Magbet (drama)

Za druge upotrebe, pogledajte Magbet (višeznačna odrednica).

Poster iz 1884.

Magbet (engl. Macbeth) je jedan od najkraćih Šekspirovih komada. Ima svega oko 2 000 redova, što znači da je upola kraći od “Hamleta”. Nije poznato da li je drama bila takva i u izvornom obliku ili je sačuvani tekst skraćena verzija, priređena za izvođenje. Kao dodaci tekstu pominju se delovi koji možda potiču od Tomasa Midltona. Dve pesme koje se, prema uputstvima za izvođenje pevaju u petoj sceni trećeg čina i u prvoj sceni četvrtog čina, potiču iz njegove drame “Veštica”. Njemu se pripisuje i srazmerno slab razgovor između Dankana i ranjenog oficira u prvom i scena sa Hekatom u trećem činu.

Predstava “Magbet” prvi pomen o njoj je iz 1611. godine, a prema aluzijama iz teksta svakako je nastala posle 1603. godine, jer je tada na presto došao Džejms I, čiji je navodni predak Banko i čijem se ukusu očigledno povlađuje u “Magbetu”. Takođe, izvesne aluzije na Bankov duh postoje u dva dela iz 1607. godine. Stoga, verovatno je ovo delo izvedeno oko 1606. godine prvi put.

U kontekstu smrti i obnavljanja prirode, ovo delo govori o ubistvu kralja, i događajima posle njega. Istorijski podaci u ovom delu dolaze iz uobičajenih istorijskih izvora elizabetinskog vremena, pretežno Holinshedove hronike, ali samo delo ima veoma malo veze sa istorijskim podacima koji pokazuju da je kraljeubica bio divljenja vredan i sposoban vladar.

Iza pozorišnih kulisa za ovu predstavu važi da je ukleta te mnogi sujeverni glumci ne žele ni da spominju njeno ime, nazivajući je jednostavno "škotskom predstavom“

Drama „Magbet“ je polisemično i tematski bogato delo. Motivacija za ubistvo koje Magbet čini nad kraljem pojačana je veštičjim činima i ambicijom, krvava dela ostavljaju prostora za ljudskost; zločin i kazna dobijaju širi kontekst u okviru prirodnih procesa smrti i rađanja. Motivacija je data i na širokom, ali i na ličnom planu - tako bračni pra Magbetovih ne može da ima potomstvo. Koliko su likovi ubice i njegove žene spojeni, dokazuje psihoanalitička studija Zigmunda Frojda na tu temu, u kojoj uplašenog i začaranog ubicu i njegovu, prvobitno ambicioznu, a zatim obolelu ženu, vidi kao delove ljudske podsvesti.

Sadržaj dela

Izvori

Predmet tragedije je uzet iz škotske istorije, što je verovatno bilo zamišljeno kao kompliment monarhu koji je bio opsednut svojom domovinom i njenom prošlošću. Veliki broj prigodnih motiva i elemenata sasvim je neuobičajen u Šekspirovom stvaralaštvu i daje težinu teoriji po kojoj jedini sačuvani tekst “Magbeta” predstavlja verziju posebno pripremanu za izvođenje na dvoru.

Šekspirov glavni izvor bile su dve epizode iz Holinšedove “Hronike”, od kojih prva govori o Magbetu, a druga o kapetanu zamka koji po nagovoru žene ubija kralja dok je boravio pod njegovim krovom. Ono što Šekspir unosi, a čega u “Hronici” nema je prizivanje zlih sila kojim ledi Magbet proteruje iz sebe sve što je ljudsko, njeno hodanje u snu, njena smrt, kucanje na kapiji, pojava Bankovog duha na gozbi u zamku.

