletnom sastavu želela da dođe do titule Svetskog prvaka (79:83). U osmini finala Srbiju i Crnu Goru je čekala reprezentacija Španije. Ponovo je, peti put, uzastopno, „Crvena furija” porazila „Plave” koji su se rezultatom 75:87 oprostili od titule Svetskog prvaka. Upravo je na meču osmine finala zadnji put interpretirana himna Hej, Sloveni koja je pratila reprezentaciju od 1936 do, ove, 2006. godine. Srbija kao pravni naslednik državne zajednice Srbije i Crne Gore, obezbedila je učešće na Evrobasketu 2007. godine, dok je Crna Gora krenula iz B divizije. Kao i u slučaju raspada prethodnih republika, Srbija je nasledila medalje, uspehe i ostale rezultate.

Prvi nastup pod imenom Srbija. Evrobasket 2007. godine[uredi]
Milan Gurović - prvi kapiten nezavisne Srbije
Prvi selektor samostalne reprezentacije Srbije, Zoran Slavnić.

Godine 2007, Srbija prvi put nastupa pod tim imenom na Evrobasketu 2007. godine u Španiji pošto se kao Srbija i Crna Gora kvalifikovala preko Mundobasketa 2006. godine. Prvi trener samostalne Srbije bio je Zoran Slavnić, ujedno i jedini ozbiljan kandidat za „užarenu” selektorsku klupu. Moka se odlučio na, očekivanu, smenu generacija, pa je u tim uvrstio i neke dvadesetogodišnjake koji su osvojili titulu prvaka Evrope za igrače do 20 godina, nekoliko meseci pre samog, seniorskog, Evrobasketa. U timu je bilo čak šest dvadesetogodišnjaka, a to su: Miloš Teodosić, Stefan Marković, Novica Veličković, Nemanja Aleksandrov, Dragan Labović i Milenko Tepić. Za kapitena je izabran jedini igrač sa 30 godina i najiskusniji u timu po broju mečeva Milan Gurović. Pored njega jedini igrač koji je još osvajao titule sa početka dvadeset prvog veka bio je Marko Jarić. Za prvu zvezdu tima izabran je Darko Miličić jedini igrač u ovom sastavu iz NBA-a. Sa prosekom godina 22,3 Srbija je bila ubedljivo najmlađa selekcija na turniru, a ne samo to, već je ovo i najmlađa selekcija sa najvećim brojem debitanata u istoriji Evropskih košarkaških prvenstava. Zoran Slavnić je polagao veliku nadu u svoj mladi tim, pa je dodelio reprezentaciji i nadimak „Moskitosi”. Ambicije nisu bile nerealne. Niko nije pričao o osvajanju neke od medalja već je, kao primarni cilj, postavljeno zauzimanje jedne od prvih šest pozicija kako bi se izborio nastup na Olimpijskom košarkaškom turniru 2008. godine. Međutim, „Moskitosi” su bili isuviše neiskusni da se nose sa reprezentacijama Rusije i Grčke. U prvom meču Grupe A, protiv Rusije, na kraju je izbegnuta katastrofa pošto su Rusi, predvođeni nezaustavljivim Andrejem Kirilenkom (24 poena i 12 skokova) naneli poraz od "samo" osam poena razlike 65:73. Usledio je izuzetno težak meč sa aktuelnim prvacima Evrope - Grcima. Mlada ekipa Srbije zaigrala je mnogo bolje nego li u prvom meču, posebno u odbrani. Plejmejkeri su preuzeli košgetersku odgovornost (Marko Jarić i Miloš Teodosić meč završili sa po 18 poena), a koliko je meč bio "tvrd" govori podatak da je treću četvrtinu Grčka rešila u svoju korist rezultatom 9:7!? Miličić i Erceg odlično su kontrolisali skok, ali je sudijska trojka Fabio Faćini (Italija), Virdžinijus Dovijavičijus (Litvanija) i Stelan Banika (Rumunija) olako dosuđivala „Helenima” prekršaje i dovela ih na korak od pobede. Da se ta pobeda, još malo, prolongira, potrudio se kapiten Milan Gurović koji pri rezultatu 56:53 za Grčku pogađa trojku sa desetak metara, od table, za produžetak [17]. U produžetku sudijski kriterijum je bio još strožiji, pa je Srbija doživela i drugi poraz na šampionatu, minimalnim rezultatom 68:67. Niz kontraverznih sudijskih odluka izazvao je veliku količinu besa i nezadovoljstva kod mladih košarkaša, a prednjačio je Darko Miličić koji je u intervjuu odmah po završetku meča, otvoreno vređao sudijsku trojku, zbog čega je, kasnije, novčano bio kažnjen.[18] Za prolaz dalje bila je potrebna pobeda protiv Izraela, ali do nje nije došlo, uprkos vođstvu od 10 poena razlike. Tada Gaj Pnini pogađa dve važne trojke, unosi nemir u tim Srbije. Janiv Grin, naturalizovani Izraelac, takođe, pogađa sa distance, a kasnije u penal završnici ruka mu nije zadrhtala, pa je Izrael, neočekivano, kao autsajder grupe A, izborio plasman u nokaut rundu. Ova najmlađa reprezentacija u istoriji Evropskih košarkaških prvenstava je ipak ispisala istoriju, ali onu neslavnu stranicu. Naime, konačno 14. mesto je najgore u istoriji naše reprezentacije. Pre ovog Evrobasketa najlošiji plasman bila je 13. pozicija na Evropskom prvenstvu 1947. godine kada je u meču za ovo, tada, pretposlednje mesto savladana Albanija sa 90:13. Od nacionalnog dresa se, odmah po završetku prvenstva, oprostio Milan Gurović, a ubrzo nakon njega i Marko Jarić. Ostavka je, od strane Košarkaškog Saveza Srbije, uručena i Zoranu Slavniću.

Povratak u vrh svetske košarke[uredi]

Evrobasket u Poljskoj 2009.[uredi]

Ivan Paunić,debitovao je za Srbiju na Evrobasketu 2007. godine i postao jedan od ključnih defanzivnih igrača.
Povratnik na reprezentativnu klupu, Dušan Ivković.

