Leonardo da Vinči

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Leonardo da Vinči
Francesco Melzi - Portrait of Leonardo.png
Portret Leonarda, Frančesko Melci
Puno imeLeonardo di ser Pjero da Vinči
NadimakLeonardo
Datum rođenja(1452-04-15)15. april 1452.
Mesto rođenjaVinči
 Italija
Datum smrti2. maj 1519.(1519-05-02) (67 god.)
Mesto smrtiAmboaz
 Francuska
Periodrenesansa (15 i 16. vek)
Pravac/tradicijavisoka renesansa
Najvažnija dela
Potpis
Firma de Leonardo Da Vinci.svg

Leonardo di ser Pjero da Vinči (ital. Leonardo di ser Piero da Vinci, Vinči, 15. april 1452Amboaz, 2. maj 1519), poznat kao Leonardo da Vinči, bio je italijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, vajar i slikar. („di ser Pjero” ovde znači od oca ser Pjera, gde je ser kolokvijalna skraćenica od Sinjor u Italiji srednjeg veka, i ukazuje da onaj koji je nosi obavlja profesiju javnog beležnika.[1])

Smatran idealnim „renesansnim čovekom” i univerzalnim genijem, Leonardo je široj publici poznat po svojim remek-delima, Tajna večera i Mona Liza, a njegove inženjerske izume koji su već u njegovo doba smatrani daleko ispred vremena i danas ponovo otkrivaju moderni inženjeri i naučnici. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije i građevinarstva.

Njegove slike se smatraju vrhunskim delima visoke renesanse. Bio je fasciniran misterijom čovekovog lica i mogućnošću čitanja „pokreta duše” kroz gestove i izraze. Leonardov portret žene firentinskog zvaničnika toga vremena „Mona Liza” nadaleko je poznat po zagonetnom osmehu portretisane dame. „Mona Liza” je prvi psihološki portret naslikan u istoriji, te se zato daje toliki značaj ovom delu.

U svojim beleženicama od kojih su sačuvane hiljade stranica, zapisivao je svoja razmišljanja i analize, radio studije i skice za umetnička dela, i takođe ilustrovao svoja naučna i inženjerska istraživanja, zbog čega je smatran začetnikom moderne naučne ilustracije.

Njegov nemirni naučni, istraživački i umetnički duh više odgovara našem vremenu, nego dobu u kom je živeo i stvarao, a koje se tek budilo iz dubokog, skoro milenijskog sna, nametnutog mračnim dobom srednjeg veka.

Radio je i stvarao u Milanu, Veneciji, Firenci, Rimu, a pred kraj života i na poziv kralja Fransoa I u Francuskoj, gde je preminuo 1519. godine.

Karakter Leonardovog dela[uredi | uredi izvor]

Godine 1910. Sigmund Frojd, osnivač psihoanalize je za Leonarda rekao:

„Veliki Leonardo je održao dečački duh celog života; kaže se da svi veliki ljudi moraju sačuvati ponešto iz svoga detinjstva. On se igrao i u odraslom dobu, zbog čega je ponekad svojim savremenicima izgledao kao uklet i nerazumljiv čovek”.

Period koji danas zovemo visokom renesansom ima svoje korene u Leonardovim delima. Leonardo je rođen sedam godina nakon Botičelija i Peruđina, a pet nakon Filipina Lipija, čiji stilovi bez sumnje pripadaju ranoj renesansi. Štaviše, sva Leonardova najvažnija umetnička dostignuća su dovršena, ili su pri kraju, pre smrti Filipina 1504. godine, prvog umrlog po redu od trojice pomenutih. Činjenica da se Leonarda smatra umetnikom visoke renesanse i o njemu govori zajedno sa Mikelanđelom rođenom dvadest tri (1475.), ili Rafaelom, rođenom trideset jednu godinu posle njega (1483.), ukazuje na njegovu revolucionarnu važnost kao stvaraoca rane, firentinske faze visoke renesanse.

Istrošena fraza o ljudima koji izgleda da su „ispred svoga vremena” može se slobodno uzeti kao činjenično stanje u slučaju Leonarda. Bio je ispred savremenika ne samo u slikarstvu, vajarstvu i arhitekturi, već i u inženjerstvu, vojnim naukama, botanici, anatomiji, geologiji, geografiji, hidraulici, aerodinamici i optici, pominjući samo neke grane znanja u kojima je došao do presudnih, ali i vrlo originalnih otkrića. Leonardo je bio inspirisan inovacijama u umetnosti i nauci i verovao je u njihovu neraskidivu vezu. Nije ih smatrao odvojenim ni uzajamno zamenjivim i čini se da je za Leonarda nauka bila pragmatično istraživanje prirode, dok je umetnost bila izraz lepote. U svom umetničkom i naučnom radu odbacio je autoritet i istraživao prirodni svet samostalno i nezavisno, bez tradicionalnih predrasuda, ili ograničenja nametnutih verskim dogmama i verovanjima. U doba kada se „preporođeni” autoritet antike nadmetao sa hrišćanstvom, on se nije povinuo ni jednom ni drugom. Izgleda da je za Leonarda konačni autoritet dolazio iz jednog jedinog izvora: čovekovog oka. Tvrdio je da nijedno čulo nije plemenitije od čula vida. Ni jedan rukopis, bez obzira na to kakve su njegove pretenzije na božansko otkrovenje ili filozofski autoritet, nije mogao blokirati dokaze koji dolaze putem vida, ni ometati na njemu zasnovan proces zaključivanja. U svojim beleškama je zapisao:

„Zar ne vidiš da oko obuhvata lepote celog sveta? Ono je glava astronnomije; ono stvara kosmologiju; ono upravlja svim ljudskim veštinama i ispravlja ih; pokreće čoveka u razne delove sveta; ono je gospodar matematike, njegova znanja su najtačnija, ono je izmerilo udaljenost i veličinu zvezda; ono je pronašlo elemente i mesta gde se nalaze; … ono je stvorilo arhitekturu i perspektivu, ono je rodilo božanstveno slikarstvo. O, najizvrsnija od svih drugih stvari … Kakve bi hvale mogle da izraze tvoju plemenitost? Koji narodi, koji jezici bi mogli opisati tvoju pravu delatnost? Ono je prozor na ljudskom telu kroz koji duša posmatra lepote sveta i naslađuje se njima; zbog njega se duša miri sa tamnicom ljudskog tela, a bez njega ta tamnica bila bi mučenje za nju …”[2]

Poznato je dosta toga o Leonardovim razmišljanjima na osnovu njegovih spisa. Hiljade sačuvanih stranica, kreću se od brzih i kratkih komentara do dubokih analiza. Mada ih nikada nije uredio i organizovao u jednu celinu, Leonardove beleške pucaju od ideja i zapažanja koja se neće ponoviti – još manje sistematizovati u jednu skladnu celinu – decenijama i vekovima nakon njega. Retko u njegovim spisima nailazimo na neko ime klasike, za razliku od Albertija i Gibertija, koji su neprekidno citirali klasične uzore. Još ređe nailazimo na pominjanje Boga, ali srećemo zajedljive komentare na račun organizovanog hrišćanstva, na primer, „Zašto se klanjati Sinu kad su sve crkve posvećene Majci?” Međutim, priroda se pominje iznova i iznova, a njegove skice planinskih predela spadaju u najranije detaljne studije pejzaža u istoriji umetnosti.

Leonardove beležnice u kojima je radio skice, studije i zapisivao svoja zapažanja i analize, takođe otkrivaju da je uživao da bude sam, podalje od drugih ljudi i njihovih životnih puteva. Divio se čovekovom telu kao izuzetnom delu prirode, ali je osećao da ljudi ne zaslužuju tako sofisticiran „instrument”. Svoje bližnje je često nazivao „vrećama za hranu” i „punjenje poreske kese”. Uprkos očiglednim pripovedačkim sposobnostima, u njegovim beleškama nema naznake da je ikada mario za drugo ljudsko biće. Firentinac po rođenju, Leonardu su brige i problemi rodnog grada bili strani, te je radio za Lodovika Sforcu, vojvodu Milana, pa čak i za Čezara Bordžiju, sina pape Aleksandra VI, protiv čijih vojski su se Firentinci borili za slobodu svoje Republike.