Magbet i Ričard III

Povlače se paralele između Magbeta i istorijske tragedije Ričard III. Put i jednoga i drugoga kraljoubice obeležen je okrutnošću i mučkim ubistvima. Obojica ginu srčano se boreći na bojnom polju. Ipak, bitne cu razlike između istorijske drame koju Šekspir piše u prvim godinama stvaralaštva i ove tragedije iz zrelog perioda. Ričarda gledaoci upoznaju kao već prevejanog zločinca u kojem učinjeni zločini ne izazivaju grižu savesti ili duševno nespokojstvo. Magbet, s druge strane, ima druge crte. Na početku drame, on je ugledan i častan velikan, neustrašivi vojskovođa koji zemlju i kralja spasava od poraza. S te sjajne visine počinje pad u zločin i duševni pakao. Iz tog ugla, Ričard III je dramski junak koji je zločinac, a Magbet je dramski lik koji postaje zločinac. Zatim, priča o Ričardu III nije tragična, dok Magbetova sudbina izaziva nešto od katartičnog dejstva o kome Aristotel govori.

Stil

“Magbet” je drama upadljivo čistog oblika, ujednačenog tona, jedinstvene atmosfere. Kompozicija je pregledna, nema suvišnosti, a ipak je obuhvatna i smisaono sadržajna. Uz to je i je drama izuzetno brzog toka. Zgusnutost dramske materije najizrazitija je u delovima koji prikazuju unutrašnja preživljavanja. Tempo popušta pri kraju drame, kad treba izložiti ceo lanac događaja koji vodi raspletu. Do uočljivog usporavanja dolazi u dugačkoj sceni u kojoj Malkolm i Magdaf razgovaraju u Engleskoj.

Atmosfera tame koja obavija najveći deo zbivanja simbolizuje pustošenje izazvano mračnim silama i zločinačkim porivima. Skoro sve ključne scene odigravaju se noću. Najstrašnija je noć u kojoj je Dankan ubijen. Ona počinje Magbetovim dugim kolebanjem i konačnom odlukom da izvrši ubistvo, a dalje protiče u dramatičnim događajima. Magbet vidi nestvaran bodež, ubija Dankana i vraća se užasnut. Ledi Magbet odlazi po bodeže, pojavljuje se vratar, otkriva se leš, Malkolm i Donalblejn beže. To je noć koja se neprirodno produžava i ne da suncu da grane.

U žiži su dva lika i jedan čin, ili nerazlučiva sprega dva lika i zločina, jer radnja prikazuje dozrevanje, izvršenje i posledice ubistva Dankana. U pogledu kompozicije se može uporediti sa “Julijem Cezarom”, kao i Ričardom III. U obe drame Šekspir želi da se usredsredi na postepen razvoj posledica ubistva.

Karakterizacija

Zbog prvenstvene težnje da ubice približi gledaocu, sporedni likovi su prilično površno skicirani. Glavna pažnja posvećena je liku samog Magbeta. U pitanju je tragični protagonista koji je zločinac i ubica, a po Aristotelovoj koncepciji tragičnog, negativna ličnost ne može biti tragični junak, jer sažaljenje izaziva onaj ko nezasluženo pati, a strah onaj koji je nama samima sličan. Magbet se saživeo sa ubistvom. On uvek zna šta je dobro, a šta zlo i otvorenih očiju srlja u zločin.

Šekspir moralno i ljudski degradira Magbeta. Njega i ledi Magbet izdvaja kao jedine krivce time što Banka i druge velikaše oslobađa krivice za zaveru. Magbetov zločin utoliko je veći što je kod Šekspira Dankan star, blag i poštovan vladar, kojeg krase vrline zahvalnosti i velikodušnosti.

Ledi Magbet je najsnažnija i jedna od najvećih Šekspirovih junakinja. Iako vlastoljubiva i uporan podstrekač na ubistvo, ona je na svoj način veličanstvena, hrabra, ima ženskih osobina, supružničke odanosti, a rešena je da se odrekne i svoje prirode da bi ostvarila ciljeve. Njen strašni poziv paklenim silama da dođu i liše je ženskog pola kako bi okrutnost mogla potpuno ovladati njome, izaziva snažne svesne i podsvesne odbleske. Za žene, to je poziv da prirodno bude neprirodno, za muškarce to je poništenje iskonskog divljenja pred ženom kao simbolom životvornosti.