Posle niza neuspešnih godina, reprezentacija Srbije je morala, prvi put još od 1995. godine u kvalifikacije za Evrobasket čiji je domaćin bila Poljska. Za selektora je izabran, najiskusniji, Dušan Ivković koji se odlučio za rad na duge staze podmladivši ekipu. Reprezentacija Srbije je došla na Prvenstvo sa skorom 7-1 u kvalifikacijama. U kvalifikacijama je od iskusnijih igrača nastupao samo Miloš Vujanić, koji zbog povrede nije igrao na prvenstvu u Poljskoj, pa ga je zamenio Bojan Popović. Za kapitena je imenovan Nenad Krstić jedini igrač u tom trenutku iz NBA lige, a selektor Ivković se oslanjao na mlade igrače čiji je prosek bio 22 godine, pa su pozvani: Miloš Teodosić, Milenko Tepić, Ivan Paunić, Nemanja Bjelica, Stefan Marković, Uroš Tripković, Miroslav Raduljica, Kosta Perović, Novica Veličković i najmlađi, 19. godišnji Milan Mačvan koji je u seniorski tim došao kao MVP Evropskog prvenstva za igrače do 20 godina.

Na početku prvenstva, potpuno neočekivano, pobeđena je, favorizovana, Španija (66:57), u drugom kolu euforija je splasnula pošto je Slovenija bila bolja sa (80:69), a zatim je pobeđena Velika Britanija (77:59). U drugoj grupnoj fazi pobeđeni su domaćin Poljska (77:72) i Litvanija (89:79), a pretrpljen je i drugi poraz na prvenstvu od Turske (64:69). U četvrtfinalu je, bez većih problema, poražena Rusija sa (79:68) pa se tako Srbija plasirala u polufinale evropskog prvenstva prvi put nakon osam godina. U polufinalu, Srbiju je čekala, ponovo, Slovenija. U meču sa Slovenijom istakao se Miloš Teodosić koji je postigao 32 poena, a serijom trojki (ukupno šest na meču) pred kraj susreta obezbedio Srbiji produžetak i pobedu (96:92). U finalu je favorizovana Španija od prvog podbacivanja držala je veliku razliku koja je često prelazila i 30 poena, da bi, na kraju, "Furija" pobedila sa (63:85), revanširajući se reprezentaciji Srbije za poraz na startu prvenstva. Tako su igrači Dušana Ivkovića osvojili prvu košarkašku medalju za samostalnu Srbiju. Ovo je, inače, bila i prva titula prvaka Evrope za reprezentaciju Španije, koja je pre ovog prvenstva šest puta gubila u finalima. Takođe, Dušan Ivković je prvi put vodio reprezentaciju na Evropskom prvenstvu, a da, pritom, nije osvojio zlatnu medalju.

Svetsko prvenstvo u Turskoj 2010.[uredi]

Teodosićev pobednički šut protiv Španije sa devet metara preko Horhea Garbahose za plasman u polufinale SP u Turskoj iz 2010.

Reprezentacija Srbije je igrala dobro i na Svetskom prvenstvu u Turskoj, ali nije uspela da osvoji medalju. U prvom meču na turniru ubedljivo je sa 94:44 savladana selekcija Angole, da bi u drugom, posle dva produžetka usledio poraz od Nemačke 82:81. Posle isteka suspenzije od dva meča, zbog fizičkog obračuna na Akropolis kupu [19], u tim se vraćaju Miloš Teodosić i kapiten Nenad Krstić. Usledila je još jedna rutinska pobeda nad Jordanom 112:69, te trijumfi nad Australijom 94:79 i glavnim favoritom u grupi A, Argentinom sa 84:82. Kao prvoplasirana u grupi A, sa skorom četiri pobede i jedan poraz, Srbiju je u osminifinala čekala četvrtoplasirana iz grupe B, Hrvatska. Neizvesna završnica i rezultatska klackalica potrajala je do samog kraja, kada je na jednu sekundu do kraja meča, Aleksandar Rašić iznudio dva slobodna bacanja. Prvo je pogodio, drugo, namerno, promašio za konačnih 73:72. U četvrtfinalu Srbiju je čekao drugi favorit turnira i Evropski prvak Španija. Željni revanša, "Orlovi" su odigrali najbolji meč na turniru, a heroj pobede postao je Miloš Teodosić koji je trojkom sa devet metara, tri sekunde pre kraja, preko Garbahose postavio konačan rezultat 92:89. Međutim, finale je izostalo pošto je u polufinalu, nakon sudijske greške Srbija [20], izgubila od Turske. Indisponirani nakon sijaseta sudijskih grešaka u polufinalu, "Orlovi" nisu bili dostojan rival Litvaniji koja je, već u prvom poluvremenu, ubacila devet trojki. Predvođeni odličnim Kleizom koji je meč završio sa 33 poena, mlada selekcija Litvanije je slavila sa konačnih 99:88 za prvu medalju sa Svetskih prvenstava. Ovo je, inače, prvi put da je reprezentacija Srbije/Jugoslavije, poražena u borbi za bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu.

