Mala hidroelektrana Pod gradom

Mala hidroelektrana „Pod gradom“
Hidroelektrana na Đetinji, snimljeno u oktobru 2013.
Osnovni podaci
Država	Srbija
Najbliže naselje	Užice
Reka	Đetinja
Prva sinhronizacija	3. maja 1899.
Podaci o jezeru
Podaci o elektrani
Broj turbina	3
Tip	pribranska
Instalisana snaga	0,36 MW

Mala hidroelektrana „Pod gradom“ ili MHE „Pod gradom“, na reci Đetinji u Užicu ispod stare tvrđave je prva hidroelektrana sagrađena, 2. avgusta 1900. godine, po Teslinom višefaznom sistemu naizmenične struje, druga je po redu hidroelektrana (prva je sagrađena na reci Gradac u Valjevu, 9. maj 1900) i treća javna električna centrala u Srbiji (prva je termoelektrana u Beogradu, 1893.). Spada u najstarije očuvane hidroelektrane u svetu koja je osposobljena da i danas iz svojih muzejskih „simens-halske“ generatora proizvodi električnu energiju. Hidroelektrana je neprekidno radila od 1900. do 1974. godine, kada je zbog izgradnje pruge Beograd - Južni Jadran zatrpan jaz nakon čega je prekinut rad. Nedaleko od muzejske hidroelektrane u Užicu, na padinama Zlatibora i Tare nalaze se Mokra Gora i Šargan kroz čije masive prolazi muzejska železnica Šarganska osmica i čiju glavnu karakteristiku predstavlja neobična trasa pruge uskog koloseke u obliku džinovske osmice kojom voz dva puta prolazi kroz istu geografsku tačku na različitoj nadmorskoj visini. Uoči 100-godišnjice od izgradnje hidroelektrane jaz je uz ogromne napore očišćen i izvršena obnova samog objekta da bi centrala, 2. avgusta 2000. godine, bila svečano otvorena i puštena u rad jer je od velikog istorijskog, naučnog i tehničkog značaja za Srbiju i čitav svet. Kompleks „Pod gradom“ pored muzejsko-turističke namene predstavlja i nezvaničnu obrazovnu ustanovu u kojoj se održava praktična obuka đaka i studenata gde se upoznaju sa osnovnim podacima o tehničko-tehnološkom razvoju. U blizini najstarije očuvane hidroelektrane „Pod gradom“, na reci Đetinji, na samo 6 km uzvodno, nalazi se još jedna hidrolektrana „Turica“, puštena u rad 1. januara 1929. godine. Obe hidroelektrane predstavljaju veoma značajna inžinjerska dela, koje kada se uzme u obzir kada su projektovane i građene, bile su najsavremeniji objekti te vrste. Na osnovu Odluke 1979. godine utvrđena je za nepokretno kulturno dobro-spomenik kulture od velikog značaja.

Tkačka radionica

U Užicu je 1891. godine osnovana Državna tkačka škola koju je godišnje završavalo od 15 do 30 polaznica obučenih u tkanju od vune, konoplje i lana, radeći uglavnom u zanatskim radnjama ili u svojim kućama. Kako su proizvodi od tkanine vremenom postali sve više traženi na tržištu tako je tkača delatnost postala u ono doba veoma unosan posao. Sitne zanatlije i trgovci iz varoši su radi povećanja proizvodnje i zarade odlučili da udruže kapital kako bi izgradili veliku tkačnicu. Akcionarsko društvo za izgradnju tekstilne fabrike na čijem čelu se našao Miloš Atanacković osnovano je 14. novembra 1897. godine, a Ministarstvo narodne privrede shodno Zakonu o pomaganju domaće radinosti izvršilo je verifikaciju i dalo državni podsticaj u vidu brojnih povlastica. Za dve godine izvršen je upis akcija u vrednosti od 100 hiljada dinara čime je stvoren kapital za gradnju fabrike (radionice). Predviđeno je da tkačke mašine pokreće postrojenje na vodenu snagu sa reke Đetinje koje bi se sastojala od brane i vodenih turbina. U kotlini gde je Đetinja mirno tekla nije bilo dovoljno vodene snage da pokrene postrojenje dok u obližnjoj klisuri pod Starim gradom gde je voda brže tekla nije bilo dovoljno prostora za izgradnju fabrike. Uprava novoustanovljenog poslovnog društava se našla pred nerešivim problemom koji je doveo u pitanje izgradnju same fabrike. Međutim, 1898. godine, ministar prosvete Andra Đorđević uputio je profesora Velike škole Đorđa Stanojevića iz Beograda da vrši nadzor polaganja ispita zrelosti u Užičkoj realnoj gimnaziji koje je u to doba trajalo i do mesec dana.

