Leonardo da Vinči

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Leonardo da Vinči (višeznačna odrednica).

Leonardo da Vinči
Portret Leonarda, Frančesko Melci
Lični podaci
Puno ime	Leonardo di ser Pjero da Vinči
Nadimak	Leonardo
Datum rođenja	(1452-04-15)15. april 1452.
Mesto rođenja	Vinči, Firentinska republika
Datum smrti	2. maj 1519.(1519-05-02) (67 god.)
Mesto smrti	Amboaz, Francuska
Obrazovanje	Učio kod Andrea de Verokija
Zanimanje	slikanje crtanje inženjerstvo nauka skulptura arhitektura
Umetnički rad
Period	renesansa (15 i 16. vek)
Pravac	visoka renesansa
Najvažnija dela	'`UNIQ--templatestyles-00000004-QINU`' Mona Liza Tajna večera Dama sa hermelinom Bahus Sveti Jovan Krstitelj Portret dame
Potpis

Leonardo di ser Pjero da Vinči (ital. Leonardo di ser Piero da Vinci, Vinči, 15. april 1452 — Amboaz, 2. maj 1519), poznat kao Leonardo da Vinči, bio je italijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, vajar i slikar.

Za života slavljen zbog svojih slikarskih dela, nakon smrti postaje poznat široj publici i po svojim sveskama, u kojima je crtao i pisao beleške o raznim temama, uključujući anatomiju, astronomiju, botaniku, kartografiju, slikarstvo i paleontologiju. Leonardov genije je oličenje renesansnog humanističkog ideala, a njegovo ukupno delo je doprinos kasnijim generacijama umetnika koji se može meriti samo sa doprinosom njegovog mlađeg savremenika, Mikelanđela.

Rođen kao vanbračno dete uspešnog notara i žene iz niže klase u Vinčiju ili blizu njega, školovao se u Firenci kod italijanskog slikara i vajara Andrea del Verokija. Karijeru je započeo u rodnom gradu, ali je potom mnogo godina proveo u službi milanskog vojvode Ludovika Sforce. Kasnije je ponovo radio u Firenci i Milanu, kao i nakratko u Rimu, privlačeći veliki broj sledbenika i učenika. Na poziv Fransoa I Valoe, proveo je svoje poslednje tri godine u Francuskoj, gde je umro 1519. Od njegove smrti, nije bilo vremena da njegova dostignuća, različita interesovanja, lični život i empirijska razmišljanja nisu uspeli da izazovu interesovanje i divljenje, što ga čini čestim imenjakom i subjektom u kulturi.

Leonardo je među najvećim slikarima u istoriji umetnosti i često se smatra osnivačem visoke renesanse. Uprkos tome što je imao mnogo izgubljenih dela i manje od 25 pripisanih velikih dela — uključujući brojna nedovršena dela — stvorio je neke od najuticajnijih slika u zapadnoj umetnosti. Mona Liza, njegovo je najpoznatije delo i često se smatra najpoznatijom slikom na svetu. Tajna večera je najreprodukovanija religiozna slika svih vremena, a njegov crtež Vitruvijevog čoveka takođe se smatra kulturnom ikonom. Godine 2017, Salvator Mundi, koji se u celini ili delimično pripisuje Leonardu, je prodat na aukciji za 450,3 miliona dolara, postavljajući novi rekord za najskuplju sliku ikada prodatu na javnoj aukciji.

Poštovan zbog svoje tehnološke genijalnosti, konceptualizovao je leteće mašine, vrstu oklopnog borbenog vozila, koncentrisanu solarnu energiju, mašinu za dodavanje i dvostruki trup. Relativno malo njegovih dizajna je napravljeno ili čak izvodljivo tokom njegovog života, pošto su savremeni naučni pristupi metalurgiji i inženjerstvu bili tek u povojima tokom renesanse. Neki od njegovih manjih izuma, međutim, ušli su u svet proizvodnje nenajavljeno, kao što su automatizovano namatanje kalule i mašina za ispitivanje zatezne čvrstoće žice. Napravio je značajna otkrića u anatomiji, građevinarstvu, hidrodinamici, geologiji, optici i tribologiji, ali nije objavio svoja otkrića i oni su imali mali ili nikakav direktan uticaj na kasniju nauku.

Biografija

„ Večito će se samo izdaleka moći da naslute gorostasne konture Leonardovog bića ” — {{{4}}}, Kultura renesanse u Italiji

„ …trebalo bi ga izmisliti, ali on postoji; sada već možemo da zamislimo univerzalnog čoveka. Jedan Leonardo da Vinči može da postoji u našem duhu kao pojam, a da nam suviše ne zaseni moć shvatanja; možemo sanjarski da sagledamo i njegovu moć, a da se to suviše brzo ne izgubi u magli reči i značajnih epiteta, tako pogodnih rasplinjavanju misli. ” — {{{4}}}, Uvođenje u metodu Leonarda da Vinčija

Rani život (1452–1472)

Rođenje i porodični koreni

Moguće rodno mesto i dom Leonarda iz detinjstva u Ankijanu, Vinči, Italija.

Leonardo da Vinči, pravilno nazvan Leonardo di ser Pjero da Vinči (Leonardo, sin sera Pjera iz Vinčija), rođen je 15. aprila 1452. u toskanskom brdu ili blizu njega, grad Vinči; Firenca je bila udaljena 20 milja. Rođen je van braka sa Ser Pjerom da Vinčijem (1426–1504), firentinskim pravnim beležnikom, i Katarinom (oko  1434 – 1494), iz niže klase. Ostaje neizvesno gde je Leonardo rođen. Tradicionalni izveštaj, iz lokalnog usmenog predanja koje je zabeležio istoričar Emanuele Repeti, je da je rođen u Ankijanu, seoskom zaseoku koje bi nudilo dovoljno privatnosti za vanbračno rođenje, iako je još uvek moguće da je rođen u kući u Firenci koju je skoro sigurno imao Ser Pjero. Leonardovi roditelji su se venčali odvojeno godinu dana nakon njegovog rođenja. Katarina — koja se kasnije u Leonardovim beleškama pojavljuje samo kao „Katerina“ ili „Katelina“ — obično se identifikuje kao Katarina Buti del Vaka koja se udala za lokalnog zanatliju Antonija di Pjera Butija del Vaku, zvanog „Lačatabriga“ („svađalica“). Predložene su i druge teorije, posebno ona istoričara umetnosti Martina Kempa, koji je predložio Katarinu di Meo Lipi, siroče koje se navodno udalo uz pomoć Ser Pjera i njegove porodice sa njom prethodne godine — a nakon njene smrti 1462. godine, sklopio je tri naredna braka. Od svih brakova, Leonardo je na kraju imao 12 polubraće i sestara koji su bili mnogo mlađi od njega (poslednji je rođen kada je Leonardo imao 40 godina) i sa kojim je imao vrlo malo kontakta. Postoje tvrdnje da je Leonardova majka bila sa Kavkaza.

U svojim rukopisima Leonardo skoro da nije pominjao svoju porodicu niti svoju ranu mladost. Po onom što je poznato, sa pet godina je živio u očevoj kući, koji se u međuvremenu oženio. Za svoje rano obrazovanje je govorio da je bila šteta što nije bilo sistematičnije i što tada nije bolje ovladao osnovama latinskog i geometrije, što će učiniti kasnije kao već odrastao čovek.

Skoro ništa nije poznato o Leonardu u najranijem periodu i razvoju. Pre ulaska u Verokijevu radionicu, nema podataka o njegovom talentu koji se najverovatnije razvijao već u rodnom Vinčiju – udaljenom tridesetak kilometara od uposlenih i bučnih radionica gradova Firence i Pistoje. Nisu poznata ni moguća dela iz Leonardove ruke pre 1473. godine. Od ove godine Leonardova karijera je u stalnom usponu i porudžbe koje neprestano stižu ga navode da radi u prestižnim gradovima-državama, Milanu i Veneciji, Firenci, Rimu, ali i u Francuskoj koju je vodio kralj Fransoa I. Upravo u toj njemu stranoj zemlji, Francuskoj, 1519. godine će Leonardo – međunarodno priznat kao izuzetan umetnik i stvaralac i jedan od glavnih simbola čitave renesanse – završiti svoj život.