Moguće je da je deo svoje otuđenosti od drugih Leonardo nasledio iz okolnosti svoga rođenja, jer se rodio kao vanbračni sin notara Ser Pjera i jedne seljanke u malom toskanskom mestu zvanom Vinči, udaljenom četrdeset kilometara od Firence. U ranoj mladosti oduzet je od majke o kojoj se gotovo ništa ne zna, i odgajan u kući svoga oca i njegove supruge. Notar u renesansnoj Italiji proverava zakonitost ugovora, uzima procenat od obe ugovorne strane i može dobro napredovati na društvenoj skali, što je izgleda Leonardov otac i učinio. Ali Leonardov život je bio zamagljen činjenicom da je bio vanbračno dete, što je sa sobom nosilo i određene pravne posledice. Pored toga bio je levoruk, što je u tadašnje doba imalo vrlo nepovoljnu konotaciju (mada je italijanski izraz za levoruke donekle blaga reč „mančino” [mancino], pojam za levo je „sinistro”). Leonardo je pisao zdesna na levo, kako mu je verovatno bilo lakše, i istraživači njegovog dela često koriste ogledalo da bi mogli čitati njegove rukopise.

Još je verovatnije da je smatrao da jedan naučnik i slikar mora da provodi vreme sâm da bi bolje otkrivao, istraživao i mogao da razume čuda prirode, kako je zabeležio u jednom od komentara iz Traktata o slikarstvu, gde savetuje mlade učenike kako dostići majstorstvo u crtanju i slikanju.

U Leonardovim komentarima se često sreće jedno „retoričko” pitanje: „Ko će mi reći da li je ikada išta dovršeno?” Tačno je da njegovo traganje za neuhvatljivim aspektima prirode nikada nije bilo završeno, a ni mnoga njegova dela onako kako je to on nameravao. Neki njegovi savremenici su zaključili da su ga njegova naučna i inženjerska interesovanja sprečavala da se bolje posveti umetnosti. Iz njegovih crteža se može steći potpunija slika o njegovim interesovanjima i stilu, kako iz onih koji su pripremne studije za određene slike i skulpture, tako i iz drugih vrsta skica koje ilustruju skoro svaku stranicu njegovih rukopisa.

U Leonardovim crtežima nije zanemareno ni najmanje živo biće: mačka, insekt, cvet – sve je vredno pažljivog i dugog posmatranja. Na primer, u jednom crtežu biljaka gde se pojavljuje i bethelemska zvezda, Leonardo je tačno prikazao oblike lišća, ali se takođe bavio i ritmom rasta biljke i neuhvatljivim kvalitetima prirodnog života i kretanja: lišće izgleda kao da raste pred našim očima, kao kod onih modernih dokumentarnih snimaka rasta i cvetanja biljaka. Lakoćom holandskih majstora prelazio je sa mikrokosmosa – sitnih detalja – na makrokosmos – krupni svet – slično kao flamanski majstor Jan van Ajk čije je delo možda i poznavao. Tokom boravka u Milanu, penjao se na padine obližnjih Alpa i zabeležio ono što je video, primetivši, na primer, fosilizovane školjke ugrađene u sedimentne stene. Izračunavši vreme potrebno da priroda proizvede sličan fenomen i da fosili školjki dospeju do takvih visina, zaključio je da svet nije mogao biti stvoren 4004. godine pre n. e., kako su tvrdili tadašnji teolozi.

U svojim beleškama Leonardo je opisao i nemerljivu moć umetnika:

„Slikar je gospodar svih stvari koje čoveku mogu pasti na pamet i zbog toga, ako želi da vidi lepote koje će ga očarati, on ima moć da ih stvori; ako mu se prohte da vidi stvari koje ulivaju strah, ili šaljive i smešne, ili koje stvarno izazivaju sažaljenje, on vlada njima i može da ih stvori. A ako hoće da stvori puste predele, hladovita i sveža mesta za vreme vrućine – on ih naslika, a tako isto i tople predele za vreme zime. Ako želi doline – isto; ako želi da sa visokih planinskih vrhova otkrije široko polje, ili ako mu se prohte da posle njih vidi horizont mora – on to može; a isto tako ako želi da iz niskih dolina vidi visoka brda, ili sa visokih brda niske doline i peskovite obale. I, zaista, ono što postoji u svetu kao suština, stvarnost ili mašta prvo prolazi kroz njegov duh, a zatim kroz ruke, a one su toliko izvrsne da istovremeno jednom jedinom pogledu pružaju skladnu harmoniju kakvu daju stvari.”[2]

Sličnu veštinu je pokazao u jednom crtežu crvenom kredom gde je prikazan jedan pejzaž u naoblačenoj alpskoj dolini, sa olujom koja doseže do snežnih planinskih vrhova. Nijedan raniji umetnik nije tako uverljivo prikazao prostranstvo prirodnog sveta i njegovu prolaznost.

Pored zadovoljstva koje su mu takve studije pružale, one su Leonardu pomagale u promociji jednog od njegovih omiljenih uverenja, onog o nadmoći slikara nad drugim umetnicima. U doba renesanse Bog je neretko nazivan umetnikom i njegov proces stvaranja sveta upoređivan sa procesom stvaranja umetničkih dela. Leonardo je preokrenuo metaforu prikazujući umetničko stvaralaštvo analognno božijem: „Božanstvo koje koristi slikarevu nauku operiše na takav način da se slikarev um pretvara u kopiju božijeg uma, pošto radi slobodno stvarajući različite vrste životinja, biljaka, voća, pejzaža, krajolika, ruševina i drugih mesta koja izazivaju divljenje i poštovanje.”

U Leonardovo doba, slikarstvo je i dalje bilo isključeno iz slobodnih umetnosti uprkos ranijim naporima. U Traktatu o slikarstvu (koji je nakon njegove smrti uredio njegov učenik Frančesko Melci), opširnom argumentaciojm je zagovarao ne samo uključivanje slikarstva u slobodne umetnosti već i njegovo preimućstvo nad poezijom ili muzikom, pošto ove ovise od čula sluha, a oko je za Leonarda, kao što smo već upoznali, nadmoćnije čulo. Tvrdio je da je bolje biti gluv nego slep i isticao da kada poslednja nota pesme zamre, muzika je gotova i mora se iznova svirati da bi postojala, dok je slika stalno tu. Pitao je da li je neko putovao daleko da pročita neku pesmu, dok su slike cilj mnogih putovanja i hodočašća. Nakon više sličnih argumenata, Leonardo se usmerio na vajarstvo, za koje je smatrao da ne spada u slobodne umetnosti, ili u najmanju ruku da mu je mesto niže na lestvici, ispod slikarstva. Elegantno odeven i uglađen slikar mogao je raditi sedeći u ateljeu uz otvorene prozore kroz koje pirka blagi povetarac, bez nekog fizičkog napora. Vajar mora klesati kamen čekićem i dletom, znojeći se i prekriven mermernom prašinom koja se meša sa znojem stvarajući peskastu pastu. Vajar takođe trpi zaglušćujuću buku čekića i dleta koji udaraju u tvrdi kamen.

Pošto su u tadašnje slobodne umetnosti spadale samo intelektualne aktivnosti u koje nije uključen mehanički i fizički rad, argumentacija je ovde imala za cilj da pokaža da je slikarstvo intelektualna a ne fizička ili mehanička aktivnost.