Veoma su snažne reči kojima ona nagovara muža da ubije Dankana. Ali i pored toga što nije saučesnik u sledećim zločinima, ona ne može da izdrži teret greha i na kraju je potpuno slomljena. U čuvenoj sceni hodanja u snu u poslednjem činu ona je lišena kontrole svesti i na kraju nalazi izbavljenje u samoubistvu.

U strahu da će biti otkriveno zlodelo Magbet je sve napušteniji, trpi pritisak nepovoljnih okolnosti, pati od nesanice, sa zebnjom očekuje starost, neprekidno je mučen svešću o bezizlaznosti svog položaja i uopšte se nosi teškim mislima. Te teške misli deluju donekle iskupljujuće. Njegova drama je drama čoveka koji se gnuša ubistva, a ipak postaje ubica. Njegovo trpljenje je zbog toga toliko da u izvesnom smislu on pati više od svojih žrtava. Šekspir je veliku pažnju posvetio njegovim govorima koji su puni snažnih i asocijativnih stihova. On ovde prikazuje kako se zlo s naporom probija iz dubina ljudskog bića do svog ostvarenja u aktu zločina.

Pripreme za izvršenje prvog zločina protežu se na više početnih scena, koje prikazuju nastanak zamisli o ubistvu, Magbetov užas što u sebi otkriva zle porive, snažne spoljašnje podsticaje od strane veštica i ledi Magbet, njegov sve slabiji otpor i konačno opredeljenje za zločin. Kada se upućuje da ubije svog usnulog gosta, Magbet polazi kao uklet, a to ubistvo je, u izvesnom smislu, najhrabrije delo koje on čini. Posle toga, gube se mučne nedoumice, a počinju strah i svest o tome da više nikada neće biti pomiren sa samim sobom. On srlja u dalja ubistva ili zato što je gonjen strahom ili zato što sve ljudsko u njemu odumire. Sledeću odluku o ubistvu Banka i njegovog sina, on donosi sam, bez spoljašnjih podsticaja i bez unutrašnje borbe.

Ubistvo Dankana je samopreobražujući čin posle kojeg Magbet i ne pokazuje želju da se vrati na put dobra. pri kraju scene u kojoj mu se ukazao Bankov duh, on kaže ženi da je toliko ogrezao u krvi da kad bi prestao plivati, bilo bi otužno poći nazad, kao i napred. Pošto je ubio Dankana, on je unezveren i užasnut: “Bolje da ne znam za sebe, no da znam to što učinih”. Posle ubistva Banka, on je zahvaćen slepom krvoločnošću i kaže: ”Još smo neiskusni u takvim delima”.

Magbetov drugi susret sa vešticama nije slučajan kao prvi. Ubica sada sam dolazi da traži nečastive sile. Pokolj Makdafove žene i dece pokazuje Magbeta već kao zver, a u Makdafovom opisu stanja u Škotskoj Magbet je viđen kao apokaliptično zlo od kojeg krvari cela zemlja.

Tumačenja

Mnogi Šekspirovi savremenici ovu tragediju tumačili su u okviru teorije strasti: kad jednom strast vlastoljublja ovlada Magbetovim razumom, ona izaziva poremećaj u njegovom biću i odvlači ga u sve veća sagrešenja. Međutim, snažno delovanje drame može se objasniti više sredstvima kojim Šekspir omogućava uživljavanje u Magbetovu situaciju, nego poučnom slikom onoga što se dešava kada se naruši određena hijerarhija.

