Lihtenštajn

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga


Koordinate: 47° 8′ 42" SG Š, 9° 33′ 14" IGD

Kneževina Lihtenštajn
Fürstentum Liechtenstein
Zastava Lihtenštajna Grb Lihtenštajna
Zastava Grb
Himna
Oben am jungen Rhein
Položaj Lihtenštajna
Glavni grad Vaduc
Najveći grad Šan
Službeni jezik nemački
Knez: Hans-Adam II
Premijer: Adrijan Hasler
Nezavisnost: 1806.
Površina  
 — ukupno 160,475 km² (211)
 — voda (%) zanemarljivo
Stanovništvo  
 — 2009. 35.789 (206)
 — gustina 221/km² 
Valuta Švajcarski franak (100 центи)
Vremenska zona UTC +1, +2 (CET, CEST)
Internet domen .li
Pozivni broj +423

Lihtenštajn, ili zvanično Kneževina Lihtenštajn (nem. Fürstentum Liechtenstein) je država u zapadnoj Evropi [1]. Graniči se sa Švajcarskom na zapadu, i Austrijom na istoku. Reljef Lihtenštajna je planinski, zbog čega je jedna od glavnih privrednih grana zimski turizam.

Glavni grad Lihtenštajna je Vaduc a najveći grad je Šan.

Istorija[uredi]

Sadašnja teritorija Lihtenštajna činila je u prošlosti mali deo rimske regije Recija. Tokom vekova ova zemlja je ostala jako daleko od evropskih strateških interesa. Pre dolaska na vlast aktuelne dinastije, bila je feudalni posed u vlasništvu jednog ogranka porodice Habzburgovaca.

Dinastija Lihtenštajn je svoje ime dobila po dvorcu Lihtenštajn, zdanju smeštenom znatno dalje u Austriji, koji im je pripadao od 1140. do XIII veka, da bi im konačno bio vraćen 1807. Vekovima su članovi dinastije Lihtenštajn uzimali u posed velika područja, naročito u Moravskoj, Donjoj Austriji i Štajerskoj, ne uspevajući ipak da izbegnu starateljstvo krupnije vlastele, pre svih Habzburgovaca, kojima su često nudili svoje savetničke usluge. S obzirom na to da nijedna njihova teritorija nije bila pod direktnom nadležnošću cara, dinastija Lihtenštajn nije mogla da učestvuje u radu Rajhstaga.

Porodica je, želeći da uveća svoju moć dobijanjem stolice u Rajhstagu, počela da čini sve kako bi prigrabila posede zvane unmittelbar, to jest posede kojima je jedini sizeren car lično. Posle dugih pregovora, to im je najzad pošlo za rukom kupovinom dve minijaturne grofovije Šelenberg i Vaduc od Habzburgovaca, redom 1699. i 1712. godine.

Ova dve parcele su ispunjavale tražene kriterijume, tako da ih je car Karlo VI ujedinio i uzdigao na rang kneževine, 23. januara 1719, nadenuvši im ime Lihtenštajn, u čast svog novog kneza Antona Florijana od Lihtenštajna. Upravo tada Lihtenštajn postaje suverena država u sastavu Svetog rimskog carstva. Imajući u vidu da je ova transakcija bila čisto politička, prinčevi Lihtenštajna su se našli na svojoj novoj zemlji tek posle nekoliko decenija.

Godine 1806. Sveto rimsko carstvo palo je pod vlast Francuske. Ovaj događaj značajno je uticao na Lihtenštajn: okoštale političke i administrativne strukture urušile su se ubrzo po carevoj abdikaciji; na njegovo mesto došao je Napoleon. Time je Lihtenštajn oslobođen pritisaka i svakog spoljnog uticaja i po prvi put u svojoj istoriji postaje uistinu nezavisan. Počev od tada, svoju sudbinu je vezao za Austriju.

Tokom Drugog svetskog rata Lihtenštajn je sačuvao neutralnost; porodično bogatstvo koje se našlo u zoni borbenih dejstava premešteno je u unutrašnjost teritorije i u London, da bi se sačuvalo. Po završetku rata Čehoslovačka i Poljska pripojile su nekoliko nemačkih zemalja, što je imalo za posledicu oduzimanje celokupnih poseda od članova dinastije Lihtenštajn, onih koji su tradicionalno bili u njihovom vlasništvu. Tu se, pre svega, misli na Bohemiju, Moravsku i Šlesku. Kneževi dinastije živeli su u Beču počev od 1938. godine. Eksproprijacijom je obuhvaćeno 1.600 km² šuma i obradivog zemljišta, kao i nekoliko zamkova i porodičnih palata; to je još i sada predmet rasprave na Međunarodnom sudu pravde. Tenzija je pojačana za vreme Hladnog rata, kada su tadašnje vlasti Čehoslovačke zabranile ulazak građanima Lihtenštajna na pomenute teritorije.

