Logor Caprag

Logor Caprag
Koncentracioni logor
Pod kontrolom	Nezavisna Država Hrvatska

Logor Caprag je bio ustaški koncentracioni logor blizu Siska, gde su u početku uglavnom dovođeni sveštenici Srpske pravoslavne crkve i članovi njihovih porodica, a kasnije i ostali Srbi, koji su deportovani u Srbiju. Logor je postojao od jula do septembra 1941. godine. Na mesto proteranih srpskih sveštenika postavljani su rimokatolički sveštenici dovoženi iz Slovenije. Zapovednik logora u Sisku i Capragu bio je Ljubomir Šešeglija.

Proterivanje sveštenika SPC iz NDH prvi put je zabeleženo na sednici nemačkih i hrvatskih predstavnika 4.6.1941. u Zagrebu. Tom prilikom govorilo se da je to reciprocitet za rimokatoličke sveštenike koji će biti proterani iz Slovenije u Hrvatsku. Potom je Državno ravnateljstvo za ponovu (NDH) formiralo 2.7.1941. Odbor za preseljenje pravoslavnih sveštenika u Srbiju. Odbor je, ubrzo, svim lokalnim organima vlasti poslao specijalni dopis sa naredbom za hapšenje pravoslavnih sveštenika. Istom naredbom tražili su dovođenje sveštenika u pripremljeni sabirni i iseljenički logor Caprag. U početku je bilo planirano stvaranje samo jednog sabirnog i iseljeničkog logora, ali su kasnije stvorena još dva sabirališta: Danica kod Koprivnice i Slavonska Požega. Hrvatske vlasti su 9.7.1941. raspisom tražile od svojih podređenih organa i tačne podatke o broju sveštenika SPC. Hapšenje pravoslavnih sveštenika se odvijalo u periodu 9-11.7.1941. i nije uspelo u potpunosti. Pošto se vest pročula, na molbu Milana Nedića, nemačka komanda je intervenisala, pa je grupa sveštenika sa porodicama prebačena u Srbiju. Preostali su uhapšeni i internirani u logore u Capragu i Sisku.

Za hrvatske planove o hapšenju i proterivanju svih pravoslavnih sveštenika iz NDH doznali su i nemački oficiri u Zagrebu. O tome su razgovarali i sa nadbiskupom Alojzijem Stepincem i on mi je potvrdio da on i rimokatolička crkva to odobravaju. Prvi transport ka Beogradu krenuo je 17.7.1941. godine.

Hapšenje i interniranje sveštenika u logore ponovilo se 9.8.1941. godine. Istovremeno je naređeno da se svim preostalima zabrani svako dalje činodejstvovanje. Ta naredba trebalo je da bude kruna svih kazni koje su se odnosile na SPC u NDH. U međuvremenu, mnogi sveštenici pobijeni su na razne načine i na raznim stratištima, a još više ih je pohapšeno i zatim preseljeno u Srbiju.

U blizini Siska 5 km udaljen od varoši nalazio se logor Caprag u kome je bio smešten priličan broj Srba, a neko vreme i svi pravoslavni sveštenici, koji su posle otuda prebačeni u Srbiju. Logor se sastojao iz jedne barake i dva vojnička magacina , a sve tri zgrade su bile ograđene žicom. Magacini su bili jednaki i prilično prostrani, a imali su prizemlje i dva sprata. Na betoniranom podu bila je prostrta slama; u svakoj prostoriji moglo je spavati 250 osoba, jedna do druge. Sa tri strane logora, na napravljenim uzvišenjima bili su postavljeni stražari sa mitraljezima, okrenutim logoru. Izvesno vreme logor je imao oko 2.000 duša, među kojima je bilo 270 sveštenika. “U logoru je život bio vrlo težak. Barake tesne nehigijenske, podizane za smeštaj stoke ili municije a ne za stanovanje ljudi. Naročito se mnogo patilo od nestašice vode, od velike teskobe od nedostataka klozeta i upotrebe istih. Postupak je bio surov, drzak i izazivački... U stroj! Ta nemila i uznemiravajuća naredba svaki čas je odjekivala logorskim krugom. Često smo ručak a uvek onaj mali odmor posle ručka , morali da napustimo i da trčimo u stroj, gde su namrgođene ustaše čekale i raspoređivale partiju za rad“. Jedan grupa doteranih sveštenika zanoćila je prvu noć u dvorišu na ledini. Jedan učesnik je to ovako opisao:

„Noć već pada uveliko. U noćnoj tmini izčezavaju i gube se lica u dvorištu, ali zao još jače i jezovitije čuju se uzdasi iznemoglih staraca, plač nejake dece i šapat zabrinutih i preplašenih žena. Umorni, iznemogli i pospani padamo po dvorištu; ko ima prtljag na prtljag ko nema na zemlju u prašinu. Gde s eko zatekao tu i pada da prenoći prvu noć pred vratima capraškog logora. Ja sa svojima zatekoh se na mestu koje je po svom izgledu bilo određeno za baštu letnjega povrća ali sugurno zbog ratnih događaja ostalo nepodrljano i neposejano. Na te prevrnute i nepodrljane brazde spustih umorno i iznemoglo moje telo. Pečene na suncu i učvršćene žilicama proklijale trave, brazde žuljile su i bole kao klinovi iz drljače. Jedan busen koji mi je smetao, iščupah i satvih pod glavu, kroz noćnu tišinu čuje se plač i psika dece, tića naših izbačenih iz topla gnezda svoga. Preda mnom se grči i prevrće ćerka moja, na gole i tvrde brazde ležeći. Gledam je a srce mi se cepa. Noćna vlaga i jutarnja rosa natapa i kvasi kaput moj, jedini pokrivač naš, a suza moja natapa, kvasi i umekšava busen moj pod glavom, jedino uzglavlje moje....“

Svi muškarci bez razlike, a naročito sveštenici , morali su da rade najteže fizičke poslove, Jedni su gradili ulicu kroz Caprag, koja je nazivana „popovska ulica“ ili po rečima meštana „vlaških popa cesta“, drugi su kopali jame za betonske direke, dovlačili direke, nameštali i ograđivali žicom, treći krčili trnje i korov na velikom vojnom vežvbalištu, četvrti prekopavali i čistili jendeke. Ovaj celokupni rad obavljao se izvan logorskog kruga, i sveštenici su, idući na rad nosili potreban alat na ramenu, ako budake motike, pijuke, lopate, sekire vile itd. Uvek su ih pratile naoružane ustaše. Unutar u logorskom krugu , sveštenici su cepali i nosili drva, prali kazane, čistili klozete itd. Rad je bio za sve obavezan , nisu ga bili pošteđeni ni najstariji sveštenici. Pošto je u logoru bilo i ostalog srpskog življa naročito seljaka ustaše su se starale da sveštenicima pred njihovom pastvom nanesu što više uvreda i poniženja. Terali su ih da upregnuti u kola vuku zemlju; da rukama čiste đubre i slično. Morali su da rade i svim praznicima osim nedelje. Izvesno vreme najstariji sveštenici bili su pošteđeni rada. Međutim 26. juna 1941. godine u subotu uveče sakupilo se nekoliko sveštenika i otpevalo nekoliko crkvenih pesama. Sutradan je izdata naredba da nijedan sveštenik, bez obzira na godine starosti ne može biti oslobođen rada. Zatim su pozvani najstariji sveštenici i naređeno im je da jednu poveću gomilu kamenja premesta sa jednog mesta na drugo. Sutradan rano izjutra svi sveštenici su morali da iznesu stvari iz barake, da izbace svu salmu, barake oribaju, unesu novu slamu i prostru, a staru odnesu na određeno mesto, logor lepo da počiste i pokupe svaku slamku. Zatvorenici su često kažnjavani i za najmanju sitnicu, a više puta i bezrazložno. I sveštenici su kažnjavani kaznama istim kao i ostali zatvorenici. Najobičnije i najteže kazne bile su batine, osobito udarci kundakom, ili cevi od puške u leđa ili rebra, zatim zatvaranje u žicu, vezivanje za direk postavljen u krugu itd. „Onoga koji je kažnjen uhvate za vrat , za ruke za noge, nemilosrdno ga vuku po zemlji i uspravljaju uz direk. Podižu ga uz direk tako da samo prstima od noge dohvata zemlju. Ruke mu vežu na leđa i stežu za direk . Ostavljaju ga tako da visi na žegi julskog sunca, po pola sata ili koliko je osuđen. A kazne su se izvršavale obično u podne, kada se partije vraćaju sa rada, te smo svi u krugu da bismo mogli to gnusno delo gledati. Druga vrsta kazne bila je zatvaranje u jedan mali prostor „od nekoliko kvadratnih metara, ograđen bodljikavom žicom u kome „je kažnjenik ili kažnjenica morao provesti od 2-10 sati stojeći na suncu bez hrane i vode“. Neke su vešali za noge tako da im je glava visila, i u istom položaju su ih sve dok im krv ne bi udarila na nos i usta, to se zvalo „vešanje na stub“. Isto tako su čitave grupe morale da za kaznu , ležu i dižu se po 45 puta uzastopce; „Lezi! Dig se!“ Pored fizičkih kazni ustaše su zatvorenike mučili i duševno, a naročito ženski svet i decu. Noću bi često pripucali iz pušaka i mitraljeza, tobože braneći se od napada četnika. Zatim bi dotrčali pred barake preteći da će ako se čuje i najmanji šum odmah pucati unutra. Može se zamisliti kakav je utisak to moralo ostaviti na žene i decu. Hrana je bila i rđava i nedovoljna, ali u poređenju sa drugim logorima , ishrana u Capragu i Labor-Gradu bila je najbolja. Labor-Grad se nalazio pod upravom Nemaca.