„Godine 1452, rodio se jedan od mojih unuka, sin Ser Pjera, 15. aprila, u tri sata ujutro. Dobio je ime Leonardo. Krstio ga je sveštenik Pjero di Bartolomeo de Vinči”, zapisao je njegov deda Antonio, notar po profesiji i odgovoran za njegov upis u matičnu knjigu rođenih. Po očevoj liniji Leonardova porodica je pripadala nižem plemstvu zemljoposednika, i vodi poreklo u Vinčiju još iz trinaestog veka. Kuća Leonardovog oca još uvek postoji i može se posetiti.

U rimovanoj hronici koju je napisao Rafaelov otac Đovani Santi, dokumentu koji je ostao neobjavljen sve do 19. veka, se pripovedaju etape putovanja u Milano na koje se 1468. godine, uputio urbinski vojvoda Federiko de Montefeltro. U opisu etape u Firenci, Đovani nabraja sve njene poznate umetnike među kojima i „dvojicu jednakih mladića po dobu..., Leonarda da Vinčija i Peruđina (Pjera dela Pjeve), jednog izuzetnog slikara.”

Godine 1468. Leonardo je imao šesnaest godina. Po jednom dokumentu iz 1469. godine, još uvek je živeo u porodici sa svojim ocem Ser Pjerom. Đovanijevo pominjanje Leonarda u pomenutom rukopisu je naznaka da je počeo da se bavi slikarstvom ranije nego što se mislilo, pošto se za njegov ulazak u radionicu Andree del Verokija, jednog od najpoznatijih i najtraženijih umetnika renesansne Firence, obično uzima 1469. godina.

„ Bio je tako redak i univerzalan, da bi se po njegovom čudu moglo reći da je priroda stvorena: ona ne samo da je htela da ga obdari lepotom tela, koju mu je veoma dobro dala, već je želela i da ga učini gospodarom mnogih retkih vrlina. Bio je od velike vrednosti u matematici i u perspektivi ništa manje, a bavio se vajarstvom, a u crtežu je daleko nadmašio sve ostale. Imao je lepe izume, ali mnoge stvari nije bojio, jer nikad nije bio zadovoljan, a ipak su njegovi radovi tako retki. Bio je u govoru elokventan i redak lirista [...] i bio je veoma vešt u tirarima i drugim hirovima, nikad se nije smirivao dušom, ali je uvek svojom genijalnošću gradio nove stvari.“ ” — {{{4}}}, 1542

U Verokijevoj radionici

Krštenje Hrista, Verokio i Leonardo da Vinči, oko 1475. godine.

„ Od svog najranijeg detinjstva on je predmet divljenja za svoje savremenike. Kao uzvišen i suptilan genije, radoznao da sazna nove stvari, strastan u tome da ih okuša, on unosi novu osobinu ne samo u umetnost crtanja nego isto tako i u matematiku, mehaniku, muziku, poeziju i ideologiju, a da ne govorimo o zabavnim veštinama kojima se odlikovao: mačevanju, igranju, jahanju; i tim raznovrsnim talentima vladao je tako da je, ma koji od njih upotrebio da bi se dopao, izgledao kao da je jedino za njega i rođen. Ser Pjero, zadivljen tim vanrednim bićem, uze nekoliko njegovih crteža i pokaza ih tada veoma glasovitom slikaru i vajaru Andrei del Verokiju. Andrea ne poverova da su to pokušaji jednog deteta: dovedoše mu ga i on uskoro postade njegov omiljeni učenik. ” — Stendal, Život Leonarda da Vinčija

Sredinom 1460-ih, Leonardova porodica se preselila u Firencu, koja je u to vreme bila centar hrišćanske humanističke misli i kulture. Oko 1470. godine Leonardo je primljen kao učenik i pomoćnik (kako je to bilo uobičajeno u to vreme) u radionicu Andrea del Verokija — koji je bio vodeći firentinski slikar i vajar svog vremena — i zadržao se u njoj do oko 1477. godine. Bilo je to otprilike u vreme smrti Verokijevog majstora, velikog vajara Donatela. Drugi poznati slikari koji su bili učenici Verokijeve radionice ili povezani sa njom su Domeniko Girlandajo, Peruđino, Botičeli i Lorenco di Kredi. Obuka se sastojala od širokog spektra teorijskih i tehničkih znanja i veština, uključujući crtanje, hemiju, metalurgiju, obradu metala, livenje gipsa, obradu kože, mehaniku i rad u drvetu, kao i umetničke veštine crtanja, slikanja, vajanja i modeliranja.

Leonardo je bio savremenik Botičelija, Girlandaja i Peruđina, koji su svi bili nešto stariji od njega. Upoznao bi ih u Verokijevoj radionici ili na Platonskoj akademiji Medičija. Firencu su krasila dela umetnika kao što su Donatelovi savremenici Mazačo, čije su figurativne freske bile prožete realizmom i emocijama, i Giberti, čije su Rajske kapije, blistave zlatnim listićima, prikazale umetnost kombinovanja složenih figuralnih kompozicija sa detaljnim arhitektonskim pozadinama. Pjero dela Frančeska je napravio detaljnu studiju perspektive, i bio je prvi slikar koji je napravio naučnu studiju svetlosti. Ove studije i rasprava De pictura Leona Batiste Albertija trebalo je da imaju dubok uticaj na mlađe umetnike, a posebno na Leonardova sopstvena zapažanja i umetnička dela.

Statua Leonarda da Vinčija ispred galerije Ufici.

Nije poznat motiv zbog kog se Leonardo odlučio za umetnost umesto profesije notara, porodične tradicije Da Vinčija. U Verokijevoj radionici je Leonardo mogao da nauči svestrana znanja i stekne jedno potpuno umetničko obrazovanje i iskustvo, počev od vajarstva, slikarstva i arhitekture, detaljne studije anatomije čovekove figure i teoriju optike i perspektive te stoga geometrije i prirodnih nauka – među kojima se ističe botanika –, i muzike. Takođe je dobio pristup velikim narudžbama koje su majstoru Verokiju stizale od Medičija, a koji su privilegovali njegovu radionicu naspram drugih, i čiji je notar bio Leonardov otac, Ser Pjero. Međutim, danas nije poznato nijedno Leonardovo delo pre 1473. godine, datum njegovog najstarijeg poznatog crteža, danas u Galeriji Ufici. Ali Leonardo je već 1472. godine i sa dvadeset godina, bio uknjižen u Akademiju sv. Luke, odnosno udruženje firentinskih slikara, što mu je omogućilo da radi samostalno i prima narudžbe odvojeno od svog majstora i učitelja, mada je 1476. godine, još uvek radio u Verokijevoj radionici.

Najverovatnije u ovaj period se može smestiti priča koju je ispričao Vazari, o anđelu kojeg je naslikao Leonardo u Verokijevoj slici Krštenje Hrista iz Galerije Ufici. Naime, izgleda da je 1478. godine, Verokio koji je tada odlazio u Veneciju zbog narudžbe koja mu je pristigla od tamošnjih vlasti za izradu konjičkog spomenika Korleoneu, dao zadatak Leonardu i Lorencu di Krediju da završe njegovu oltarnu sliku za katedralu u Pistoji. Reč je o poznatoj Madoni di Pijaca (ital. Madonna di Piazza) iz koje potiče deo predela u oltarnoj slici Bogojavljanje (danas u Luvru) koja je pripisana Leonardu. Iz ovog perioda su takođe njegove minuciozne studije draperija slikane malom kičicom na jednom tankom lanenom platnu, i one rađene metalnom olovkom na ružičasto bojenom papiru.