Evrobasket u Litvaniji 2011. godine[uredi]

Miloš Teodosić bio je najbolji asistent na Evrobasketu 2011. godine sa ukupno 63 asistencije

Evropsko prvenstvo u Litvaniji u zadnjem trenutku je prošireno sa 16 na 24 selekcije, što je značilo još veći broj utakmica, a po prvi put na šampionatu se pojavila i košarkaška reprezentacija Crne Gore. Suočen sa otkazima na poziciji centra (Raković, Raduljica) selektor Ivković poziva, po prvi put, Bobana Marjanovića. Srpski košarkaši su, bez problema u prva četiri susreta ostvarili isto toliko pobeda protiv: Italije 80:68, zatim Letonije 92:77, Izraela 89:80 i Nemačke 75:64. Meč za prvo mesto u grupi igran je protiv Francuske koju je na ovom šampionatu predvodio NBA igrač Toni Parker. Srbija je imala zadnji napad na meču pri rezultatu 96:97 za Francuze, ali je šut sa poludistance, za pobedu, promašio Duško Savanović, pa je Srbija sa drugog mesta u grupi B otišla u novoformiranu grupu E, gde su se nalazile selekcije: Turske, Španije i Litvanije. Za prolaz u četvrtfinale bila je dovoljna jedna pobeda. Poprilično izmorena reprezentacija Srbije, poražena je u prva dva meča u novonastaloj grupi od Litvanije 90:100 i od Španije koja je silno motivisana bila da se revanšira za poraz sa Mundobasketa godinu dana ranije te je deklasirala "Orlove" sa 84:59. Međutim i Srbija je željela da se u meču biti ili ne biti revanšira Turskoj i uspela je u tome, pošto je zadnji šut na meču, za pobedu Turske, pri rezultatu 68:67 promašio Ersan Iljasova, pa je Srbija prošla u četvrtfinale. reprezentacije Rusije predvođena svojim najboljim košarkašem Kirilenkom, slavila je sa 77:67. Ostala je bila još jedna šansa da se Srbija domegne, makar, šeste pozicije i dodatnih kvalifikacija za Olimpijske igre u Londonu. Međutim, u meču za šesto mesto reprezentacije Grčke, bez problema je savladala Srbiju sa 87:77. Prvenstvo je označeno kao neuspešno pre svega zbog činjenice što se reprezentacija Srbije nije kvalifikovala na Olimpijski košarkaški turnir u Londonu, a za sledeće Evropsko prvenstvo u Sloveniji 2013. morala je u nove kvalifikacije. Ostaće upisano da je reprezentacija odigrala čak 11 mečeva na ovom turniru što je apsolutni rekord svih košarkaških prvenstava.

Nove kvalifikacije i Evrobasket 2013. godine[uredi]

Srpska klupa za vreme odmora na utakmici Srbija-Ukrajina

Novi Olimpijski ciklus krenuo je novim kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Sloveniji 2013. godine. U grupi sa: Crnom Gorom, Estonijom, Islandom, Izraelom i Slovačkom Srbija je imala skor 6-4, baš kao i Estonija, ali je zbog boljeg međusobnog skora otišla na Evrobasket. Srbija je po prvi put u ovim kvalifikacijama zaigrala u crvenoj garnituri dresova, umesto u tradicionalnim plavim. Na 38. Evropskom prvenstvu Srbija je otišla bez prvog plejmejkera Miloša Teodosića, njega je zamenio Nemanja Nedović, a selektor Ivković odlučio je da podmladi reprezentaciju, pa je priliku pružio i mladom Bogdanu Bogdanoviću i Nikoli Kaliniću, koji su, već tada, postali stub ekipe, ali i Danilu Anđušiću, Đorđu Gagiću, Vasiliju Miciću i najstarijem debitantu u istoriji reprezentacije Rašku Katiću. Sa velikim brojem novih igrača, Srbija je na startu prvenstva napravila iznenađenje pobedivši reprezentaciju Litvanije sa 63:56, a pored ove ostvarene su i očekivane pobede nad Bosnom i Hercegovinom 77:67 i nad Letonijom 80:71. Uprkos porazima od reprezentacije Makedonije 89:75 i Crne Gore 83:76 Srbija je zauzela prvo mesto u grupi. Usledila je, ponovo, iscrpljujuća druga grupna faza, a u novoformiranu grupu Srbija se našla sa selekcijama: Belgije, Ukrajine i Francuske. Posle, očekivane pobede nad Belgijom od 76:69, usledio je potpuno neočekivani poraz od Ukrajine koju je do trijumfa od 82:75 predvodio naturalizovani košarkaš Judžin Džeter. Za prvo mesto u grupi, Srbija je igrala protiv Francuske i zahvaljujući sjajnoj partiji Nedovića i kapitena Krstića ostvarena je, do tada, najveća pobeda na turniru od 77:65. Sreća, ipak, nije pogledala "Orlove", pošto je četvrtoplasirana selekcija iz druge grupe bila Španija koja je bila na pragu eliminacije, da bi, na kraju, sumnjivim porazom od Italije izbegla u nokaut fazi susret sa Francuskom. U četvrtfinalu Španci, ponovo, nisu dali ni promil nade Srpskim košarkašima. Predvođeni iskusnim asovima Serhijom Rodrigezom sa 22, te Rudijem Fernandezom sa 19 poena, "Furija" je tokom celog meča imala 30 i više poena prednosti, do konačnih 90:60. Primarni cilj selektora Ivkovića bio je da se zauzme makar sedma pozicija, što bi značilo da se reprezentacija kvalifikovala za Mundobasket 2014. U prvom meču za razigravanje od pete do osme pozicije, Srbija je poražena od domaćina, Slovenije sa 92:74, da bi u susretu za sedmo mesto zahvaljujući sjajnim partijama Nenada Krstića i Nemanje Bjelice Srbija pobedila sa 76:64 i obezbedila odlazak na Svetsko prvenstvo. Posle ovog prvenstva od reprezentacije se posle pet godina oprostio Dušan Ivković, a na njegovo mesto doveden je proslavljeni reprezentativac Aleksandar Saša Đorđević.

Svetsko prvenstvo u Španiji 2014.[uredi]

Nenad Krstić Nakon deset godina reprezentativne karijere oprostio se od reprezentacije na Mundobasketu 2014. godine
Miloš Teodosić imenovan je za novog kapitena reprezentacije nakon Mundobasketa 2014. godine.