Počeci elektrifikacije

Prof. dr Đorđe M. Stanojević (1858 – 1921) u svom kabinetu. Na slici se mogu videti električna lampa, sijalica, rendgenski snimak čovečije šake, kao i fotografija nepoznate klisure reke.

Profesor Stanojević, rodom iz Negotina, je u to vreme bio profesor eksperimentalne fizike na Velikoj školi gde je osnovao Fizički institut na čijem čelu se nalazio sve do svoje smrti, 1921. godine. Profesor Stanojević je bio prijatelj sa Nikolom Teslom. On je bio jedan od glavnih organizatora jedinog Teslinog boravka u Beogradu. Teslu koji došao u Beograd, 1. juna 1892. godine dopratio je iz Pešte i ispratio nazad do tog grada, 3. juna. Godine 1894. objavio je knjigu „Nikola Tesla i njegova otkrića“. To je bila prva knjiga o Tesli na srpskom, a druga u svetu. Profesor Stanojević je bio ključna ličnost tokom velike rasprave koje se vodila oko osvetljenja prestonice. Profesor hemije Marko Leko zajedno sa svojim pristalicama zalagao za gasno osvetljenje dok je drugu grupu predvodio profesor Stanojević koji se zalagao za električno osvetljenje.

Pred završnicu debate profesor Stanojević je u govoru pred članovima Komisije za osvetljenje beogradske varoši izneo neoborive argumente nakon čega je doneta većinska odluka za električno osvetljenje. U isto vreme, kada se u Srbiji vodila žustra rasprava oko uvođenja gasnog ili električnog osvetljenja, u Sjedinjenim Državama, vodila se još žešća rasprava oko uvođenja Edisonove jednosmerne ili Tesline naizmenične struje poznata u istoriji kao rat struja. Koncesiju za izgradnju prve javne električne centrale, uličnim osvetljenjem i gradskom železnicom – tramvajem dobilo je preduzeće Periklesa Ciklosa, Grka iz Milana. Termoelektrana je zvanično puštena u rad oktobra 1893, iste godine kada je Vestinghausovo preduzeće osvetlilo Svetsku izložbu u Čikagu Teslinim višefaznim sistemom i čovečanstvu prikazao kakva ga budućnost očekuje. Međutim, oprema beogradske termoelektrične centrale je nabavljena od Edisonove kompanije koja je proizvodila putem dinamo mašine jednosmernu struju. Dan puštanja u pogon ove termoelektrane – 6. oktobar je Dan Elektroprivrede Srbije.

Mateja Nenadović, ekonom, preduzetnik i unuk prote Mateje, želeo ja da u Valjevu izgradi termoelektranu po ugledu na beogradsku i zamolio je Stanojevića za pomoć. On mu je predložio da izgradi hidrocentralu i Nenadović se složio da za nju iskoristi svoju vodenicu na reci Gradac. Za potrebe elektrane voda na reci Gradac je zaustavljena branom i jazom dovođena do električne centrale, koja se nalazila na prostoru kod samog ušća u Kolubaru, sa desne strane kod Valjeva. Otvorena je 9. maja (27. aprila po starom kalendaru) 1900. godine, i tokom prve večeri elektrificiranog Valjeva u mreži, pod naponom, bio je samo deo od mogućih 150 sijalica i tri „bogen-lampe". Proizvodnja jednosmerne struje ostvarena je pomoću turbine snage od 50 KS i dinamo mašine od 12 kilovata. Od 150 sijalica koje su davale Valjevu električnu svetlost najviše ih je bilo od 10 i 16 „sveća", a vrlo mali broj od 25. Prva hidroelektrane u Srbiji izgrađena je devetnaest godina posle prvih hidroelektrana u svetu na Nijagarinim vodopadima (1881) odnosno na reci Foks u državi Viskonsin u SAD.

