Maksimilijan Vološin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Maksimilijan Vološin
Lični podaci
Puno imeMaksimilijan Aleksandrovič Vološin
Datum rođenja(1877-05-28)28. maj 1877.
Mesto rođenjaKijev, Ruska Imperija
Datum smrti8. novembar 1932.(1932-11-08) (55 god.)
Mesto smrtiKoktebel, SSSR
Nacionalnostruska
UniverzitetMoskovski državni univerzitet Lomonosov
Zanimanjepesnik, prevodilac
Književni rad
PeriodSimbolizam
Jezik stvaranjaruski
Žanrpoema

Maksimilijan Aleksandrovič Kirjenko-Vološin, poznatiji kao Maks Vološin (rus. Максимилиа́н Алекса́ндрович Кирие́нко-Воло́шин; 28. maj 1877 – 8. novembar 1932) bio je ruski pesnik. Vološin je bio jedan od značajnih predstavnika simbolističkog pokreta u ruskoj kulturi i književnosti. Postao je poznat kao pesnik i kritičar književnosti i umetnosti, objavljivan u mnogim časopisima s početka 20. veka, uključujući Vesi, Zolotoie runo („Zlatno runo“) i Apolon. Bio je poznat po svojim prevodima niza francuskih poetskih i proznih dela na ruski jezik.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Vološin je rođen u Ruskoj imeperiji u Kijevu 1877.[1] Rano detinjstvo proveo je u Sevastopolju i Taganrogu.[2][3] Navodno, „njegovo školovanje je uključivalo nekoliko godina u Polivanovskoj ustanovi i školi na Krimu, gde je 1893. godine njegova majka kupila jeftino zemljište u Koktebelu“.[1] Nakon srednje škole, Vološin je upisao Moskovski univerzitet u „vreme oživljavanja radikalnog studentskog pokreta u Rusiji“.[1] Vološin je navodno aktivno učestvovao u tome, „što je rezultiralo njegovim izbacivanjem sa Univerziteta 1899. godine“.[1]

Vološin je „nastavio svoja putovanja uzduž i poprijeko po Rusiji, često peške“.[1] Godine 1900. radio je sa ekspedicijom koja je istraživala trasu železničke pruge Orenburg-Taškent.

Po povratku u Moskvu, Vološin nije tražio da se vrati na univerzitet, već je nastavio svoja putovanja u zapadnu Evropu, Grčku, Tursku i Egipat.[1] Navodno, „njegov boravak u Parizu i putovanja širom Francuske posebno su duboko uticali na“ njega i on se vratio u Rusiju kao „pravi Parižanin“ [1]. Dok su u to vreme u Rusiji postojale brojne književne grupe i trendovi, poznati kao Srebrno doba.

Vološin je ostao povučen uprkos tome što je „bio blizak prijatelj mnogih istaknutih kulturnih ličnosti tog vremena“.[1] U stihovima posvećenim Valeriju Brjusovu napisao je: „U tvom svetu ja sam prolaznik, blizak svima, a svima stranac.[1]

Maksimilijan Vološin, slika Borisa Kustodijeva (1924)

Kada je „ludak“ pocepao Rjepinovo čuvenu sliku Ivan Grozni i njegov sin Ivan, nastao je šok kod intelektualaca u Ruskom carstvu. Vološin je bio jedina osoba u zemlji koja je branila tog čoveka „jer ukazuje da je to estetski iskaz prikladan slici, koji je pokazivao krv i loš ukus."[1]

Vološin je imao kratku aferu sa gospođicom Sabašnjikovom, ali su ubrzo raskinuli, što je duboko uticalo na njegov rad. Postepeno, Vološin se vratio u Koktebel na Krimu, gde je proveo veći deo svog detinjstva. Njegova prva zbirka poezije objavljena je oko 1910. godine, a ubrzo su usledile i druge. Njegovi sabrani eseji objavljeni su 1914.[1]

Život i rad[uredi | uredi izvor]

Tokom godina Prvog svetskog rata, Vološin se u to vreme u Švajcarskoj[1] pokazao kao autor duboko pronicljivih pesama, baveći se filozofski i istorijski zasnovanim istraživanjem tragičnih događaja njegove savremene Rusije. Bio je poznat po svom humanizmu, apelujući „u danima revolucija da se bude čovek, a ne građanin“.