Prvi firentinski period (1472–1482)

Poklonjenje mudraca, 1480–82. godine, 243 × 246 cm, tempera i ulje na drvenoj tabli, Galerija Ufici

Do 1472, u dobi od 20 godina, Leonardo se kvalifikovao kao majstor u gildu Svetog Luke, esnafu umetnika i doktora medicine, ali čak i nakon što ga je otac postavio u svoju radionicu, njegova vezanost za Verokija bila je takva da je nastavio da sarađuje i živi sa njim. Leonardovo najranije poznato delo je crtež doline Arno olovkom i mastilom iz 1473. godine. Prema Vazariju, mladi Leonardo je prvi predložio da se izgradi plovni kanal između Firence i Pize koji bi spojio zaobilazni prirodni tok reke Arno.

U januaru 1478. Leonardo je dobio nezavisnu narudžbu da naslika oltarnu sliku za kapelu Svetog Bernarda u Palaco Vekio, što je pokazatelj njegove nezavisnosti od Verokijevog studija. Anonimni rani biograf, poznat kao Anonimo Gadijano, tvrdi da je 1480. Leonardo živeo sa Medičijima i da je često radio u vrtu San Marko u Firenci, gde se nalazila izuzetna porodična zbirka antičkih dela, i gde se sastajalo društvo, umetnika, pesnika i filozofa novoplatonovaca na druženjima koja su organizovali Mediči. U martu 1481. dobio je narudžbu od monaha manastira San Donato u Skopetu za sliku Poklonjenje mudraca. Nijednu od ovih prvih narudžbi nije završio, jer je rad na njima napustio kada je otišao da ponudi svoje usluge vojvodi Milana Ludoviku Sforci. Sforci je Leonardo napisao pismo u kom je opisao različite stvari koje je mogao da postigne u oblastima inženjeringa i dizajna oružja, i pomenuo da može da slika i radi skulpture. Sa sobom je doneo jedan žičani instrument — bilo lautu ili liru — koji je bio dekorisan detaljem srebrne konjske glave.

Sa Albertijem, Leonardo je posetio dom Medičija i preko njih upoznao starije humanističke filozofe od kojih je Marsiljo Fičino, zagovornik neoplatonizma; Kristoforo Landino, pisac komentara na klasične spise, i Jon Argiropulos, učitelj grčkog i prevodilac Aristotela, bili su prvi. Sa Platonovskom akademijom Medičija bio je povezan i Leonardov savremenik, briljantni mladi pesnik i filozof Piko dela Mirandola. Godine 1482. Lorenco de Mediči je poslao Leonarda kao ambasadora kod Ludovika il Moroa, koji je vladao Milanom između 1479. i 1499. godine.

• 
  Madona sa karanfilom, oko 1472–1478, Stara pinakoteka, Minhen.
• 
  Pejzaž doline Arno (1473)
• 
  Portret Džinevre de Benči, oko 1474–1480, Nacionalna galerija umetnosti u Vašingtonu, Vašington
• 
  Madona Benoa, oko 1478–1481, Sankt Peterburg

Prvi period u Milanu od 1482. do 1499. godine

Bogorodica na stenama, Leonardo da Vinči, 1483–1493, Luvr.

Između proleća i leta 1482. Leonardo je već bio u Milanu, jednom od retkih gradova u Evropi koji je premašio sto hiljada stanovnika, u centru naseljenog i produktivnog regiona. Razlozi njegovog odlaska iz Firence su višestruki. Sigurno je, kako svedoče Anonimni Gadijano i Vazari, slanje umetnika izazvao Lorenco de Mediči u sklopu svoje diplomatske politike prema italijanskim gospodstvima, u kojoj su firentinski majstori slati kao „ambasadori” umetničke dominacije i kulturnog nasleđa Firence. Tako su Antonio Roselino i braća Đulijano i Benedeto da Majano otišli ​​u Napulj, a grupa slikara je otišla da ukrasi novu papsku kapelu Siksta IV.

Leonardo je radio u Milanu od 1482. do 1499. Dobio je zadatak da naslika Bogorodicu od Škrpjela za Bratstvo Prečistog začeća i Tajnu večeru za manastir Santa Marija dele Gracije. U proleće 1485. godine Leonardo je otputovao u Mađarsku u ime Sforce da se sastane sa kraljem Matijom Korvinom i dobio je nalog da naslika Bogorodicu. Leonardo je bio zaposlen na mnogim drugim projektima za Sforcu, uključujući pripremu plovaka i takmičenja za posebne prilike, crtež i drveni model za konkurs za dizajn kupole za milansku katedralu (koji je povukao), i model za ogroman konjički spomenik Ludovikovom prethodniku Frančesku Sforci. Ovo bi po veličini nadmašilo jedine dve velike konjičke statue renesanse, Donatelovu Gatamelatu u Padovi i Verokijevu Bartolomeo Koleoni u Veneciji, i postala poznata kao Gran Kavalo. Leonardo je završio model za konja i napravio detaljne planove za njegovo livenje, ali je u novembru 1494. Ludoviko dao bronzu svom šuraku da se koristi za top za odbranu grada od Šarla VIII od Francuske.

Čini se jasnim da je Leonardo nameravao da ostane u Milanu, gradu koji je trebalo da ga fascinira svojom otvorenošću za naučne i tehnološke inovacije izazvane neprekidnim vojnim pohodima. U stvari, firentinska sredina mu je morala zadavati izvesnu nelagodu: s jedne strane, nije morao da se prepozna u neoplatonskoj kulturi Medičijevog kruga, toliko prožetoj filozofskim i književnim precima, da je sebe definisao kao „čoveka bez slova“; s druge strane, njegova umetnost se sve više odvajala od linearizma i traganja za razređenom i idealizovanom lepotom dominantnih umetnika na sceni, već njegovih saputnika u Verokiovoj radionici, kao što su Peruđino, Girlandajo i Botičelija. Na kraju krajeva, njegovo isključenje sa sikstinskih fresaka naglašava njegovu stranost toj grupi.

Savremena prepiska beleži da je od Leonarda i njegovih pomoćnika vojvoda od Milana naručio da slikaju Sala delle Asse u zamku Sforca. Dekoracija je završena 1498. Projekat je postao trompe-l'œil dekoracija zbog čega je velika sala izgledala kao pergola stvorena od isprepletenih krakova šesnaest stabala duda, čija je krošnja uključivala složen lavirint od lišća i čvorova. na plafonu.

• 
  Lice devojke, oko 1483–1485, Royal Library of Turin
• 
  Portret muzičara, oko 1483–1487, Pinacoteca Ambrosiana, Milan
• 
  Vitruvijev čovek, (oko 1485) Accademia, Venecija
• 
  Leonardov konj, oko 1488
• 
  La Belle Ferronnière, oko 1490–1498

Drugi period u Firenci od 1500 do 1508. godine

Bogorodica sa detetom sa Svetom Anom i Svetim Jovanom Krstiteljem, 1499–1500 ili 1506–1508.

Kada je Francuska 1500. godine zbacila Ludovika Sforcu, Leonardo je pobegao iz Milana u Veneciju, u pratnji svog pomoćnika Salaja i prijatelja, matematičara Luke Pačolija. U Veneciji, Leonardo se uposlio kao vojni arhitekta i inženjer, osmišljavajući metode za odbranu grada od pomorskog napada. Po povratku u Firencu 1500. godine, Leonardo i njegova pratnja bili su gosti monaha servita u manastiru Santisima Anuncijata i dobili su radionicu u kojoj je, prema Vazariju, Leonardo kreirao Bogorodica sa detetom, Svetom Anom i Sv. Jovanom Krstiteljem, delo koje je izazvalo takvo divljenje da su „muškarci [i] žene, mladi i stari” pohrlili da ga vide „kao da idu na proslavu jedne svečanosti”.