Leonardova interesovanja su takođe bila praktične i naučne prirode; mnogi njegovi crteži su inženjerske studije kanalizacionih odvoda, sistema za navodnjavanje, prenosa vode kanalima i vojnih mašina i oružja. Uradio je i niz crteža iz ptičije perspektive gde je prikazao prostrane poglede centralne Italije. Na jednom od njih je prikazao Areco levo od Peruđe u gornjem desnom uglu, sa Sijenom dole levo od centra. Leonardovo poznavanje geografskih terena, što mu je omogućilo da u stvari prikaže ono što mi danas zovemo perspektiva iz vazduha (ili pogled), je veoma upečatljivo. Ovaj crtež je očigledno deo projekta za prenos vode u Arno iz jezera u dolini Kijana, mada je takođe mogao imati neku svrhu za vojne pohode Čezara Bordžije. Leonardo je takođe mogao, bez benefita ispitivačkih instrumenata, da nacrta reljefne mape u modernom smislu, u kojima su terenska uzvišenja, brda i planine, osenčena u skladu sa njihovom visinom.

Leonardov Vitruvijev čovek, oko 1485., pero i mastilo na papiru.

U raspravi O arhitekturi, starorimski arhitekta Vitruvije je opisao kako bi se jedna idealno proporcionalna čovekova figura mogla upisati u krug i kvadrat, sa pupkom u centru. Raniji arhitekti su nezgrapno i sa malo uverljivosti pokušavali da uklope čoveka u ovakvu shemu, ali Leonardo je taj koji je stvorio najubedljiviji prikaz ovog „Vitruvijevog čoveka”. Leonardo je proučavao anatomiju kao niko pre njega. Njegovi crteži u crvenoj kredi – mediju koji je među prvima koristio – pokazuju jednu novu strukturu čovekove figure. U svojim rukopisima opominjao je umetnike da ne preteruju sa isticanjem mišića, kao oni koji pogrešno stvaraju svoje figure nalik „vreći oraha” (verovatno misleći na Mikelanđela), a u svojim crtežima je naglašavao gracioznost celine čovekove figure. Počev od početnih anatomskih studija u Milanu sredinom 1480-ih, Leonardo je secirao više od ukupno trideset tela. Anatomske crteže, rađene za potrebe njegovih naučnih istraživanja i demonstracije, obično prate komentari i beleške pisani dok je izvodio seciranje. Jedan crtež u kom se mišiće čovekove noge upoređuje sa zategnutim užetom, pokazuje kako je Leonardo pokušao da shvati složenost anatomije na jedan lucidan i naučan način. Ovi crteži su deo korpusa njegovog istraživanja prirodnog sveta, na koje tek povremeno utiče tradicija nauštrb direktnog posmatranja. Leonardove analize veze između mišića i tetiva sa kostima i jednoglasnog rada zglobova i mišića, imale su neposrednog odjeka na umetnost visoke i kasne renesanse, ali su malo uticale na njegovu vlastitu umetnost, koja je praktično zaustavljena u vreme kada je započeo ovu obimnu seriju anatomskih studija i analiza.

Leonardovi crteži mašina su tako precizni i principi uključeni u njihov rad toliko jasni da je modernim inženjerima bilo moguće da naprave više njih na osnovu njegovih planova. U njih su uključena različita usavršavanja skoro svih vrsta tadašnjih mehaničkih principa, poboljšanja pumpi, kola za vuču, remena i oruđa. Njegovi dizajni oružja se kreću od ukrštenih streljačkih lukova pa do bornih kola opremljenih rotirajućim oštricama za raskomadavanje neprijatelja, uključujući poboljšanja artiljerijskog i, ironično, oružja za odbranu od njegovih vlastitih inovacija. Među njegovim pronalascima su i automotivne mašine opremljene diferencijalnim prenosom, jedna pokretna tvrđava donekle nalik modernom tenku i različite leteće mašine, svakoj od kojih je, međutim, nedostajao odgovarajući izvor pokretačke energije. Leonardove optičke studije i njegov izum mašine za brušenje konkavnih ogledala, su rezultirali izumom teleskopa 1509. godine, vek pre Galileja.

Koliko je poznato, nijedan od Leonardovih arhitektonskih planova nikada nije sproveden u delo, ali su njegovi arhitektonski crteži promovisali nove principe projektovanja i izgradnje koji su imali velikog efekta na građevine renesanse. Moglo bi se reći da je Leonardo u svojim crtežima zasnovao ovaj novi stil arhitekture visoke renesanse, baš kao što je to učinio u slikarstvu. Za Leonbatistu Albertija, kog je mladi Leonardo možda upoznao, a za čije ideje je sigurno znao, najbolji oblik građevine je bio onaj centralne osnove, jer je, po njemu, arhitektura zasnovana na prirodi, a priroda je izgradila strukturu biljaka i životinja po centralnoj osnovi. Pored ovoga, Vitruvijeva tvrdnja da je krug idealna i univerzalna forma, u periodu renesanse je bila inspiracija za niz kupolastih crkava sa centralnim osnovom od kojih je najvažnija i najistaknutija nova crkva Sv. Petra u Rimu, koju su projektovali Donato Bramante (plan osnove i glavnu strukturu) i Mikelnađelo (kupolu). Na neke od ovih građevina, vrlo je moguće da su uticali Leonardovi crteži. Vazari se žalio da je Leonardo gubio vreme puneći listove papira besmislenim kvadratima, trouglovima, krugovima i sl., međutim, ono što je on najvjerovatnije radio jeste da istražuje permutacije i kombinacije geometrijskih figura dok je razvijao tlocrte građevina. U svojim arhitektonskim crtežima Leonardo počinje od osnove sačinjene od prostih geometrijskih elemenata, da bi zatim krećući se zdesna u lijevo, podizao crkvu u perspektivi prema njoj. Jedan crtež prikazuje osmougaonu crkvu okruženu sa osam kupolastih kružnih kapela, svaka sa osam niša; plan u obliku strukture dijamanta sa apsidama na bokovima i torverom na vrhu; pored nje su i skice za još dve građevine centralne osnove. Iako ovi planovi slede Albertijeva načela, detalji podsećaju na Bruneleskijevu kupolu za katedralu Firence, i njegov plan za Santo Spirito. Krajnji rezultat je, međutim, nešto sasvim novo. Leonardove građevine nisu prosto suprotstavljanje plošne ravni, kao kod Bruneleskija, niti lebdeće mase kao kod Albertija. Leonardove sliče živim organizmima koji se šire prema spolja iz svog centralnog jezgra, poput latica cveća ili krakova snežne pahuljice. Ovo što je Leonardo ovde stvorio – a što je baza renesansne kompozicije u arhitekturi, vajarstvu i slikarstvu – ujedinjena je celina koja je proizvod međusobne dinamične povezanosti njenih sastavnih delova. Antonio del Polajuolo, došao je do slične ideje u trougaonoj kompoziciji strelaca u svom sv. Sebastijanu – ili mu je možda to sugerisao mladi Leonardo (ulaz u radionicu Leonardovog učitelja Verokija je bio pored ulaza u radionicu braće Polajuolo).

Leonardo se nije zaustavio na studijama pojedinačnih građevina ili njihovih delova, poput kupole za zamak Svorce koju je nacrtao na istoj stranici papira na kojoj je studija jednog mladića kog je kasnije iskoristio za apostola u Tajnoj večeri. Takođe je projektovao rešenja za urbanističke probleme svoga vremena, uključujući podzemne kanalizacione kanale, ulice za saobraćaj konja i kočija pored uzdignutih pešačkih pločnika, i pešačke zone namenjene za šetnju i uživanje. Nijedan od pomenutih projekata nije realizovan u to vreme, ali su ideje tipičan izraz Leonardove brige za otkrivanje pravila reda u prividnom neredu i haosu.

Ono što ga je možda najviše fasciniralo od bilo kog drugo prirodnog fenomena bilo je kretanje i ponašanje vode. Njegove beležnice su pune shema o dovodima vode u grad slobodno i bez prepreka, kako bi je se moglo iskoristiti za prevoz u lukama i poslužiti kao siguran medij za saobraćaj i teretni prevoz u rekama i jezerima. Leonardo je sigurno satima proučavao obrasce udara vode u ploveće telo, koje u njega prodire u spiralnim vrtlozima, koji kada ponovo izađu na površinu stvaraju mehuriće koji se kreću u koncentričnim krugovima. Ponekad bi bacao dasku pod različitim uglovima u jaku vodenu struju potoka i zatim crtao uzorke koji bi tako nastali. Na kraju je primetio da njihovi oblici podsećaju na uvojke kose i da se principi spiralnog rasta u lišću biljaka nalaze i u kretanju vode.

