Kultura Jermenije
| Deo serije o Jermeniji |
| Jermenija Հայաստան |
|---|
  |
| Državni simboli |
| Kultura |
| Istorija |
| Geografija |
| Demografija |
| Privreda |
| Administrativne jedinice |
|
Kultura Jermenije obuhvata mnoge elemente koji se zasnivaju na geografiji, književnosti, arhitekturi, plesu i muzici stanovništva koje živi na prostoru Jermenije.
Kreativne umetnosti[uredi | uredi izvor]
Književnost[uredi | uredi izvor]
Počeci književnosti u Jermeniji datiraju iz oko 401. godine. Većinu književnih umetnosti stvorio je Mojsije iz Korene u 5. veku. Tokom godina elementi književnosti su se menjali kako su se priče i mitovi prenosili kroz generacije. Krajem 17. veka, Aleksandar Tercakijan je bio poznati jermenski pisac koji je stvorio nekoliko radova za koje se smatra da su među klasicima Jermenije. Tokom 19. veka, pisac Mikael Nalbandijan radio je na stvaranju novog jermenskog književnog identiteta. Nalbandijanova pesma Pesma italijanske devojke verovatno je bila inspiracija za jermensku nacionalnu himnu, Mer Hairenik.
Mesrop Mašoc smatra se tvorcem jermenske abecede. Ovaj događaj koji se odigrao u 5. veku smatra se jednom od najvažnijih prekretnica jermenske književnosti.
Mojsije Horenaci je bio istaknuti jermenski istoričar iz perioda kasne antike i autor istorije Jermena.
Horenaciju se pripisuje najranije poznato istoriografsko delo o istoriji Jermenije napisano na jermenskom jeziku, ali je bio i pesnik i pisac himne, i gramatičar. Istorija Jermenije napisana je po nalogu kneza Sahaka Bagratuna i imala je ogroman uticaj na jermensku istoriografiju. Koristili su je i citirali potom kasniji srednjovekovni jermenski autori. Iako su drugi Jermeni, kao što je Agatangelos, ranije pisali o istoriji Jermenije, Mojsijevo delo ima poseban značaj jer sadrži jedinstven materijal o starim usmenim tradicijama u Jermeniji pre njenog prelaska u hrišćanstvo i, što je još važnije, opisuje jermensku istoriju od Mojsijevih dana pa nazad do njegovog porekla.
Ples[uredi | uredi izvor]
Jermensko plesno nasleđe je jedno od najstarijih, najbogatijih i najrazličitijih na Bliskom istoku. Od petog do trećeg milenijuma pre nove ere, u višim regionima Jermenije postoje kamene slike prizora plesanja. Ovi plesovi su verovatno popraćeni određenim vrstama pesama ili muzičkim instrumentima. U petom veku, Mojsije iz Korene sam je čuo kako stari potomci Arama (tj. Jermeni) spominju ove stvari (epske priče) u baladama za liru i njihove pesme i plesove.
Jedan od najenergičnijih jermenskih plesova je borilački ples jarkušta. Veruje se da jarkušta ima svoje poreklo u ranom srednjem veku, kao što se spominje u delima Mojsija Korenacija, Faustusa Vizantijskog i Grigora Magistrosa.[1] Jarkuštu su tradicionalno plesali jermenski vojnici pre borbi, delom zbog ritualnih ciljeva, a delimično da bi odbacili strah i pojačali borbeni duh.[2]
Ples izvode muškarci, koji se suočavaju u parovima. Ključni element plesa je kretanje napred, kada učesnici brzo prilaze jedan drugome i energično pljeskaju u dlanove plesača u suprotnom redu.[1]
Arhitektura[uredi | uredi izvor]
Klasična jermenska arhitektura je podeljena na četiri odvojena perioda. Prve jermenske crkve izgrađene su između 4. i 7. veka, počevši od perioda kada je Jermenija prešla na hrišćanstvo a taj period završava se arapskom invazijom na Jermeniju. Rane crkve su uglavnom bile jednostavne bazilike, a neke i sa bočnim apsidama. Do 5. veka tipični kupolni konus u centru je postao široko rasprostranjen. Do sedmog veka izgrađene su centralno planirane crkve i formirana je komplikovanija forma. Do vremena arapske invazije, formirana je većina onoga što danas znamo kao klasična jermenska arhitektura.