Zamak Vaduc, koji se uzdiže nad gradom, i danas je kneževska rezidencija

Finansijske teškoće koje su zadesile porodicu posle rata primorale su je da se odrekne nekoliko vrednih umetničkih predmeta, posebno Da Vinčijeve slike Đinevra de Benči (Ginevra de Benci), koju je otkupila Vlada Sjedinjenih Američkih Država. Ekonomska kriza koja je potom usledila prisilila je malu državu da se više približi Švajcarskoj i da sa njom zaključi monetarnu i carinsku uniju.

Ovi napori urodili su plodom i zemlja se otada ubrzano razvija. Tokom narednih nekoliko decenija kneževina će ući u eru prosperiteta i ekonomske modernizacije, posebno zahvaljujući stvaranju povoljnih poreskih olakšica koje privlače mnogobrojne firme. Vladar Lihtenštajna danas se ubraja među najbogatije šefove država na svetu, sa imetkom koji se procenjuje na tri milijarde evra[2]. Stanovništvo, isto tako, uživa u jednom od najviših životnih standarda na planeti.


Politika[uredi]

Zgrada Vlade - „Regierungsgebäude“ i Skupština Lihtenštajna - „Landtag“

Lihtenštajn je parlamentarna demokratija na čijem je čelu trenutno knez (Fürst) Hans-Adam Drugi, koji je stupio na presto posle smrti svoga oca 1989. godine. Parlament Lihtenštajna, Landtag, sastavljen je od 25 poslanika koje biraju građani. Vlada, koju sačinjava pet ministara, rukovodi tekućim poslovima.

Na referendumu održanom 1. jula 1984, koji je knez zdušno podupro, birači (dotada isključivo muškarci) izjasnili su se u korist davanja prava glasa ženama, ali samo na nacionalnim izborima (ne i lokalnim).

Za razliku od mnogih drugih ustavnih monarhija, Ustav Lihtenštajna daje knezu više značajnih ovlašćenja, što često izaziva polemike. Kritike su, međutim, izgubile dosta na legitimitetu posle referenduma, održanog u martu 2003, koji je potvrdio snažnu narodnu privrženost aktuelnom modelu vlasti. Sem toga, knez Hans-Adam i njegova porodica bili su spremni da odu za Beč za slučaj da su njihova ustavna ovlašćenja bila dovedena u pitanje.

Geografija[uredi]

Lihtenštajn je smešten u Alpima, duž doline reke Rajne. Reka celom svojom dužinom čini prirodnu granicu prema zapadu. Na istoku planine dosežu velike visine, najviši vrh Graušpic se nalazi na 2.599 metara nadmorske visine. Vetrovi koji preovladavaju na jugu, međutim, blagotvorno deluju na klimu. U planinskom delu padne oko 2000 mm/m2 padavina godišnje, a u nizijskom oko 800 mm/m2.[3]

Graušpic (2599 m) - najviši vrh Lihtenštajna

Zimi na padinama prekrivenim snegom okupljaju se ljubitelji zimskih sportova.

Lihtenštajn, koji nema izlaz na more, okružen je državama koje, takođe, sa svoje strane nemaju izlaz na more. Jedina zemlja na svetu koja se nalazi u istoj situaciji je Uzbekistan.

Ukupna dužina granica kneževine iznosi 76 km, od toga je 41 km sa Švajcarskom i 35 km sa Austrijom.

Društvo[uredi]

Centar glavnog grada Vaduca

Demografija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Upravna podela Lihtenštajna

Samo dve trećine populacije su poreklom iz Lihtenštajna (65,8%). 20,1% stanovnika je došlo iz zemalja u kojima se govori nemački jezik (mahom iz Švajcarske, Austrije, Nemačke). Slede zatim Italijani (3,3%), izbeglice iz bivše Jugoslavije (3,3%), Turci i ostali (manje od 5%).