U Čezeni 1502. godine Leonardo je stupio u službu Čezara Bordžije, sina pape Aleksandra VI, koji je delovao kao vojni arhitekta i inženjer i putujući po Italiji sa svojim pokroviteljem. Leonardo je napravio mapu uporišta Čezara Bordžije, plan grada Imole kako bi pridobio njegovo pokroviteljstvo. Kada ga je video, Čezare je angažovao Leonarda kao svog glavnog vojnog inženjera i arhitektu. Kasnije te godine, Leonardo je napravio još jednu mapu za svog pokrovitelja, jednu od doline Kijana, Toskana, kako bi svom pokrovitelju dao bolji sloj zemlje i veći strateški položaj. Ovu mapu je napravio zajedno sa svojim drugim projektom izgradnje brane od mora do Firence, kako bi omogućio snabdevanje vodom za održavanje kanala tokom svih godišnjih doba.

Leonardo je napustio Bordžinu službu i vratio se u Firencu početkom 1503, gde se ponovo pridružio Cehu Svetog Luke 18. oktobra te godine. Do istog meseca, Leonardo je počeo da radi na portretu Lize del Đokondo, modelu za Mona Lizu, na kojoj će nastaviti da radi do svoje smrti. Januara 1504. bio je deo komiteta formiranog da preporuči gde treba postaviti Mikelanđelovu statuu Davida. Potom je proveo dve godine u Firenci dizajnirajući i slikajući mural Bitke kod Angijarija za Sinjoriju, a Mikelanđelo je radio na njenom parnjaku na suprotom zidu na temu, Kascinske bitke.

Godine 1506. Leonarda je pozvao u Milano Šarl II d'Amboa, vršilac dužnosti francuskog guvernera grada. Tamo je Leonardo uzeo još jednog učenika, grofa Frančeska Melcija, sina lombardskog aristokrate, za kojeg se smatra da mu je bio omiljeni učenik. Savet Firence je poželeo da se Leonardo što pre vrati da završi Bitku kod Angijarija, ali je dobio dozvolu po nalogu Luja XII, koji je razmišljao da naruči umetniku da napravi neke portrete. Leonardo je možda započeo projekat za d'Amboaovu konjičku figuru; voštani model je opstao i, ako je originalan, jedini je sačuvani primer Leonardove skulpture. Leonardo je inače bio slobodan da se bavi svojim naučnim interesima. Mnogi od Leonardovih najistaknutijih učenika su poznavali ili radili sa njim u Milanu, uključujući Bernardina Luinija, Đovanija Antonija Boltrafija i Marka d'Ođona. Godine 1507. Leonardo je bio u Firenci i rešavao spor sa svojom braćom oko imanja svog oca, koji je umro 1504.

• 
  Madona sa detetom i Sv. Anom, oko 1501–1519, Luvr, Pariz
• 
  Leonardova mapa Imole, kreirana za Čezara Bordžiju, 1502. godina.
• 
  Studija Bitke kod Angijarija (sada izgubljena) Budimpešta.
• 
  La Scapigliata, oko 1506–1508 (nezavršeno), Nacionalna galerija u Parmi, Parma.
• 
  Studija Leda i Labud (sada izgubljena), oko 1506–1508, Engleska.

Drugi period u Milanu od 1508. do 1513. godine

U maju 1506. godine Šarl d’Amboaz, francuski guverner u Milanu, pozvao je Leonarda u Milano i tako je monumentalna Bitka kod Angijarija ostala nedovršena. Izgleda da su neuspešni tehnički eksperimenti sa emulzijama i bojama naterali Leonarda da napusti rad; drukčije je teško objasniti njegovo napuštanje ovog velikog dela. U zimu 1507–08. godine Leonardo je ponovo u Firenci, gde je pomogao vajaru Đovaniju Frančesku Rustičiju u izradi njegove bronzane statue za firentinsku krstionicu, nakon čega se ponovo seli u Milano.

Cenjen od svojih francuskih pokrovitelja u Milanu, Šarla d’Amboaza i Luja XII, Leonardo je svoje dužnosti obavljao sa zadovoljstvom, ali su se one sada uglavnom ograničavale na savete u vezi arhitekture i izgradnje. Postoje neki dokazi da je učestvovao u planu za izgradnju Šarlove palate-vile, a veruje se da je uradio skice za propovedaonicu crkve Santa Marija ala Fontana, čiju izradu je Šarl finansirao. Takođe se osvrnuo na jedan stari projekat koji je oživeo francuski guverner: povezivanje reke Ade sa jezerom Komo, što bi Milanu omogućilo neograničen dotok vode.

U ovom svom drugom periodu u Milanu, Leonardo je vrlo malo slikao. Ponovo je okupio učenike oko svoje radionice, a pored nekih starih učenika kao što su Bernadino de Konti i Salaji, pristigli su i novi: Čezare da Sesto, Đampetrini, Bernardino Luini, i mladi plemić Frančesko Melci koji će postati njegov najodaniji prijatelj i pratiće ga do kraja života.

Povratkom Đan Đakoma Trivulcija u Milano u svojstvu maršala francuske vojske i velikog neprijatelja Lodovika Sforce, Leonardu je naručeno da izradi njegovu grobnicu koja je trebala da bude u obliku konjičke statue i postavljena u pogrebnoj kapeli koju je Trivulcio poklonio crkvi San Nacaro Mađore. Nakon više godina pripremnog rada za spomenik, tokom kog je Leonardo uradio značajan broj skica i crteža, sam maršal je na kraju odustao od plana u korist drugog manje ambicioznog. Ovo je bio drugi po redu prekinuti vajarski projekat s kojim se Leonardo suočio kao vajar.

Leonardova naučna aktivnost je cvetala u ovom periodu. U saradnji sa poznatim anatomom iz Pavije Markantonijem dela Tore, Leonardo je planirao jedno enciklopedijsko delo u koje ne samo da bi bile uključene precizne ilustracije čovekovog tela i organa, već i uporedna (komparativna) anatomija i fiziologija. U zimu 1510–11. godine planirao je da završi svoj traktat o anatomiji. U ovo vreme je takođe uporedo razvio svoje rukopise iz matematike, optike, mehanike, geologije i botanike. Sva ova istraživanja su prožeta jednom centralnom idejom: uverenjem da su sila i kretanje osnovne mehaničke funkcije koje proizvode sve oblike organske i neorganske prirode i daju im njihov konačni izgled, odnosno da oba deluju u skladu sa uređenim i harmonijskim zakonima.

Poslednji period u Rimu i Francuskoj od 1513. do 1519. godine

Apokaliptični potop koji je Leonardo nacrtao crnom kredom pred kraj svog života (deo serije od 10, uparen sa pisanim opisom u njegovim beležnicama).

Politički događaji, kao što je privremeno proterivanje Francuza iz Milana 1513. godine, naveli su sada već šezdesetogodišnjeg Leonarda da se ponovo seli. Već krajem godine putuje u Rim, u pratnji svojih odanih učenika Melcija i Salajija, i dvojice drugih pomoćnika, nadajući se da će tamo naći zaposlenje preko svog pokrovitelja i prijatelja Đulijana de Medičija, brata novog pape Lava X.

Smrt

Leonardo je umro u Klo Luseu 2. maja 1519. u 67. godini, verovatno od moždanog udara. Vazari opisuje Leonarda kako na samrtnoj postelji jadikuje, pun pokajanja, da se „uvredio protiv Boga i ljudi time što nije upražnjavao svoju umetnost kako je trebalo.“ Vazari navodi da je Leonardo u poslednjim danima poslao jednog čoveka da ga pozove sveštenika da izvrši svoju ispovest i da primi Svetu Tajnu. Vazari takođe beleži da je kralj držao Leonardovu glavu u naručju dok je umirao, iako je ova priča možda pre legenda nego činjenica. U skladu sa tim, po njegovom testamentu, šezdeset prosjaka koji su nosili tapere pratilo je Leonardov kovčeg. Melci je bio glavni naslednik i izvršilac, primajući, kao i novac, Leonardove slike, alate, biblioteku i lične stvari. Leonardov drugi dugogodišnji učenik i pratilac, Salai, i njegov sluga Baptista de Vilanis, dobili su polovinu Leonardovih vinograda. Njegova braća su dobila zemlju, a njegova sluškinja dobila je krzneni ogrtač. 12. avgusta 1519. Leonardovi ostaci su sahranjeni u sabornoj crkvi Svetog Florentina u zamku Amboaz.