Nakon dolaska na mesto selektora Saša Đorđević za svoga pomoćnika, pored ostalih, imenuje Mutu Nikolića. Sa šireg spiska objavljenog pre priprema za Svetsko prvenstvo u Španiji, određen broj igrača otkazuje što zbog povreda što zbog ličnih razloga. Ipak kostur tima je ostao nepromenjen. Iako je u grupi reprezentacija doživela tri poraza od ekipa Francuske, Brazila i Španije, uspeva da se domogne osmine finala. Na prvoj eliminacionoj utakmici protiv Grčke kreće odlična igra srpske reprezentacije. Grčka i Brazil su savladani dosta ubedljivo uz odličnu igru kakva, pre toga, nije mogla da se nagovesti u grupi. Pored već ustaljenih Bjelice, Teodosića, Markovića i ostalih, pažnju na sebe su skrenuli Nikola Kalinić i heroj pobede nad Brazilom mladi Bogdan Bogdanović. U polufinalu ih je čekala Francuska koja je prethodno izbacila favorizovanu reprezentaciju Španije koja je na prvenstvo došla u najjačem mogućem sastavu i već je bila viđena u finalu protiv američkog „drim tima”. Srbija je odlično igrala u prvom poluvremenu i stigla do razlike od 18 poena. Međutim u poslednjoj četvrtini Francuska je predvođena Batumom uspela da se približi i dovede Francusku na dva poena zaostatka, ali su na kraju reprezentativci Srbije sigurnim izvođenjem slobodnih bacanja i presudnim poenima Simonovića uspeli da se domognu finala.

U finalu ih je čekala reprezentacija SAD koja je kao tokom celog prvenstva demonstrirala vrhunsku košarku. Amerikanci su želeli da ponovo, posle 1994. godine, osvoje titulu Svetskog prvaka, koja im je, na prethodnim šampionatima, izmicala. Zato Majk Šiševski okuplja jak, mladi, tim, predvođen, Kajrijem Irvingom, te Džejmsom Hardenom i ostalima. Sam početak meča pokazao je da se „Orlovi” nisu uplašili. Miloš Teodosić je uz nekoliko sjajnih asistencija razigrao svoj tim, da bi, pri rezultatu 12:5 Majk Šiševski zatražio tajm aut. Taj tajm aut, zatražen je bio na 6minuta do kraja prve četvrtine, a rezultat na kraju iste bio je 35:19 u korist SAD-a. Raspucanog Irvinga i Tompsona niko nije mogao da zaustavi, te činjenica da je centar Entoni Dejvis ušao u brz problem sa faulovima nije predstavljala toliko bitan podatak. Pred kraj treće deonice, Amerikanci su imali i vođstvo od 40 poena razlike, 115:75, pa je cilj bio izbeći katastrofu. Ipak, na kraju, košarkaška reprezentacija Srbije, doživela je najubedljiviji poraz u svojoj istoriji, obuhvatajući i prethodne nazive republika, od 129:92.

Ipak osvajanje srebra je ocenjeno kao najveće iznenađenje prvenstva. Miloš Teodosić je ponovo bio član prve petorke prvenstva, dok je zakucavanje Nikole Kalinića na utakmici sa Grčkom ocenjeno kao drugi najbolji potez prvenstva.[21] Pored njih dvojice tokom prvenstva naročito su se istakli Bjelica, povratnik u reprezentaciju posle 2009. godine Miroslav Raduljica , kao i debitant iz Radničkog, Jović. Ovaj šampionat bio je zadnji za Nenada Krstića koji je posle deset godina završio reprezentativnu karijeru, a za novog kapitena imenovan je Miloš Teodosić.

Evrobasket u Nemačkoj i Francuskoj 2015.[uredi]

Aleksandar Đorđević kao selektor na pripremnoj utakmici sa Slovenijom, avgust 2015. u Ljubljani.
Nemanja Bjelica, jedan od lidera reprezentacije na Evrobasketu 2015. godine.

Na Evrobasketu 2015. Srbija je dominirala u grupi B i sa skorom 5:0 prošla u osminu finala. U prvoj utakmici grupe B, Orlovi su sjajnim preokretom porazili Špance, glavnog favorita za osvajanje nove titule Evropskog prvaka (80:70). Narednog dana, reprezentacija Srbije je savladala Nemačku (68:66) u Mercedes-Benc areni pogotkom Nemanje Bjelice u poslednjim momentima utakmice. selektor Đorđević je na 3,9sekundi do kraja meča pozvao tajm aut, zatim kreirao akciju za svog krilnog košarkaša,a Nemanja Bjelica postao je heroj susreta[22] Orlovi su do kraja zabeležili još tri pobede: protiv Islanda (93:64), Turske (91:72) i Italije (101:82). U završnom meču protiv uvek nezgodnih „Azura” zablistao je kapiten Miloš Teodosić sa 26 ubačenih poena i 8 asistencija[23]. U osmini finala su savladani uvek nezgodnu Finsku (94:81), a u četvrtfinalu Češku (89:75) kojoj nije pomogao ni, tokom prvenstva, izuzetno raspoloženi dvojac: Tomaš Satoranski i Jan Veseli. U polufinalu, Srbiju je ponovo čekao susret sa, tradicionalno, nezgodnom reprezentacijom Litvanije. Imala je Litvanija i više od deset poena prednosti, na početku poslednje četvrte četvrtine, ali su obe ekipe igrale u naletima, pa je Srbija konstantno smanjivala prednost rivala, sve do samog kraja. Miloš Teodosić je nestvarnom trojkom[24] smanjio prednost Litvanije na samo jedan poen, 13 sekundi pre kraja meča, da bi Seibutis pogodio samo jedno slobodno bacanje. Lopta je stigla u ruke Bogdanovića, koji je pokušao solo-prodorom da donese izjednačenje i produžetak, ali je, uz kontakt sa protivnikom, promašio koš, dok su sudije meča ostale neme, te su Litvanci slavili rezultatom 67:64 i plasirali se, direktno, na Olimpijski košarkaški turnir 2016. godine. U utakmici za treće mesto usledio je, očekivan, poraz od domaćina Francuske (68:81). Pred svojom publikom Francuzi su od prvog minuta nametnuli svoj ritam igre i do kraja ga, bez većih problema, održavali. Srbija je, tako, ostala bez medalje na ovom Evropskom prvenstvu iako je imala, konačni skor od 7 pobeda i 2 poraza. Prolaskom u četvrtfinale Srbija je izborila i plasman na Evrobasket 2017. godine bez kvalifikacija.

