Luiđi Rolando

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Luiđi Rolando
ital. Luigi Rolando
Lični podaci
Datum rođenja(1773-06-16)16. jun 1773.
Mesto rođenjaTorino, Italija
Datum smrti20. april 1831.(1831-04-20) (57 god.)
Mesto smrtiTorino, Italija
Naučni rad
PoljeMedicina
InstitucijaUniverzitet u Torinu
Poznat poIstraživanjima funkcija malog mozga

Luiđi Rolando (ital. Luigi Rolando; Torino, 16. jun 1773 — Torino, 20. april 1831) je bio italijanski anatom i fiziolog.[1]

Eponimi[uredi | uredi izvor]

Iz imena Luiđi Rolanda izvedeni su sledeći nazivi anatomskih struktura i bolesti za čije otkriće i opis je on zaslužan;[2]

  • Rolandov sindrom venske okluzije, progresivno razvojna hemiplegija (paraliza) povezane sa senzornim i motornim poremećajima. Donji udovi su paralizovani u većoj meri. U gornji udovima, funkcija proksimalnih zglobova je sačuvana.[3]
  • Rolandova epilepsija, najčešći oblik fokalnog (žarišnog) sindroma epilepsije u dečjem uzrastu. Benigni, autozomno, dominantan oblik epilepsije koji se javlja kod dece između 3 i 13 godine života. U 16 godini deteta bolest ulazi u remisiju.[4]
  • Rolandov ugao[5]
  • Rolandova oblasta, motorna zona u moždanoj kori. Oblast u frontalnom (čeonom) režnju koja vrši primarnu motornu kontrolu. Ona leži na prednjem centralnom sulkusu.
  • Rolandova ćelija Ganglijskih ćelija u Rolandovoj želatinskoj supstanci (lat. gelatinosa centralis) kičmene moždine.
  • Rolandov greben, blagi greben sa obe strane medule oblongate koji povezuje silazni trigeminalni trakt i jezgra.[6]
  • Rolandova fisura (sinonimi: lat. Sulcus centralis, sulcus cerebri centralis) je centralna pukotina moždane hemisfere, između parijetalnog i frontalnog režnja.[7]
  • Rolandova želatinozna supstanca — (lat. Substantia gelatinosa), je apikalni deo zadnjeg roga sive mase kičmene moždine sastavljen uglavnom od veoma malih nervnih ćelija.[8]
  • Rolandova tuberkulum (sinonimi: engl. Ashen tubercle, grey tubercle, lat. tuberculum cinereum).[9]

Život[uredi | uredi izvor]

Luiđi Rolando je rođen 16. juna 1773. u Torinu, Italija. Otac mu je umro kada je bio dete, pa je brigu o Luiđiju, njegovom bratu i sestri, preuzeo stric, sveštenik Antonio Mafei, koji je Rolandovu decu odgajao kao svoju i učestvovao u njihovom obrazovanju.

Luiđi je Medicinski fakultet upisao u svom rodnom gradu. U toku školovanja Luiđi je pokazao posebno interesovanje za kurseve anatomije Đovanija Frančeska Cigna (1734—1790), koji je Đovanija smatrao za jednog od njegovih najboljih učenika. Đovani je takođe provodio i deo vremena na studijama uporedne anatomije i zoologije. Zvanje doktora Đovani je stekao 1793. sa diplomskom tezom; Anatomska i fiziološka studija pluća u različitim klasama životinja. Tokom 1802. Đovani je doktorirao sa disertacijom iz komparativne anatomije pluća. Kako bi mogao da samostalno obavlja lekarsku praksu Luiđi je stažirao kod dr Anformija, poznatog lekar opšte prakse, koji je Đovanija uputio u sve veštine medicine.

Te godine Pijemontski region je anektirala Napoleonova Francuska i kralj Vitorio Emanuel je morao da pobegne iz ovog regiona. On se povukao u Sardiniju, i sa sobom poveo svoje dvorjane i nekoliko uglednih ljudi. Rolando je pozvan da preuzme Katedru za praktičnu medicinu na Univerzitetu u Sasari, na Sardiniji, privremenom glavnom gradu Pijemontske regije. Rolando je prihvatio ovaj poziv i krenuo brodom iz luke Livorno za Sardiniju. Epidemija žute groznice, poremetila je ovaj njegov put, zbog zabrane putovanja u vreme epidemije. Rolando je bio primoran da ostane u obližnjem gradu Firenci, gde se sprijateljio sa Paolom Maskanjijem (1752—1815), „majstorom” u disekcije i pripremi anatomskih uzoraka i Feliče Fontanom (1730—1805) koji je opisao mikroskopski izgled nerava. U Firenci, svetskoj prestonica umetnosti toga vremena, Rolando je studirao crtanje i gravuru kako bi stečeno znanje iz ove oblasti iskoristio za ilustraciju sopstvenih knjiga.