Na stranici na kojoj je nacrtao čovekove srčane zaliske, napisao je: „Neka niko ko nije matematičar ne čita moje principe”. Važan izvor Leonardovih naučnih istraživanja i kreativne mašte bilo je njegovo shvatanje da se priroda temelji na matematičkim strukturama. Vera u sigurnost matematičkih principa omogućila je Leonardu da poveže širok, ali raznolik spektar studija. Objedinjena, piramidalna kompozicija likova u njegovoj Bogorodici u pećini, i piramidalni oblik padobrana koji je dizajnirao, povezani su sa njegovim razumevanjem efikasnosti demonstrirane u trouglastom srčanom zalisku, ili u uređaju koji koristi tri kuglična ležaja. Leonardova upotreba trougla u slikarstvu povezana je tako sa njegovim istraživanjima prirode i mehanike, dokazujući da je umetnost, kako je napisao, „zaista nauka”.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Skoro ništa nije poznato o Leonardu u najranijem periodu i razvoju. Pre ulaska u Verokijevu radionicu, nema podataka o njegovom talentu koji se najverovatnije razvijao već u rodnom Vinčiju – udaljenom tridesetak kilometara od uposlenih i bučnih radionica gradova Firence i Pistoje. Nisu poznata ni moguća dela iz Leonardove ruke pre 1473. godine.[3] Od ove godine Leonardova karijera je u stalnom usponu i porudžbe koje neprestano stižu ga navode da radi u prestižnim gradovima-državama, Milanu i Veneciji, Firenci, Rimu, ali i u Francuskoj koju je vodio kralj Fransoa I. Upravo u toj njemu stranoj zemlji, Francuskoj, 1519. godine će Leonardo – međunarodno priznat kao izuzetan umetnik i stvaralac i jedan od glavnih simbola čitave renesanse – završiti svoj život.

„Godine 1452, rodio se jedan od mojih unuka, sin Ser Pjera, 15. aprila, u tri sata ujutro. Dobio je ime Lionardo. Krstio ga je sveštenik Pjero di Bartolomeo de Vinči”, zapisao je njegov deda Antonio, notar po profesiji i odgovoran za njegov upis u matičnu knjigu rođenih.[3] Po očevoj liniji Leonardova porodica je pripadala nižem plemstvu zemljoposednika, i vodi poreklo u Vinčiju još iz trinaestog veka. Kuća Leonardovog oca još uvek postoji i može se posetiti.

Leonardo je rođen kao vanbračni sin – što u to vreme u Firenci nije bilo problematično pred zakonom – Ser Pjera i Katerine, pripadnice niže seljačke klase.[3] U svojim rukopisima Leonardo skoro da nije pominjao svoju porodicu niti svoju ranu mladost. Po onom što je poznato, sa pet godina je živio u očevoj kući, koji se u međuvremenu oženio. Za svoje rano obrazovanje je govorio da je bila šteta što nije bilo sistematičnije i što tada nije bolje ovladao osnovama latinskog i geometrije, što će učiniti kasnije kao već odrastao čovek.[3]

Nakon smrti njegovog dede Antonija, 1468. godine, Leonardo odlazi u Firencu, gde se njegov otac Ser Pjero (koji je već imao dvanaestoro djece), ranije bio preselio sa svojom porodicom.

U rimovanoj hronici koju je napisao Rafaelov otac Đovani Santi, dokumentu koji je ostao neobjavljen sve do 19. veka, se pripovedaju etape putovanja u Milano na koje se 1468. godine, uputio urbinski vojvoda Federiko de Montefeltro. U opisu etape u Firenci, Đovani nabraja sve njene poznate umetnike među kojima i „dvojicu jednakih mladića po dobu..., Leonarda da Vinčija i Peruđina (Pjera dela Pjeve), jednog izuzetnog slikara.”[3]

Godine 1468. Leonardo je imao šesnaest godina. Po jednom dokumentu iz 1469. godine, još uvek je živeo u porodici sa svojim ocem Ser Pjerom. Đovanijevo pominjanje Leonarda u pomenutom rukopisu je naznaka da je počeo da se bavi slikarstvom ranije nego što se mislilo,[3] pošto se za njegov ulazak u radionicu Andree del Verokija, jednog od najpoznatijih i najtraženijih umetnika renesansne Firence, obično uzima 1469. godina.[3]

U Verokijevoj radionici[uredi | uredi izvor]

Nije poznat motiv zbog kog se Leonardo odlučio za umetnost umesto profesije notara, porodične tradicije Da Vinčija. U Verokijevoj radionici je Leonardo mogao da nauči svestrana znanja i stekne jedno potpuno umetničko obrazovanje i iskustvo, počev od vajarstva, slikarstva i arhitekture, detaljne studije anatomije čovekove figure i teoriju optike i perspektive te stoga geometrije i prirodnih nauka – među kojima se ističe botanika –, i muzike.[3] Takođe je dobio pristup velikim narudžbama koje su majstoru Verokiju stizale od Medičija, a koji su privilegovali njegovu radionicu naspram drugih, i čiji je notar bio Leonardov otac, Ser Pjero. Međutim, danas nije poznato nijedno Leonardovo delo pre 1473. godine, datum njegovog najstarijeg poznatog crteža, danas u Galeriji Ufici.[3] Ali Leonardo je već 1472. godine i sa dvadeset godina, bio uknjižen u Akademiju sv. Luke, odnosno udruženje firentinskih slikara, što mu je omogućilo da radi samostalno i prima narudžbe odvojeno od svog majstora i učitelja, mada je 1476. godine, još uvek radio u Verokijevoj radionici.[3]

Najverovatnije u ovaj period se može smestiti priča koju je ispričao Vazari, o anđelu kojeg je naslikao Leonardo u Verokijevoj slici Krštenje Hrista iz Galerije Ufici.[3] Naime, izgleda da je 1478. godine, Verokio koji je tada odlazio u Veneciju zbog narudžbe koja mu je pristigla od tamošnjih vlasti za izradu konjičkog spomenika Korleoneu, dao zadatak Leonardu i Lorencu di Krediju da završe njegovu oltarnu sliku za katedralu u Pistoji. Reč je o poznatoj Madoni di Pijaca (ital. Madonna di Piazza) iz koje potiče deo predela u oltarnoj slici Bogojavljanje (danas u Luvru) koja je pripisana Leonardu. Iz ovog perioda su takođe njegove minuciozne studije draperija slikane malom kičicom na jednom tankom lanenom platnu, i one rađene metalnom olovkom na ružičasto bojenom papiru.[3]

Prvi period u Milanu od 1482. do 1499. godine[uredi | uredi izvor]

Godine 1482. Leonardo se preselio u Milano da radi za milanskog Vojvodu. Na prvi pogled možda iznenađujući korak pošto je tada tridesetogodišnji umetnik upravo primio prve značajne narudžbe u svom rodnom gradu Firenci: nedovršenu sliku Poklonjenje mudraca za manastir San Donato Skopeto i oltarsku sliku za kapelu Svetog Bernarda u palati dela Sinjorija, koju još nije ni započeo. Čini se da je za odustajanje od oba projekta i napuštanje Firence imao neke dublje razloge. Moguće je da je neoplatonovski duh koje je prevladavao u Firenci Medičija išao protiv same srži Leonardovog duha usmerenog na iskustveno znanje i istraživanje, te da ga je stroža, akademska atmosfera u Milanu više privlačila. Takođe nema sumnje da su na oduluku imali uticaja značajni projekti koji su ga na bogatom dvoru vojvode Lodovika Sforce očekivali.