Ćilimi[uredi | uredi izvor]
Iako su žene istorijski dominirale tkanjem ćilima u jermenskim zajednicama, poznato je da su nekoliko istaknutih tkalaca ćilima u Karabahu bili muškarci, a u nekim slučajevima cele porodice su se bavile ovom umetnošću. Najstariji postojeći jermenski ćilimi iz regiona, koji se u srednjovekovnom periodu naziva Arcah,[3] potiče iz sela Banants (blizu Gandžaka) i datira iz ranog 13. veka.[4] Prema istorijskim podacima, prvi put u istorijskim izvorima je jermenska reč za ćilim, gorg, bila korišćena u jermenskom natpisu iz 1242-1243. godine na zidu Kaptavanske crkve u Arcahu.[3]
Istoričar umetnosti Hravard Hakobijan napominje da su "arcaški ćilimi zauzeli posebno mesto u istoriji izrade jermenskih ćilima. Zajedničke teme i obrasci pronađeni na jermenskim ćilimima bili su prikaz zmajeva i orlova. Različiti su po stilu, bogati u boji i ornamentalnim motivima i čak su razdvojeni u kategorije u zavisnosti od toga koje su vrste životinja na njima prikazane, kao što su artsvagorgs (ćilimi sa orlovima), vishapagorgs (ćilimi sa zmajevima) i otsagorgs (ćilimi sa zmijama). Ćilim koji se spominje u natpisima u Kaptavanu sastoji se od tri luka, "prekrivena vegetativnim ukrasima", i ima umetničku sličnost sa iluminiranim rukopisima kreiranim u Arcahu.[3]
Pored toga, umetnost tkanja ćilima bila je blisko povezana sa pravljenjem zavesa, kao što je prikazano u putopisu Kirakosa Gandzakecija, jermenskog istoričara iz 13. veka iz Arcaha, koji je hvalio Arzu-Katuna, suprugu regionalnog kneza Vačang Kačenacija i njene kćeri za njihovu stručnost i veštinu u tkanju.[5]
Jermenski ćilim je bio poznat i po strancima koji su putovali u Arcah; arapski geograf i istoričar Al-Masudi istakao je da među drugim umetničkim delima nikada nije video takve ćilime drugde u svom životu.[6]
Umetnost[uredi | uredi izvor]
Nacionalna umetnička galerija u Jerevanu ima više od 16.000 radova koji datiraju iz srednjeg veka, što ukazuje na bogate priče i priče o Jermeniji tog vremena. U njoj se nalaze slike mnogih evropskih majstora. Muzej moderne umetnosti, dečja galerija i muzej Martiros Sarijan samo su neke od drugih vrednih kolekcija likovnih umetnosti koje su izložene u Jerevanu. Štaviše, mnoge privatne galerije su u funkciji, a svake godine se otvaraju još mnoge izložbe, koje uključuju rotirajuće izložbe i prodaju umetnina.