Olimpijske igre u Riju 2016.[uredi]

Standarni reprezentativac i zamenik kapitena Stefan Marković.
Bogdan Bogdanović, junak pobede nad Hrvatskom u četvrtfinalu Olimpijskog košarkaškog turnira u Riju 2016. godine.

Zahvaljujući četvrtom osvojenom mestu na Evrobasketu 2015. reprezentacija Srbije izborila je učešće na jednom od četiri kvalifikaciona Olimpijska turnira. Na svu sreću, izabranici Saše Đorđevića, kao domaćini jednog od turnira, dobili su poprilično lake rivale. U grupi su savladali Portoriko (87:81) i Angolu (83:60), a u polufinalu je savladana Češka. U finalu "Orlove" je čekao Portoriko, a ekipa Aleksandra Đorđevića ih je ubedljivo savladala rezultatom 108:77 i plasirala se na Olimpijske igre u Riju. Na turniru je blistao sjajni Nikola Jokić koji je zajedno sa Bogdanom Bogdanovićem beležio prosečno 17,8 poena na 4 utakmice i proglašen je za najkorisnijeg igrača ovog turnira.

U grupi A, Olimpijskog košarkaškog turnira u Rio De Žaneiru, izabranici Aleksandra Đorđevića savladali su Venecuelu sa 86:62, da bi potom usledili porazi od Australije 95:80, te i poraz od 76:75 protiv Francuske i od Amerike 94:91 pošto je Bogdan Bogdanović promašio šut za tri poena za produžetak. Usledio je meč "biti ili ne biti" za prolaz dalje protiv Kine, koja je 2004. godine na Olimpijskom košarkaškom turniru u Atini u istoj situaciji eliminisala tadašnju reprezentaciju Srbije i Crne Gore. Međutim, ovoga puta je ostvarena ubedljiva pobeda Srbije od 94:60 i zakazano četvrtfinale sa Hrvatskom. U četvrtfinalu, košarkaška reprezentacija Srbije nastavila je tradiciju nepobedivosti protiv večitog rivala, reprezentacije Hrvatske. Za pobedu od 86:83 najzaslužnija je odlična, kolektivna, odbrana kao i vrlo dobro šutersko veče Bogdana Bogdanovića koji je ubacio 18 poena, od čega, neke u ključnim trenucima meča. U polufinalu čekala ih je, ponovo, Australija. Željni revanša, za poraz u grupi, "Orlovi" su odigrali najbolju odbranu na celom turniru, limitirajući Australijance na svega 14 datih poena u prvom poluvremenu što nikada nije zabeleženo u ovoj fazi Olimpijskog košarkaškog turnira. Pitanje pobednika nijednog trenutka nije dovedeno u pitanje, pa je konačnim rezultatom 87:61 Srbija otišla u novo finale, prvo posle 20 godina i Olimpijskog košarkaškog turnira u Atlanti. Kao i pre 20 godina i ovoga puta u finalu ih je čekala selekcija SAD-a. Konačan rezultat bio je skoro identičan finalu iz 1996. godina - 96:66. Za razliku od finala Svetskog prvenstva iz Madrida u ovom susreta Srbija je imala samo početno vodstvo 3:0, nakon čega su Amerikanci podizali nivo igre i već na poluvremenu vodili sa 52:29, najviše zahvaljujući nezaustavljivom Kevinu Djurentu. Bilo kakva neizvesnost je izostala u trećoj i četvrtoj četvrtini, pa je selekcija SAD došla do svoje 15 zlatne olimpijske medalje. Ovo je bila prva olimpijska medalja za samostalnu košarkašku reprezentaciju Srbije, a ukupno peto srebro sa Olimpijskog košarkaškog turnira. Nakon ovih Olimpijskih igara od reprezentativnog dresa se oprostio plejmejker Stefan Marković koji je u reprezentaciji bio još od Evropskog prvenstva u košarci 2007. godine.

Novi Olimpijski ciklus[uredi]

Evropsko prvenstvo 2017. i treća srebrna medalja zaredom[uredi]

Na Evropskom prvenstvu 2017., Aleksandar Đorđević ušao je u košarkašku istoriju pošto je jedini i kao igrač i kao trener učestvovao u finalima Evropsko i Svetskog prvenstva, kao i Olimpijskog košarkaškog turnira.
Novi kapiten reprezentacije na Evropskom prvenstvu 2017. Milan Mačvan.

I ranijih godina reprezentacija Srbije imala je problem sa otkazima igrača, ali nikada kao pred Evropsko prvenstvo 2017. godine koje je, ujedno, bilo i poslednje koje se održalo na svake dve godine, pošto je FIBA ranije odlučila da šampionat pomeri na svake četiri godine. Zbog obaveza prema svom klubu Denveru nastup je, prvi, otkazao Nikola Jokić, da bi, nedugo potom, nastup otkazao i novi član Memfisa Rade Zagorac. Tokom pripremnih turnira, na kojima je zabeleženo devet pobeda i jedan poraz, nastup su, zbog povreda, otkazali: Miroslav Raduljica, Marko Simonović, Nemanja Bjelica, da bi, tokom priprema svoju povredu lista obnovio kapiten i novi član L.A.Klipersa, Miloš Teodosić, pa je za novog kapitena imenovan Milan Mačvan. Četiri dana pre početka prvenstva selektor Đorđević ostao je bez Nikole Kalinića, zbog povrede leđa, a na prvenstvo nije poveo ni Nemanju Nedovića koji bi zaigrao tek u osmini finala. Uprkos rekordnom broju otkaza, selektor Đorđević uspeo je da napravi zajednicu, tim, gde su se kao dve najveće košgeterske figure isticali Bogdan Bogdanović i povratnik u nacionalni tim Boban Marjanović. Već u prvom meču u grupi D, videlo se da Đorđević s pravom i dalje cilja najviši plasman. Rezultatom 92:82 pobeđena je Letonija koja je na šampionat došla sa svojom prvom zvezdom, Kristapsom Porzingisom, ali i sa braćom Bertans, Kalnijetisom, Timom i ostalim iskusnijim igračima. Na ovom meču potvrde da je novi lider reprezentacije dokazao je novi član Sakramenta, Bogdan Bogdanović koji je meč završio sa 30 ubačenih poena. Nakon manje od 24 časa odmora, već narednog dana, Srbiju je čekala reprezentacija Rusije. U poprilično nervoznoj igri, posebno u odbrani, Rusija je ostvarila trijumf rezultatom 75:72 koju je do pobede vodio najskuplji igrač Evrolige, Aleksej Šved. Posle dana pauze, Srbiju je čekao meč sa domaćinom grupe i prvenstva (nokaut faze), reprezentacijom Turske koju je na svakom susretu bodrilo preko 10 hiljada navijača. Iako su „Orlovi” dobro kontrolisali meč, Turska na pet minuta do kraja susreta dolazi do izjednačenja, nakon čega dve vezane trojke, za manje od jednog minuta, pogađa Bogdan Bogdanović, a utakmica odlazi u mirnu završnicu do konačnih 80:74. Posle ova tri, na papiru, najteža duela, usledili su mečevi protiv autsajdera: Belgije i Velike Britanije. Iako najslabije od svih selekcija u grupi D, opuštanja nije bilo ni jednog trenutka, te je Ujedinjeno Kraljevstvo pobeđeno rezultatom 82:68 (Bogdanović 18 poena, 7 skokova, 7 asistencija), a još ubedljivije savladana je i Belgija, 74:54 uz 22 poena Marjanovića.

