Kumite

Prikaz kumitea

Kumite (組手) znači sparing, i jedan je od tri glavna dela karate treninga, zajedno sa katom i kihonom. Kumite je deo karatea u kom se trenira naspram protivnika, koristeći tehnike naučene u kihonu i kati.

Kumite se može koristiti za razvoj određene tehnike ili veštine (npr. efikasno određivanje i podešavanje udaljenosti od protivnika) ili se može raditi na takmičenju.

Vrste

S obzirom da se reč kumite odnosi na sve vrste sparinga, pokriva široku lepezu aktivnosti. U tradicionalnom Šotokan karateu, prvi nivo kumitea za početnike je 'kihon kumite'. Za vežbu je potrebno dvoje karateka. kada se par pokloni, karateka koji napada se povlači u zenkucu dači (prednji stav) dok izvodi gedan barai i najavljuje jasno i glasno napad. Prvi tip je 'džodan' (visoki nivo), gde će oni na kraju izvesti visoki oi-zuki. Partner mora onda reagovati tako što će iskoračiti nazad i izvesti age-uke kako bi blokirao napad. Ovo se ponavlja do petog oi-zukija, kada onaj koji se brani izvodi manji kontra napad u formi đaku-zukija. Od njega se sa kontrom takođe očekuje i kijaj.

Ovim se završava jedna sekvenca. U sledećem koraku se karateke vraćaju u joi stav (u nekim asocijacijama se kontra napadač pomera napred u joi, a u nekim nazad) i onaj koji se malopre branio sada napada ponavljajući isti redosled.

Drugi tip kihon kumitea je 'čudan' (srednji nivo). Razlika je u tome što oi-zuki u čudan nivou koristi napadač, a onaj koji se brani koristi soto-uke blok.

Sledeći nivo kumite treninga jeste 'sanbon kumite' (sparing u tri koraka). Kao što mu i ime govori izvodi se u tri koraka. Isti je kao i kihon kumite samo se umesto pet izvodi u tri koraka.

Na srednjem nivou (obično iznad 5. kjua), od karateke se očekuje da nauči 'ipon kumite' (sparing iz jednog koraka). Iako se sastoji iz samo jednog koraka mnogo je napredniji jer omogućava raznovrsnije napade i blokove. Takođe zahteva od onog koji se brani da uradi manju pravovremenu kontru, koja može biti bilo šta, uključujući udarce, hvatanje i bacanja.

Sledeći nivo kumite-a je 'džiju ipon kumite' (sparing iz jednog koraka u slobodno stilu) (Cutomu Ohšima kaže u svojoj knjizi „Beleške o trningu“ da je džiju ipon kumite najrealniji trening u šotokan karateu, kao i da je realniji od džiju kumitea). Gotovo je isti kao i ipon kumite ali zahteva da karateka bude u pokretu. Vežbanje pomaže u unapređivanju džiju kumitea (sparing slobodnim stilom), a pruža i priliku za vežbanje većih kontri.

Obično, zadnji element sparinga koji se uvodi jeste džiju kumite (slobodni sparing) gde učesnici mogu slobodno da koriste bilo koju karate tehniku ili kombinaciju napada, a protivnik je slobodan da izbegava, blokira ili napada po slobodnoj volji. Tradicija u šotokan karateu je takva da džiju kumite koristi kontrolisani kontakt sa protivnikom. Učesnici se podstiču da ostvare kontakt sa protivnikom ali da povuku svoj napad nakon površinskog dodira. Ovo omogućuje da se napadne veći broj ciljnih meta (uključujući lice, glavu, grlo i telo)i bez rukavica, zadržavajući visok stepen bezbednosti učesnika. Upotreba bacanja i rušenja je dozvoljena u slobodnom sparingu, ali ipak borbe veoma retko uključuju duže rvanje po podu jer se šotokan vežbači uče da protivnika koji je na zemlji dovrše udarcem ili šutem.

Dodatni metod treninga koji se obično uvodi za više nivoe jeste kaišu ipon kumite. Počinje isto kao i džiju ipon kumite; jedan karateka imenuje napad koji namerava da izvede, napada, a njegov protivnik blokira i uzvraća kontrom. Vežba se često smatra težom i od džiju ipon kumitea ili slobodnog sparinga, jer protivnici nemaju mogućnost da se izvuku na bezbednu udaljenost.

Udarci

Mnogi stilovi smatraju da je bitno da karateke „povuku“ svoje udarce. Karate trening je smišljen da omogući njegovim vežbačima sposobnost razorne snage kroz tehnike kao što su udarci i šutevi. Često cilj treninga je da svaki udarac bude dovoljan da ubije protivnika. Ali, s obzirom da je ovo nemoguće izvesti u praksi, tj. sparingu, karate učenici teže da zadaju udarce sa maksimalnom snagom i brzinom ali ih zaustavljaju u momentu kontakta (ili neposredno pre njega, na nižim stepenima iskustva) kako se protivnik ne bi povredio. Daleko od toga da je ovakav sparing beskoristan, naprotiv, on višestruko povećava kontrolu nad udarcima, što je neprocenjiva veština u kombinaciji sa sposobnošću zadavanja snažnih udaraca.

