Lekar kuge
.png)
Lekar u vreme kuge je bio medicinski stručnjak koji je lečio žrtve bubonske kuge.[1] U vreme epidemije ove lekare su posebno angažovali gradovi u kojima se kuga zadesila. Budući da im je grad isplaćivao platu, lečili su sve: i bogate i siromašne.
Međutim, poznato je da su neki lekari protiv kuge naplaćivali pacijentima i njihovim porodicama dodatne troškove za posebna lečenja ili lažne lekove[2]. Obično to uopšte nisu bili iskusni lekari ili hirurzi; radije su to bili ili drugorazredni doktori koji nisu bili u stanju da vode uspešne medicinske prakse ili mladi lekari koji su težili ka tome da steknu praksu u toj oblasti. Oni su retko lečili svoje pacijente; radije su služili za evidentiranje broja ljudi kontaminiranih u demografske svrhe.
Lekari u vreme kuge su svojim zavetom lečili bolesnike od kuge i bili su poznati kao opštinski ili kao „lekari protiv kuge u zajednici“, dok su „lekari opšte prakse“ bili odvojeni lekari svakako su se mogli naći u istom Evropskom gradu istovremeno.[3] U Francuskoj i Holandiji, lekarima protiv kuge je često nedostajala adekvatna medicinska obuka pa su ih zato nazivali „neiskusnim lekarima“. U jednom zabeleženom slučaju, doktor protiv kuge je bio prodavac voća pre njegovog posla doktora.
U 17., 18. i 19. veku, neki doktori su nosili kljunaste maske koje su bile napunjene mirišljavim stvarima. Maske su osmišljene kako bi ih zaštitile od zagađenog vazduha, koji je (prema miasmatičkoj teoriji bolesti) bio uzrok infekcije. Izgled ove odeće pripisan je Čarls de Lorme-u (engl. Charles de Lorme) , glavnom lekaru Luisa XIII [4](engl. Louis XIII).
Istorija[uredi | uredi izvor]
Prva evropska epidemija bubonske kuge zabeležena je još sredinom 6. veka i nazivana je Epidemija Justinijana[5]. Najveća epidemija zaraze je bila Crna kuga u Evropi u 14. veku. Veliki gubici ljudi u gradovima su stvorili ogromnu ekonomsku krizu, tako da je zajednica lekara protiv kuge bila smatrana jako vrednom i ti lekari su dobijali posebne privilegije; na primer, bilo im je dopušteno da izvrše obdukcije kako bi istražili lek za kugu.[6]
U nekim slučajevima, doktori protiv kuge su bili toliko važni da su ih, kada je Barselona 1650. godine poslala dva lekara u Tortusu, banditi uhvatili na putu ka tamo i zatražili otkup. Barselona je platila za njihovu slobodu. Papa Kliment VI je angažovao nekoliko dodatnih doktora protiv crne kuge kako bi posećivali bolesne ljude iz Avinjona. Od 18 lekara u Veneciji, samo je jedan ostao od 1348. godine: pet ih je umrlo od kuge a 12 je nestalo ili možda pobeglo.
Kostim[uredi | uredi izvor]
Neki doktori protiv kuge su nosili specijalne uniforme. Ovo odelo je izmislio Čarls Delormeo 1630. godine i prvo je korišćeno u Napulju ali se upotrebna odela kasnije proširila na ostatak Evrope.[7] Zaštitno odelo se sastojalo od lagane presvlake sačinjene od tkanine sa voskom, maske sa staklenim otvorima za oči i nos u obliku kljuna, tipično punjenog biljem, slamom i začinima. Lekari protiv kuge bi takođe obično nosili štap za pregled i ispitivanje pacijenata kako ih ne bi dodirivali rukama i time dolazili u kontakt. Mirisni materijali su se sastojali od borovnica, ambre, ruža, listova nane, kamfora, karanfila, laudanuma i mirišljavog ulja. Zbog primitivnih shvatanja bolesti u tom vremenu, verovalo se da će ovo delo dovoljno zaštititi lekara od zagađenog vazduha dok se brine o pacijentima.
Javni službenici[uredi | uredi izvor]
Njihov glavni zadatak, osim zbrinjavanja ljudi obolelih od kuge, bio je zapisivanje broja žrtvi usled epidemije u javnim zapisima.
U nekim evropskim gradovima, poput Firence i Peruđe, od lekara za kugu je traženo da obave obdukciju kako bi pomogli da se utvrdi uzrok smrti i način delovanja zaraze. Lekari protiv kuge su postali svedoci mnogobrojnih izjava testamenata tokom epidemije. Takođe, mnogi doktori su savetovali svoje pacijente o načinu ponašanja pre same smrti.[8] Ovaj savet je varirao od pacijenta do pacijenta a nakon srednjeg veka, priroda odnosa između lekara i pacijenta bila je regulisana sve složenijim etičkim kodeksom.
Metode[uredi | uredi izvor]
Lekari protiv kuge su vežbali ispuštanje krvi (engl. Bloodletting) i druge metode kao npr. stavljanje žaba i pijavica na bubone (simptomi bubonske kuge). [9]Doktori protiv kuge generalno nisu mogli da komuniciraju sa širom javnošću zbog prirode posla i mogućnosti širenja bolesti; oni su takođe mogli da budu u karantinu zbog prevencije.