Povratnik u reprezentaciju i najviši igrač Evrobasketa 2017. godine, Boban Marjanović.
Jedan od debitanata i najmlađi reprezentativac Srbije na Evropskom prvenstvu 2017. godine, Marko Gudurić.

Zahvaljujući pobedi Letonije od 84:69 protiv Rusije, Srbija je završila grupnu fazu kao prvoplasirana, pa ju je u osminifinala očekivala četvrtoplasirana selekcija iz grupe C, Mađarska. Uprkos furioznom početku i vođstvu od 18:3, „Orlovi” su dozvolili da se Mađarska primakne, a do samog kraja Srbija nije uspela da napravi veću prednost, ali je na kraju, očekivano, slavila rezultatom 86:78. Na ovom meču posebno se istakao Ognjen Kuzmić sa dabl - dabl učinkom od 17 poena i 10 skokova, uz već standardnog Bogdanovića koji je imao isti broj poena. „Orlove” je u četvrtfinalu čekala Italija koja je tokom šampionata ostala bez svog NBA igrača Danila Galinarija. Susret protiv Mađarske doneo je potreban oprez, kao i podignut nivo odbrane, pa su Marko Belineli i ostali zaustavljeni bili na tek 67 datih poena, a Srbija je pobedom od 83:67 te najboljom igrom na prvenstvu prošla u četvrto polufinale u četiri godine. Nepisano pravilo je da na ovakvim prvenstvima jedna selekcija teško može dva puta da trijumfuje protiv iste reprezentacije u grupi i u borbi za medalju. To pravilo se u ovom slučaju ispostavilo kao tačno, pošto je Srbija uspela da se revanšira Rusiji za poraz u grupi. „Zbornaja komanda” je na šampionat došla sa ciljen da se dođe do medalje, prve posle 2012. godine, a i da se prekine niz katastrofalnih rezultata na predhodnim Evropskim prvenstvima. Sergej Bazarevič je tim gradio na igračima iz CSKA Moskve, glavni igrač bio je Aleksej Šved, a jedini igrač koji nije nastupao za neki tim iz VTB lige bio je centar Timofej Mozgov. I ovoga puta izabranici Aleksandra Đorđevića nisu uspevali da limitiraju ovog beka ispod svog proseka od 22 poena. Naprotiv, Šved je susret završio sa 33 poena. Većim delom meča Srbija je imala prednost, da bi na četiri minuta do kraja Andrej Voroncevič promašio trojku za rezultatski preokret. Na suprotnoj strani, upravo, trojkom bitniju razliku donosi Vasilije Micić, a do kraja dve sjajno kreirane akcije uspeva da materijalizuje Bogdanović te Srbija prolazi u finale rezultatom 87:79. Nevolju pred finale predstavljala je i povreda prvog plejmejkera, Stefana Jovića koji je u polufinalnom meču doživeo distorziju zgloba[25], ali je najavio da će igrati u finalu. U susretu u grupi Branko Lazić zadobio je povredu butnog mišića, pa je selektor Đorđević mogao da računa na desetoricu zdravih igrača za finale. Za razliku od Srbije, drugi finalista Evropskog prvenstva, reprezentacija Slovenije imala je samo jedan otkaz pre početka prvenstva, a na putu do svog prvog finala reprezentacija koju je sa klupe predvodio Igor Kokoškov savladala je u nokaut fazi: Francusku, odličnu Letoniju i aktuelnog šampiona Španiju kojoj nije pomogla ni još jedna odlična partija braće Gasol. Do samog finala Slovenija je došla bez ijednog poraza, a najzaslužniji za ovaj perfektan niz bio je Goran Dragić kao i vunderkid i jedan od najtalentovanijih igrača Evrope, 18. godišnji Luka Dončić. Za razliku od prethodnih mečeva, visoki srpski centri, Ognjen Kuzmić i Boban Marjanović bili su van svog učinka, kako u skokovima, tako i u poenima. Slovenija je u drugoj četvrtini potpuno preokrenula rezultat najviše zahvaljujući sjajnom Dragiću koji je postigao 26 poena već u prvom poluvremenu, a na odmor, Slovenija odlazi sa prednošću od 56:47. Na početku trećeg perioda Srbija je agresivnijom igrom, kao i trojkama najmlađeg člana na ovom prvenstvu, Marka Gudurića, prišla na samo četiri poena zaostatka. U poslednji period Srbija ulazi bez klasičnog centra. Kuzmića i Marjanovića, zbog pokretljivije odbrane, zamenio je Vladimir Štimac, a na ruku „Orlovima” išla je i povreda mladog Luke Dončića, kao i to što je Goran Dragić bio izbačen iz šuterskog ritma. Na četiri minuta do kraja, poenima kapitena, Mačvana , Srbija je povela 78:77. Rezultatska neizvesnost trajala je do samog kraja, kada pri nerešenom rezultatu dva slobodna bacanja ne uspeva da iskoristi Ognjen Kuzmić, nakon čega Slovenija poenima prvo iz igre, a zatim i sa linije slobodnih bacanja, Klemen Prepelič doneo svojoj reprezentaciji nedostižnu prednost. Na kraju, Srbija nije uspela da ponovi uspeh iz 2001. godine, kada je osvojena titula šampiona, dok je Slovenija došla do svoje prve medalje u istoriji košarkaške reprezentacije. Za MBP-a prvenstva izabran je Goran Dragić dok je u idealnu petorku uvršten Bogdan Bogdanović. Selektor Aleksandar Đorđević ušao je u košarkašku istoriju pošto je samo njemu pošlo za rukom da učestvuje u finalima Evropskog prvenstva, Svetskog prvenstva i Olimpijskog košarkaškog turnira i kao igrač i kao selektor.

