Рана липа

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Rana lipa
Stablo na Banovom brdu
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Plantae
Divizija:
Magnoliophyta
Klasa:
Magnoliopsida
Red:
Malvales
Porodica:
Malvaceae
Rod:
Tilia
Vrsta:
T. platyphyllos
Binomno ime
Tilia platyphyllos
Areal
Sinonimi
  • Tilia grandifolia Ehrh. ex W.D.J.Koch
  • Tilia officinarum auct. non Crantz
  • Tilia rubra DC.
  • Tilia triflora Puerari
  • Tilia corallina Aiton
Kora.
Lice i naličje lista.
Naličje lista sa belim dlačicama duž nerava.
U cvasti obično tri cveta i priperak sa kratkom drškom.
Precvetali cvetovi sa dlakavim plodnikom koji počinje da raste.
Ahenije manje dlakave od kasne lipe, ali sa izrazitijim rebrima.
Klijavci.
Tilia platyphyllos 'Laciniata'.
Kalem Tilia platyphyllos 'Panonia' razmnožen Forkertovom metodom.

Rana lipa (Tilia platyphyllos) sa srpskim sinonimima: krupnolisna lipa, divlja lipa, inaka lipa, jelova lipa, janaka lipa, letnja lipa, lipovina, smrdljiva lipa, crna lipa, šumska lipa [1] u nauci je prvi put opisana u Flora Carniolica 1771. godine, a opisao ju je austrijski lekar i prirodnjak Skopoli (Giovanni Antonio Scopoli, 1723-1788). Line je razlikovao samo dve vrste lipe evropsku (T. europaea) i američku (T. americana). Pri tom evropska lipa je obuhvatala i ranu i kasnu lipu i njihove spontane hibride. Epitet vrste platyphyllos je složenica dve grčke reči πλατύ = širok i φύλον = list.

Opis vrste[uredi | uredi izvor]

Listopadno drvo koje dostiže do 40 m visine; i znatno veću starost od kasne lipe. Razvija još širu krunu i snažnije stablo. Čuvene su 1000-godišnje lipe u Francuskoj sa obimom od 15-19 m. Koren je snažan kao i kod kasne lipe. Kora ispuca još jače nego kod kasne lipe. Grančice i pupoljci mogu da budu slabo dlakavi; u poređenju sa kasnom lipom grančice su svetlije, a pupoljci krupniji.[2][3][4][5]

List je po pravilu veći od lista kasne lipe, sa obe strane meko dlakav, abaksijalno bledozelen i u uglovima nerava i duž njih sa beličastim dlačicama. Dug je 4-10 cm i 3,5-9 cm širok, sa peteljkom dugom 2-4 cm. S obe strane je slične boje. Peteljka je kraća od liske.[6]

Cvetovi su hermafroditni, entomofilni, petočlani, po 3 (od 2-5) sjedinjeni u štitastu cvast sa zajedničkim priperkom. Krupniji nego kod kasne lipe. Cveta posle listanja u junu — nedelju-dve ranije od kasne lipe. Priperak nema peteljku.[2]

Plod je ahenija okruglasta ili široko ovalna, 7-10 mm u prečniku, sivomaljav, sa 5 uzdužnih, istaknutih rebara. Perikarp je tvrd i debeo, drvenast. Plodovi sazrevaju u avgustu-septembru, sa grana opadaju od sazrevanja do početka sledeće godine, mogu se sakupiti u oktobru-novembru (stadijum fiziološke zrelosti je u avgustu). 1 hl plodova ima masu 25-30 kg. Od 100 kg sirovine dobija se oko 80-85 kg setvenog materijala. U jednom kg ima oko 12.000 zrna. Klijavost semena je oko 50-60%, seme zadržava sposobnost klijanja 2-3 godine. Seme je objajasto, smeđe, albuminsko.[2][3][7][8]

Kotiledoni rombično-jajasti, 20-25 mm dugi i široki, cele osnove, kratko klinasti, na kratkim drškama, sa 5-7 režnjeva, od kojih su prvi, srednji i peti najveći. Primarni listovi izduženo jajasti, pri osnovi srcasti, po ivici neravnomerno, krupno nazubljeni. Epikotil slabo razvijen. Klijavac obrastao sitnim dlačicama.[8]

Areal[uredi | uredi izvor]