Literatura

• Bloom, Harold, ur. (2008). Macbeth. Bloom's Shakespeare Through the Ages. New York: Chelsea House. ISBN 978-0-7910-9842-4. 
• Braunmuller, Albert R., ur. (1997). Macbeth. The New Cambridge Shakespeare. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29455-3. 
• Brooke, Nicholas, ur. (2008). Macbeth. The Oxford Shakespeare. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-953583-5. 
• Clark, Sandra; Mason, Pamela, ur. (2015). Macbeth. The Arden Shakespeare, third series. London: Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-904271-40-6. 
• Kermode, Frank, ur. (1974). Macbeth. The Riverside Shakespeare. Boston: Houghton Mifflin. ISBN 0-395-04402-2. 
• Muir, Kenneth, ur. (1984) [1951]. Macbeth (11th izd.). The Arden Shakespeare, second series. ISBN 978-1-903436-48-6. 
• Papadinis, Demitra, ur. (2012). The Tragedie of Macbeth: A Frankly Annotated First Folio Edition. Jefferson, North Carolina: McFarland. ISBN 978-0-7864-6479-1. 
• Sprague, Homer B., ur. (1889). Shakespeare's Tragedy of Macbeth. Silver series of classics. New York: Silver, Burdett, & Co. hdl:2027/hvd.hn3mu1 . 
• „'Scottish Curse' Struck Heston in Bermuda”. Bernews. 7. 4. 2013. Arhivirano iz originala 12. 11. 2017. g. Pristupljeno 30. 1. 2018. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Brown, John Russell, ur. (2001). The Oxford Illustrated History of the Theatre. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-285442-1. 
  • Booth, Michael R. (2001). „Nineteenth-Century Theatre”. Ur.: Brown, John Russell. The Oxford Illustrated History of the Theatre. Oxford: Oxford University Press. str. 299–340. ISBN 978-0-19-285442-1. 
• Bryant Jr., J. A. (1961). Hippolyta's View: Some Christian Aspects of Shakespeare's Plays. University of Kentucky Press. OL OL5820486M. hdl:2027/mdp.39015001989410. 
• Coddon, Karin S. (1989). „'Unreal Mockery': Unreason and the Problem of Spectacle in Macbeth”. ELH. The Johns Hopkins University Press. 56 (3): 485—501. ISSN 0013-8304. JSTOR 2873194. doi:10.2307/2873194. eISSN 1080-6547. 
• Coursen, Herbert R. (1997). Macbeth: A Guide to the Play. Greenwood Press. ISBN 0-313-30047-X. 
• Crawford, Robert (13. 3. 2010). „Macbeth, A True Story by Fiona Watson: The whole truth about Macbeth is not enough for Robert Crawford”. The Guardian. Arhivirano iz originala 29. 1. 2018. g. Pristupljeno 28. 1. 2018. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Dyce, Alexander, ur. (1843). The Works of Beaumont and Fletcher. 1. London: Edward Moxen. OL 7056519M. hdl:2027/osu.32435063510085 . 
• Faires, Robert (13. 10. 2000). „The curse of the play”. The Austin Chronicle. Arhivirano iz originala 27. 2. 2021. g. Pristupljeno 19. 8. 2012. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Frye, Roland Mushat (1987). „Launching the Tragedy of Macbeth: Temptation, Deliberation, and Consent in Act I”. Huntington Library Quarterly. University of Pennsylvania Press. 50 (3): 249—261. ISSN 0018-7895. JSTOR 3817399. doi:10.2307/3817399. eISSN 1544-399X. 
• Garber, Marjorie B. (2008). Profiling Shakespeare. Routledge. ISBN 978-0-415-96446-3. 
• de Grazia, Margreta; Wells, Stanley, ur. (2001). The Cambridge Companion to Shakespeare. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-00010-9. doi:10.1017/CCOL0521650941. Arhivirano iz originala 30. 9. 2022. g. Pristupljeno 28. 8. 2022 — preko Cambridge Core. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
  • Potter, Lois (2001). „Shakespeare in the theatre, 1660–1900”. Ur.: de Grazia, Margreta; Wells, Stanley. The Cambridge Companion to Shakespeare. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. str. 183—198. ISBN 978-1-139-00010-9. doi:10.1017/CCOL0521650941.012 — preko Cambridge Core. 
• Gurr, Andrew (2009). The Shakespearean Stage 1574–1642 (4th izd.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-81952-0. doi:10.1017/CBO9780511819520 — preko Cambridge Core. 
• Hadfield, Andrew (2004). Shakespeare and Renaissance Politics. Arden Critical Companions. ISBN 1-903436-17-6. 