Tabela medalja[uredi]

Takmičenje Gold medal with cup.svg Silver medal with cup.svg Bronze medal with cup.svg Medals icon with cup.PNG
Letnje olimpijske igre 1 5 1 7
Svetsko prvenstvo 5 4 2 11
Evropsko prvenstvo 8 7 4 19
Mediteranske igre 5 2 2 9
Univerzijada 4 2 3 9
Ukupno 23 20 12 55

Najveća rivalstva sa drugim reprezentacijama[uredi]

Od osnivanja 1936. godine, pa do danas, reprezentacije Jugoslavije i Srbije stekle su veliki broj rivala. Zbog, pre svega, političkih struja sredinom dvadesetog veka najveće rivale tadašnja Jugoslavija imala je u nacionalnim ekipama Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država. Krajem '80ih godina pojavljuju se i rivalstva sa Grčkom i Španijom, a posle raspada SFR Jugoslavije najveći rival postaje i reprezentacija Hrvatske. Takođe '90ih godina stvorilo se i rivalstvo sa reprezentacijom Litvanije, sa kojom se naša selekcija redovno susretala na svim velikim turnirima.

Mečevi sa Sovjetskim Savezom i Rusijom[uredi]

Evropsko prvenstvo[26][uredi]
Košarkaška reprezentacija Rusije na Evropskom prvenstvu u Litvaniji 2011. godine osvojila je bronzanu medalju.
Susret Čehoslovačke i Sovjetskog saveza na Olimpijskim igrama 1980. godine u Moskvi. Aleksandr Belostenjij (sa brojem 14), Stanislav Kropilak (br 8), Sergej Belov (br 10). Foto RIA Novosti.
Svetsko prvenstvo[27][uredi]
Olimpijski košarkaški turnir[27][uredi]
Protivnik Br. odigranih mečeva Pobede Porazi
Zastava Sovjetskog Saveza SSSR/Zastava Rusije Rusija 45 19 26

Mečevi sa Sjedinjenim Američkim Državama[uredi]

selekcija S.A.D. ima svega pet poraza na Olimpijskim košarkaškim turnirima od 1936. godine. Nijedan od tih poraza nije nanela selekcija Jugoslavije ili Srbije.
Svetsko prvenstvo[28][uredi]
Olimpijski košarkaški turnir[27][uredi]
Protivnik Br. odigranih mečeva Pobede Porazi
Sjedinjene Američke Države Sjedinjene Američke Države 19 6 13

Mečevi sa Hrvatskom[uredi]

Evropsko prvenstvo[26][uredi]
Svetsko prvenstvo[29][uredi]
Olimpijski košarkaški turnir[30][uredi]
Protivnik Br. odigranih mečeva Pobede Porazi
Zastava Hrvatske Hrvatska 4 4 0

Dresovi i sponzori[uredi]

Marka dresova Godine
Sjedinjene Američke Države Nike 1995–2001
Sjedinjene Američke Države Champion 2002–2004
Italija Kappa 2005–2009
Kina Peak 2010–danas

Trenutni sastav[uredi]

Košarkaška reprezentacija Srbije
Igrači Treneri
Poz. # Ime Godina – datum rođenja Visina Klub Država
KC 6 Mačvan, Milan 28 2,06 m KK Bajern Minhen Njemačka
B 7 Bogdanović, Bogdan 25 1,98 m Sakramento kingsi Sjedinjene Američke Države
K 11 Lučić, Vladimir 28 2,02 m KK Bajern Minhen Njemačka
B 12 Milosavljević, Dragan 26 1,98 m KK Unikaha Malaga Španija
KC 14 Birčević, Stefan 28 2,10 m KK Istanbul BB Turska
C 15 Štimac, Vladimir 30 2,10 m KK Anadolu Efes Turska
19 Lazić, Branko 28 1,98 m KK Crvena zvezda Srbija
PL 22 Micić, Vasilije 22 1,96 m KK Žalgiris Litvanija
K 23 Gudurić, Marko 22 1,99 m KK Fenerbahče Turska
PL 24 Jović, Stefan 27 1,98 m KK Bajern Minhen Njemačka
C 32 Kuzmić, Ognjen 27 2,14 m KK Real Madrid Španija
C 51 Marjanović, Boban 29 2,22 m Detroit pistonsi Sjedinjene Američke Države
Selektor
Pomoćni treneri

Postave[uredi]

Poz. Starter Klupa 1 Klupa 2
C Boban Marjanović Ognjen Kuzmić Vladimir Štimac
PF Milan Mačvan Stefan Birčević
SF Vladimir Lučić Marko Gudurić
SG Bogdan Bogdanović Dragan Milosavljević Branko Lazić
PG Stefan Jović Vasilije Micić

Učešće na međunarodnim takmičenjima[uredi]

Olimpijske igre[uredi]

