Kšištof Penderecki

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kšištof Penderecki
Lični podaci
Datum rođenja23. novembar 1933
Mesto rođenjaDembica, Poljska
Datum smrti29. mart 2020
Mesto smrtiKrakov, Poljska

Kšištof Eugenijuš Penderecki (polj. Krzysztof Eugeniusz Penderecki; Dembica, 23. novembar 1933 — Krakov, 29. mart 2020)[1] bio je poljski kompozitor, dirigent i predavač muzike. Predstavnik je poljske škole komponovanja šezdesetih godina. Bio je profesor i rektor Muzičke akademije u Krakovu.

Komponovao je četiri opere, osam simfonija i niz drugih orkestarskih dela, instrumentalne koncerte, horske postavke uglavnom religioznih tekstova, kao i kamerna i instrumentalna dela. Njegova najprepoznatljivija dela su Treni – žrtvama Hirošime, Stracti po sv. Luki, Poljski rekvijem i Simfonija br. 3.

Studirao je komponovanje na Državnoj višoj muzičkoj školi u Krakovu (sada Muzička akademija u Krakovu), gde je, nakon sticanja diplome, počeo da radi kao predavač. Prvi put je slavu stekao 1959. nakon premijernog izvođenja dela Strofe, Emanacija i Davidovi psalmi na festivalu Varšavska jesen. Široko priznanje stekao je svojom kompozicijom Treni za gudački orkestar, posvećenom žrtvama atomskog napada na Hirošimu, i horskim delom Strasti po sv. Luki. Njegova prva opera, Đavoli iz Louduna, premijerno je izvedena u Hamburgu i Štutgartu 1969. godine. Počevši od sredine sedamdesetih godina kompozicioni stil Pendereckog se promenio, a njegov prvi violinski koncert se fokusirao na poluton i triton. Osamdesetih godina prošlog veka nastaje njegovo horsko delo Poljski rekvijem.

Njegova muzika je korišćena u mnogim filmovima, kao što su Isterivač đavola Vilijama Fridkina, Isijavanje Stenlija Kjubrika, Divlji u srcu Dejvida Linča, Potomci Alfonsa Kuarona, Katin Adžeja Vajde i Zatvoreno ostrvo Martina Skorsezea. Pisao je i muziku za mnoge poljske filmove [2].

Za svoj rad dobio je mnoge prestižne nagrade, uključujući Prix Italia dva puta: 1967. i 1968, i Gremi četiri puta: 1988, 1999. (dve) i 2017. godine. Brojni univerziteti u Evropi i Sjedinjenim Državama dodelili su mu počasni doktorat. Bio je počasni građanin Bidgošča , kao i počasni predsednik Saveza poljskih kompozitora [3]. Dobio je niz državnih nagrada. Odlikovan je najvišim ordenom Poljske, Ordenom belog orla. Više puta je bio nominovan za muzičku nagradu „Friderik" u kategoriji klasične muzike (uključujući četiri puta u kategoriji kompozitora klasične muzike godine). Godine 2009. dobio je nagradu Zlatni Friderik za životno delo u klasičnoj muzici [4].

Bio je član Poljske akademije veština [5] i Fonografske akademije ZPAV.

Gardijan ga je 2012. nazvao „najverovatnije najvećim živim poljskim kompozitorom“ [6].

Rane godine[uredi | uredi izvor]

Rođen je 23. novembra 1933. u Dembici [7]. Bio je sin advokata Tadeuša Pendereckog i Zofije Berger [8]. Poticao je iz porodice sa umetničkom tradicijom [9] – njegov otac i deda su takođe bili muzičari; njegov rođak je bio Tadeuš Kantor [10].

Sa šest godina [11] pohađao je časove klavira [9], koje je prekinuo zbog nepedagoškog pristupa nastavnika [11]. Po završetku Drugog svetskog rata počeo je da uči da svira violinu [11] . Radio je i sa Stanislavom Dalom [11], sa kojim je počeo da piše svoje prve kompozicije [11] – nedostatak notnih zapisa etida za violinu zbog rata primorao ih je da samostalno pišu vežbe [11]. Takođe je pohađao časove komponovanja kod Franćiška Skoliševskog. U godinama 1955–1958 studirao je komponovanje na Državnoj višoj muzičkoj školi u Krakovu u klasi Artura Malavskog.

Karijera[uredi | uredi izvor]

Godine 1959. za kompozicije: Strofe, Emanacije i Davidovi psalmi osvojio je prve tri nagrade na konkursu Saveza poljskih kompozitora [11]. Kao nagradu je dobio stipendiju koja mu je omogućila da studira na univerzitetu u inostranstvu [11].