Na kraju se Vološin vratio u Francusku, gde je ostao do 1916.[1] Godinu dana pre početka februarske revolucije u Rusiji, Vološin se vratio u svoju domovinu i nastanio se u Koktebelu. Tu bi živeo do kraja života. Građanski rat koji je usledio podstakao je Vološina da napiše dugačke pesme koje povezuju ono što se dešavalo u Rusiji sa njenom dalekom, mitologizovanom prošlošću. Kasnije će Vološin biti optužen za najgori greh u knjizi sovjetskih ideologa: držanje podalje od političke borbe između crvenih i belih.[1] U stvari, pokušao je da zaštiti bele od crvenih i crvene od belih. Njegova kuća je danas pretvorena u muzej. Kuća i dalje ima tajnu prostoriju kojoj je skrivao ljude čiji su životi bili u opasnosti.[1]

Navodno, „nikada pesnikova dela nisu bila tako blisko povezana sa mestom u kome je živeo. On je u slikama i stihovima ponovo stvorio polumitski svet antičkog naroda Kimera. Slikao je pejzaže prvobitnog istočnog Krima. Sama priroda kao da je odgovorila na Vološinovu umetnost. Ako pogledate zapadno od Vološinovog muzeja, postoji planina čiji je oblik neverovatno sličan Vološinovom profilu.“[1]

Vološin je preživeo građanski rat i dvadesetih godina 20. veka u svojoj kući podigao besplatan dom za pisce, u skladu sa svojim odbacivanjem privatne imovine. Ipak, nastavio je da većinu svoje inspiracije crpi iz samoće i kontemplacije prirode.[1]

Tokom poslednjih godina života stekao je dodatno priznanje kao akvarelista. Mnoga njegova umetnička dela danas pripadaju muzejima širom sveta, dok se druga čuvaju u privatnim kolekcijama u Rusiji i inostranstvu.

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Vološinov grob, na brdu visoko iznad Koktebela na Krimu

Iako neki kritičari mogu primetiti da je Vološinova poezija „možda estetski inferiorna u odnosu na Pasternakovu ili poeziju Ahmatove, i da je pomalo neujednačena“, primećeno je da „sadrži duboke filozofske uvide i da nam govori više o ruskoj istoriji nego o dela bilo kog drugog pesnika“.[1] Čini se da su mnogi Vološinovi komentari proročki. U normalnoj državi, pisao je, dve klase su van zakona: kriminalna i vladajuća klasa. Danas je Rusija u potpunosti realizovala ovaj princip.[1]

Vološinov integritet i duboke ideje učinili su ga nepoželjnim u Sovjetskom Savezu, a nijedna njegova pesma nije objavljena u SSSR-u od 1928. do 1961.[1] Teoretizovalo se da bi „da nije umro 1932. godine sigurno postao još jedna žrtva Velikog terora.[1]

„Ovo nije prvi put da, sanjajući slobodu, gradimo novi zatvor“, glasi prvi stih jedne od najlepših Vološinovih pesama.[1]

Vološinovo malo selo Koktebel na južno-istočnom Krimu, koje je toliko inspirisalo njegovu poeziju, čuva sećanje na i nasleđe pesnika, koji je tamo sahranjen na planini koja sada nosi njegovo ime. Njegova „Kuća pesnika” (sada muzej) i dalje privlači ljude iz svih krajeva sveta, podsećajući na dane kada je njen vlasnik bio domaćin nebrojenim pesnicima, umetnicima, glumcima, naučnicima, lutalicama. Smatra se jednim od najistaknutijih pesnika ruskog srebrnog doba. Neke njegove pesme su adaptirane uz muziku i često su ih izvodili kantautori.

Ruski progresivni rok bend Little Tragedies snimio je muziku na tri Vološinove pesme.[4]

Dela[uredi | uredi izvor]

  • Deafmute Demons (1923)
  • Verses on Terror (1923)
  • The Ways Of Cain (1923)