U logoru u Capragu gde su smešteni svešenici i njihove porodice „nije se moglo ništa skloniti, jer su ustaše prilikom pretresa sve prevrtali, cepali kapute, zavirivali u nos, u uši skidali prstenje i satove, izvlačili minđuše iz ušiju. „Prilikom pregleda u Capragu“ kaže jedan drugi sveštenik „za pregled ženskih ima čak i babica“. Ljudima zaviruju u nos i usta i skidaju ih do gole kože“.

U logoru u Capragu poridila se žena sveštenika Đure Šarca. Po nardebi ustaša dete je kršteno u katoličkoj crkvi i dato mu je ime Ante.

Komandant logora u Capragu pozvao je jednog dana Banjalučane zatvorenike u logoru i rekao im da će se vratiti svojim kućama i da će im se nadoknaditi sve što im je oduzeto ako pređu u katolicizam. Svi su jednoglasno odbili ponuđeno i odgovorili da radije žele da ih prebace u Srbiju.

Veliki broj katoličkih sveštenika se vrlo rđavo poneo prema svojoj braći u Hristu, pravoslavnim sveštenicima, ismevali su ih grdili i vređali . Pored logora u Capragu , gde su se pravoslavni sveštenici nalazili u internaciji radeći ponižavajuće poslove, prošao je voz sa katoličkim sveštenicima. Videći srpske sveštenike kako se muče i znoje na julskoj pripeci „počeli su im se grohotno smejati“.

Nakon prestanka deportacija logor je likvidiran.

Literatura

• Veljko Đ. Đurić, Srbi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i Hrvati u Srbiji 1941.1944 godinen - Viđenje kroz sudbine sveštenoslužitelja
• Evropom između žica”, Đorđe Đurić, Biblioteka poruke, knjiga 4, Spomen područje Jasenovac,”1974.
• Pomenik Petar Vučetić , Mira Mitrović, Matra dizajn,1999, Beograd
• Lukić, Dragoje (1979). Rat i djeca Kozare (1. izd.). Beograd: Narodna knjiga. 
• Ustaški logori, Mirko Peršen, Zagreb 1990,(drugo prošireno izdanje)
• Hapšenje i proterivanje u logor Caprag srpskog pravoslavnog sveštenstva i njihovih porodica iz Sremskih Karlovaca i akcija ustaške države i katoličkog klera na pokrštavanju pravoslavnih Srba, dr Tijana (Mikić)Muzikravić, dr Petar Mikić i Angelina Nikolić,….
• Bilogora 1941—1991, dr Milan Bastašić