Jezik[uredi]

U Lihtenštajnu, kao uostalom i u celom nemačkom govornom području Švajcarske, govorni jezik je alemanski dijalekat proizašao iz nemačkog. I pored toga, nemački je zvanični jezik administracije. Lihtenštajn je jedina zemlja u svetu koja je usvojila isključivo standardni nemački kao jedinstveni nacionalni jezik (Nemačka i Austrija, recimo, priznaju brojne manjinske dijalekte).

Religija[uredi]

Crkva u Šanu

Prema jednoj skorašnjoj anketi, 75,7% žitelja ove kneževine se izjasnilo kao katolici, nasuprot 7 odsto protestanata i 4,2% muslimana. 10,9% građana nije se izjasnilo.

Dana 2. decembra 1997, uzevši u obzir dugogodišnju katoličku tradiciju Lihtenštajna, papa Jovan Pavle Drugi ustanovio je grad Vaduc za centar biskupije. Ali ta odluka, koju je Vatikan doneo bez prethodnog konsultovanja sa Vladom Lihtenštajna, naišla je na veliko osporavanje stanovništva. Afera je navela određen broj građana Lihtenštajna katoličke konfesije da, početkom 1998, oforme militantnu organizaciju koja se zalaže za otvoreniju Crkvu.

Cilj uzdizanja na rang nadbiskupije bio je da se omogući častan odlazak monsinjoru Hasu, biskupu Koara, mnogo osporavanom naročito u Cirihu. Ustav Švajcarske (u to vreme) nije dozvoljavao Katoličkoj crkvi da menja granice dijeceza na njenoj teritoriji (zaostavština verskih ratova iz XIX veka); jedini način da se odvoji parče te dijeceze bio je izdvajanje Lihtenštajna, koji je činio njen sasvim mali deo. A da to ne bi izgledalo kao sankcija (kazna), monsinjor Has je tom prilikom stekao viši čin, postavši nadbiskup.

Privreda[uredi]

Uprkos maloj površini i ograničenim prirodnim resursima, Lihtenštajn se odlikuje prosperitetnom privredom zasnovanom na modelu slobodnog tržišta i visokom nivou industrijalizacije (industrijski objekti, oprema itd.). Kneževina se u pogledu finansija, kao i životnog standarda stanovništva, može u potpunosti porediti sa najbogatijim urbanim regijama svojih velikih evropskih suseda.

Veoma privlačan porez na dobit preduzeća (najviša stopa je 18%, prosečna evropska penje se otprilike na 30%) i razne druge olakšice podstakle su preko 74.000 multinacionalnih kompanija da otvore svoje sedište u Lihtenštajnu, najčešće u vidu običnog poštanskog sandučeta. Kneževina na taj način crpe 30% svojih prihoda. No, po uzoru na druga poreska utočišta kakav je Monako, Lihtenštajn je nedavno pojačao napore kako bi opovrgao svoju reputaciju međunarodnog centra za pranje novca.

Lihtenštajn, koji je prinuđen da uvozi preko 90% svojih energetskih potreba, nalazi se u carinskoj i monetarnoj uniji sa Švajcarskom, te prema tome koristi švajcarski franak kao nacionalnu valutu. Kneževina je, inače, članica Evropskog ekonomskog prostora (EEE) počev od maja 1995, a vlada nastoji da harmonizuje ekonomsku politiku sa politikom Evropske unije. Nezaposlenost, iako udvostručena u odnosu na 2000. godinu, ne prelazi 2,2% u trećem tromesečju 2004, što je najmanji postotak u celom EEE.

Kultura[uredi]

Muzej umetnosti

U kneževini se održava veliki broj umetničkih i kulturnih dešavanja. Popularnu kulturu pronosi, prevashodno, mlađa generacija, koja je iznedrila mnogobrojne rok i pop muzičke sastave čiji renome često prevazilazi lokalne granice.

Brojna udruženja osnovana su sa ciljem da organizuju izložbe i razne druge manifestacije. Narodni muzej (Landesmuseum), svečano otvoren u novembru 2003, pridružio se drugim kulturnim ustanovama u kneževini: Muzeju umetnosti (Kunstmuseum), Skijaškom muzeju (Skimuseum) i Poštanskom muzeju (Postmuseum).

Jedino pozorište u kneževini, Pozorište na Crkvenom trgu (Theater am Kirchplatz), nalazi se u Šanu. Ali, od oktobra 2003. u Vaducu se nalazi i Kleintheater Schlösslekeller, koji organizuje koncerte, humorističke tačke i predstavljanje kratkih pozorišnih komada. Kneževina se može podičiti nekolicinom domaćih umetnika koji su doista priznati u svom polju rada, kao što je vajar Georg Malin ili slikari Bruno Kaufman i Martin Fromelt.