Salai, ili Il Salaino („Mali nečisti“, tj. đavo), ušao je u Leonardovo domaćinstvo 1490. godine kao pomoćnik. Posle samo godinu dana, Leonardo je napravio spisak njegovih prekršaja, nazivajući ga „lopovom, lažovom, tvrdoglavcem i proždrljivcem“, nakon što je najmanje pet puta pobegao sa novcem i dragocenostima i potrošio bogatstvo na odeću. Ipak, Leonardo se prema njemu ophodio sa velikom popustljivošću i on je ostao u Leonardovom domu narednih trideset godina. Salai je izveo niz slika pod imenom Andrea Salai, ali iako Vazari tvrdi da ga je Leonardo „naučio mnogo stvari o slikanju,“ njegov rad se generalno smatra manje umetničkim od drugih među Leonardovim učenicima, npr. kao Marko d'Ođono i Boltrafio.

Salai je posedovao Mona Lizu u vreme Leonardove smrti 1524. godine, a u njegovom testamentu ona je bila procenjena na 505 lira, što je izuzetno visoka vrednost za mali portret na panelu. Nekih 20 godina nakon Leonardove smrti, zlatar i vajar Benvenuto Čelini je rekao: „Nikada nije bilo drugog čoveka rođenog na svetu koji je znao toliko koliko Leonardo, ne toliko o slikarstvu, skulpturi i arhitekturi, bio je veoma veliki filozof“.

Lokacija posmrtnih ostataka

Dok je Leonardo sigurno sahranjen u sabornoj crkvi Svetog Florentina u zamku Amboa 12. avgusta 1519. godine, trenutna lokacija njegovih posmrtnih ostataka je nejasna. Veliki deo Šato d'Amboaz je oštećen tokom Francuske revolucije, što je dovelo do rušenja crkve 1802. godine. Neki od grobova su uništeni u tom procesu, razbacujući pokopane kosti na taj način ostavljajući mesto gde se Leonardovi ostaci nalaze podložnim sporu; baštovan je možda čak neke zakopao u uglu avlije.

Od tada se teoretiziralo da preklapanje desne ruke skeleta preko glave može odgovarati paralizi Leonardove desne ruke. Godine 2016. najavljeno je da će biti sprovedeni DNK testovi kako bi se utvrdilo da li je atribucija tačna. DNK ostataka biće upoređen sa onom uzoraka prikupljenih iz Leonardovog dela i potomaka njegovog polubrata Domenika; može se takođe sekvencirati.

Godine 2019. objavljeni su dokumenti koji otkrivaju da je Husej zadržao prsten i pramen kose. Godine 1925, njegov praunuk ih je prodao američkom kolekcionaru. Šezdeset godina kasnije, drugi Amerikanac ih je nabavio, što je dovelo do toga da budu izloženi u Leonardovom muzeju u Vinčiju počevši 2. maja 2019, na 500. godišnjicu umetnikove smrti.

Lični život

Za više informacija pogledajte: Lični život Leonarda da Vinčija

Sveti Jovan Krstitelj, Leonardo da Vinči.

Uprkos hiljadama stranica koje je Leonardo ostavio u sveskama i rukopisima, jedva da je spominjao svoj lični život.

Tokom Leonardovog života, njegova izuzetna moć pronalaska, njegova „velika fizička lepota“ i „beskonačna gracioznost“, kako ih je opisao Vazari, kao i svi drugi aspekti njegovog života, privukli su radoznalost drugih. Jedan takav aspekt bila je njegova ljubav prema životinjama, verovatno uključujući vegetarijanstvo i, prema Vazariju, navika da kupuje ptice u kavezima i pušta ih na slobodu.

Leonardo je imao mnogo prijatelja koji su danas istaknuti bilo u svojim oblastima ili po svom istorijskom značaju, uključujući matematičara Luku Paciolija, sa kojim je sarađivao na knjizi Divina proportione 1490-ih. Čini se da Leonardo nije imao bliske odnose sa ženama osim njegovog prijateljstva sa Sesilijom Galerani i dvema sestrama Este, Beatriče i Izabelom. Dok je bio na putovanju koje ga je vodilo kroz Mantovu, nacrtao je Izabelin portret koji je, izgleda, korišćen za kreiranje naslikanog portreta, koji je sada izgubljen.

Osim prijateljstva, Leonardo je svoj privatni život držao u tajnosti. Njegova seksualnost bila je predmet satire, analiza i spekulacija. Ovaj trend je počeo sredinom 16. veka i ponovo je oživeo u 19. i 20. veku, posebno od strane Sigmunda Frojda u svom delu Leonardo da Vinči, Sećanje na njegovo detinjstvo. Leonardovi najintimniji odnosi bili su možda sa njegovim učenicima Salajem i Melcijem. Melci je, pisajući da obavesti Leonardovu braću o njegovoj smrti, opisao Leonardova osećanja prema svojim učenicima kao ljubavna i strastvena. Još od 16. veka se tvrdilo da su te veze bile seksualne ili erotske prirode. Sudski zapisnici iz 1476. godine, kada je imao dvadeset četiri godine, pokazuju da su Leonardo i još trojica mladića optuženi za sodomiju u incidentu koji je uključivao poznatu mušku prostitutku. Optužbe su odbačene zbog nedostatka dokaza, a spekuliše se da je, pošto je jedan od optuženih, Lionardo de Tornabuoni, bio u srodstvu sa Lorencom de Medičijem, porodica izvršila svoj uticaj da obezbedi otpuštanje. Od tog datuma mnogo se pisalo o njegovoj pretpostavljenoj homoseksualnosti i njenoj ulozi u njegovoj umetnosti, posebno u androginiji i erotizmu koji se manifestuju u Svetom Jovanu Krstitelju i Bahusu i još eksplicitnije u nizu erotskih crteža.

Slikarstvo

Za više informacija pogledajte: Spisak dela Leonarda da Vinčija

„ Slika je pesma koja se vidi a ne čuje, a pesma je slika koja se čuje a ne vidi. ” — {{{4}}}, Traktat o slikarstvu

Leonardovo ukupno slikarsko delo čini mali broj slika. Ukupno ih je 17 koje mu se mogu definitivno pripisati, a nekoliko umetnik nije ni dovršio. Dva važna dela – Bitka kod Angijarija i Leda i labud – preživela su samo u kopijama drugih umetnika. Ipak, ovih nekoliko kreacija uspostavilo je jedinstvenu slavu umetnika kog je Vazari opisao kao začetnika i osnivača visoke renesanse. Leonardova dela, na koja nisu uticale peripetije estetičkih doktrina u narednim vekovima, isticana su u svim narednim periodima istorije kao izuzetna remek-dela slikarstva.

