Lars Onsager

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Lars Onsager
Lars Onsager 1968.
Lični podaci
Datum rođenja(1903-11-27)27. novembar 1903.
Mesto rođenjaKristijanija, Norveška
Datum smrti5. oktobar 1976.(1976-10-05) (72 god.)
Mesto smrtiKoral Gejbls, SAD
ObrazovanjeNorveški tehnološki institut, Univerzitet Jejl
Naučni rad
InstitucijaUniverzitet Braun, ETH Cirih,
Univerzitet Džons Hopkins, Univerzitet Jejl
NagradeNobelova nagrada za hemiju 1968.
Potpispotpis_alt}}}

Lars Onsager (27. novembar 1903 − 5. oktobar 1976) je bio američki fizički hemičar i teorijski fizičar rođen u Norveškoj. Držao je Gibsovu profesuru teorijske hemije na Univerzitetu Jejl. Dobio je Nobelovu nagradu za hemiju 1968.[1][2][3]

Obrazovanje i mladost[uredi | uredi izvor]

Lars Onsager je rođen u Kristijaniji (sada Oslo), u Norveškoj. Njegov otac je bio advokat. Nakon završene srednje škole u Oslu, pohađao je Norveški tehnološki institut (NTH) u Trondhajmu, gde je diplomirao kao hemijski inženjer 1925.

Karijera i istraživanje[uredi | uredi izvor]

Godine 1925. došao je do korekcije Debi-Hikelove teorije elektrolitskih rastvora, da bi se preciziralo Braunovsko kretanje jona u rastvoru, a tokom 1926. je to objavio. Otputovao je u Cirih, gde je predavao Peter Debi, i suočio se sa njim, rekavši mu da je njegova teorija pogrešna. Toliko je impresionirao Debija da je pozvan da postane njegov asistent na Tehničkom univerzitetu (ETH), gde je ostao do 1928. [4]

Univerzitet Džons Hopkins[uredi | uredi izvor]

1928. je otišao u Sjedinjene Države da bi preuzeo profesorsko mesto na Univerzitetu Džons Hopkins (JHU) u Baltimoru, Merilend. Na JHU je morao da drži časove hemije brucošima i brzo je postalo očigledno da, iako je bio genije u razvoju teorija fizičke hemije, nije imao talenta za podučavanje. JHU ga je otpustio nakon jednog semestra.

Univerzitet Braun[uredi | uredi izvor]

Napuštajući JHU, prihvatio je poziciju (koja je uključivala predavanje statističke mehanike diplomiranim studentima hemije) na Univerzitetu Braun u Providensu, Rod Ajlend, gde je postalo jasno da nije ništa bolji u podučavanju naprednih studenata od brucoša, ali je napravio značajan prilozi statističkoj mehanici i termodinamici. Jedini diplomirani student koji je zaista mogao da razume njegova predavanja o elektrolitskim sistemima,[traži se izvor] Rejmond Fuos je radio sa njim i na kraju mu se pridružio na hemijskom fakultetu Jejl. Godine 1933, kada je Velika kriza ograničila mogućnost univerziteta da izdržava člana fakulteta koji je bio koristan samo kao istraživač, a ne kao nastavnik, Braun ga je otpustio, a nakon putovanja u Evropu zaposlio ga je Univerzitet Jejl, gde je ostao većinu vremena do kraja života; penzionisan je 1972.[5]

Njegovo istraživanje na Braunu se uglavnom bavilo efektima na difuziju temperaturnih gradijenata i proizvelo je Onsagerove recipročne relacije, skup jednačina objavljenih 1929. i, u proširenom obliku, 1931. godine, u statističkoj mehanici čija je važnost godinama bila neprepoznata. Međutim, njihova vrednost je postala očigledna tokom decenija nakon Drugog svetskog rata, a do 1968. smatrane su dovoljno važnim da Onsager za njih dobije Nobelovu nagradu za hemiju te godine. Godine 1933, neposredno pre nego što je preuzeo poziciju na Jejlu, Onsager je otputovao u Austriju da poseti elektrohemičara Hansa Falkenhagena. Upoznao je Falkenhagenovu snaju, Margret Arleter. Venčali su se 7. septembra 1933. godine i dobili tri sina i ćerku.[6]

Univerzitet Jejl[uredi | uredi izvor]