Teslin višefazni sistem na Vestinghausovom štandu, Svetska izložba u Čikagu, 1893.

Upravna zgrada Svetske izložbe osvetljena noću Teslinom naizmeničnom strujom, 1893.

Izgradnja hidroelektrane u klisuri Đetinje

Lepotica sa Đetinje, u vreme njene najveće slave, na početku 20. veka. Na slici se može videti slepi put koji obalom reke vodi pravo do električne centrale, a od koje se nazad prema gradu pruža dalekovod. Do sada nije urađena 3D animacija celokupnog ambijenta, odnosno klisure, brane, jaza i centrale iz tog perioda.

Ispod Starog grada - tvrđave, na desnoj obali reke, smeštena je električna centrala.

Po dolasku profesora Stanojevića u Užice, 1898. godine, čelnici Akcionarskog društva su mu se odmah požalili na nerešiv problem koji imaju oko izgradnje tkačke radionice. Profesor Stanojević je zajedno sa njima obišao klisuru Đetinje i mesto gde je trebalo da se podigne tkačka fabrika nakon čega im je na njihovo iznenađenje objasnio da se snaga vode u klisuri može iskoristiti za pogon turbina i generatora električne centrale, a da se električna snaga, preko dalekovoda bez gubitaka može preneti do tkačke radionice gde bi tkačke razboje i druge mašine pokretali elektromotori. Pored toga, objasnio im je da se električna energija iz hidroelektrane sa Đetinje može noću koristiti za svetlo u gradu i domove, koje bi njihovom privrednom društvu ostvarilo dopunsku dobit. Nakon iznetog predloga čelnici društva su na opšte zadovoljstvo prihvatili ponuđeno rešenje, a profesor Stanojević kome je supruga bila dvorska dama kraljice Natalije im je obećao da će se za njih založiti u pogledu državnih olakšica. Projekat brane, jaza i zgrade hidroelektrane je uradio mašinski inženjer Aćim Stevović, rodom iz Mokre Gore. Stevovićev projekat je predviđao izgradnju brane visoke samo tri metra kod Tomine vodenice. Od brane do mesta predviđenog za gradnju elektrane voda bi se sprovela kanalom dužine 800 metara. Pad vode, od kanala do turbina u zgradi elektrane koja bi se nalazila na desnoj obali Đetinje ispod stare užičke tvrđave iznosio bi 11 metara. Projekat je predviđao nisku branu a time i manje troškove što je dovelo do usvajanja Stevovićevog plana. Nakon završnih pripremnih radnji oko početka gradnje fabrike i elektrane u Užice je stigao sa povorkom kralj Aleksandar. Uz prisustvo sreskih i vojnih vlasti, građana i predstavnika privrede kralj Aleksandar je 15. maja (3. maja po starom kalendaru) 1899. godine svečano položio kamen temeljac za gradnju hidroelektrane na Đetinji. Za izbor i nabavku elektrotehničke opreme bio je zadužen profesor Đorđe Stanojević. Generatori i oprema kupljeni su od firme „Siemens&Halske“. Proizvođač turbina bio je „Danubius-Maschinen Hartmann“, odnosno „Ganz&Co. Danubius Budapest“ (Izgled unutrašnjosti elektrane i neprocenjivih generatora „simens-halske“ i turbina „Ganc“).