Leonardo je proveo sedamnaest godina u Milanu, do Lodovikovog pada sa vlasti 1499. godine. U registru vojvodinog gazdinstva zaveden je kao pictor et ingeniarius ducalis („slikar i inženjer vojvode’’). Leonardova ljubazna, ali rezervisana ličnost i elegantno držanje bili su dobro prihvaćeni u dvorskim krugovima Milana. Izuzetno cenjen, neprestano je radio kao slikar i vajar, ali i dizajner dvorskih proslava. Takođe je često konsultovan kao tehnički savetnik u oblastima arhitekture, utvrđenja i vojnih pitanja, a radio je i kao inženjer hidraulike i mašinstva.

Za sedamnaest godina provedenih u Milanu Leonardo je naslikao šest dela. Prema savremenim izvorima bile su mu naručene još tri slike, ali ta dela su ili nestala, ili nikada nisu započeta. Od oko 1483. do 1486. godine radio je na oltarskoj slici Bogorodice iz pećine, projektu koji je doveo do desetogodišnjeg pravnog spora između katoličkog bratstva Bezgrešnog začeća, koje je delo naručilo, i Leonarda. Spor je završen tako što je Leonardo naslikao drugu verziju dela oko 1508. godine i predao ga svojim naručiocima. Ali u toku ovog prvog milanskog perioda naslikao je jedno od svojih najpoznatijih dela, monumentalnu zidnu sliku Tajna večera, na kojoj je radio od 1495. do 1498. godine, i koja se i danas nalazi u trpezariji milanskog manastira Santa Marija dele Gracije.

Tokom ovog perioda Leonardo je radio na grandioznom vajarskom projektu koji je, čini se, bio pravi razlog zbog kojeg je pozvan u Milano. Reč je o monumentalnoj konjičkoj statui u bronzi, visine pet metara, koja je trebalo da bude podignuta u čast Frančeska Sforce, osnivača dinastije Sforca. Leonardo je sa prekidima ovom zadatku posvetio dvanaest godina. Godine 1493. glineni model statue je izložen javnosti povodom venčanja cara Maksimilijana sa Bjankom Marijom Sforca i izvršene su pripreme za njeno izlivanje u bronzi. Ali, zbog neposrednog rata sa Francuzima, metal, već spreman za izlivanje, iskorišćen je za izradu topova, zbog čega je projekat zaustavljen. U ratu koji je usledio glineni model je uništen. Lodovikov poraz od Francuza 1499. godine je zapečatio sudbinu ovog neuspelog poduhvata, možda najznačajnijeg koncepta spomenika u 15. veku.

Kao majstor, Leonardo je održavao veliku radionicu u Milanu, i zapošljavao pomoćnike i učenike. Među njegovim učenicima u to vreme su bili: Đovani Antonio Boltrafio, Ambrođio de Predis, Bernardino de Konti, Frančesko Napoletano, Andrea Solari, Marko d'Ođono i Salaji. Njihova uloga u umetnikovom stvaralaštvu ovog perioda je ostala nejasna, što je uzrokovalo pokretanje pitanja oko umetnikovih takozvanih apokrifnih dela, na kojima je kao majstor sarađivao sa svojim pomoćnicima. Istraživači se i danas ne slažu oko njihovog pripisivanja Leonardu.

Drugi period u Firenci od 1500 do 1508. godine[uredi | uredi izvor]

U decembru 1499. godine ili najkasnije u januaru 1500. godine – odmah nakon pobedonosnog ulaska Francuza u Milano –, Leonardo je napustio grad u društvu matematičara Luke Pačolija. Nakon posete Mantovi u februaru 1500. godine, već u martu je nastavio put do Venecije, gde se takođe zadržao kratko vreme. Iz Venecije se vratio u Firencu, gde su ga, posle dužeg odsustva, počastili priznanjem i primili kao znamenitu ličnost Republike. Iste godine imenovan je za građevinskog stručnjaka u komisiji koja je istraživala oštećenja temelja i strukture crkve San Frančesko al Monte. Kao gost servitskog reda u klaustru Santisima Anuncijata, čini se da se Leonardo više koncentrisao na matematičke studije nego na slikarstvo, ili je barem tako Fra Pjetro Nuvolarija obavestio Izabelu Este, koja je uzalud insistirala da joj uradi portret.

U leto 1502. godine, Leonardo je napustio Firencu i stupio u službu Čezara Bordžije kao „glavni vojni arhitekta i generalni inženjer’’. Bordžija, ozloglašeni sin pape Aleksandra VI, kao vrhovni zapovednik papske vojske, težio je sa neprimernom bezobzirnošću da stekne kontrolu nad papskim državama Romanje i graničnih teritorija. Kad je Leonarde stupio u njegovu službu, Čezare, dvadesetsedmogodišnjak, bio je na vrhuncu svoje moći i nesumnjivo najstrašnija osoba svoga vremena. Leonardo, duplo stariji od njega, sigurno je bio fasciniran njegovom ličnošću. Deset meseci je Leonardo putovao preko teritorija pod njegovom kontrolom i nadzirao ih. Tokom ove svoje aktivnosti radio je skice nekih urbanih planova i crtao topografske mape, stvorivši rane primere moderne kartografije. Na dvoru Čezara Bordžije Leonardo je upoznao i Nikolu Makijavelija, koji je tu bio privremeno kao politički izaslanik grada Firence.

U proleće 1503. godine Leonardo se vratio u Firencu i od njega se traži da uradi stručno istraživanje projekta kojim se pokušalo preusmeriti reku Arno iza Pize, tako da grad, koji su tada Firenčani vojno opsedali, bude lišen pristupa moru. Plan se pokazao neizvodljivim, ali Leonarda je ovaj njegov zadatak naveo da razmotri jedan drugi plan koji je još iz 13. veka, za izgradnju velikog kanala koji bi zaobišao neplovni deo Arna i povezao Firencu vodom sa morem. Leonardo je svoje ideje razvio u nizu studija koristeći sopstvene panoramske poglede na dolinu reke, – koje se može videti i kao skice pejzaža velikog umetničkog šarma–, i tačna premeranja terena, izradio je mapu u kojoj je prikazana trasa kanala sa njegovim tranzitom kroz planinski prevoj Seravale. Mogućnost izrade ovog projekta je razmatrana u više navrata u narednim vekovima, ali nikada nije praktično sproveden u delo, sve dok u 20. veku nije izgrađen brzi autoput od Firence do mora, tačno na trasi koju je Leonardo bio odabrao za svoj kanal.

Iste, 1503. godine, Leonardu je naručena zidna slika za salu većnice u palati Vekio. Istorijska scena monumentalnih proporcija (sa 7 × 17 metara bila bi duplo veća od Tajne večere) trebala je da prikaže Bitku kod Angijarija. Na njoj je Leonardo radio tri godine, ali kao i njen parnjak, Mikelanđelova Kascinska bitka, ostala je nedovršena. U ovom periodu Leonardo je počeo portret Mona Lize (oko 1503–19), – jedan od četiri ženska portreta koje je naslikao u karijeri –, koji je sa sobom nosio i na njemu radio sve do smrti.

U januaru 1504. godine učestvoao je u komisiji istaknutih firentinskih umetnika koja je odlučivala o mestu gde će biti postavljen Mikelanđelov David. Drugi učesnici komisije su bili: Botičeli, Filipino Lipi, Peruđino i Pjero di Kozimo. Odlučeno je da se Donatelova Judita ukloni sa ulaza u palatu Vekio, da bi se napravilo mesto za Mikelanđelovog Davida, i skulptura je konačno otkrivena 8. septembra 1504. godine.

Ovo vreme provedeno u Firenci je takođe vreme njegovih intenzivnih naučnih studija. Leonardo je secirao leševe u bolnici Santa Marija Nova i proširio je svoje anatomske studije na sveobuhvatno proučavanje strukture i fiziologije čovekovog organizma. Sistematično je posmatrao i let ptica, o čemu je planirao jedan poseban traktat. Čak su se i njegove hidrološke studije, „o prirodi i kretanju vode’’, proširile na istraživanje njenih fizičkih svojstava, posebno u vezi zakona vodenih struja, koje je uporedio sa strujama vazduha. Ove studije su u njegovoj zbirci spisa nazvanoj Codex Hammer (ranije poznatoj kao Leicester Codex), danas u vlasništvu softverskog preduzetnika Bila Gejtsa, koji je zbirku kupio 11. novembra 1994. godine na aukciji kuće Kristis za 30.802.500 dolara.