Pozorište[uredi | uredi izvor]
Rođen u Kairu, Egipat, Atom Egojan je sada međunarodno poznati reditelj koji se slavi zbog svog savremenog rada, uključujući igrane filmove i druge srodne projekte. Dobitnik je mnogih nagrada na međunarodnim filmskim festivalima, kao što su Grand Pri i međunarodne nagrade kritičara na Filmskom festivalu u Kanu i dve nominacije za Oskara za "The Sweet Hereafter". Egojan je takođe radio u televizijskoj i pozorišnoj industriji, producirajući Vagnerovu Valkiru, koju je izvela kanadska operska kompanija u aprilu 2004.[7] Egojanova kreacija Ararat (2002) govori o Jermenskom genocidu iz 1915. godine koji su počinili Turci u turskom Osmanskom carstvu. Prikazuje posledice i patnje preživelog deteta Aršilea Gorkog, i predstavlja izuzetan film i za Jermene i ne-Jermene.[8]
Muzika[uredi | uredi izvor]
Jedan od najvažnijih delova jermenske kulture je muzika koja je donela nove oblike muzike u poslednjih nekoliko godina, zadržavajući i tradicionalne stilove. O tome govori i jermenski filharmonijski orkestar svetske klase koji nastupa u obnovljenoj koncertnoj dvorani Aram Hačaturijan u Operskoj kući u Jerevanu. Pored toga, nekoliko kamernih ansambala su visoko cenjeni zbog svog muziciranja, uključujući kvartet Komitas, kamerni hor Hover, Nacionalni kamerni orkestar Jermenije i orkestar Serenade. Klasična muzika se takođe može čuti na jednom od nekoliko manjih mesta, uključujući Državni muzički konzervatorijum u Jerevanu, Kamernu muzičku dvoranu Komitas i Muzej Komitas. Džez je popularan u Jermeniji, posebno u leto kada su nastupi uživo redovna pojava u jednom od mnogobrojnih gradskih kafića i parkova na otvorenom. Jermenska rok muzika je dala svoj doprinos kulturi roka. Najpoznatiji jermenski tradicionalni instrument je duduk.
Savremeni jermenski umetnici uključili su narodnu muziku u modernije džez i rok žanrove, tako da tradicionalna muzika i dalje utiče na njihove kreacije.
Inga i Anuš Aršakijans su dvojac koji stvaraju etno, savremene pesme koje su takođe pune jermenskog duha. Po završetku Državnog konzervatorijuma u Jerevanu, pevači su počeli da nastupaju zajedno na profesionalnoj sceni 2000. godine. Kasnije, 2009. godine Inga & Anuš su predstavljali Jermeniju na Evroviziji u Moskvi. Na kraju su zauzeli deseto mesto sa 92 poena. Njihova muzika je uravnoteženi spoj jermenske narodne muzike, roka, džeza i drugih savremenih žanrova.[9] Neki od njihovih najpopularnijih pesama su Menq Enq Mer Sarere i Im Anune Hayastan e.
Još jedan pevač iz Jerevana, koji je popularan među mladima je Armen Gondračjan, poznatiji kao "Armenčik". Uticaj njegovog oca, koji je takođe bio pevač, inspirisao je Armena da počne da peva u ranoj dobi od sedam godina. Godine 1989. Armen i njegova porodica su se preselili u Sjedinjene Države, dok je 1995. godine, u petnaestoj godini, osnovao bend i snimio svoj prvi album. Godine 1988. Armen se vratio u svoj rodni grad u Jermeniji i tamo živeo godinu dana, a u to vreme je izdao album Armen, uspomene iz Jermenije. Ovo izdanje iniciralo je njegov put ka zvezdama.[10] Svojom sadašnjom slavom, Armen je i dalje veoma posvećen jermenskoj zajednici. U oktobru 2003. imao je svoj prvi koncert u Glendleju, u Kaliforniji. Koncert je posećen u velikom broju, a iste godine Armen je dobio nagradu za najprodavaniji album godine, Anunt Inche.[11]
Izabel Bajrakdarjan je operska pevačica jermenskog porekla i sada je poznata i popularna i među Jermenima i ne-Jermenima. Diplomirala je na Univerzitetu u Torontu iz oblasti biomedicinskog inženjerstva, ali je postala veoma uspešna u Severnoj Americi kao operski pevač i aktivni koncert-majstor. Ona se pojavljuje na Gremijem nagrađenom saundtreku filma Gospodara Prstenova: Dve kule. Bajrakdarjan je takođe dobitnik četiri Juno nagrade za najbolji klasični album (vokal). Osim toga, ona je istaknuti vokal filma Ararat Atoma Egojana, u saradnji sa grupom Delerium, a ovaj saundtrek joj je doneo još jednu nominaciju za Gremi.[12]
Šahan Arzruni je međunarodno poznati koncertni pijanista, rođen u Istanbulu u Turskoj. Kroz svoje žive nastupe i snimke, širio je jermensku klavirsku muziku širom sveta. Arzruni je i autor, predavač i producent. Jermeniji je doneo dve medalje za unapređenje jermenske kulture. Živi u Njujorku.
Od 2014. godine, Nagaš ansambl obilazi Evropu i izvodi novu muziku američko-jermenskog kompozitora Džona Hodijana na osnovu svete jermenske poezije srednjovekovnog slikara, pesnika i sveštenika Mrktiča Nagaša. Sa tri ženske pevačice, dudukom, udom, dolom i klavirom, Nagaš ansambl spaja novu klasičnu muziku i postminimalizam sa jermenskom folklornom i duhovnom muzikom.
Pozorište[uredi | uredi izvor]
Sovjetska Jermenija (1924) bio je prvi jermenski dokumentarni film. Namus je bio prvi jermenski nemi crno-beli film (1926), u režiji Hama Beknazarjana, a na osnovu drame Aleksandra Širvanzadea koja opisuje zlu sudbinu dvoje ljubavnika, koje su njihove porodice verile još u detinjstvu, ali zbog kršenja namusa (tradicija časti), devojka se udala za oca. Godine 1969. Sergej Parajanov je stvorio Boju nara.
Jezik[uredi | uredi izvor]
Jermenski jezik datira iz ranog perioda indoevropske diferencijacije i disperzije pre nekih 5.000 godina, ili možda još pre 7.800 godina, prema nekim nedavnim istraživanjima.[13] Trgovina i osvajanje su primorali jezik da se promeni, dodajući nove reči u rečnike svakodnevnog govora ljudi. Književnost i knjige napisane na jermenskom pojavile su se još u 4. veku. Pisani jezik tog vremena, zvani klasični jermenski, ostao je jermenski književni jezik, sa različitim promenama, sve do 19. veka. U međuvremenu, govorni jermenski razvio se nezavisno od pisanog jezika. Mnogi dijalekti su se pojavili kada su se jermenske zajednice razdvojile geografijom ili politikom, a nisu svi ovi dijalekti međusobno razumljivi. Engleski je popularan jezik u poslovnom svetu.
Kuhinja[uredi | uredi izvor]
Jermenska kuhinja je drevna kao i istorija Jermenije, a predstavlja kombinaciju različitih ukusa i mirisa. Hrana često ima sasvim jasan miris. Usko povezani sa istočnom i mediteranskom kuhinjom, razni začini, povrće, riba i voće udružuju se u jedinstvena jela. Jermenija je takođe poznata po vinu i rakiji. Konkretno, jermenski konjak je poznat širom sveta (dobitnik nekoliko nagrada), a pokojni britanski premijer Ser Vinston Čerčil ga je smatrao svojim omiljenim. Često se naziva hranom današnjice.
Veoma važan aspekt jermenske kuhinje je tradicionalni hleb zvan lavaš. Godine 2014. "Lavaš, priprema, značenje i izgled tradicionalnog hleba kao izraz kulture u Jermeniji" uvršten je u Uneskovu reprezentativnu listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva.[14]
Jermenska supa kaš takođe ima svoje jedinstveno mesto u jemenskoj kuhinji. Ime kaš potiče od jermenskog glagola khashél (jermenski: խաշել), što znači "kuvati". Jelo, koje se u početku nazivalo khashoy, pominje niz srednjovekovnih jermenskih autora, npr. Grigor Magistros (11. vek), Mkitar Heraci (17. vek), Jesaji Nčeci (13. vek), itd.[15]
Nar, sa svojim simboličkim asocijacijama na plodnost, glavno je obeležje jermenske nacije. Kajsija je nacionalno voće. Od rimskih vremena, kajsija je bila poznata kao Prunus armeniaca, doslovno prevedena kao "jermenska šljiva". Popularno jermensko piće današnjice je tan, mešavina vode i kiselog jogurta.
Sport[uredi | uredi izvor]
U Jermeniji se igra širok spektar sportova. Fudbal je najpopularniji sport u Jermeniji. Drugi popularni sportovi su rvanje, dizanje tegova, džudo, šah i boks. Planinski teren Jermenije pruža velike mogućnosti za bavljenje sportovima kao što su skijanje i penjanje po stenama. Kao zemlja bez izlaza na more, sportovi na vodi mogu se praktikovati samo na jezerima, posebno na jezeru Sevan. Tokom istorije, Jermenija je bila veoma uspešna u šahu, dizanju tegova i rvanju na međunarodnom nivou. Jermenija je takođe aktivni član međunarodne sportske zajednice, sa punopravnim članstvom u Uniji evropskih fudbalskih saveza (UEFA), Federaciji međunarodnih bendija (FIB) i Međunarodnoj hokejskoj federaciji (IIHF). Takođe je domaćin Panjermenskih igara.