Dok je težište areala kasne lipe u Rusiji, težište areala rane lipe je južnije — uglavnom u južnoj Evropi. Već u severnoj Nemačkoj nje nema od prirode. Na istoku je ima na Kavkazu i ide do Urala — ima manji areal od kasne lipe. Na jug ide do Španije, južne Italije i Grčke; u Rusiji daje i čiste sastojine ili sastojine sa kasnom lipom i lužnjakom u južnoj Rusiji i Ukrajini. U pogledu ekoloških faktora uglavnom prati bukvu. Kod nas ide sa kitnjakom i grabom i u nižem regionu bukve. U srednoj Evropi se nalazi u regionu bukve i jele.[2]

Bioekološke karakteristike[uredi | uredi izvor]

Vrsta polusenke. Uspeva na krečnjaku i na silikatima. Neotporna prema suši i gasovima. Povoljno deluje steljom na zemljište.[4]

Primena[uredi | uredi izvor]

Kao i ostale lipe, rana lipa nalazi široku primenu u pejzažnoj arhitekturi i hortikulturi, najčešće u drvoredima ili kao soliterno stablo na travnjaku[9][10]. Mladi list je jestiv sirov[11], a sok sakupljen u doba prolećne mezgre može da se pije ili se od njega pravi sirup [12]. Drvo je meko i lako se obrađuje, a koristi se i lika za različite namene.

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Generativno razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Plod sazreva krajem septembra — početkom oktobra. Sa grana opada od sazrevanja do kraja godine. Može se sakupiti u oktobru-novembru. Seje se oko 20 g semena sa perikarpom po dužnom metru brazde, na dubinu od oko 4 cm.[8]

Osnovni problem u proizvodnji sadnica generativnim putem je dvostruka dormantnost semena. Seme posejano u jesen, klija narednog proleća sporo i nejednako, ili preleži godinu dana. Od načina za prevazilaženja smetnji u klijanju primenjuje se:

  • tretiranje semena koncentrovanom sumpornom kiselinom 20 minuta, dobro ispiranje tekućom vodom i stratifikacija 3-5 meseci na temperaturi od 1-5oC;
  • močenje semena u vodi 1-2 dana, a zatim stratifikacija do proleća, do sledeće jeseni ili do drugog proleća;
  • setva semena sakupljenog u stadijumu fiziološke zrelosti (u drugoj polovini avgusta), prepoznatljivog po posmeđivanju perikarpa i neodložna setva.[8]

Posle stratifikacije u vlažnom pesku 3 meseca na 6 °C klijalo je 65% semena posle 4 meseca na 20 °C [13]. U sejalištu je obavezna zasena.

Vegetativno razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Poluzrele reznice u prvoj polovini jula posle tretmana 40 mg/L IBA i tromesečnog ožiljavanja pod plastičnom folijom, dalo je rezultat od 80% ožiljenica, sa slabo razvijenim korenom[14]. Slabi rezultati sa ožiljavanjem svih vrsta reznica razlog je da se klonovi i sterilni hibridi lipa u rasadnicima razmnožavaju zagrtanjem i poleganjem.[15]

Alternativa je kalemljenje u martu na otvorenom običnim spajanjem ili triangulacijom ili u januaru-februaru običnim spajanjem na podloge u posudi. Forkertova metoda povećava procenat uspeha i kod Tilia platyphyllos ‘Rubra‘ i ‘Panonia‘. Širokolisna lipa dobra je podloga za Tilia cordata, Tilia × euchlora, Tilia × europaea, Tilia tomentosa Tilia platyphyllos ‘Laciniata’ Tilia platyphyllos 'Fastigiata'[16][15]

Hibridi i unutarvrsni taksoni[uredi | uredi izvor]

Poznat je i široko rasprostranjen spontani hibrid sa kasnom lipom Tilia × europaea L. (T. cordata × T. platyphyllos; syn. T. × vulgaris), i srebrnolisnom lipom Tilia × varsaviensis (T. platyphyllos × T. tomentosa). Takođe se u literaturi navodi nekoliko podvrsta od kojih su neke izdvojene kao zasebne vrste:

  • Tilia platyphyllos subsp. pseudorubra C.K.Schneid.
  • Tilia platyphyllos subsp. cordifolia (Besser) C.K.Schneid.
  • Tilia platyphyllos subsp. corinthiaca (Bosc ex K.Koch) Pigott
  • Tilia platyphyllos subsp. caucasica Loria
  • Tilia platyphyllos subsp. grandifolia Hayek

Klonovi[uredi | uredi izvor]