Drugi period u Milanu od 1508. do 1513. godine[uredi | uredi izvor]

U maju 1506. godine Šarl d’Amboaz, francuski guverner u Milanu, pozvao je Leonarda u Milano i tako je monumentalna Bitka kod Angijarija ostala nedovršena. Izgleda da su neuspešni tehnički eksperimenti sa emulzijama i bojama naterali Leonarda da napusti rad; drukčije je teško objasniti njegovo napuštanje ovog velikog dela. U zimu 1507–08. godine Leonardo je ponovo u Firenci, gde je pomogao vajaru Đovaniju Frančesku Rustičiju u izradi njegove bronzane statue za firentinsku krstionicu, nakon čega se ponovo seli u Milano.

Cenjen od svojih francuskih pokrovitelja u Milanu, Šarla d’Amboaza i Luja XII, Leonardo je svoje dužnosti obavljao sa zadovoljastvom, ali su se one sada uglavnom ograničavale na savete u vezi arhitekture i izgradnje. Postoje neki dokazi da je učestvovao u planu za izgradnju Šarlove palate-vile, a veruje se da je uradio skice za propovedaonicu crkve Santa Marija ala Fontana, čiju izradu je Šarl finansirao. Takođe se osvrnuo na jedan stari projekat koji je oživeo francuski guverner: povezivanje reke Ade sa jezerom Komo, što bi Milanu omogućilo neograničen dotok vode.

U ovom svom drugom periodu u Milanu, Leonardo je vrlo malo slikao. Ponovo je okupio učenike oko svoje radionice, a pored nekih starih učenika kao što su Bernadino de Konti i Salaji, pristigli su i novi: Čezare da Sesto, Đampetrini, Bernardino Luini, i mladi plemić Frančesko Melci koji će postati njegov najodaniji prijatelj i pratiće ga do kraja života.

Povratkom Đan Đakoma Trivulcija u Milano u svojstvu maršala francuske vojske i velikog neprijatelja Lodovika Sforce, Leonardu je naručeno da izradi njegovu grobnicu koja je trebala da bude u obliku konjičke statue i postavljena u pogrebnoj kapeli koju je Trivulcio poklonio crkvi San Nacaro Mađore. Nakon više godina pripremnog rada za spomenik, tokom kog je Leonardo uradio značajan broj skica i crteža, sam maršal je na kraju odustao od plana u korist drugog manje ambicioznog. Ovo je bio drugi po redu prekinuti vajarski projekat s kojim se Leonardo suočio kao vajar.

Leonardova naučna aktivnost je cvetala u ovom periodu. U saradnji sa poznatim anatomom iz Pavije Markantonijem dela Tore, Leonardo je planirao jedno enciklopedijsko delo u koje ne samo da bi bile uključene precizne ilustracije čovekovog tela i organa, već i uporedna (komparativna) anatomija i fiziologija. U zimu 151011. godine planirao je da završi svoj traktat o anatomiji. U ovo vreme je takođe uporedo razvio svoje rukopise iz matematike, optike, mehanike, geologije i botanike. Sva ova istraživanja su prožeta jednom centralnom idejom: uverenjem da su sila i kretanje osnovne mehaničke funkcije koje proizvode sve oblike organske i neorganske prirode i daju im njihov konačni izgled, odnosno da oba deluju u skladu sa uređenim i harmonijskim zakonima.

Poslednji period u Rimu i Francuskoj od 1513. do 1519. godine[uredi | uredi izvor]

Politički događaji, kao što je privremeno proterivanje Francuza iz Milana 1513. godine, naveli su sada već šezdesetogodišnjeg Leonarda da se ponovo seli. Već krajem godine putuje u Rim, u pratnji svojih odanih učenika Melcija i Salajija, i dvojice drugih pomoćnika, nadajući se da će tamo naći zaposlenje preko svog pokrovitelja i prijatelja Đulijana de Medičija, brata novog pape Lava X.

Slikarstvo[uredi | uredi izvor]

„Slika je pesma koja se vidi a ne čuje, a pesma je slika koja se čuje a ne vidi.”[2]

Leonardovo ukupno slikarsko delo čini mali broj slika. Ukupno je njih 17 koje mu se mogu definitivno pripisati, a nekoliko njih umetnik nije ni dovršio. Dva od njegovih važnih dela – Bitka kod Angijarija i Leda i labud – preživela su samo u kopijama drugih umetnika. Ipak, ovih nekoliko kreacija uspostavilo je jedinstvenu slavu umetnika kog je Vazari opisao kao začetnika i osnivača visoke renesanse. Leonardova dela, na koja nisu uticale peripetije estetičkih doktrina u narednim vekovima, isticana su u svim narednim periodima istorije kao izuzetna remek-dela slikarstva.

Poklonjenje mudraca[uredi | uredi izvor]

Poklonjenje mudraca, 1480–82. godine, 243 × 246 cm, tempera i ulje na drvenoj tabli, Galerija Ufici

Sa trideset godina Leonardo je odgovorio na poziv da radi za Vojvodu od Milana kao vojni inženjer (ali i kao arhitekta, vajar i slikar) i preselio se u Milano ostavljajući za sobom nedovršeno najznačajnije delo koje je tada započeo, veliko Poklonjenje mudraca, za koje je uradio mnoge prethodne studije. Kompoziciju odlikuje jedan geometrijski red i precizno izgrađen prostor u perspektivi koji podseća na firentinsko slikarstvo neposredno nakon Mazača, više nego na stil koji je preovladavao posle 1480. godine. Najupadljiviji, i ujedno revolucionaran, vid ove slike jeste način na koji je slikana, mada Leonardo na njoj nije završio čak ni podlogu. U delu koji je najdovršeniji, desno od središta, vide se likovi koji nastaju postepeno, ne izdvajajući se potpuno iz magle. Za razliku od Polajuola i Botičelija, Leonardo ne razmišlja o konturama, već o trodimenzionalnim telima, koja postaju vidljiva u većem ili manjem stepenu zahvaljujući svetlosti koja ih obasjava. U pejzažima koji su u senci, oblici su nedovršeni, njihove konture se mogu samo naslućivati. Ovakvim modelovanjem, zvanim kjaroskuro (svetlo-tamno), likovi prizora više nisu odvojeni jedni od drugih, već ih spaja jedno novo slikarsko jedinstvo, pošto su „pregrade” između njih delimično srušene. Tu je slična i povezanost osećanja: gestovi i lica ljudi izražavaju sa dirljivom rečitošću stvarnost čuda koje su došli da vide. U živahnoj izražajnosti likova poznaje se uticaj kako Polajuola tako i Verokija, ali su na Leonarda ovde mogli ostaviti utisak i zanemeli pastiri sa Portinarijevog oltara koji je upravo u to vreme postavljen u Firenci.

Bogorodica u pećini[uredi | uredi izvor]

Bogorodica u pećini, između 1483–86. godine, ulje na platnu na drvenoj ploči, 199 × 122 cm, Luvr.

Neposredno po dolasku u Milano, Leonardo je naslikao Bogorodicu u pećini, jednu oltarsku sliku, koja pokazuje kako bi Poklonjenje mudraca zaista izgledalo da je bilo završeno. Iz polutamne pećine izviru likovi obavijeni vlažnim vazduhom koji blago zamagljuje njihove oblike. Ta fina izmaglica, nazvana sfumato, jače izražena nego u flamanskim i venecijanskim slikama perioda, daje naročitu prisnost i toplinu prikazanom prizoru. Stvarajući neku atmosferu udaljenosti i nestvarnosti, čini da slika više ne liči na poetsku viziju nego na običnu sliku stvarnosti. Tema, mali sv. Jovan koji se klanja malom Hristu u prisustvu Bogorodice i jednog anđela, sa više razloga je tajanstvena, bez neposrednog prethodnika u istoriji umetnosti. Usamljeno i stenovito okruženje, barica u prvom planu i brižljivo odabran i izvrsno prikazan biljni svet, sve to nagoveštava neko simbolično značenje koje nije lako odgonetnuti. Putokaz za moguće tumačenje dela možda leži u združenosti gestova prisutnih koji se kreću prema središtu slike: zaštite, ukazivanja i blagoslova. Zagonetna ili ne njena sadržina, slika zrači jednom neprolaznom čari.