„ Nije tražio samo modele lepog i ružnog, nego je težio da uhvati trenutni izraz duševnih raspoloženja i ideja. Neobične i promenljive stvari naročito su mu privlačile pažnju. On je možda prvi osetio onaj deo umetnosti koji nije zasnovan na dopadljivosti… ” — Stendal, Život Leonarda da Vinčija

Poklonjenje mudraca

Za više informacija pogledajte: Poklonjenje mudraca

Poklonjenje mudraca, 1480–82. godine, 243 × 246 cm, tempera i ulje na drvenoj tabli, Galerija Ufici

Sa trideset godina Leonardo je odgovorio na poziv da radi za Vojvodu od Milana kao vojni inženjer (ali i kao arhitekta, vajar i slikar) i preselio se u Milano ostavljajući za sobom nedovršeno najznačajnije delo koje je tada započeo, veliko Poklonjenje mudraca, za koje je uradio mnoge prethodne studije. Kompoziciju odlikuje jedan geometrijski red i precizno izgrađen prostor u perspektivi koji podseća na firentinsko slikarstvo neposredno nakon Mazača, više nego na stil koji je preovladavao posle 1480. godine. Najupadljiviji, i ujedno revolucionaran, vid ove slike jeste način na koji je slikana, mada Leonardo na njoj nije završio čak ni podlogu. U delu koji je najdovršeniji, desno od središta, vide se likovi koji nastaju postepeno, ne izdvajajući se potpuno iz magle. Za razliku od Polajuola i Botičelija, Leonardo ne razmišlja o konturama, već o trodimenzionalnim telima, koja postaju vidljiva u većem ili manjem stepenu zahvaljujući svetlosti koja ih obasjava. U pejzažima koji su u senci, oblici su nedovršeni, njihove konture se mogu samo naslućivati. Ovakvim modelovanjem, zvanim kjaroskuro (svetlo-tamno), likovi prizora više nisu odvojeni jedni od drugih, već ih spaja jedno novo slikarsko jedinstvo, pošto su „pregrade” između njih delimično srušene. Tu je slična i povezanost osećanja: gestovi i lica ljudi izražavaju sa dirljivom rečitošću stvarnost čuda koje su došli da vide. U živahnoj izražajnosti likova poznaje se uticaj kako Polajuola tako i Verokija, ali su na Leonarda ovde mogli ostaviti utisak i zanemeli pastiri sa Portinarijevog oltara koji je upravo u to vreme postavljen u Firenci.

Bogorodica u pećini

Za više informacija pogledajte: Bogorodica u pećini

Bogorodica u pećini, između 1483–86. godine, ulje na platnu na drvenoj ploči, 199 × 122 cm, Luvr.

Neposredno po dolasku u Milano, Leonardo je naslikao Bogorodicu u pećini, jednu oltarsku sliku, koja pokazuje kako bi Poklonjenje mudraca zaista izgledalo da je bilo završeno. Iz polutamne pećine izviru likovi obavijeni vlažnim vazduhom koji blago zamagljuje njihove oblike. Ta fina izmaglica, nazvana sfumato, jače izražena nego u flamanskim i venecijanskim slikama perioda, daje naročitu prisnost i toplinu prikazanom prizoru. Stvarajući neku atmosferu udaljenosti i nestvarnosti, čini da slika više ne liči na poetsku viziju nego na običnu sliku stvarnosti. Tema, mali sv. Jovan koji se klanja malom Hristu u prisustvu Bogorodice i jednog anđela, sa više razloga je tajanstvena, bez neposrednog prethodnika u istoriji umetnosti. Usamljeno i stenovito okruženje, barica u prvom planu i brižljivo odabran i izvrsno prikazan biljni svet, sve to nagoveštava neko simbolično značenje koje nije lako odgonetnuti. Putokaz za moguće tumačenje dela možda leži u združenosti gestova prisutnih koji se kreću prema središtu slike: zaštite, ukazivanja i blagoslova. Zagonetna ili ne njena sadržina, slika zrači jednom neprolaznom čari.

Tajna večera

Za više informacija pogledajte: Tajna večera

Tajna večera, 1495–98. godine, 460 × 880 cm, freska

Tajna večera je prvo Leonardovo delo za koje se smatra da u potpunosti izražava ideal visoke renesanse. Međutim, slika je nažalost počela da se raspada nekoliko godina pošto je završena. Budući da je bio nezadovoljan ograničenjima tradicionalne fresko tehnike, Leonardo je izvršio eksperiment jednim tempera-uljanim medijumom koji nije dobro prianjao na zid. Ali i ono što se danas može videti je više nego dovoljno da objasni njeno ogromno dejstvo. Kompozicija u celini poseduje jednu postojanu ravnotežu koja je postignuta izmirenjem protivrečnih zahteva na način koji nijedan raniji umetnik nije postigao. Arhitektura u kojoj je prizor smešten ne potiskuje likove kao što je bio slučaj u mnogim ranijim pokušajima iste teme koje su načinili drugi umetnici. U Leonardovoj slici likovi ne izgleda kao da su naknadno smešteni u arhitektonski okvir, već je on prvo počeo s kompozicijom likova, a arhitektura je od početka imala samo pomoćnu ulogu. Centralna tačka preseka, koja upravlja posmatračev pogled u prostoriju, postavljena je iza Hristove glave tačno na sredini slike, i tako dobija simbolično značenje. Isto tako je jasna simbolična funkcija glavnog otvora na zadnjem zidu gde istureni arhitektonski zabat deluje kao ekvivalent oreola. Time je postigao da se perspektivni okvir prizora vidi skoro isključivo u vezi sa prisutnim likovima, a ne kao neki entitet koji je tu ranije postojao. Vitalnost ove veze se može uočiti ako se prekrije gornja trećina slike, kada kompozicija dobija svojstvo friza, i gde grupisanje apostola postaje manje jasno, dok smireni trouglasti lik Hrista postaje potpuno pasivan umesto da deluje kao fizičko i duhovno žarište. Očigledno je da je Leonardo hteo da fizički zgusne svoju temu kompaktnim grupisanjem likova, a duhovno prikazujući više značenja istovremeno. Tako Hristovo držanje izražava potčinjavanje božanskoj volji i žrtvovanje. To je ujedno i aluzija na glavni čin Tajne večere, ustanovu tajne svetog pričešća: I dok jedahu, uze Isus hljeb… i davši ga učenicima, reče: uzmite; jedite; ovo je tijelo moje. I uze čašu… dade im: pijte iz nje svi; jer je ovo krv moja…. Držanje apostola nije samo odgovor na ove reči i svaki od njih otkriva svoju ličnost i svoj odnos prema Spasitelju. Na primer, Judina figura nije više izdvojena od ostalih kao što je bio čest slučaj u delima ranijih umetnika, jer ga njegov mračni i prkosni profil sasvim dobro izdvaja. Likovi sa slike su primer onoga što je u jednoj od svojih beležnica umetnik zapisao: „da je najviši i najteži cilj slikarstva da gestovima i pokretima udova predstavi nameru čovečje duše”. Ovu izjavu ne treba tumačiti tako kao da se odnosi na trenutno duševno stanje, već na čovekov unutrašnji život u celini, odnosno ono što čini osnovne karakterne crte jednog pojedinca.

Mona Liza

Za više informacija pogledajte: Mona Liza

Mona Liza (1503—1505 /1506)

Mona Liza, Leonardovo najpoznatije delo, jednako je poznato po inovacijama koje koristi u slikarskoj tehnici, kao i po misterioznom osmehu subjekta koji Leonardo prikazuje. Ovo delo je kohezija dve tehnike koje je on ustanovio — sfumata i kjaroskura.

Da Vinči je uticao na skoro sve kasnije umetnike visoke renesanse, a pre svega na Rafaela. U potpunosti je izmenio milansku školu, a uticao je i na škole u Parmi, Firenci i drugim renesansnim centrima.

Iako je Leonardo stvorio relativno mali broj slika (od kojih je veliki broj nedovršen), on je ipak jedan od najuticajnijih i najinovativnijih umetnika Renesanse. U njegovom ranom periodu, slikarski pravac koji je sledio nije se mnogo razlikovao od stila njegovih učitelja, da bi sazrevajući, Da Vinči vešto odbacio rigidan način tretiranja figura i objekata i praktično ih oživeo, koristeći sfumato, svoju nadaleko popularnu tehniku.

Mona Liza je jedna od najvrednijih slika na svetu. Drži Ginisov svetski rekord za najveću poznatu procenu osiguranja slika u istoriji od 100 miliona američkih dolara 1962.(što je ekvivalentno 870 miliona dolara 2021).