Istaknuti doktori protiv kuge u doba renesanse[uredi | uredi izvor]
Poznati doktor kuge koji je dao lekarske savete o preventivnim merama koje bi se mogle upotrebiti protiv kuge bio je Nostradamus.[10][11] Savet Nostradamusa bio je uklanjanje zaraženih lešava, udisanje čistog vazduha, korišćenje čiste vode za piće i sokova od latica ruže.[12][13]
Italijanski grad Pavia, 1479. godine je unajmio doktora pod imenom Giovani de Ventura (engl. Giovanni de Ventura) da bude gradski lekar protiv kuge.[14] Irski lekar Nial O Glacain (engl. Niall Ó Glacáin) je zaradio duboko poštovanje u Španiji, Francuskoj i Italiji zbog svoje hrabrosti prilikom lečenja obolelih ljudi od kuge.[15]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Cipolla 1977, str. 65.
- ^ Rozenhek, Džeki (2011). „Doktori Crne Kuge”. Doktorski pregled. Arhivirano iz originala 2014-05-06. g. Pristupljeno 2014-05-06.
- ^ Elis, Oliver S., Istorija plamena i vatre 1932 , Kesinger Pablišing, 2004, p. 202. ISBN 1-4179-7583-0
- ^ „„Nauka“ iza današnje odeće za borbu protiv kuge”. Gizmodo. 2017. Arhivirano iz originala 2017-08-09. g. Pristupljeno 2017-08-09.
- ^ Gordon, Bendžamin Lemer, Srednovekovna i renesanska medicina, Filozofska Biblioteka, 1959. p. 471
- ^ Vrej, Šona Keli (2009). Zajednica i Kriza: Bolonja tokom Crne Kuge. BRILL. ISBN 90-04-17634-9.
- ^ Kristina M. Bocekl, slike zaraze i kuge: ikonografija i ikonologija (Trumanova državna univerzitetska konferencija, 2000), pp. 15, 27.
- ^ „Doktor za kugu”. Jhmas.oxfordjournals.org. 2012-04-02. Arhivirano iz originala 2013-02-12. g. Pristupljeno 2012-06-12.
- ^ Byfield, Ted (2010). Renaissance: God in Man, A.D. 1300 to 1500: But Amid Its Splendors, Night Falls on Medieval Christianity. Christian History Project. str. 37. ISBN 978-0-9689873-8-4.
- ^ Hog, Džon, Nostradamus: nova otkrivenja, Barnesove & Nobleove knjige, 1995, p. 1884. ISBN 1-56619-948-4
- ^ Smoli, Ričard (2006-01-19). Suštinski Nostradamus: doslovni prevod, istorijski komentar i ... Autor: Richard Smolei. ISBN 978-1-4406-4984-4. Pristupljeno 2012-06-12.
- ^ Pikover, Kliford A., Sanjati budućnost: fantastična priča o predviđanju, Prometejova knjiga, 2001, p. 279. ISBN 1-57392-895-X
- ^ „Izvrsna i vrlo korisna knjižica svima / onima koji žele da imaju znanje o nekoliko izvrsnih prijemnika podijeljenih / u dva dela. Način pravljenja džema od nekoliko vrsti ... Novokomponovao Maistre / Michel de NOSTREDAME, doktor medicine / u medicini ... autor Nostradamus”. Propheties.it. Arhivirano iz originala 2012-03-17. g.
- ^ Kralj, Margaret L., Zapadna civilizacija: socijalna i kulturna istorija, Prentice-Hal, 2002, p. 339. ISBN 0-13-045007-3
- ^ Vuds Jo (1982). „Istorija medicine u Irskoj; dr J. Oliver Vuds, dr. frcpg, strana 40”. Ulster Med J. 51 (1): 35—45. PMID 6761926.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Bauer, Susan Wise (2003). The Story of the World: Activity Book Two: The Middle Ages – From the Fall of Rome to the Rise of the Renaissance. Peace Hill Press. ISBN 9780971412941.
- Byfield, Ted (2010). Renaissance: God in Man, A.D. 1300 to 1500: But Amid Its Splendors, Night Falls on Medieval Christianity. Christian History Project. ISBN 978-0-9689873-8-4.
- Byrne, Joseph Patrick (2006). Daily Life During the Black Death. Greenwood Publishing. ISBN 0-313-33297-5.
- Byrne, Joseph Patrick (2008). Encyclopedia of Pestilence, Pandemics, and Plagues. ABC-Clio. ISBN 978-0-313-34102-1.
- Cipolla, Carlo M. (1977). „The Medieval City”. Ur.: Miskimin, Harry A. A Plague Doctor. Yale University Press. str. 65–72. ISBN 978-0-300-02081-6. (Chapter 4)
- Ellis, Oliver C. (2004). A History of Fire and Flame 1932. Kessinger. ISBN 1-4179-7583-0.
- Gottfried, Robert S. (1983). The Black Death: Natural and Human Disaster in Medieval Europe. Simon & Schuster. str. 126—128.
- O'Donnell, Terence (1936). History of Life Insurance in its Formative Years. American Conservation Company.
- Pommerville, Jeffrey (2010). Alcamo's Fundamentals of Microbiology. Jones & Bartlett Learning. ISBN 9781449615666.
- Stuart, David C. (2004). Dangerous Garden: The Quest for Plants to Change our Lives. Frances Lincoln. ISBN 0-7112-2265-7.
- Wray, Shona Kelly (2009). Communities and Crisis: Bologna during the Black Death. Brill. ISBN 978-90-04-17634-8.