Na Jejlu se desila neprijatna situacija: bio je angažovan kao postdoktorant, ali je otkriveno da nikada nije dobio doktor. Iako je podneo nacrt svog rada o recipročnim relacijama Norveškom institutu za tehnologiju, oni su odlučili da je nepotpun da bi se kvalifikovao kao doktorska disertacija. Rečeno mu je da može predati jedan od svojih objavljenih radova fakultetu Jejl kao disertaciju, ali je umesto toga insistirao da uradi novi istraživački projekat. Njegova disertacija je postavila matematičku osnovu za njegovo tumačenje odstupanja od Omovog zakona u slabim elektrolitima. Bavila se rešenjima Matjeove jednačine perioda 4 pi i određenim srodnim funkcijama i bila je van razumevanja hemijskog i fizičkog fakulteta. Tek kada su pojedini članovi matematičkog odseka, uključujući i predsednika, insistirali da je rad dovoljno dobar da bi mu oni dodelili doktorat ako ne odeljenje za hemiju, dobio je doktorat na hemiji 1935. I pre nego što je disertacija završena, postavljen je za docenta 1934. godine, a u zvanje vanrednog je unapređen 1940. godine. Na Jejlu je brzo pokazao iste osobine koje je imao na JHU i Braunu: napravio je briljantna teorijska istraživanja, ali nije bio u stanju da održi predavanje na nivou koji bi student (čak i diplomirani student) mogao da razume. Takođe nije bio u mogućnosti da rukovodi istraživanjem diplomiranih studenata, osim povremenog nekog izuzetnog.[7]

Tokom kasnih 1930-ih, Onsager je istraživao dipolnu teoriju dielektrika, praveći poboljšanja za drugu temu koju je proučavao Peter Debi. Međutim, kada je poslao svoj rad u časopis koji je Debi uređivao 1936. godine, on je odbijen. Debi nije prihvatio Onsagerove ideje sve do posle Drugog svetskog rata. Tokom 1940-ih, Onsager je proučavao statističko-mehaničku teoriju faznih prelaza u čvrstim telima, izvodeći matematički elegantnu teoriju koja je sa oduševljenjem prihvaćena. U onome što se široko smatra obilaskom matematičke fizike, dobio je tačno rešenje za dvodimenzionalni Izingov model u nultom polju 1944. godine.[8][9][10]

1960. godine dobio je počasno zvanje doktora na Norveškom institutu za tehnologiju, kasnije deo Norveškog univerziteta za nauku i tehnologiju.[11]

Godine 1945. Onsager je naturalizovan kao američki državljanin, a iste godine je dobio titulu J. Willard Gibbs profesora teorijske hemije. Ovo je bilo posebno prikladno jer je Onsager, poput Vilarda Gibsa, bio prvenstveno uključen u primenu matematike na probleme u fizici i hemiji i, u izvesnom smislu, mogao bi se smatrati da je nastavio u istim oblastima u kojima je Gibs bio pionir. Godine 1947. izabran je u Nacionalnu akademiju nauka, a 1950. stupio je u redove Alpha Chi Sigma.

Posle Drugog svetskog rata, Onsager je istraživao nove teme od interesa. On je 1949. predložio teorijsko objašnjenje superfluidnih svojstava tečnog helijuma; dve godine kasnije fizičar Ričard Fajnman je nezavisno predložio istu teoriju. Takođe je radio na teorijama tečnih kristala i električnih svojstava leda. Dok je bio na Fulbrajtovom programu na Univerzitetu u Kembridžu, radio je na magnetnim osobinama metala. Razvio je važne ideje o kvantizaciji magnetnog fluksa u metalima. Dobitnik je Lorencove medalje 1958. godine, Vilard Gibsove nagrade 1962.[12] i Nobelove nagrade za hemiju 1968. godine. Izabran je za stranog člana Kraljevskog društva 1975. godine.

Posle Jejla[uredi | uredi izvor]

Grobovi Onsagera i Kirkvuda

1972. Onsager se povukao sa Jejla i postao emeritus. Potom je postao član Centra za teorijske studije Univerziteta u Majamiju i imenovan je za uglednog univerzitetskog profesora fizike.[13] Na Univerzitetu u Majamiju ostao je aktivan u vođenju i inspirisanju postdoktorskih studenata jer su se njegove veštine podučavanja, iako ne i veštine predavanja, poboljšale tokom njegove karijere. Razvio je interesovanja za fiziku poluprovodnika, biofiziku i hemiju zračenja. Međutim, njegova smrt je došla pre nego što je mogao da proizvede bilo kakav napredak uporediv sa onima iz njegovih ranijih godina.