Tajna večera[uredi | uredi izvor]

Tajna večera, 149598. godine, 460 × 880 cm, freska

Tajna večera je prvo Leonardovo delo za koje se smatra da u potpunosti izražava ideal visoke renesanse. Međutim, slika je nažalost počela da se raspada nekoliko godina pošto je završena. Budući da je bio nezadovoljan ograničenjima tradicionalne fresko tehnike, Leonardo je izvršio eksperiment jednim tempera-uljanim medijumom koji nije dobro prianjao na zid. Ali i ono što se danas može videti je više nego dovoljno da objasni njeno ogromno dejstvo. Kompozicija u celini poseduje jednu postojanu ravnotežu koja je postignuta izmirenjem protivrečnih zahteva na način koji nijedan raniji umetnik nije postigao. Arhitektura u kojoj je prizor smešten ne potiskuje likove kao što je bio slučaj u mnogim ranijim pokušajima iste teme koje su načinili drugi umetnici. U Leonardovoj slici likovi ne izgleda kao da su naknadno smešteni u arhitektonski okvir, već je on prvo počeo s kompozicijom likova, a arhitektura je od početka imala samo pomoćnu ulogu. Centralna tačka preseka, koja upravlja posmatračev pogled u prostoriju, postavljena je iza Hristove glave tačno na sredini slike, i tako dobija simbolično značenje. Isto tako je jasna simbolična funkcija glavnog otvora na zadnjem zidu gde istureni arhitektonski zabat deluje kao ekvivalent oreola. Time je postigao da se perspektivni okvir prizora vidi skoro isključivo u vezi sa prisutnim likovima, a ne kao neki entitet koji je tu ranije postojao. Vitalnost ove veze se može uočiti ako se prekrije gornja trećina slike, kada kompozicija dobija svojstvo friza, i gde grupisanje apostola postaje manje jasno, dok smireni trouglasti lik Hrista postaje potpuno pasivan umesto da deluje kao fizičko i duhovno žarište. Očigledno je da je Leonardo hteo da fizički zgusne svoju temu kompaktnim grupisanjem likova, a duhovno prikazujući više značenja istovremeno. Tako Hristovo držanje izražava potčinjavanje božanskoj volji i žrtvovanje. To je ujedno i aluzija na glavni čin Tajne večere, ustanovu tajne svetog pričešća: I dok jedahu, uze Isus hljeb… i davši ga učenicima, reče: uzmite; jedite; ovo je tijelo moje. I uze čašu… dade im: pijte iz nje svi; jer je ovo krv moja…. Držanje apostola nije samo odgovor na ove reči i svaki od njih otkriva svoju ličnost i svoj odnos prema Spasitelju. Na primer, Judina figura nije više izdvojena od ostalih kao što je bio čest slučaj u delima ranijih umetnika, jer ga njegov mračni i prkosni profil sasvim dobro izdvaja. Likovi sa slike su primer onoga što je u jednoj od svojih beležnica umetnik zapisao: „da je najviši i najteži cilj slikarstva da gestovima i pokretima udova predstavi nameru čovečje duše”. Ovu izjavu ne treba tumačiti tako kao da se odnosi na trenutno duševno stanje, već na čovekov unutrašni život u celini, odnosno ono što čini osnovne karakterne crte jednog pojedinca.

Mona Liza (1503—1505 /1506)

Mona Liza, Leonardovo najpoznatije delo, jednako je poznato po inovacijama koje koristi u slikarskoj tehnici, kao i po misterioznom osmehu subjekta koji Leonardo prikazuje. Ovo delo je kohezija dve tehnike koje je on ustanovio — sfumata i kjaroskura.

Da Vinči je uticao na skoro sve kasnije umetnike visoke renesanse, a pre svega na Rafaela. U potpunosti je izmenio milansku školu, a uticao je i na škole u Parmi, Firenci i drugim renesansnim centrima.

Iako je Leonardo stvorio relativno mali broj slika (od kojih je veliki broj nedovršen), on je ipak jedan od najuticajnijih i najinovativnijih umetnika Renesanse. U njegovom ranom periodu, slikarski pravac koji je sledio nije se mnogo razlikovao od stila njegovih učitelja, da bi sazrevajući, Da Vinči vešto odbacio rigidan način tretiranja figura i objekata i praktično ih oživeo, koristeći sfumato, svoju nadaleko popularnu tehniku.

Spisak slika[uredi | uredi izvor]

Podaci o godinama nastanka Leonardovih slika u različitim izvorima se u većini slučajeva znatno razlikuju.

Naučni rad[uredi | uredi izvor]

Oko 1483. godine Leonardo se odselio u Milano, da bi radio kao civilni i vojni inženjer za Ludovika Sforcu (poznatog i kao Ludoviko Moro -Ludovico il Moro/Ludoviko Crni), a posao slikara i skulptora mu je postao sporedno zanimanje. Leonardo je radio i kao dizajner i direktor dvorskih festivala. Tu je započeo svoje prve sistematske naučne studije bazirane na praktičnim iskustvima iz anatomije, botanike, matematike, fizike i mehanike. 1499. godine Leonardo se ponovo vratio u Firencu. Naredne godine stupio je u službu francuskog kralja, ostavši u njoj do 1506. godine, nakon čega se vratio u Firencu do 1507. Iz Firence je nastavio put za Milano gde je živeo narednih pet godina. Od 1516. godine pa do svoje smrti živeo je u Francuskoj sa svojim učenikom i naslednikom Frančeskom Melcijem (1491—1568)

Leonardo je najslavniji intelektualac renesansnog perioda zahvaljujući mnoštvu njegovih interesovanja: od vojne arhitekture, preko anatomije, geometrije, astronomije, građevinarstva, hidraulike, fizike do opšte tehnike.

Iako su ga za njegova života patroni angažovali za najrazličitije poslove — od planiranja utvrđenja, zamkova i kanala, do kreiranja balskih odora — on je do današnjeg dana ostao poznat kao jedan od najvažnijih slikara u istoriji čovečanstva.

Da Vinči je celoga života crtao, pravio skice i nacrte, mastilom ili olovkom. Sačuvano je 4 000 njegovih crteža, često malih dimenzija. Leonardo je pisao u zbijenim linijama, napisanim kao odraz u ogledalu, zdesna nalevo. Uz njih su crteži biljaka i šeme zupčanika i točkova. Čitave stranice posvećene su oružju, kopljima, buzdovanima, mačevima egzotičnog oblika. Tu su, zatim, skice za pravljenje utvrđenja i sheme artiljerijskog oružja, crteži letećih mašina, tenkova, opreme za ronjenje i drugih fantastičnih stvari, vekovima pre nego što su napravljene.

Čak je dizajnirao i robota, koji je mogao sedeti, mahati rukama i pomerati glavu, dok bi otvarao i zatvarao anatomski vernu vilicu. ” Mogu da pravim topove, malo oružje, korisno i veoma lepih oblika, različito od onog koje se koristi.” pisao je umetnik.

Da Vinči je crtao i različite životinje: pse, mačke, medvede, konje, pa čak i zmaja. Bez znanja detalja o anatomiji, osim onih koje je mogao da vidi golim okom, nacrtao je „Drvo žila” na kome je prikazao položaj srca, pluća i glavnih arterija u ljudskom telu.