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Knjige (na ruskom)
  • Vološin M. «Magiя tvorčestva. O realizme russkoй literaturы». «Vesы». Naučno-literaturnый i kritiko-bibliografičeskiй ežemesяčnik. 1904. № 11. Noяbrь. M. Skorpion. 1904. 80 s.
  • Vološin M.: «Odilon Redon. Redon o sebe. Rukopisь „Poterяnnogo Raя“. Pisьmo iz Anglii». «Vesы». Naučno-literaturnый i kritiko-bibliografičeskiй ežemesяčnik. 1904. № 4.
  • Vološin M.: «Proroki i mstiteli». «Pereval». Žurnal svobodnoй mыsli. № 2. M., "V. Lindenbaum, " 1906 g. 72 s.
  • Statья M. Vološina v knige «Žюlь Barbэ d’Orevilьi. Liki Dьяvola». Perevod Aleksandrы Čebotarevskoй. SPB. Knigoizd-vo «Panteon». 1908 g. 217 str.
  • Vološin M. «Anri de Renьe». «Apollon». № 4 Яnvarь 1910 god. SPb Яkorь 1909 g. 55s.
  • Vološin M.: «Sovremennый francuzskiй teatr». Ežegodnik Imperatorskih teatrov. 1910. SPb. 1910. 158 s.
  • Vološin M. Sudьba Tolstogo. Russkaя mыslь. Ežemesяčnoe literaturno-političeskoe izdanie. God 31. Kniga 12. 1910 god. Moskva. Tip. I. N. Kušnereva i K.
  • Vološin M.: Mыsli o teatre. Apollon Ežemesяčnый hudožestvenno-literaturnый žurnal № 5 fevralь 1910 god. SPb. 1910 g. 150 s.
  • Vološin M. Stihotvoreniя. 1900—1910 / Frontispisы i ris. v tekste K. F. Bogaevskogo; Obl. A. Arnštama. — M.: Grif, 1910. — 128 s.
  • Vološin M. «A. S. Golubkina». Apollon № 6 1911 g. SPb. `Tipografiя «Sirius» 1911 g. 80 s.
  • Vološin M.: «Apollon i mыšь». (Statья). «Severnыe Cvetы» na 1911 god, sobrannыe knigoizdatelьstvom Skorpion. Alьmanah pяtый. M. Knigoizdatelьstvo Skorpion. 1911. 223s.
  • Vološin M.: «Klodelь v Kitae». Apollon: [Hudožestvenno-literaturnый illюstrirovannый žurnal]. № 7 Sankt-Peterburg, SIRIUS 1911 g. 47s.
  • Vološin M.: «Apofeoz mečtы i smerti». Apollon. № 1-8 1912 g. Hudožestvenno-literaturnый žurnal. SPB. Tip. Sirius. 1912.
  • Vološin M.: Konstantin Bogaevskiй. Apollon. № 5 i 6 1912 g. Hudožestvenno-literaturnый žurnal. SPB. Tip. Sirius. 1912 g. 61 s.
  • Vološin M.: Эduard Vittig. O vozmožnыh putяh skulьpturы. Apollon. № 5 1913 g. Hudožestvenno-literaturnый žurnal. SPB.: Tip. «Sirius». 1913. 80 s.
  • Vološin M. «O Repine». M. Knigoizdatelьstvo «Ole-Lukoйe»; Tipografiя Russkogo Tovariщestva. 1913 g. 64 s.
  • Vološin M. Liki tvorčestva. Kn. 1. SPb, «Apollon», 1914, 378 s.
  • Vološin M.: «Gimn pifagoreйcev». «Vestnik teosofii». 1914 g., № 12. Izd-e A. A. Kamenskoй. 1914 g. 132 s.
  • Vološin M.: «Pamяti N. N. Sapunova». Apollon. Hudožestvenno-literaturnый žurnal. 1914 god. № 4 S.-Peterburg. Tovariщestvo R. Golike i A. Vilьborg. 80 s.
  • Vološin M.: «Čemu učat ikonы?» Apollon: [Hudožestvenno-literaturnый illюstrirovannый žurnal]. № 5. 1914 god. Sankt-Peterburg, Tovariщestvo R. Golike i A. Vilьborg 1914.
  • Vološin M. Anno mundi ardentis. 1915 / Obl. L. Baksta. — M.: Zerna, 1916. — 70 s.
  • Vološin M.: Tri stihotvoreniя (Stupni gorяt. V pыli dorog duša; Solnce! Tvoй rodnik; Zakata alogo zaržaveli luči.). «Vestnik teosofii». 1916 g., № 10 (7 Oktяbrя). P. Izd-e A. A. Kamenskoй. 1916 g. 104 s.
  • Vološin M. Iverni: (Izbrannыe stihotvoreniя) / Obl. S. Čehonina (Hud. b-čka «Tvorčestvo». N 9-10) — M.: Tvorčestvo, 1918. — 136 s.