Lični život[uredi | uredi izvor]

Ostao je na Floridi do svoje smrti od aneurizme u Koral Gejblsu na Floridi 1976. godine. Onsager je sahranjen pored Džona Gembla Kirkvuda na groblju u Nju Hejvenu. Dok Kirkvudov nadgrobni spomenik ima dugu listu nagrada i pozicija, uključujući nagradu Američkog hemijskog društva za čistu hemiju, Ričardsovu medalju i Luisovu nagradu, Onsagerov nadgrobni spomenik, u svom originalnom obliku, jednostavno kaže „Nobelovac“. Kada je Onsagerova supruga Gretel umrla 1991. i tamo je sahranjena, njegova deca su dodala zvezdicu posle „Nobelovac” i „*itd”. u donjem desnom uglu kamena.[14]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Norveški institut za tehnologiju osnovao je Lars Onsager predavanje i Lars Onsager profesuru 1993. godine da bi nagradio istaknute naučnike u naučnim oblastima Larsa Onsagera; hemija, fizika i matematika. [15] Američko fizičko društvo je ustanovilo nagradu Lars Onsager za statističku fiziku 1993. Njegovi sinovi i ćerka su 1997. godine poklonili njegove naučne radove i stručne predmete Norveškom univerzitetu u Trondhajmu, Norveška, kao njegovom alma mater. Oni su sada organizovani kao Arhiv Lars Onsager u biblioteci Gunerus u Trondhajmu.[16][17]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Montroll, Elliott W. (februar 1977). „Lars Onsager”. Physics Today. 30 (2): 77. Bibcode:1977PhT....30b..77M. doi:10.1063/1.3037438. Arhivirano iz originala 2013-09-28. g. 
  2. ^ „The Nobel Prize in Chemistry 1968”. Nobelprize.org. Pristupljeno 2016-03-07. 
  3. ^ Per Chr Hemmer, ur. (1996). World Scientific Series in 20th Century Physics: Volume 17 : The Collected Works of Lars OnsagerNeophodna slobodna registracija. World Scientific Series in 20th Century Physics. 17. ISBN 978-981-02-2563-6. doi:10.1142/3027. 
  4. ^ „Lars Onsager - Biographical”. Nobelprize.org. Pristupljeno 2016-03-07. 
  5. ^ „Lars Onsager”. Nndb.com. Pristupljeno 2016-03-07. 
  6. ^ „Lars Onsager – Norsk biografisk leksikon”. Nbl.snl.no. 1991-12-06. Pristupljeno 2016-03-07. 
  7. ^ „Famous Chemists Web Site”. Emur.org. Arhivirano iz originala 2016-03-04. g. Pristupljeno 2016-03-07. 
  8. ^ „Lars Onsager | Array of Contemporary American Physicists”. Aip.org. Arhivirano iz originala 2016-03-08. g. Pristupljeno 2016-03-07. 
  9. ^ „index.htm”. Faculty.cua.edu. Arhivirano iz originala 2015-06-24. g. Pristupljeno 2016-03-07. 
  10. ^ Onsager, Lars (1944). „Crystal Statistics. I. A Two-Dimensional Model with an Order-Disorder Transition”. Physical Review. 65 (3–4): 117—149. Bibcode:1944PhRv...65..117O. doi:10.1103/PhysRev.65.117. 
  11. ^ „Honorary doctors at NTNU”. Ntnu.edu (na jeziku: engleski). Norwegian University of Science and Technology. Pristupljeno 2016-03-07. 
  12. ^ „Willard Gibbs Award”. Chicagoacs.org. Pristupljeno 2016-03-07. 
  13. ^ 12. Lars Onsager | Biographical Memoirs V.60 | The National Academies Press. Nap.edu. 1991. ISBN 978-0-309-07865-8. doi:10.17226/6061. Pristupljeno 2016-03-07. 
  14. ^ „Grove Street Cemetery”. Grove Street Cemetery. 2003-08-06. Arhivirano iz originala 28. 07. 2012. g. Pristupljeno 2016-03-07. 
  15. ^ „Onsager - Norwegian University of Science and Technology”. Ntnu.edu. 2015-08-28. Pristupljeno 2016-03-07. 
  16. ^ „Onsager biography”. Ntnu.no. Arhivirano iz originala 2016-03-03. g. Pristupljeno 2016-03-07. 
  17. ^ „Laureate - Lars Onsager”. Mediatheque.lindau-nobel.org. Pristupljeno 2016-03-07. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ларс_Онсагер&oldid=25319104”