Vajar[uredi | uredi izvor]

Mnogo godina je proveo u stvaranju monumentalnih planova za izradu velike skulpture konjanika od bronze („Gran Cavallo”) koja je trebalo da stoji u gradu Milanu, ali rat sa Francuskom nije dozvolio da se ovaj projekat realizuje. Na osnovu privatne inicijative je u Njujorku izgrađena skulptura po ovim planovima i 1999. godine je poklonjena gradu Milanu. Huntov muzej u gradu Limerik u Irskoj navodno poseduje kopiju malog konja u bronzi koja je rad Leonardovog šegrta na osnovu majstorovog projekta.

Osim ovoga, on je sam ostvario i mnoge druge radove u vajarstvu od kojih su najpoznatiji oni najstariji radovi.

Arhitekta[uredi | uredi izvor]

Mnogo Leonardovih zapisa se odnosilo na građenje i planiranje gradnje katedrala.

Njegove studije su počinjale ispitivanjem raznih građevinskih alata i pomoćnih sredstava za gradnju. Nadalje, on je nastavio u oblasti koja do tada nije bila ispitivana — u nosivosti stubova i podupirača, kao i svodova i lukova.

Arhitektonska studija

Eksperti su saglasni da je većina njegovih arhitektonskih studija bila teorijski rad. Njegovi radovi su označeni kao „kako projektovati konstrukciju za dekoraciju fasade” ili „kako dekorisati ravan napravljenu za proslave”. Sa druge strane, neki nacrti su interesantni u svojoj ambiciji da predstave ogromne građevine, kružna stepeništa, ulice sa mnogostrukim saobraćajem za pešake i komercijalnim saobraćajem. Ni jedan od ovih planova nije ostvaren.

Kao svoj arhitektonski rad, Leonardo je prezentovao model „idealnog grada” za Ludovika Sforcu. To je zahtevalo potpuno preuređenje grada Milana što se, naravno, nikada nije ostvarilo. Samo mali broj Leonardovih radova u arhitekturi je ugledalo svetlost dana. Verovatno je sarađivao i sa drugim arhitektama, kao sa Bramanteom 1492. godine kod pregrađivanja trga Viđevano i kod nekih profanih objekata. Zna se da je predložio projekat centralne kule Milanske katedrale i 10. maja 1490. godine, iako je odbijen, bio je predložen da radi novi koji nikada nije završio.

Godine 1502, on je napravio crtež visećeg mosta sa dužinom od 720 stopa u jednom segmentu (240 m), kao deo građevinskog projekta za sultana Bajazita II iz Konstantinopolja. Most je trebalo da bude izgrađen na ušću Bosfora, poznatog kao Zlatni rog. Nikada nije izgrađen, ali je njegova verzija obnovljena 2001. godine, kada je na osnovu njegovog projekta postavljen manji most u Norveškoj.

Na zalasku svog života je radio na projektima dvora kraljeve majke u Romorantinu u Francuskoj, ali, nažalost, ni ovaj projekat se nije realizovao.

Nauka i konstrukcija mašina[uredi | uredi izvor]

Uverljive i upečatljive su njegove studije koje su ubeležene u dnevnike koji sadrže 6.000 stranica primedaba i crteža u kojima se nalaze prelazi između nauke i umetnosti. Bio je levoruk i celog života je upotrebljavao ogledalsko pisanje jer se ovako lakše pisalo pomoću pera levom rukom.

Celoga života trudio se da sastavi veliku enciklopediju koja bi sadržala sve sa detaljnim crtežima. Od vremena kako je napustio svoje studije latinskog i matematike, Leonarda su tadašnji naučnici u većini ignorisali kao naučnika.

Leonardo nikada nije objavio i ni na koji drugi način nije širio sadržaje svojih dnevnika. Njegovi zapisi su do 19. veka ostali zagonetni i nerazumljivi i nisu imali uticaja na razvoj nauke. U januaru 2005. godine su naučnici otkrili tajne laboratorije koje je on upotrebljavao za studije letećih mašina i koje su bile u srcu Firence, u zapečaćenim manastirskim prostorijama pored Bazilike najsvetije Device.[4]

Astronomija[uredi | uredi izvor]

U astronomiji, Leonardo je verovao da Sunce i Mesec kruže oko Zemlje, kao i da je Mesec pokriven vodom i kao takav odbija svetlost. Otkrio je uticaje meseca na plimu i oseku.

Anatomija[uredi | uredi izvor]

Leonardo je učestvovao u seciranju i to je omogućilo izradu mnogih anatomskih crteža i planirao je velike radove ljudske i uporedne anatomije. Došao je na ideju kako secirati oko i taj se način upotrebljavao do 19. veka. 1490. godine je stvorio „Kanon proporcija” po idealnim proporcijama muškog tela koji je popisao u svom radu rimski arhitekta Markus Vitruvijus Polio i ova studija je nazvana „Homo Vitruvius” („Vitruvijanski čovek”), koji je jedan od najpoznatijih njegovih radova.

Njegova proučavanja anatomije vodila su ka projektu prvog robota u pisanoj istoriji. Projekat se zove i „Leonardov robot”; bio je verovatno nacrtan 1495. godine, ali je objavljen tek pedesetih godina 20. veka i nije poznato da li je neko pokušao da ga konstruiše.

Mašine[uredi | uredi izvor]

Leonardo je bio fasciniran letenjem i stvorio je nekoliko mašina, od kojih i nacrt za helikopter koji bi bio pokretan sa 4 čoveka i koji ne bi mogao da poleti ali i neke mašine koje bi verovatno mogle poleteti. Osim toga što je sastavio nacrte koji imitiraju ptičija krila, predlagao je i nacrte sa krilima slepog miša. U svojim beleškama[5] se osvrće i na ideje o padobranu koje je razrađivao samo teoretski. Kao pogon za svoje mašine je upotrebljavao ljudsku silu, iako je znao da to može da se razmatra i funkcioniše samo kao teorija.

Pronašao je anemometar za određivanje smera vetra i bio je to jako značajan pronalazak koji je poboljšavao bezbednost letova, radio je i na instrumentu koji meri brzinu vetra, kao i na instrumentu koji je trebalo da odrećuje vodoravnost letova.

Ratne mašine[uredi | uredi izvor]

Njegovi dnevnici sadrže i nekoliko pronalazaka vojnih mašina, kao na primer automatima opremljeni tenk koji se pokreće snagom ljudi ili konja[6] ili kasetnu bombu i to uprkos tome što je rat smatrao za najgoru ljudsku osobitost i delatnost. Konstruisao je nešto kao top koji je podešavao ugao svoga dejstva, bio pokretan i bio upotrebljiv u ratu. Njegove ideje dale su osnov današnjem oružju kao što su revolveri i automati. Stvorio je radove i projekte koji, iako nisu bili propraćeni matematičkim računicama, kazuju da je Leonardo poznavao zakonitosti i značaj aerodinamike.

Drugi pronalasci[uredi | uredi izvor]

Dalji pronalasci se odnose na podmornicu, na ozubljenu mašinu koje se može smatrati prvim kalkulatorom i automobil koji bi bio pokretan pomoću opruga. Planirao je industrijsko zagrevanje vode pomoću sunčane energije i paraboličkih ogledala. Pronašao je skafander koji je razradio u svojim studijama, iako se sastojao samo od zvona za glavu i plivajućih plutvi. Posle je dodao i kožno odelo za plivanje u vodi. Isto tako je konstruisao i bušilicu koja se sastojala od mehanizma sa točkićima i imala je glavu.

Od daljih pronalazaka koji su našli primenu u današnjem vremenu tu je npr. hidraulična testera. Imao je sistem klimatizacije koji bi redukovao jake promene klime koje bi pogubno uticale na njegovu laboratoriju. Merio je vlažnost vazduha na osnovu merenja, u vidu neke vrste vagice, vune i voska i razlike u težini kada vuna povlači vlagu koja se prikazivala na jednoj skali.

Iako većina Leonardovih pronalazaka nije realizovana, mnogi od njegovih projekata su bili tehnološki obistinjeni kako to na primer demonstrira njegov „tenk”[7].

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Video[uredi | uredi izvor]