Verzija poznata kao Ermitažna Mona Liza nalazi se u muzeju Ermitaž, a napravio ju je nepoznati umetnik iz 16. veka. Ovaj portret se veoma razlikuje od Mona Lize iz Luvra; najvažnija razlika se tiče ženskog lica: ovde je protagonist mnogo mlađi od dame prikazane na slici čuvenog Luvra.

Spisak slika

Podaci o godinama nastanka Leonardovih slika u različitim izvorima se u većini slučajeva znatno razlikuju.

• Madona sa narom („Dreyfusova Madona”) (~1469) —Nacionalna galerija umetnosti u Vašingtonu, Vašington, SAD
• Portret Ginevre de Benči (~1475) – Nacionalna galerija umetnosti u Vašingtonu, Vašington, SAD
• Krštenje Hrista zajedno s Verokiom (oko 1475—1478) – „Galleria degli Uffizi”, Firenca, Italija
• Madona sa cvećem (1478—1480) – Ermitaž, Petrograd, Rusija
• Madona sa karanfilom (1478—1481) – Stara galerija slikarstva u Minhenu, Minhen, Nemačka
• Sveti Jeronim (oko 1480) – Vatikanski muzeji, Vatikan
• Klanjanje tri kralja (1481) – Galerija Ufici, Firenca, Italija
• Dama sa hermelinom (oko 1490) – Portret Čečilije Galerani
• Muzičar (Portret muzičara Frankina Gafurija) (~1490) — Ambrozijeva galerija u Milanu, Milano, Italija
• Portret dame (1495 —1498) – Luvr, Pariz, Francuska
• Tajna večera — (1498) crkva „Santa Maria delle Grazie”, Milano, Italija
• Madona u stenama (prva verzija) (1483—1486) – Luvr, Pariz, Francuska
• Serija grotesknih karikatura (1490—1505)
• Bitka kod Angijarija (1503), danas izgubljeni karton za zidnu sliku u firentinskoj većnici
• Mona Liza (1503 —1505/1506) – Luvr, Pariz, Francuska
• Leda i labud (1508) — (sačuvane su samo kopije)
• Sveti Jovan Krstitelj (~1514) – Luvr, Pariz, Francuska
• Bahus (1515) – Luvr, Pariz, Francuska
• Salvator mundi (Spasitelj sveta) (~1500) – vlasništvo Muhameda ibn Salmana

Crteži

Glava ratnika, Leonardo da Vinči.

Leonardo je bio plodan crtač, vodio je dnevnike pune malih skica i detaljnih crteža koji su beležili sve vrste stvari koje su mu privukle pažnju. Kao i časopisi, postoje mnoge studije za slike, od kojih se neke mogu identifikovati kao pripremne za određena dela kao što su Poklonstvo mudraca, Bogorodica na stenama i Tajna večera. Njegov najraniji datirani crtež je Pejzaž doline Arno, 1473. godine, koji prikazuje reku, planine, zamak Montelupo i poljoprivredno zemljište iza njega sa velikim detaljima.

Među njegovim poznatim crtežima su Vitruvijev čovek, studija o proporcijama ljudskog tela; Glava anđela, za Devicu na stenama u Luvru; botanička studija Vitlejemske zvezde; i veliki crtež (160×100 sm) crnom kredom na papiru u boji Bogorodica sa detetom sa Svetom Anom i Svetim Jovanom Krstiteljem u Nacionalnoj galeriji u Londonu. Ovaj crtež koristi suptilnu sfumato tehniku senčenja, u maniru Mona Lize. Smatra se da Leonardo nikada nije napravio sliku od nje, a najbliža je sličnost Bogorodici sa detetom sa Svetom Anom u Luvru. Drugi crteži od interesa uključuju brojne studije koje se generalno nazivaju "karikaturama" jer, iako su preuveličane, izgleda da su zasnovane na posmatranju živih modela. Vasari kaže da bi Leonardo tražio interesantna lica u javnosti da bi ih koristio kao modele za neke svoje radove. Postoje brojne studije o lepim mladićima, koji se često povezuju sa Salaijem, sa retkim crtama lica kojima se mnogo dive, tzv. -nazvan „grčki profil“. Ova lica su često u suprotnosti sa licem ratnika. Salai se često prikazuje u kostimima odeće. Poznato je da je Leonardo dizajnirao setove za izbore sa kojima se oni mogu povezati. Drugi, često pedantni, crteži pokazuju studije draperije. Značajan razvoj Leonardove sposobnosti da crta draperije dogodio se u njegovim ranim radovima. Još jedan često reprodukovan crtež je sablasna skica koju je uradio Leonardo u Firenci 1479. godine i prikazuje telo Bernarda Barončelija, obešenog u vezi sa ubistvom Đulijana, brata Lorenca de Medičija, u Pacijevoj zaveri. Leonardo je u svojim beleškama zabeležio boje haljina koje je Barončeli nosio kada je umro.

Poput dvojice savremenih arhitekata Donata Bramantea (koji je projektovao dvorište Belvedere) i Antonija da Sangala starijeg, Leonardo je eksperimentisao sa dizajnom centralno planiranih crkava, od kojih se veliki broj pojavljuje u njegovim časopisima, i kao planovi i kao pogledi, iako nijedan nikada nije realizovan.

Bahus

Naučni rad

Za više informacija pogledajte: Nauka i izumi Leonarda da Vinčija

Oko 1483. godine Leonardo se odselio u Milano, da bi radio kao civilni i vojni inženjer za Ludovika Sforcu (poznatog i kao Ludoviko Moro -Ludovico il Moro/Ludoviko Crni), a posao slikara i skulptora mu je postao sporedno zanimanje. Leonardo je radio i kao dizajner i direktor dvorskih festivala. Tu je započeo svoje prve sistematske naučne studije bazirane na praktičnim iskustvima iz anatomije, botanike, matematike, fizike i mehanike. 1499. godine Leonardo se ponovo vratio u Firencu. Naredne godine stupio je u službu francuskog kralja, ostavši u njoj do 1506. godine, nakon čega se vratio u Firencu do 1507. Iz Firence je nastavio put za Milano gde je živeo narednih pet godina. Od 1516. godine pa do svoje smrti živeo je u Francuskoj sa svojim učenikom i naslednikom Frančeskom Melcijem (1491—1568)

Leonardo je najslavniji intelektualac renesansnog perioda zahvaljujući mnoštvu njegovih interesovanja: od vojne arhitekture, preko anatomije, geometrije, astronomije, građevinarstva, hidraulike, fizike do opšte tehnike.

Iako su ga za njegova života patroni angažovali za najrazličitije poslove — od planiranja utvrđenja, zamkova i kanala, do kreiranja balskih odora — on je do današnjeg dana ostao poznat kao jedan od najvažnijih slikara u istoriji čovečanstva.

Da Vinči je celoga života crtao, pravio skice i nacrte, mastilom ili olovkom. Sačuvano je 4 000 njegovih crteža, često malih dimenzija. Leonardo je pisao u zbijenim linijama, napisanim kao odraz u ogledalu, zdesna nalevo. Uz njih su crteži biljaka i šeme zupčanika i točkova. Čitave stranice posvećene su oružju, kopljima, buzdovanima, mačevima egzotičnog oblika. Tu su, zatim, skice za pravljenje utvrđenja i sheme artiljerijskog oružja, crteži letećih mašina, tenkova, opreme za ronjenje i drugih fantastičnih stvari, vekovima pre nego što su napravljene.

Čak je dizajnirao i robota, koji je mogao sedeti, mahati rukama i pomerati glavu, dok bi otvarao i zatvarao anatomski vernu vilicu. ” Mogu da pravim topove, malo oružje, korisno i veoma lepih oblika, različito od onog koje se koristi.” pisao je umetnik.

