Magnezijum hlorid

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Magnezijum hlorid
Magnesium chloride.jpg
Nazivi
IUPAC naziv
Magnezijum-hlorid
Identifikacija
  • [7786-30-3 (анхидрован)
    [7791-18-6] (хексахидрат) [7786-30-3] (анхидрован)
    [7791-18-6] (хексахидрат)]
ECHA InfoCard 100.029.176
Е-бројеви E511 (регулатор киселости, ...)
MeSH Magnesium+chloride
RTECS OM2975000
Svojstva
MgCl2 (anhidrovan)
MgCl2.6H2O (heksahidrat)
Molarna masa 95.211 g/mol (anhidrovan)
203.31 g/mol (heksahidrat)
Agregatno stanje bela ili bezbojna kristalna supstanca
Gustina 2.32 g/cm³ (anhidrovan čvrst)
1.56 g/cm³ (heksahidrat čvrst)
Tačka topljenja 714 °C (987 K)
Tačka ključanja 1412 °C (1685 K)
Struktura
Kristalna rešetka/struktura kristalna struktura kadmijum-hlorida
Geometrija molekula (oktaedar, 6-koordinatni)
Opasnosti
Glavne opasnosti iritant
S-oznake S22,S23,S24,S25
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni
magnezijum-fluorid
magnezijum-bromid
magnezijum-jodid
Drugi katjoni
berilijum-hlorid
kalcijum-hlorid
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
Reference infokutije

Magnezijum hlorid - je neorgansko hemijsko jedinjenje, koje se ubraja u najznačajnije soli magnezijuma. Njegova molekulska formula je MgCl2. Ovo jedinjenje ima relativnu molekulsku masu 95.22 u.[1][2]

Osobine:

Dobijanje

Upotreba[uredi]

Magnezijum hlorid se koisti u proizvodnji tekstila i papira.

U medicini, magnezijum hlorid se može, kao i druge rastvorne soli magnezijuma, primenjivati kao laksans. Deluje povećavanjem osmolalnosti crevnog sadržaja što dovodi do smanjene apsorpcije vode, i ubrzanog prolaska sadržaja kroz tanko crevo. Povećan volumen sadržaja koji dospeva u debelo crevo i kolon uzrokuje njihovu distenziju favorizujući defekaciju. Od uzete količine veoma mala frakcija se apsorbuje iz creva, ali se primena izbegava kod pacijenata sa smanjenim bubrežnim klirensom. Primena soli magnezijuma je kontraindikovana kod terapije tetraciklinima jer značajno smanjuje njihovu bioraspoloživost.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  2. Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st izd.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]