Istovremeno je počeo da komponuje muziku za pozorište i film. Prva pozorišna predstava sa muzikom Pendereckog bila je Zlatni ključ Ekaterine Borisove u režiji Vladislava Jareme (premijera 12. maja 1957. u Krakovu u Pozorištu lutaka „Groteska” ) [12]. Godine 1959. u Studiju animiranog filma u Belsko-Bjaloj stvara muziku za prvi animirani film Bulandra i đavo, u režiji Jeržija Cicmana i Lehoslava Maršaleka [13]. Godine 1959. napisao je partituru za prvi kratki igrani film Jana Lomnjickog, Nie ma konca wielkiej wojny (Nema kraja Velikog rata) [14]. U narednim godinama komponovao je preko dvadeset originalnih muzičkih postavki za dramske predstave i preko četrdeset za lutkarske predstave. Komponovao je originalnu muziku za najmanje jedanaest dokumentarnih i igranih filmova, kao i dvadeset pet animiranih filmova za odrasle i decu [15].

Međunarodnu slavu stekao je delima sa originalnim zvučnim rešenjima, često koristeći nekonvencionalne tehnike artikulacije [16] (npr. lupkanje po dnu žičanih instrumenata). Ova kompoziciona tehnika nazvana je sonorizam i u ovom stilu su komponovane između ostalog Strasti po sv. Luki. Ubrzo nakon toga komponovao je svoju prvu operu Đavoli iz Louduna, čija je premijera bila 20. juna 1969. u Hamburškoj operi, u režiji Konrada Svinarskog.

Od 1973. bio je dirigent, vodio je poljske i svetske simfonijske ansamble, izvodio je, između ostalog, dela Betovena, Šuberta, Mendelsona, Šostakoviča, kao i svoja sopstvena dela.

Od 1978. bio je član Društvenog odbora za restauraciju krakovskih spomenika (SKOZK) .

Godine 1996. komponovao je simfoniju-oratorijum Sedam kapija Jerusalima, koju je naručio Grad Jerusalim povodom 3000. godišnjice Svetog grada; prvo izvođenje je održano u Jerusalimu 9. januara 1997. godine, a prvo izvođenje u Poljskoj održano je u Varšavi 14. marta 1997. godine.

Osnovao je međunarodnu muzičku akademiju Evropski centar muzike u Luslavicama, gde je živeo od 1976. Otvaranje akademije održano je 21. maja 2013. [17] [18].

Delo[uredi | uredi izvor]

Bio je jedan od prvih kompozitora koji je koristio tehniku izdvajanja zvuka iz tradicionalnih instrumenata na netradicionalne načine [16] – sonorizmom. Ovaj stil karakterišu, na primer, dela Treni – Žrtvama Hirošime, Polimorfija i De natura sonoris, kao i Strasti po sv. Luki.

Na originalan način sprovodio je u delo zahteve tadašnje avangarde. Jedan od njih je bio „nenamerni aleatorizam “, koji se sastojao u netačnom beleženju partitura. S obzirom da je to izuzetno otežavalo izvođenje, zbog protesta izvođača, kompozitor je u kasnijim izdanjima dozvoljavao da se note zapisuju na konvencionalan, precizan način (kao što se vidi u prvom i kasnijim izdanjima Strasti po sv. Luki).

Početkom sedamdesetih godina ostavlja za sobom sonorističku tehniku i sve više komponuje tonski, u stilu nemačke simfonijske muzike s kraja 19. veka (Simfonija za Badnje veče). Optuživali su ga da je "izdao avangardu", ali je ovaj stil naišao na odobravanje u široj javnosti. U Poljskoj su osamdesetih godina prošlog veka bila popularna dela koja se odnose na političke događaje, npr. Poljski rekvijem, jedno od dela uključenih u tzv liturgijski socijalistički realizam.



Fragmente dela Pendereckog koristio je Andžej Vajda u filmu „Katin“; muziku je pripremio Stanislav Radvan, a prethodno Stenli Kjubrik u filmu Isijavanje.

Pedagoške aktivnosti[uredi | uredi izvor]

Ubrzo nakon diplomiranja počeo je da predaje na svom matičnom fakultetu. Njegovi učenici su, između ostalih: Marek Stahovski, Abel Koženjovski, Stanislav Radvan, Antonji Vit, Joana Vnuk-Nazarova i Kšištof Mejer [19].

Godine 1972. Penderecki, koji nije pripadao Poljskoj ujedinjenoj radničkoj partiji, zahvaljujući svom ugledu i intervenciji grupe univerzitetskih predavača u Ministarstvu kulture, bio je predložen za rektora umesto Tadeuša Mahla, kojeg su izabrale vlasti [20]. Državna viša muzička škola u Krakovu je tada postala jedini univerzitet sa nepartijskim vrhom. Rektorstvo Pendereckog trajalo je 15 godina bez prekida.

Smrt[uredi | uredi izvor]

Preminuo je 29. marta 2020. u Krakovu [21] [22]. Urna sa njegovim pepelom je do sahrane bila postavljena u bazilici Sv. Florijana, a opelo je održano 2. aprila 2020. [23] [24] . Zbog pandemije, sahrana kompozitora održana je dve godine nakon kompozitorove smrti, odnosno 29. marta 2022. [25] Pepeo Kšištofa Pendereckog sahranjen je u Nacionalnom panteonu u Krakovu.