Saobraćaj[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Saobraćaj u Lihtenštajnu
Most preko Rajne u Lihtenštajnu

Drumska mreža Lihtenštajna, dobro održavana, dugačka je otprilike 140 km. Ne postoji nijedan auto-put a saobraćajni propisi, kao i svi saobraćajni znaci, identični su, uz nekoliko izuzetaka, onima u Švajcarskoj. Ti izuzeci se odnose, pre svega, na dozvoljeni nivo alkohola u krvi (0,8 promila naspram 0,4 promila u Švajcarskoj).

Iako je zaključio poštansku uniju sa Švajcarskom, Lihtenštajn raspolaže vlastitim poštanskim markama, kao i međunarodnim pozivnim brojem (+423).

Dužina pruge iznosi 9,5 km, i njome se ostvaruje veza između švajcarskog grada Buksa i austrijskog grada Feldkirha. Prugu, stoga, održavaju i njome upravljaju Austrijske državne železnice, ÖBB (Österreichische Bundesbahn). Javno preduzeće Liechtenstein Bus (LBA) obezbeđuje transportno opsluživanje svih opština Lihtenštajna. Autobusi LBA povezuju, isto tako, kneževinu sa švajcarskim opštinama Zargans, Buks i Zefelen. Javno preduzeće Liechtenstein Bus (LBA) prodalo je jedan „mercedes 0405“ za potrebe mesta Barlad u Rumuniji.

Vojska[uredi]

Vojska Lihtenštajna sledi politiku neutralnosti i jedna je od retkih zemalja u svetu koja je želela da ukine vojsku. Vojska je ubrzo ukinuta nakon Austrijsko-pruskog rat u kojem je Lihtenštajn imao vojsku od 80 ljudi, mada nisu bili uključeni u borbe. Nakon tog rata, parlament Lihtenštajna je odbio da obezbedi sredstva za održavanje vojske. Knez se usprotivio, jer bi takav potez oslabio zemlju, i zemlja bi bila lak plen za velike sile. Poslednji vojnik koji je služio vojsku Lihtenštajna, je umro 1939. godine, u svojoj 95 godini.

Sport[uredi]

Fudbalski timovi Lihtenštajna igraju pod okriljem švajcarske lige. Fudbalski kup Lihtenštajna omogućuje svake godine najboljoj ekipi u zemlji da uđe u Kup Uefa: najčešće je reč o FK Vaduc koji, inače, igra u drugoj švajcarskoj ligi, a koji je postigao svoj najveći uspeh u takmičenju Lige šampiona, 1996. godine, pobedivši Letonce iz FK Universitate Riga rezultatom 4:2. U narednom kolu susreli su se sa Pari Sen Žermenom, nakon čega su eliminisani iz daljeg takmičenja ukupnim rezultatom 0:7 (0:4 u Vaducu i 3:0 u Parizu).

Fudbalska reprezentacija Lihtenštajna tradicionalno je lak plen za ma kog protivnika. Lihtenštajnci su, međutim, imali jednu izvanrednu sedmicu u jesen 2004. godine, tokom kvalifikacionih mečeva za odlazak na Svetsko prvenstvo u fudbalu 2006, izborivši nerešen rezultat 2:2 u duelu sa Portugalom (u Vaducu), da bi nakon toga trijumfovali nad Luksemburgom sa 4:0. Takmičenje su završili kao pretposlednji u svojoj kvalifikacionoj grupi sa osvojenih 8 bodova (nerešeno sa Portugalom, pobeda nad Luksemburgom, nerešeno sa Slovačkom (0:0) i još jedna pobeda protiv Luksemburga (3:0).

Kao planinska zemlja, Lihtenštajn postiže dobre rezultate u zimskim sportovima, naročito u alpskom skijanju: Hani Vencel je tako osvojila dve medalje na Zimskim olimpijskim igrama u Lejk Plesidu (SAD), 1980. godine. Ukupno, sportisti ove zemlje pobrali su devet olimpijskih odličja (dve zlatne, dve srebrne i pet bronzanih).

Reference[uredi]

  1. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  2. ^ B92, Pristupljeno 11. 4. 2013.
  3. ^ Rubić Ivo, Geografija svijeta: Evropa, Zagreb 1957., str. 291

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :