Krivično delo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Krivično delo je delo čoveka koje pravni poredak zabranjuje pod pretnjom primene krivične sankcije ili je to ljudsko ponašanje koje proizvodi štetnu posledicu za društvo zbog koje ono reaguje primenom krivične sankcije prema njegovom učiniocu. Krivično delo je radnja čoveka koja je u zakonu predviđena kao krivično delo, koja je protivpravna i skrivljena. Dakle, ovako određen pojam krivičnog dela ima četiri konstitutivna elementa, pri čemu se delo čoveka, predviđenost u zakonu i protivpravnost smatraju objektivnim, a krivica subjektivnim elementom.

Elementi krivičnog dela[uredi | uredi izvor]

  1. Prvi elemenat krivičnog dela jeste to da ono mora biti delo čoveka(posledica prouzrokovana ljudskom radnjom) Dakle, ukoliko je posledica nastupila npr. dejstvom prirodne sile ili životinje (sem ako je životinju, kao sredstvo izvršenja, iskoristio čovek) krivično delo ne postoji. Takođe, krivično delo neće postojati onda kada je učinilac lice koje je mlađe od 14 godina, jer ne postoji objektivni uslov (uzrast) da bi se to lice moglo smatrati odgovornim. Inače, tradicionalne definicije krivičnog dela umesto pojma delo koriste pojam radnja, međutim, u našoj krivičnopravnoj teoriji, uobičajeno je da se koristi delo, kao širi pojam, koji sem radnje obuhvata i posledicu, kao i uzročnu vezu između radnje i posledice.
  2. Drugi elemenat jeste da je delo predviđeno u zakonu kao krivično delo. Predviđenost u zakonu jeste derivat najvažnijeg načela Krivičnog prava, načela zakonitosti, koje kaže da se za neko delo učinilac može kazniti samo kada su, u vreme izvršenja tog krivičnog dela, njegova obeležja, kao i kazna koja je za njega predviđena bila određena u zakonu. Predviđenost zakonom sužava krug protivpravnih ponašanja na ona protivpravna ponašanja koja su proglašena krivičnim delom. Ostvarenost svih obeležja predviđenih u zakonskom opisu određenog krivičnog dela još ne znači postojanje krivičnog dela, pa čak ni krivičnog neprava, tj. ne može se reći da je takvo ponašanje krivično nepravo - protivpravno u krivičnopravnom smislu.
  3. Protivpravnost se obično shvata kao protivnost nekoj pravnoj normi, odnosno kršenje nekog propisa ljudskom radnjom. Međutim, nije svako protivpravno delo istovremeno i krivično delo, jer postoje različiti osnovi koji mogu isključiti protivpravnost (npr. nužna odbrana, krajnja nužda, vršenje službene dužnosti, itd.), a kada je protivpravnost isključena onda nema ni krivičnog dela. Tek ukoliko, u konkretnom slučaju, ne postoji neki od osnova koji isključuju protivpravnost, može se konstatovati da je učinjeno krivično delo u nepotpunom, objektivnom smislu (krivično nepravo). Prva tri pomenuta elementa mogu postojati bez četvrtog – krivice (koja se poslednja utvrđuje), dok obrnuto nije moguće – nema krivice ukoliko nisu ostvareni objektivni elementi.
  4. Poslednji elemenat krivičnog dela jeste vinost ili krivica. Vinost (krivica) je obavezan konstitutivni elemenat opšteg pojma krivičnog dela. Bez postojanja krivice , nema uopšte krivičnog dela, niti se učinjeno krivično delo može staviti na teret njegovom učiniocu. Prema članu 22.KZ RS krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem ili iz nehata (ukoliko to zakon izričito predviđa) , a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno. Krivicu čine tri elementa: a) uračunljivost - sposobnost za rasuđivanje (sposobnost shvatanja značaja svoga dela) i sposobnost za odlučivanje - sposobnost upravljanja svojim postupcima; b) umišljaj i nehat, i v) svest, odnosno dužnost i mogućnost postojanja svesti o zabranjenosti dela, odnosno o protivpravnosti svoga postupanja. Krivica se može stepenovati (umišljaj, nehat), što je relevantno, pre svega, prilikom odmeravanja kazne.

Društvena opasnost[uredi | uredi izvor]

Društvenu opasnost (iako se ona, od strane teoretičara Krivičnog prava, redovno unosi u opšti pojam krivičnog dela) Zakon izostavlja, jer je sporno da li ona uopšte treba da uđe u pojam krivičnog dela. Naime, kao materijalni elemenat (koji daje odgovor na pitanje zašto je neko delo uopšte proglašeno za krivično delo), smatra se da ona treba da stoji van opšteg pojma krivičnog dela, jer je ona samo zakonadavni motiv inkriminisanja, odnosno ona sadrži kriterijume na osnovu kojih se neko delo predviđa u zakonu kao krivično delo, ili, još preciznije, ona predstavlja samo materijalnu stranu protivpravnosti. Postoje još neki razlozi zbog kojih se društvena opasnost danas izostavlja iz opšteg pojma krivičnog dela: njena nepreciznost (a načelo zakonitosti zahteva da pojmovi u zakonu budu što određeniji), kompleksnost, ali i velika povezanost sa socijalističkom teorijom u Krivičnom pravu.

Redosled elementata u pojmu[uredi | uredi izvor]

Onako kao je data, definicija krivičnog dela predstavlja jednu preciznu i nepromenljivu celinu čiji se značaj vidi tek onda kada sud utvrđuje da li ima mesta primeni krivičnopravnih sankcija u odnosu na neko delo. Tada se elementi krivičnog dela mogu posmatrati kao stupnjevi u dokazivanju. Dakle, prvo se određuje da li postoji radnja čoveka. A ako postoji da li se ona na neki način može isključiti. Ako može, onda ima nema krivičnog dela, ako ne može ide se dalje i utvrđuju se ostali elementi - prvo predviđenost u zakonu (ako je delo nije predviđeno u zakonu, onda se instituti Krivičnog prava ne mogu ni primenjivati), zatim protivpravnost (posmatra se da li postoji neki osnov koji isključuje protivpravnost), i naposletku da li postoji krivica učinioca, odnosno da li je ona dovoljnog intenziteta da se učinilac može kazniti, kao i da li postoji neki osnov koji bi mogao krivicu da isključi. Tek ukoliko su ispunjeni svi ovi elementi, možemo govoriti o tome da postoji krivično delo i da se za to delo može izreći određena sankcija.

Međunarodno krivično pravo[uredi | uredi izvor]

Definicija međunarodnog krivičnog dela se sastoji od pet elemenata. To su:

  1. zabranjena radnja je od značajnog međunarodnog interesa, posebno ako se njome ugrožava međunarodni mir i bezbednost;
  2. zabranjena radnja predstavlja izuzetan napad na vrednosti koje uobičajeno važe u međunarodnoj zajednici, pa se takav napad smatra udarom na osećaj humanosti, odnosno opšteljudsku svest;
  3. zabranjena radnja ima transnacionalne implikacije;
  4. zabranjena radnja je štetna po međunarodno zaštićena lica ili interese;
  5. zabranjena radnja krši međunarodno zaštićene interese.

Međunarodno krivično delo (zločin) predstavlja kršenje međunarodnih pravila koja povlače individualnu krivičnu odgovornost pojedinca. O vaj pojam čine sledeći elementi :

a) kršenje međunarodnih običajnih pravila ;

b) ova pravila imaju za svrhu da štite vrednosti koje cela međunarodna zajednica smatra važnim i koja obavezuje sve države i sve pojedince ;

v) postoji univerzalni interes za suzbijanje tih krivičnih dela, pa svaka država može goniti i kažnjavati učinioce takvih dela bez obzira gde su oni izvršeni, od strane čijih državljanja i na čiju štetu su takva dela izvršena ,

g) ako je izvršilac delovao u službenom svojstvu (kao državni ili vojni zvaničnik) ne može se pozivati na imunitet od građanske ili krivične jurisdikcije.

U međunarodnom krivičnom pravu može se primeniti isti pojam krivičnog dela, tj. međunarodno krivično delo ima iste elemente kao i u unutrašnjem. Specifičnost se odnosi na element predviđenosti u zakonu gde je u pitanju zapravo predviđenost u nekom međunarodnom aktu, pre svega u međunarodnim konvencijama. Pored toga spisak međunarodnih krivičnih dela daleko je kraći i tu pored četiri bazična (genocid, ratni zločin, zločin protiv čovečnosti i zločin protiv mira) tu spada i još jedan izvestan broj dela kao što su zločin aparthejda, piratstvo i međunarodni terorizam.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]