Dana 15. novembra 1804, Rolando je bio imenovan za rukovodioca katedre za praktičnu medicinu na Univerzitetu u Sasari, Sardinija, a 1807. se konačno preselio u Sardiniju gde je preuzeo ponuđenu mu katedru za praktičnnu medicinu, i mesto načelnika lekara.

U ovom periodu Rolando je izučavao anatomiju i fiziologiju, i proučavao strukturne i funkcijonalne karakteristike nervnog sistema u čoveka i životinja. Pri tome se koristioo komparativniom metodom, po kojoj je kasnije postao poznat. Rolando se paralelno bavio i istraživanjima u zoologiji.

U pratnji kraljevske porodice 1814. Rolando se sa Sardinije vratio u Torino gde je imenovan za profesora anatomije na Univerzitetu u Torino, i druge funkcije u naučnim i zdravstvenim organizacijama. On je takođe obavljao i dužnos lekara Marije Terezije Austrijske. Uprkos obimnom angažmanu, koji je značajno oslabio njegovo zdravlje, Rolando je objavio veliki broj članaka i radova iz entomologije, zoologije, opšte fiziologije i patologije.

U 1824, Rolando je posetio London i Pariz. U Parizu je želeo da objavi svoju teorije, kao odgovor na Florensovu, koji je obijasnio moždane funkcije, bez priznavanja Rolandovih preliminarnih istraživanja, iz koji je Florens najverovatnije „uzeo” originalne ideje.

Sredimom tridesetih godina 19. veka Rolando se prvi put požalio na simptome bolesti želuca, koja će skratiti njegov životni vek. Umro je u Torinu od raka pilorusa u 1831.

Delo[uredi | uredi izvor]

Najveći deo života Rolando je posvetio izučavanju anatomije, fiziologije i embriologije mozga. U svojim istraživanjima on je detaljno proučavo sivu masu mozga, jer je smatrao da se ona razlikuje od korpusa striatuma. Rolando je takođe otkrio i detaljno opisao pojedine delove mozga i fibrozne procese u njemu, koje je proučavao primenom serije preparata. Pobijajući dotadašnje tvrdnje, Rolando je objavio da se u prvim fazama embrionalnog razvoja centralnog nervnog sistema prvobitno sastoji od dve mehurića medule oblongate, od koje se potom razvijaju moždane hemisfere, kojima je pripisao i ulogu u razvoju intelektualnih sposobnosti.

Eksperimentalna istraživanja na malom mozgu dovela su ga u vezu sa Mari Žan Pjer Florensom (1794-1867) sa kojim je bio u sukobu oko toga ko poseduje pravo prvenstva na otkriće da mali mozak upravlja pokretima mišića. Rolando je primetio da se kod životinja (nakon namerno izazvanih oštećenja ovog organa), pokreti mišića postepeno smanjuju sve dok u potpunosti ne nestanu, (sve u zavisnosti od obima i ozbiljnosti oštećenja). Florens je zatim ispravno razgranicio i označio funkcije malog mozga u koordinaciji pokreta, ali je odbio da prizna da su mu u radu pomogla Rolandoova istraživanja.

Rolando je 1809. sproveo i eksperimente u kojima je životinjama uklanjao moždanie hemisfere i mali mozak, pri čemu je u svojim istraživanjima koristio i struju za stimulaciju pojedinih delova kore mozga i zaključio; „da su nervne strukture povezane u mrežu nervnih vlakana u međusobnoj komunikaciji preko električnih impulsa”.[10] Nakon svojih zapažanja, Rolando je ispravno zaključio da mozak kontroliše telesne funkcije dok je malom mozgu pripisao ulogu u kontroli nevoljnih funkcija.

Rolando je secirao Brokinu zonu (poslednji deo donje čeone vijuge leve hemisfere mozga)[11] skoro četrdeset godina pre nego što je Pjer Broka (Pierre Broca; 1824—1880), 1861, izneo svoju teoriju o poreklu cirkumanularnih konvulzija.