• Hardy, Jessie Moniz (16. 10. 2014). „In Bermuda, Shakespeare in all his glory”. The Royal Gazette. Pristupljeno 30. 1. 2018. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Harris, Jonathan Gil (2007). „The Smell of Macbeth”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 58 (4): 465—486. ISSN 0037-3222. JSTOR 4625011. S2CID 9376451. doi:10.1353/shq.2007.0062. eISSN 1538-3555. 
• Beaumont, Francis (1969). Hattaway, Michael, ur. The Knight of the Burning Pestle. The New Mermaids. London: Ernest Benn. hdl:2027/mdp.39015005314193. 
• Hodgdon, Barbara; Worthen, W. B., ur. (2005). A Companion to Shakespeare and Performance. Blackwell Publishing. ISBN 978-1-4051-8821-0. 
  • McLuskie, Kathleen (2005). „Shakespeare Goes Slumming: Harlem '37 and Birmingham '97”. Ur.: Hodgdon, Barbara; Worthen, W. B. A Companion to Shakespeare and Performance. Blackwell Publishing. str. 249—266. ISBN 978-1-4051-8821-0. 
• Jackson, Russell, ur. (2007). The Cambridge Companion to Shakespeare on Film. Cambridge Companions to Literature (2nd izd.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-00143-4. doi:10.1017/CCOL0521866006 — preko Cambridge Core. 
  • Forsyth, Neil (2007). „Shakespeare the illusionist: filming the supernatural”. Ur.: Jackson, Russell. The Cambridge Companion to Shakespeare on Film. Cambridge Companions to Literature (2nd izd.). Cambridge: Cambridge University Press. str. 280—302. ISBN 978-1-139-00143-4. doi:10.1017/CCOL0521866006.017 — preko Cambridge Core. 
• Kliman, Bernice; Santos, Rick (2005). Latin American Shakespeares. Fairleigh Dickinson University Press. ISBN 0-8386-4064-8. 
• Lanier, Douglas (2002). Shakespeare and Modern Popular Culture. Oxford Shakespeare Topics. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-818706-6. 
• Loomis, Edward Alleyn (1956). „Master of the Tiger”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 7 (4): 457. ISSN 0037-3222. JSTOR 2866386. doi:10.2307/2866386. eISSN 1538-3555. 
• Maskell, D. W. (1971). „The Transformation of History into Epic: The Stuartide (1611) of Jean de Schelandre”. The Modern Language Review. Modern Humanities Research Association. 66 (1): 53—65. ISSN 0026-7937. JSTOR 3722467. doi:10.2307/3722467. eISSN 2222-4319. 
• Muir, Kenneth (1985). Shakespeare: Contrasts and Controversies. University of Oklahoma Press. ISBN 978-0-8061-1940-3. 
• Nagarajan, S. (1956). „A Note on Banquo”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 7 (4): 371—376. ISSN 0037-3222. JSTOR 2866356. doi:10.2307/2866356. eISSN 1538-3555. 
• Orgel, Stephen (2002). The Authentic Shakespeare. Routledge. ISBN 0-415-91213-X. 
• Palmer, J. Foster (1886). „The Celt in Power: Tudor and Cromwell”. Transactions of the Royal Historical Society. Royal Historical Society. 3 (3): 343—370. ISSN 0080-4401. JSTOR 3677851. S2CID 162969426. doi:10.2307/3677851. eISSN 1474-0648. Arhivirano iz originala 26. 7. 2020. g. Pristupljeno 4. 5. 2020. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Pasternak, Boris (1959). I Remember: Sketch for an Autobiography. Prevod: Magarshack, David; Harari, Manya. New York: Pantheon Books. OL 6271434M. 
• Paul, Henry Neill (1950). The Royal Play of Macbeth: When, Why, and How It Was Written by Shakespeare. New York: Macmillan. OCLC 307817. OL 6084940M. hdl:2027/mdp.39015012064237 . 
• Perkins, William (1610). A Discovrse of The Damned Art of Witchcraft. Cambridge University Press. OL 19659796M. Arhivirano iz originala 30. 9. 2022. g. Pristupljeno 30. 1. 2018. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Price, Eoin (2014). Edmondson, Paul; Prescott, Paul, ur. „Macbeth in Original Pronunciation (Shakespeare's Globe) @ Sam Wanamaker Playhouse, 2014”. Reviewing Shakespeare. Arhivirano iz originala 29. 6. 2017. g. Pristupljeno 3. 12. 2014. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Rogers, H. L. (1965). „An English Tailor and Father Garnet's Straw”. The Review of English Studies. Oxford University Press. 16 (61): 44—49. ISSN 0034-6551. JSTOR 513543. doi:10.1093/res/XVI.61.44. eISSN 1471-6968. 