Godina Domet Plasman IG P I DK PK Razl.
19361988. Pogledati reprezentaciju Jugoslavije
Španija 1992. Nije učestvovala zbog sankcija UN-a
Sjedinjene Američke Države 1996. Finale 2. mesto 8 7 1 741 578 +163
Australija 2000. Četvrtfinale 6. mesto 7 4 3 494 483 +11
Grčka 2004. Prvi krug 11. mesto 6 2 4 462 450 +12
Kina 2008. Nije se kvalifikovala
Ujedinjeno Kraljevstvo 2012. Nije se kvalifikovala
Brazil 2016. Finale 2. mesto 8 4 4 665 627 +38
Ukupno 4/7 - 29 17 12 2362 2138 +224

Svetska prvenstva[uredi]

Godina Domet Plasman IG P I DK PK Razl.
19501990. Pogledati reprezentaciju Jugoslavije
Kanada 1994. Nije učestvovala zbog sankcija UN-a
Grčka 1998. Finale 1. mesto 9 8 1 698 563 +135
Sjedinjene Američke Države 2002. Finale 1. mesto 9 7 2 806 670 +136
Japan 2006. Osmina finala 11. mesto 6 2 4 481 439 +42
Turska 2010. Utakmica za 3. mesto 4. mesto 9 6 3 800 699 +101
Španija 2014. Finale 2. mesto 9 5 4 736 668 +68
Ukupno 5/6 2 titule 42 29 14 3613 3168 +445

Evropska prvenstva[uredi]

Godina Domet Plasman IG P I DK PK Razl.
19371991. Pogledati reprezentaciju Jugoslavije
Njemačka 1993. Nije učestvovala zbog sankcija UN-a
Grčka 1995. Finale 1. mesto 9 9 0 750 639 +111
Španija 1997. Finale 1. mesto 9 8 1 736 633 +103
Francuska 1999. Utakmica za 3. mesto 3. mesto 9 7 2 657 587 +70
Turska 2001. Finale 1. mesto 6 6 0 549 409 +140
Švedska 2003. Četvrtfinale 6. mesto 7 3 4 537 561 -24
Srbija i Crna Gora 2005. Osmina finala 9. mesto 4 2 2 316 307 +9
Španija 2007. Grupna faza takmičenja 14. mesto 3 0 3 215 228 -13
Poljska 2009. Finale 2. mesto 9 6 3 680 661 +19
Litvanija 2011. Četvrtfinale 8. mesto 11 5 6 861 783 +78
Slovenija 2013. Četvrtfinale 7. mesto 11 6 5 809 828 -19
Njemačka Francuska 2015. Utakmica za 3. mesto 4. mesto 9 7 2 748 658 +90
Turska Rumunija Finska Izrael 2017. Finale 2. mesto 9 7 2 741 670 +71
Ukupno 12/13 3 titule 96 66 30 7599 6964 +635

Selektori[uredi]

Selektor Vreme
Dušan Ivković 1988 – 1995.
Željko Obradović 1996 – 2000.
Svetislav Pešić 2000 – 2002.
Duško Vujošević 2003.
Željko Obradović 2004 – 2005.
Dragan Šakota 2006.
Zoran Slavnić 2007.
Dušan Ivković 2008 – 2013.
Aleksandar Đorđević 2013 – trenutno

Učešće i učinak pojedinaca[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 Profile | FIBA.COM
  2. „PR no.22: Montenegro becomes 213th FIBA Member”. FIBA. Pristupljeno 26. 8. 2006. 
  3. „Srbija sedma na FIBA listi”. RTS. 17. 9. 2014. Pristupljeno 17. 9. 2014. 
  4. Sankcije SR Jugoslaviji — Vikipedija, slobodna enciklopedija
  5. Ivković: Da nije bilo rata pobedili bismo Drim tim bez Hrvata i Slovenaca | Košarka | Novosti.rs
  6. Djordjevic 41 points vs Lithuania - YouTube
  7. Danilović slam dunk over Sabonis - YouTube
  8. Hrvatska silazi sa postolja 1995 - YouTube
  9. Sasa Djordjevic trojka protiv Hrvatske - YouTube
  10. „EU o sankcijama Jugoslaviji početkom septembra: Ništa od ublažavanja”, Glas javnosti, 19. avgust 1999.
  11. Pešić je oterao Radmanovića, Obradović se kajao što nije nikog, da li je Đorđević ispravno postupio? (VIDEO) | Telegraf - Nanovije vesti
  12. Koturoviæ: "Vujoševiæ je grobar naše košarke..." - B92.net
  13. Manu Ginobili beats Serbia & Montenegro at the buzzer! - YouTube
  14. Blamaža za kraj: SCG - Kina 66-67! - B92.net
  15. Zeljko Obradovic - Konferencija za stampu posle debakla i poraza od Francuza EP 2005 - YouTube
  16. Saša Pavlović: Zašto nisam igrao ni za Crnu Goru ni za Srbiju? - Šansa sport
  17. Milan Gurovic crazy three to force OT vs. Greece - YouTube
  18. Milicic psuje sudije - YouTube
  19. FIBA suspendovala Krstića i Teodosića! | Sport | Novosti.rs
  20. FIBA se izvinila Srbiji
  21. Nikola Kalinic's one-handed poster slam! - 2014 FIBA Basketball World Cup - YouTube
  22. Nemanja Bjelica's Game Winner v Germany! - EuroBasket 2015 - YouTube
  23. Milos Teodosic 26 points, 8 assists vs. Italy (Eurobasket 2015) - YouTube
  24. EUROBASKET 2015: TEODOSIC AMAZING 3 POINTS VS LIETUVA - YouTube
  25. Aleksandar Đorđević Stefan Jović povreda | Mondo Sport
  26. 26,0 26,1 archive.fiba.com: Key Figures
  27. 27,0 27,1 27,2 archive.fiba.com: Key Figures
  28. archive.fiba.com: Key Figures
  29. archive.fiba.com: Key Figures
  30. archive.fiba.com: Key Figures

Spoljašnje veze[uredi]