U postsovjetskim zemljama, jermenski fudbaleri su poznati po svojim veštinama i dobro razvijenim tehnikama. To je uglavnom zbog uspeha jermenskih igrača, kao što su, Koren Hovhanisjan, Eduard Markarov, Levon Ištojan, Nikita Simonjan i dr. Jermenski klub Ararat Jerevan osvajač je i titule sovjetske Top lige i sovjetskog kupa.
Od nezavisnosti, Jermenija je bila veoma uspešna u šahu. Muška ekipa Jermenije osvojila je šahovsku olimpijadu 3 puta, što ih čini petom najuspešnijom ekipom u svetskoj istoriji šaha. Poznati šahisti, kao što su Tigran Petrosjan i Gari Kasparov, imaju jermensko poreklo.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b „Հայաստանի Հանրապետության ոչ նյութական մշակութային արժեքների ցանկերի կազմման չափորոշիչները և ոչ նյութական մշակութային ժառանգության արժեքների ցանկը հաստատելու մասին” (PDF). gov.am (na jeziku: jermenski). Government of the Republic of Armenia. mart 2010. str. 8—11. Arhivirano iz originala (PDF) 4. 1. 2015. g.
- ^ Petrosyan, Irina (2006). Armenian Food: Fact, Fiction & Folklore. str. 19.
- ^ a b v Hakobyan. Medieval Art of Artsakh, p. 84.
- ^ Hakobyan, Hravard H (1990). The Medieval Art of Artsakh. Yerevan, Armenian SSR: Parberakan. str. 84. ISBN 978-5-8079-0195-8.
- ^ (jezik: jermenski) Kirakos Gandzaketsi. Պատմություն Հայոց (History of Armenia). Yerevan, Armenian SSR: Armenian Academy of Sciences, 1961, p. 216, as cited in Hakobyan. Medieval Art of Artsakh, p. 84, note 18.
- ^ Ulubabyan, Bagrat A (1975). Խաչենի իշխանությունը, X-XVI դարերում (The Principality of Khachen, From the 10th to 16th Centuries) (na jeziku: jermenski). Yerevan, Armenian SSR: Armenian Academy of Sciences. str. 267.
- ^ Egoyan, Atom. „About”. Ego Film Arts. Pristupljeno 4. 3. 2014.
- ^ PARAJANOV.com. „Atom Egoyan Biography”. IMDb. Pristupljeno 6. 3. 2014.
- ^ „Exceptional Armenian duo of Inga and Anush Arshakyans”. SHARM Holding. Arhivirano iz originala 08. 03. 2014. g. Pristupljeno 4. 3. 2014.
- ^ „Biography”. Armen Entertainment. Arhivirano iz originala 08. 03. 2014. g. Pristupljeno 4. 3. 2014.
- ^ Yervand. „Armenchik's biography”. Armenian Songbook. Arhivirano iz originala 8. 3. 2014. g. Pristupljeno 5. 3. 2014.
- ^ Bayrakdarian, Isabel. „About”. Isabel Bayrakdarian. Arhivirano iz originala 8. 3. 2014. g. Pristupljeno 4. 3. 2014.
- ^ Nicholas Wade, "Biological dig for the roots of language," International Herald Tribune, (March 18, 2004) 10; Gray & Atkinson, "Anatolian Theory of Indo-European origin," 437.
- ^ „UNESCO”. UNESCO. 2014.
- ^ Հայերէն արմատական բառարան, Հրաչեայ Աճառեան
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Hakobyan, Hravard H (1990). The Medieval Art of Artsakh. Yerevan, Armenian SSR: Parberakan. str. 84. ISBN 978-5-8079-0195-8.
- Petrosyan, Irina (2006). Armenian Food: Fact, Fiction & Folklore. str. 19.