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Anatomico-physiologica comparativa disquisito in respirationis organa. Torino, 1801. 2nd edition in two volumes, 1819.
  • Phthiseos pulmonalis specimen theoretico-practicum. Torino, 1801.
  • Observations anatomiques sur la structure du sphinx nerii et autres insectes. Sassari, 1805.
  • Sulle cause da cui dipende la vita negli esseri organizzati. Firenze, 1807.
  • Saggio sopra la vera struttura del cervello dell’uomo e degli ainamli e sopra le funzioni del’ sistema nervoso. Sassari, Stamp. Privileg, 1809. 2nd edition, 2 volumes, Torino, 1828.
  • Humani corporis fabricae ac functionum analysis adumbrata. Torino, 1817.
  • Anatomes physiologica. Torino, 1819.
  • Cenni fisico-patologici sulle differenti specie e’eccitabilità e d’eccitamento, sull’irritazione e sulle potenze eccitanti, debilitanti e irritanti. Torino, 1821.
  • Riflessioni e sperimenti tendenti allo scioglimento di alcune questioni riguardanti la respirazione e la calorificazione. Torino, 1821.
  • Osservazioni sul cerbelletto. Torino, 1823.
  • Description d’un animal nouveau qui appartient à la classe des échinodermes. Memorie della reale Accademia delle scienze di Torino, 1821, 26: 539—556.
  • Richerche anatomiche sulla struttura del midolla spinale. Torino, 1824.
  • Recherches anatomiques sur la moelle allongée. Memorie della reale Accademia delle scienze di Torino,. . 29. 1825: 1—78.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Osservazioni sul cervelletto. Memorie della reale Accademia delle scienze di Torino, 1825, 29: 163—188.
  • Sperimenti sul fascicoli de midolla spinale. Torino, 1828.
  • Manuale di anatomia fisiologica. Milano, 1829.
  • Della struttura degli emisferi cerebrali. Torino, 1830.Memorie della reale Accademia delle scienze di Torino, 1929, 35: 103—147.
  • P. Capparoni: Profil bio-bibliografici di medici e naturalisti celebri italiani. Rome, 1928: 97-101. With portrait.
  • August Hirsch (1817—1894), publisher: Biographisches Lexikon der hervorragenden Ärzte aller Zeiten und Völker. 2nd edition. Berlin, Urban & Schwarzenberg, 1929. First published in 6 volumes 1884—1888. 3rd edition, München 1962.
  • Carlo Castellani: Rolando, Luigi. In: Charles Coulston Gillispie, editor in chief: Dictionary of Scientific Biography. Charles Scribner’s Sons. New York, 1970. Volume 11: 510—511.
  • Franco Caputi, Renato S. Paziante, Enrico de Divitiis and Blaine S. Nashold: Historical Vignette: Luigi Rolando and his pioneering efforts to relate structure to function in the nervous system. Journal of Neurosurgery, 1995, 83: 933—937.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Sammet, K. (2007). „Luigi Rolando (1773-1831)”. Journal of Neurology. 254 (3): 404—405. PMID 17345033. S2CID 5383352. doi:10.1007/s00415-006-0453-z. 
  2. ^ (jezik: engleski) Rolando, Luigi, Related eponyms, What is Whonamedit?, Pristupljeno 11. april 2013.
  3. ^ Robert H Durham: Encyclopedia of Medical Syndromes. Paul B. Hoeber, Inc. Medical Division of Harper & Brothers. 1960.
  4. ^ Stefan Lundberg: Rolandic Epilepsy. A Nauroradiological, Neuropsychological and Oromotor Study. Comprehensive summaries of Uppsala dissertations from the Faculty of Medicine. Acta Universitatis Upsaliensis. Uppsala, 2004. 80 pages
  5. ^ Rolando's angle Description, Pristupljeno 11. april 2013.
  6. ^ Rolando's column Description, Pristupljeno 11. april 2013.
  7. ^ François Leuret & Louis Pierre Gratiolet (1815—1865): Anatomie comparée du système nerveux, considéré dans ses rapports avec l'intelligence. 2 volumes. Paris, Baillière, 1839—1857. First volume by Leuret, the second volume published in 1857 by Gratiolet.
  8. ^ Rolando's gelatinous substance Description, Pristupljeno 11. april 2013.
  9. ^ Rolando's tubercle Description, Pristupljeno 11. april 2013.
  10. ^ (jezik: engleski) Caputi F, Spaziante R, de Divitiis E, Nashold BS (1995). „Luigi Rolando and his pioneering efforts to relate structure to function in the nervous system”. J. Neurosurg. 83 (5): 933—7. PMID 7472570. doi:10.3171/jns.1995.83.5.0933. 
  11. ^ (jezik: srpski) Prednji mozak-Telencefalon [1], Pristupljeno 11. april 2013.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Луиђи_Роландо&oldid=26169098”