• Shaughnessy, Robert, ur. (2007). The Cambridge Companion to Shakespeare and Popular Culture. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-00152-6. doi:10.1017/CCOL9780521844291 — preko Cambridge Core. 
  • Holland, Peter (2007). „Shakespeare abbreviated”. Ur.: Shaughnessy, Robert. The Cambridge Companion to Shakespeare and Popular Culture. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. str. 26—45. ISBN 978-1-139-00152-6. doi:10.1017/CCOL9780521844291.003 — preko Cambridge Core. 
• Smith, Joshua S. (2012). „Reading Between the Acts: Satire and the Interludes in The Knight of the Burning Pestle”. Studies in Philology. The University of North Carolina Press. 109 (4): 474—495. ISSN 1543-0383. S2CID 162251374. doi:10.1353/sip.2012.0027. 
• Spurgeon, Caroline F. E. (1935). Shakespeare's Imagery and What it Tells Us. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-62039-3. doi:10.1017/CBO9780511620393 — preko Cambridge Core. 
• Stoll, E. E. (1943). „Source and Motive in Macbeth and Othello”. The Review of English Studies. Oxford University Press. 19 (73): 25—32. ISSN 0034-6551. JSTOR 510055. doi:10.1093/res/os-XIX.73.25. eISSN 1471-6968. 
• Straczynski, J. Michael (2006). Babylon 5. – The Scripts of J. Michael Straczynski. 6. Synthetic World. 
• Tandon, Aditi (29. 6. 2004). „Exposing rural Punjabis to Shakespeare magic”. The Tribune. Arhivirano iz originala 30. 9. 2022. g. Pristupljeno 31. 1. 2018. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Taylor, Gary; Jowett, John (1993). Shakespeare Reshaped, 1606–1623. Oxford Shakespeare Studies. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-812256-2. 
• Thomson, Peter (1992). Shakespeare's Theatre. Theatre Production Studies (2nd izd.). London: Routledge. ISBN 0-415-05148-7. 
• Thrasher, Thomas (2002). Understanding Macbeth. Understanding Great Literature (1nd izd.). San Diego: Lucent Books. ISBN 1-56006-998-8. 
• „Theatre workshop for children”. The Tribune. 12. 6. 2006. Arhivirano iz originala 3. 3. 2016. g. Pristupljeno 31. 1. 2018. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Tritsch, Dina (april 1984). „The Curse of 'Macbeth'. Is there an evil spell on this ill-starred play?”. Playbill. Arhivirano iz originala 15. 7. 2011. g. Pristupljeno 28. 11. 2010. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Walter, Harriet (2002). Actors on Shakespeare: Macbeth. Faber and Faber. ISBN 978-0-571-21407-5. 
• King James VI and I (2016). Warren, Brett R., ur. The Annotated Dæmonology: A Critical Edition. ISBN 978-1-5329-6891-4. 
• Wells, Stanley; Orlin, Lena Cowen, ur. (2003). Shakespeare: An Oxford Guide. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-924522-2. 
  • Billington, Michael (2003). „Shakespeare and the Modern British Theatre”. Ur.: Wells, Stanley; Orlin, Lena Cowen. Shakespeare: An Oxford Guide. Oxford: Oxford University Press. str. 595–606. ISBN 978-0-19-924522-2. 
  • Hawkes, Terence (2003). „Shakespeare's Afterlife: Introduction”. Ur.: Wells, Stanley; Orlin, Lena Cowen. Shakespeare: An Oxford Guide. Oxford: Oxford University Press. str. 571–581. ISBN 978-0-19-924522-2. 
  • Tatspaugh, Patricia (2003). „Performance History: Shakespeare on the Stage 1660–2001”. Ur.: Wells, Stanley; Orlin, Lena Cowen. Shakespeare: An Oxford Guide. Oxford: Oxford University Press. str. 525–549. ISBN 978-0-19-924522-2. 
• Wells, Stanley; Stanton, Sarah, ur. (2002). The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-99957-4. S2CID 152980428. doi:10.1017/CCOL0521792959. Arhivirano iz originala 30. 9. 2022. g. Pristupljeno 20. 1. 2020 — preko Cambridge Core. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
  • Gay, Penny (2002). „Women and Shakespearean performance”. Ur.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. str. 155—173. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.009 — preko Cambridge Core. 