Da Vinči je crtao i različite životinje: pse, mačke, medvede, konje, pa čak i zmaja. Bez znanja detalja o anatomiji, osim onih koje je mogao da vidi golim okom, nacrtao je „Drvo žila” na kome je prikazao položaj srca, pluća i glavnih arterija u ljudskom telu.

Karakter Leonardovog dela

Za više informacija pogledajte: Odlike umetnosti Leonarda da Vinčija

Uprkos nedavnoj svesti i divljenju Leonarda kao naučnika i pronalazača, tokom većeg dela četiri stotine godina njegova slava počivala je na njegovim dostignućima kao slikaru. Pregršt dela koja su mu ili potvrđena ili mu se pripisuju smatrana su među velikim remek-delima. Ove slike su poznate po raznim kvalitetima koje su studenti mnogo oponašali i o kojima su poznavaoci i kritičari dugo raspravljali. Do 1490-ih Leonardo je već bio opisan kao "božanski" slikar.

Među kvalitetima koji čine Leonardovo delo jedinstvenim su njegove inovativne tehnike nanošenja boje; njegovo detaljno poznavanje anatomije, svetlosti, botanike i geologije; njegovo interesovanje za fizionomiju i način na koji ljudi registruju emocije u izrazu i gestu; njegova inovativna upotreba ljudskog oblika u figurativnoj kompoziciji; i njegovu upotrebu suptilne gradacije tona. Svi ovi kvaliteti spajaju se u njegovim najpoznatijim slikanim delima, Mona Lizi, Tajnoj večeri i Bogorodici na stenama.

Filmovi i serije o Leonardu da Vinčiju

Od filmova i TV serija, Život Leonarda da Vinčija (1971) Renata Kastelanija, najverovantije je onaj koji postiže najveći kompromis između zabave i obrazovanja. Priča počinje smrću umetnika u naručju kralja Fransoaa I; odmah zatim, pripovedač, kome reditelj, da bi olakšao fikciju, poverava pružanje informacije i objašnjenja istorijsko-tehničke prirode, prekida sekvencu upozoravajući da je reč o legendarnoj verziji preuzetoj iz Vazarijevih Života umetnika. Dakle, od samog početka, Kastelani postavlja pitanje o prirodi i misteriji Leonardove polifacetične ličnosti. „Ali, šta je konačno poznato o životu tako poznatog čoveka? Vrlo malo toga.” Među presudnim momentima u Kastelanijevoj biografskoj rekonstrukciji izdvaja se scena u kojoj Leonardo crta obešenog iz zavere Pacija iz 1478. godine, što izaziva zbunjenost njegovog prijatelja Lorenca di Kredija; ili odlomak gde u bolnici Santa Marija Nuova u Firenci, Leonardo pokušava da na leševima prouči „uzrok tako slatke smrti”. U oba slučaja, reč je o metaforama žeđi za znanjem, ponekad i bez moralnog skrupula, čak i pred licem smrti. Ubedljiva je i rekonstrukcija Leonardovih ranih godina u Milanu, obeležena projektima za vodovode i plovne kanale, studijama za anatomski traktat, ali malobrojnim slikama, među kojima se izdvaja Dama sa hermelinom. Kastelani ovde nagoveštava zajedničku sudbinu većine umetnika renesanse: da moraju da rade kao dvorske sluge da bi mogli da finansiraju svoju umetnost.

TV serija u režiji Kastelanija se može pogledati na vezama ispod dublirana na engleski:

• Prvi deo
• Drugi deo
• Treći deo
• Četvrti deo
• Peti deo

Vidi još

• Andrea del Verokio

Literatura

• Rachum, Ilan (1979). The Renaissance ; an illustrated encyclopedia. Mayflower Books. ISBN 0-7064-0857-8. OCLC 416082025. 
• Bambach, Carmen (2019). Leonardo da Vinci rediscovered. New Haven. ISBN 978-0-300-19195-0. OCLC 917131550. 
• Bambach, Carmen (2019). Leonardo da Vinci rediscovered. New Haven. str. 24. ISBN 978-0-300-19195-0. OCLC 917131550. 
• Capra, Fritjof (2007). The science of Leonardo : inside the mind of the great genius of the Renaissance (1st ed izd.). New York: Doubleday. str. 5, 6. ISBN 978-0-385-51390-6. OCLC 80020064. CS1 održavanje: Tekst viška (veza)
• Coughlan, Robert (1966). The World of Michelangelo: 1475–1564. et al. Time-Life Books. str. 90. 
• Kemp, Martin (2004). Leonardo. New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-280546-0. OCLC 55682608. 
• Rosci, Marco (1977). Leonardo. John Gilbert. Sydney: Bay Books. str. 13. ISBN 0-85835-176-5. OCLC 27569019. 
• Wallace, Robert (1975). The world of Leonardo, 1452-1519. Internet Archive. New York : Time-Life Books. 
• Zöllner, Frank (2019). Leonardo da Vinci, 1452-1519 : the complete paintings and drawings. Johannes Nathan (500th anniversary edition izd.). Köln. str. 250. ISBN 978-3-8365-7625-3. OCLC 1104157455. CS1 održavanje: Tekst viška (veza)
• Da Vinči, Leonardo (2003). Traktat o slikarstvu. Beograd: Nolit. 
• Antoccia, Pedretti (Više autora), Luca, Carlo (2003). Leonardo, arte e scienza; Leonardo, le machine (Umetnost). Firenze: Giunti Gruppo Editoriale, Firence. 
• Kleinhenz, Cristopher (2004). Medieval Italy: An Encylopedia (Istorija). New York and London: Routledge. ISBN 978-0-415-93929-4. 
• Müntz, Eugène (1898). Leonardo da Vinci. Artist, Thinker, and Man of Science. Volume 1. London: William Heinemann. str. 17. 
• Müntz, Eugène (1898). Leonardo da Vinci. Artist, Thinker, and Man of Science. Volume 1. London: William Heinemann. str. 17. 
• Vasari, Giorgio (1568). Lives of the Artists. Penguin Classics, trans. George Bull 1965. str. 257. ISBN 978-0-14-044164-2. 
• Istorija slikarstva, Nolit, Beograd, 1973.
• Enciklopedija likovnih umjetnosti, L. Z. FNRJ, Zagreb 1959.
• Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.
• Svet umenia, IKAR, Bratislava 2002.
• Spozname umenie R. Dickensova a M. Griffildova, Banska Bistrica 2004.
• Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
• Svetové dejiny umenia, B. F. Groslijer, Larus, Prag 1996.

Spoljašnje veze

• Leonardo da Vinči na italijanskoj enciklopediji (ital. jezik)
• Leonardova biografija
• Muzej posvećen Leonardu u njegovom rodnom mestu
• BBC-jeve stranice posvećene Leonardu
• Članak o Leonardu na Katoličkoj enciklopediji
• Muzej Metropolitan povodom Leonardove izložbe
• Interaktivni muzej Leonarda da Vinčija
• Informacija o Leonardovom grobu
• Leonardo da Vinci: Experience, Experiment, Design (review) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. maj 2009)
• Leonardo da Vinci na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
• Leonardo da Vinci by Maurice Walter Brockwell' na projektu Gutenberg
• Complete text & images of Richter's translation of the Notebooks
• Vasari Life of Leonardo
• Web Gallery of Leonardo Paintings
• Drawings of Leonardo da Vinci
• Da Vinci Decoded
• The true face of Leonardo Da Vinci?
• Leonardo da Vinci's Ethical Vegetarianism
• Istorijska biblioteka: Leonardo da Vinči i renesansno inženjerstvo
• Leonardovi materijali za crtanje (engl: Jutjub)
• (BBC) Leonardo da Vinči: Da li je italijanski majstor naslikao dve Mona Lize

Video

• Leonardo da Vinči, genije bez granica (franc. Jutjub)
• Leonardo da Vinči, manir modernosti (kanal ARTE, franc.; Jutujub)