  • Vološin M. Demonы gluhonemыe / Ris., zastavki i front. avtora; Portr. poэta na obl. K. A. Šervašidze. — Harьkov: Kamena, 1919. — 62 s.
  • Юžnый Alьmanah. Kn. 1. Pod red. A. B. Dermana, K. A. Treneva i Я. A. Tugendholьda. Simferopolь, Krыmizdat 1922. 264 s. Stihi Maksimiliana Vološina («Dikoe pole», «Karadag»).
  • Žurnal «Svitok». № 2. Izd-vo literaturnogo kružka «Nikitinskie subbotniki». M., 1922 g. 128 s. Stihi Maks. Vološina 1920-21 gg. (v tom čisle «Kimmeriя», «Zaklinanie»).
  • Vološin M. Usobica: Stihi o revolюcii. — Lьvov: Živoe slovo, 1923. — 24 s.
  • Vološin M. Stihi o terrore Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. jun 2022) / Obl. L. Golubeva-Bagrяnorodnogo. — Berlin: Kn-vo pisateleй v Berline, 1923. — 72 s.
  • Vološin M. Demonы gluhonemыe / Obl. Iv. Puni. Izd. 2-e. — Berlin: Kn-vo pisateleй v Berline, 1923. — 74 s.
  • Vološin M.: «Stihi o terrore», analiz položeniя v partii posle smerti Lenina. «Volя Rossii». Žurnal politiki i kulьturы. 1924 g., № 3. Praga, 1924 g. 98 s.
  • Vološin M. «Nočnoe solnce». Soleils de nuit Na fr.яz. Pariž 1930.
  • Vološin M.: «Kulьtura, iskusstvo, pamяtniki Krыma». Krыm. Putevoditelь. Pod obщeй redakcieй I. M. Sarkizova-Serazini. M.-L. ZIF 1925. 416 s.
Publikacije
  • Vološin M. Puti Rossii: Stihotvoreniя / Pod red. i s predisl. Vяč. Zavališina. Izd. 2-e. — Эho, 1969. — 87 s.
  • Maksimilian Vološin — hudožnik. Sbornik materialov. — M.: Sovetskiй hudožnik, 1976. — 240 s. ill.
  • Vološin M. Stihotvoreniя. — L., 1977.
  • Vološin M. «Surikov». L.: «Hudožnik RSFSR», 1985 g. 224 s.
  • Vološin M. Liki tvorčestva: sbornik / M. A. Vološin; sost.: V. A. Manuйlov, Kupčenko V. P., A. V. Lavrov; red.: V. A. Manuйlov, B. F. Egorov; avt. predisl. S. S. Narovčatov; Akad. nauk SSSR. — Leningrad: «Nauka». Leningradskoe otdelenie, 1988. — 848 s.
  • Vološin M. Avtobiografiя. // Vospominaniя o Maksimiliane Vološine. — Sbornik, sost. Kupčenko V. P., Davыdov Z. D. — M., Sovetskiй pisatelь, 1990—720 c. — ISBN 5-265-00665-6
  • Vološin M. O samom sebe. // Vospominaniя o Maksimiliane Vološine. — Sbornik, sost. Kupčenko V. P., Davыdov Z. D. — M., Sovetskiй pisatelь, 1990—720 c. — ISBN 5-265-00665-6
  • Vološin M. Puti Rossii: Stihotvoreniя i poэmы. — M., 1992.
Sabrana dela
  • Maksimilian Vološin Stihotvoreniя i poэmы v dvuh tomah. — Obщaя redakciя B. A. Filippova, G. P. Struve i N. A. Struve, pri učastii A. N. Tюrina. — Obložka rabotы S. Gollerbaha. — Paris: YMCA-PRESS.
    • T. 1. Stihotvoreniя i poэmы. — Vstupitelьnыe statьi B Filippova i Э Raйsa. — 1982. — 532 s. — portr., foto. — ISBN 2-85065-009-9
    • T. 2. Stihotvoreniя i poэmы. — 592 s. — 1984. — portr., foto. — ISBN 2-85065-040-4
  • Maksimilian Vološin Sobranie sočineniй v 13 (17) tomah; pod obщ. red. V. P. Kupčenko i A. V. Lavrova; [sost., podgot. teksta V. P. Kupčenko, A. V. Lavrova; komment. V. P. Kupčenko]. — m: Эllis Lak 2000, 2003—2015.; il., portr. [Nastoящee izdanie — pervoe naibolee polnoe, naučno otkommentirovannoe sobranie sočineniй Maksimiliana Aleksandroviča Vološina (1877—1932) — poэta, literaturnogo i hudožestvennogo kritika, perevodčika, mыslitelя-gumanista, hudožnika. Ono izdaetsя pod эgidoй Instituta russkoй literaturы (Puškinskiй Dom) RAN i podgotovleno veduщimi vološinovedami V. P. Kupčenko i A. V. Lavrovыm.]