Privatan život[uredi | uredi izvor]

U 21. godini oženio se svojom srednjoškolskom drugaricom, pijanistkinjom Barbarom Gracom [26], koja je uzela njegovo prezime [27]. Imali su ćerku Beatu, koja je diplomirala na Muzičkoj akademiji i bila novinarka poljskog radija u Krakovu.

Posle razvoda sa Barbarom, 19. decembra 1965. [28] oženio se Elžbijetom Solečkom, koja je takođe uzela njegovo prezime. Imali su dvoje dece, Lukaša (rođen 1966) [26] i Dominiku (rođena 1971) [26]. Sin je završio četiri fakulteta: medicinu, psihologiju, menadžment i polonistiku, a bavio se i psihijatrijom [29], a ćerka je diplomirala italijansku filologiju [29].

Postao je član počasnog komiteta za razvoj onkološkog centra Lublinske oblasti Sveti Jovan Dukljanski [30] 13. novembra 2007.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Krzysztof Penderecki”. rejestry-notarialne.pl. 
  2. ^ FilmPolski.pl - Krzysztof Penderecki (na jeziku: poljski) 
  3. ^ Nowe władze ZKP i nadania tytułów honorowych 2015  Nepoznati parametar |inventor= ignorisan (pomoć)
  4. ^ Nie żyje Krzysztof Penderecki, 2020-03-29 
  5. ^ Polska Akademia Umiejętności – Członkowie PAU Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. avgust 2011).
  6. ^ Michaels, Sean (23 stycznia 2012). „Jonny Greenwood reveals details of Krzysztof Penderecki collaboration”. The Guardian.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  7. ^ Kto jest kim w Polsce: informator biograficzny. Warszawa: Wydawnictwo „Interpress”. 1993. str. 547. ISBN 83-223-2644-0. 
  8. ^ „Krzysztof Penderecki – opowieść o życiu i twórczości”. Onet. 2013-11-24. 
  9. ^ a b Zwierzenia kontrolowane. Warszawa: Prószyński i S-ka. 2004. str. 131. ISBN 83-7337-452-3. 
  10. ^ „Mistrz”. Wprost. 2018-11-18. 
  11. ^ a b v g d đ e ž Zwierzenia kontrolowane. Warszawa: Prószyński i S-ka. 2004. str. 132—133. ISBN 83-7337-452-3. 
  12. ^ Teatr Groteska 
  13. ^ Filmy - SFR Bielsko-Biała 
  14. ^ Nie ma końca wielkiej wojny (na jeziku: poljski) 
  15. ^ O projekcie – Muzyczny Ślad Krakowa (na jeziku: poljski) 
  16. ^ a b Zwierzenia kontrolowane. Warszawa: Prószyński i S-ka. 2004. str. 134—135. ISBN 83-7337-452-3. 
  17. ^ Europejskie Centrum Muzyki w Lusławicach – Bryła (na jeziku: poljski) 
  18. ^ Otwarcie Europejskiego Centrum Muzyki Krzysztofa Pendereckiego (na jeziku: engleski) 
  19. ^ Krzysztof Meyer, Mistrzowie i przyjaciele, Kraków 2012, s. 176.
  20. ^ P. Ćwikliński, J. Ziarno. Pasja. O Krzysztofie Pendereckim. POW BWG 1993, s. 63.
  21. ^ NIE ŻYJE KRZYSZTOF PENDERECKI 
  22. ^ Lewis, Daniel (29. 3. 2020), „Krzysztof Penderecki, Polish Composer With Cinematic Flair, Dies at 86”, The New York Times 
  23. ^ Urna z prochami Krzysztofa Pendereckiego złożona w bazylice św. Floriana w Krakowie, 2. 4. 2020 
  24. ^ „Penderecki nie żyje blisko rok. Nadal go nie pochowano, rodzina ma ważny powód”. wp.pl. 11. 3. 2021. 
  25. ^ Krzysztof Penderecki spoczął w Panteonie Narodowym. Kondukt na ulicach Krakowa, uroczystości w świątyniach (na jeziku: poljski), 29. 3. 2022 
  26. ^ a b v Kompozytor, dyrygent, pedagog. Sylwetka Krzysztofa Pendereckiego, polskieradio.pl, [dostęp:] 3 kwietnia 2020.
  27. ^ Agnieszka Groza, Krzysztof Penderecki – opowieść o życiu i twórczości, kultura.onet.pl, 23 listopada 2013.
  28. ^ „Byli razem ponad pół wieku... Oto niezwykła historia Krzysztofa i Elżbiety Pendereckich”. viva.pl. 29. 3. 2020. 
  29. ^ a b [autor:] Mg, styl.pl, Penderecki poderwał żonę, gdy miała 16 lat. Ile miał on?, fakt.pl, 19 czerwca 2015.
  30. ^ „Koncert dedykowany Centrum Onkologii Ziemi Lubelskiej”. 2007-11-13. Arhivirano iz originala 05. 12. 2012. g. Pristupljeno 22. 09. 2023. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кшиштоф_Пендерецки&oldid=27362531”