  • Gillies, John; Minami, Ryuta; Li, Ruru; Trivedi, Poonam (2002). „Shakespeare on the stages of Asia”. Ur.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. str. 259—283. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.014 — preko Cambridge Core. 
  • Holland, Peter (2002). „Touring Shakespeare”. Ur.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. str. 194—211. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.011 — preko Cambridge Core. 
  • Marsden, Jean I. (2002). „Improving Shakespeare: from the Restoration to Garrick”. Ur.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. str. 21—36. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.002 — preko Cambridge Core. 
  • Moody, Jane (2002). „Romantic Shakespeare”. Ur.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. str. 37—57. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.003 — preko Cambridge Core. 
  • Morrison, Michael A. (2002). „Shakespeare in North America”. Ur.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. str. 230—258. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.013 — preko Cambridge Core. 
  • O'Connor, Marion (2002). „Reconstructive Shakespeare: reproducing Elizabethan and Jacobean stages”. Ur.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. str. 76—97. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.005 — preko Cambridge Core. 
  • Schoch, Richard W. (2002). „Pictorial Shakespeare”. Ur.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. str. 58—75. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.004 — preko Cambridge Core. 
  • Smallwood, Robert (2002). „Twentieth-century performance: the Stratford and London companies”. Ur.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. str. 98—117. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.006 — preko Cambridge Core. 
  • Taylor, Gary (2002). „Shakespeare plays on Renaissance stages”. Ur.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. str. 1—20. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.001 — preko Cambridge Core. 
  • Williams, Simon (2002). „The tragic actor and Shakespeare”. Ur.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. str. 118—136. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.007 — preko Cambridge Core. 
• Wells, Stanley; Taylor, Gary, ur. (2005). The Complete Works. The Oxford Shakespeare (2nd izd.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926718-7. 
• Whitted, Brent E. (2012). „Staging Exchange: Why The Knight of the Burning Pestle Flopped at Blackfriars in 1607”. Early Theatre. 15 (2): 111—130. ISSN 1206-9078. JSTOR 43499628. eISSN 2293-7609. 
• Wickham, Glynne (1969). Shakespeare's Dramatic Heritage: Collected Studies in Mediaeval, Tudor and Shakespearean Drama. Routledge. OL 22102542M. 
• Wills, Garry (1996). Witches and Jesuits: Shakespeare's Macbeth. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-510290-1. 
• Zagorin, Perez (1996). „The Historical Significance of Lying and Dissimulation”. Social Research. The New School. 63 (3, Truth–Telling, Lying And Self–Deception): 863—912. ISSN 0037-783X. JSTOR 40972318. 

Spoljašnje veze

• Macbeth, eds. Barbara Mowat, Paul Werstine, Michael Poston, and Rebecca Niles. Folger Shakespeare Library.
• Performances and Photographs from London and Stratford performances of Macbeth 1960–2000 – From the Designing Shakespeare resource
• Macbeth na projektu Gutenberg
• "Macbeth" Complete Annotated Text on One Page Without Ads or Images
• Macbeth at the British Library
• Macbeth on Film
• PBS Video directed by Rupert Goold starring Sir Patrick Stewart
• Annotated Text at The Shakespeare Project – annotated HTML version of Macbeth.
• Macbeth Navigator – searchable, annotated HTML version of Macbeth.
• Macbeth public domain audiobook at LibriVox
• Macbeth Analysis and Textual Notes
• Annotated Bibliography of Macbeth Criticism
• Macbeth – full annotated text aligned to Common Core Standards
• Shakespeare and the Uses of Power by Steven Greenblatt