    • T. 1. Stihotvoreniя i poэmы 1899—1926. — 2003. — 606 s.; — 800 эkz. ISBN 5-902152-06-2
    • T. 2. Stihotvoreniя i poэmы 1891—1931. — 2004. — 766 s.; — 900 эkz. ISBN 5-902152-19-4
    • T. 3. Liki tvorčestva, kniga pervaя: O Repine. Surikov. — 2005. — 608 s.; — 400 эkz. ISBN 5-902152-27-5
    • T. 4. Perevodы. — 2006. — 992 s.; — 3000 эkz. ISBN 5-902152-34-8
    • T. 5. Liki tvorčestva, kniga vtoraя: Iskusstvo i iskus.; Liki tvorčestva, kniga tretья: Teatr i snovidenie.; Proza. 1900—1906: Očerki, statьi, recenzii. — 2007. — 928 s.; — 3000 эkz. ISBN 978-5-902152-48-4
    • T. 6, kn. 1.: Proza 1906—1916: Očerki, statьi, recenzii. — 2007. — 896 s.; — 3000 эkz. ISBN 978-5-902152-49-1
    • T. 6, kn. 2.: Proza 1900—1927: Očerki, statьi, lekcii, recenzii, nabroski, planы. — 2008. — 1088 s.; — 2500 эkz. ISBN 978-5-902152-50-7
    • T. 7, kn. 1.: Žurnal putešestviя. Dnevnik 1901—1903. Istoriя moeй duši. / [sost., podgot. teksta, komment. V. P. Kupčenko]. — 2006. — 544 s.; — 3000 эkz. ISBN 5-902152-07-0
    • T. 7, kn. 2.: Dnevniki 1891—1932. Avtobiografii. Anketы. Vospominaniя. [sost., podgot. teksta, komment. V. P. Kupčenko]. — 2008. — 768 s.; — 2500 эkz. ISBN 978-5-902152-47-7
    • T. 8. Pisьma 1893—1902. — [sost. A. V Lavrova]. — 2009. — 832 s.; — 2500 эkz. ISBN 978-5-902152-50-7
    • T. 9. Pisьma 1903—1912. — 2010. — 784 s.; — 2500 эkz. ISBN 978-5-902152-79-8
    • T. 10. Pisьma 1913—1917. — [sost. A. V. Lavrova; podgot. teksta i komment. K. M. Azadovskogo i dr.]. — 2011. — 832 s.; — 2500 эkz. ISBN 978-5-902152-84-2 (v per.)
    • T. 11. kn. 1.: Perepiska s Margaritoй Sabašnikovoй 1903—1905. — 2013. — 736 s.; — 2500 эkz. ISBN 978-5-902152-85-9
    • T. 11. kn. 2.: Perepiska s Margaritoй Sabašnikovoй 1906—1924. — 2015. — 784 s.; — 2500 эkz. ISBN 978-5-902152-96-5
    • T. 12. Pisьma 1918—1924. — [sost. A. V. Lavrova; podgot. teksta N. V. Kotreleva i dr. ; komment. A. V. Lavrova, G. V. Petrovoй]. — 2013. — 992 s.; — 2000 эkz. ISBN 978-5-902152-79-8
    • T. 13. Pisьma 1925—1928.; kn. 1.: 1925—1928. — [sost. A. V. Lavrova; podgot. teksta A. V. Lavrova i dr. ; komment. A. V. Lavrova, G. V. Petrovoй]. — 2015. — 656 s.; 1500 эkz. ISBN 978-5-91172-105-3
    • T. 13. Pisьma 1925—1928.; kn. 2.: 1929—1932. — [sost. A. V. Lavrova; podgot. teksta A. V. Lavrova i dr. ; komment. A. V. Lavrova, G. V. Petrovoй]. — 2015. — 506 s.; 1500 эkz. ISBN 978-5-91172-106-0

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t Keeping Aloof or Joining In the Fray. Sergei Sossinsky. Moscow News (Russia). HISTORY; No. 41. October 27, 1999.
  2. ^ „"Vološin. M.A. Putnik po vselennыm"”. Arhivirano iz originala 20. 12. 2016. g. Pristupljeno 25. 05. 2022. 
  3. ^ „"Leto. Vološin. Koktebelь." N. Mihaйlova v "Vremя Taganroga", №23 (213), 02.07/2011”. Arhivirano iz originala 01. 03. 2022. g. Pristupljeno 25. 05. 2022. 
  4. ^ littletragedies.com https://web.archive.org/web/20091206105424/http://www.littletragedies.com/AlbomiMT.htm. Arhivirano iz originala 2009-12-06. g.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Максимилијан_Волошин&oldid=27403908”