Neki stilovi karatea (npr. Ful Kontakt Karate) više se fokusiraju na sparing pod punom zaštitnom opremom, kako bi udarci mogli da se zadaju sa maksimalnom snagom. Većina karate klubova i stilova koristi delom sparing sa kontrolom i sparing sa zaštitnom opremom (od upotrebe samo rukavica do pune zaštite za grudi i glavu). Čak i u ful-kontakt karateu, udarci se povlače do određenog stepena kako bi se minimalizovale povrede učenika. Mnogi veruju da vežbanje bilo kog od ova dva tipa sparinga pomaže razvoju kontrole i iskustva u zadavanju snažnih udaraca. Pa ipak, mnogi vežbači ful-kontakt karatea smatraju da ful-kontakt i udarci treba da budu zastupljeni što više, jer povlačelje udaraca može imati negativan efekat na snagu udarca karate vežbača.

Međutim, nekliko tradicionalnih klubova koji ne koriste skoro nikakvu zaštitnu opremu za sparing (osim zaštite za prepone i usta, koja štiti od slučajnih povreda) smatraju da karateka neće moći da zada svoj najsnažniji udarac kad sparinguje u dodžou (protiv prijatelja kojeg svakako ne želi da ubije) čak i ako protivnik bude nosio zaštitnu opremu. I zato, karateka će i dalje koristiti neki nivo kontrole, kao što je očigledno i neophodno, i neće moći zaista uhvatiti duh smrtonosnog udarca dok sparinguje. Osim za samoodbranu kada je u pitanju život ili smrt, duh i snaga pojedinačnog smrtonosnog udarca može se postići samo kad karateka ne mora da izbegava da povredi svog trening partnera. Stoga, tradicionalisti smatraju da nema koristi osim od sparingu sa snažnijim udarcima.

Takmičenje

U nekim formama kumite takmičenja, tehnike udarca rukom (cuki)i šuta (geri) su dozvoljene na glavi (jodan) i abdomenu (čudan). Jedan primer sistema poentiranja je taj da prvi takmičar koji osvoji osam poena u tri minute pobeđuje.

Kumite je ključni deo karate treninga, i slobodan sparing se često doživljava kao uzbudljiv, jer oba protivnika moraju da reaguju i da se prilagođavaju jedan drugom veoma brzo.

Na turnirima kumite se održava u okruženom borilištu nalik bokserskom ringu. Ako karateka istupi izvan ringa dobija upozorenje, ali ako istupi tri puta, često biva diskvalifikovan. Mnogi međunarodni turniri koriste „poen sparing“ formu kumitea koja zahteva kontrolu (povlačenje udarca) i stoga se upozorenja mogu dodeliti za preteranu silu za tehnike na glavi, ili osetljivim mestima. Ful-kontakt je dozvoljen samo na torzou. Neka turnirska pravila dozoljavaju blagi kontakt sa glavom, dok druga pravila ovo ne dozvoljavaju.

Kumite takođe uključuje i seriju 'okvira' koji ako se prate, rezultuju u čistoj i bezbednoj borbi. Ovo su neki od tih okvira:

• Karateka mora biti u nekom od oblika pravilnog borbenog stava i u Kama-te poziciji (ruke podignute, pozicija spremna za borbu)
• Karateka mora biti svestan svih prepreka oko njega
• Karateka ne sme nikad namerno ugroziti sebe okrećući leđa protivniku
• Uvežbani i dobro istrenirani karateka se mora koncentrisati na stav i rad nogu

Napomena o stavu i radu nogu: smatra se da karateka koji želi da bude brz i agilan dok radi kumite, mora stalno 'pulsirati.' Pulsiranje znači da karateka skakuće na prstima održavajući minimalan kontakt sa podom, što mu omogućuje da se kreće brzo.

Još jedan aspekt kumitea koji se često viđa na međunarodnim turnirima, kao i mnogim lokalnim takmičenjima je situacija kada oba takmičara urade tehniku istovremeno, često rezultujući da oba budu pogođena. Ovo stvara problem sudijama jer nisu uvek u mogućnosti da odrede koja tehnika je bila brza, pogodila metu i trgnula nazad - sve elementi koji čine čistu tehniku koja poentira. Zbog ovoga, za većinu današnjih karateka se veruje vežba jedan za jedan situacije u kojima prvo jedan napada, zatim drugi, i tako u krug. Međutim, usled brzine tehnika, i brzine rada nogu svakog od karateka, običnom posmatraču se može se i dalje činiti da su tehnike istovremene mada nije tako. Kada takmičari urade tehniku istovremeno, glavni sudija će proglasiti „aiuči“, termin pozajmljen iz iaidoa (japanskog mačevanja) koji znači da se tehnike ne boduju. Kada je pobednik odlučen, sudija će proglasiti nokači, što znači pobednik.

Turnirska pravila ful-kontakta karate stilova četo ne dodeljuju poene za kontrolisane tehnike. U stvari, poeni se ne dodeljuju ni za tehnike izvedene maksimalnom snagom, već se poeni dodeljuju za rušenje, čišćenje i bacanje protivnika na pod. Kjokušinkai i njegovi ogranci obično promovišu ovakva turnirska pravila. Oni veruju da su ovakva takmičenja bliža stvarnoj borbi.

Poeni

Većina asocijacija škola karatea koriste sledeće bodovnu šemu:

1 poen: udarac u protivnikov abdomen ili glavu sa pesnicama

2 poena: šut u protivnikov abdomen

3 poena: šut u protivnikovu glavu

Međunarodna takmičenja u oviru Svetske Karate Federacije uključuje sledeću bodovnu šemu:

2 poena: udarac ili šut u protivnikova leđa

3 poena: čišćenje/rušenje sa propratnom tehnikom kao što je gaženje ili udarac ¹

¹: Svako čišćenje/rušenje koje ne isprati tehnika može se proglasiti kao opasna tehnika i može rezultovati u opomeni takmičaru koji uradi čišćenje/rušenje