Većina kultivara selektovano je zbog oblika krune i snažnog uspravnog grananja što je čini uskom. Među ovim klonovima su: ‘Agnes’ (mađarski iz 2012), ‘Fastigiata’ (1940) ‘Fenris’ (danski posle 1990), ‘K3’ (mađarski oko 1990), ‘Kamminga’ (holandski iz 2012), ‘Kavaleren’ (holandski pre 2005), ‘Louisa Point’ (holandski iz 1990), ‘Louisa Victory Fist’ (holandski iz 1990), ‘Maraczi’ (mađarski pre 2012), ‘Panonia’ (mađarska), ‘Paul Kruger’ (holandski iz 1959), ‘Sargavesszejû’ (poljski iz 2012), ‘Zetten’ (holandski iz 1992).

Manji broj klonova ima specifičan oblik ili boju listova kao: ‘Laciniata’ i ‘Cucullata’, ili patuljast rast kao ‘Compacta’. Panaširane forme teško zadržavaju ovu osobinu i vraćaju se ishodnoj formi. To je slučaj sa klonom belih margina ‘Albo-Marginata’ (sintetisanim pre 1903).[17]

Na sajtu Međunarodnog dendrološkog udruženja [18] navodi se još niz klonova od kojih su neki unutarvrsni, a neki predstavljaju kultivare hibrida.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Simonović, D. (1959): Botanički rečnik, imena biljaka. Srpska akademija nauka - posebna izdanja, knjiga CCCXVIII
  2. ^ a b v g Jovanović, B. (1985): Dendrologija. IV izmenjeno izdanje. Univerzitet u Beogradu. Beograd
  3. ^ a b Kolesnikov, A. I. (1974): Dekorativnaя dendrologiя, Izdatelьstvo Lesnaя promыšlennostь, Moskva.
  4. ^ a b Dirr, M.A. (1998) Manual of woody landscape plants: their identification, ornamental characteristics, culture, propagation and uses. 5th ed. Champaign, IL: Stipes Publishing Co.
  5. ^ Vukićević E. (1996): Dekorativna dendrologija, Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd
  6. ^ Krussman G. (1986): Manual of Cultivated Broadleaved Trees and Shrubs, Batsford.
  7. ^ Pigott, C. D. (2012): Lime-trees and Basswoods. Cambridge University Press, Cambridge.
  8. ^ a b v g Stilinović, S. (1985): Semenarstvo šumskog i ukrasnog drveća i žbunja. Univerzitet u Beogradu. Beograd
  9. ^ Komarov, V. L. (1968): Flora of the USSR. Israel Program for Scientific Translation
  10. ^ Chittendon, F. (1951): RHS Dictionary of Plants plus Supplement. Oxford University Press
  11. ^ Ken Fern Notes from observations, tasting etc at Plants For A Future and on field trips
  12. ^ Grieve (1984): A Modern Herbal. Penguin ISBN 0-14-046-440-9
  13. ^ Nagy M. (1980): Dormancy in fruits of Tilia platyphyllos Scop.: 4. Changes in the endogenous gibberellin content during stratification. Acta Agronomica 29: 1–11
  14. ^ Ivanova, V., Panchev, V., Panayotov N. (2016): Vegetative Propagation of Tilia sp. Using Semi -Hardwood Cuttings. Agro-knowledge Journal, Univerzitet u Banjoj Luci, Poljoprivredni fakultet, sveska 17, Br. 2, 133-141
  15. ^ a b Grbić, M. (2004): Proizvodnja sadnog materijala - Vegetativno razmnožavanje ukrasnog drveća i žbunja. Univerzitet u Beogradu. Beograd ISBN 86-7602-009-4
  16. ^ Pigott, D. (2012). Propagation and cultivation of lime-trees. In Lime-trees and Basswoods: A Biological Monograph of the Genus Tilia (pp. 365-370). Cambridge: Cambridge University Press. . doi:10.1017/CBO9781139033275.018.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  17. ^ Jablonski, E., Plietzsch A. (2014) Kultivierte Linden, III: Sorten eurasischer und amerikanischer Tilia-Arten und -Hybriden (exkl. T. cordata Mill., T. platyphyllos Scop. und T. ×europaea L.). Mitt. Deutsch. Dendrol. Ges. (MDDG) 99 83-102, ISBN 978-3-8001-8345-6
  18. ^ Johnson, O., Sutton, J., 'Tilia cordata' са сајта International Dendrology Society, приступљено 10.5.2020.

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]

Рана липа на Викимедијиној остави.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рана_липа&oldid=26986979”