Pogled na dvorište i zgradu sa druge obale Đetinje.

Pogled na centralu i klisuru Đetinje.

Izvođači građevinskih radova bili su Josif Granžan i Gopa Ljubić iz Niša. Svečano je puštena u rad na Ilindan, 2. avgusta 1900. godine. To je bilo tačno 96 dana posle puštanja u rad hidrocentrale u Valjevu. Hidroelektrana na Đetinji počela je sa radom devet godina posle puštanja u rad prvog objekta ove vrste u svetu, Amisove hidrocentrale u Kolaradu male snage 1891. godine, i samo pet godine nakon istorijske hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima velike snage, podignute 1895. godine. Hidrocentrala ima tri objekta, brana raspona 32 metra, koja je u osnovi bila zalučena, a izgrađena je od betona i kamena u cementnom malteru, dovodnog kanala dužine 800 metara i zgrada centrale. U zgradi su instalirane dve Fransisove turbine po 50 KS s horizontalnim osovinom i ugrađenim regulatorom za dotok vode u turbine i dve čelične cevi za navođenje vode iz kanala u turbine, dva generatora za proizvodnju trofazne struje snage po 32,8 kilovata, 50 herca i 2.000 volti, kao i razvodne table sa instrumentima za kontrolu i regulisanje napona. Oprema je plaćena u četiri jednake rate, a stigla je sa zakašnjenjem u Užice februara 1900. godine, prvo je dovezena železnicom do Kragujevca a nadalje rabadžijskim kolima, koje je vuklo 6 pari volova. Od električne centrale do grada je razvučeno 1.200 metara trožičnog voda visokog napona, a po gradu je raspoređeno 7 transformatora odakle su vođeni ulični vodovi do 1.554 sijalice i 8 posebnih lampi. Od juna do septembra je postavljana varoška mreža. Prvi deo varoške mreže pušten je u rad 2. avgusta 1900. god, uključivanjem u proizvodnju jedne turbine i jednog generatora. Kompletna varoška rasveta završena je 23. septembra 1900. godine. Potpuna elektrifikacija Užica obavljena je do kraja 1900. Te godine najveća zadovoljstvo i zabava užičana kao i putnika namernika bilo je okupljanje u večernjim satima ispod sijalice varoške rasvete. Ipak, najlepši prizor na osvetljenu varoš imali su gorštaci sa okolnih brda, jedni su čak pomišljali da je požar zahvatio grad a drugi da su same zvezde popadale sa nebesa.

Uticaj na dalji razvoj elektrifikacije

Velika brana hidroelektrane „Turice”, puštene u rad 1. januara 1929. godine, od koje se nizvodno nalazi mala brana centrale „Pod gradom”.

Posle velike popularnosti koju je profesor Stanojević stekao kod domaće javnosti elektrificirajući Užice, pet je varoši u Srbiji zatražilo tokom 1901. i 1902. godine njegovu stručnu pomoć, pa i direktno angažovanje, da utvrdi dali postoje ekonomski isplativi vodni potencijali, kako bi se i njihova mesta elektrificirala. Ti gradovi su bili: Čačak, Leskovac, Smederevska Palanka, Kruševac i Zaječar. U to doba gradile su se male hidroelektrane, koje kada se uzme u obzir kada su projektovane i građene, bile su najsavremeniji objekti te vrste.

U april u 1901. godine izvršena je rekonstrukcija prve valjevske hidrocentrale na Gradcu. Dinamo mašina za proizvodnju jednosmerne struje zamenjena je generatorom naizmenične struje snage 40 kilovata koji je pokretala Fransisova turbina snage 50 KS na padu od 5,5 metara. Ugradnjom generatora veće snage odmah je povećan i broj sijalica priključenih u mrežu. Na kraju 1901. godine taj broj se kretao oko 320.

Na poziv privrednika iz Leskovca, 1901. godine, profesor Stanojević je izvršio istraživanje vučjanske reke. Na osnovu njegove studije osnovano je Leskovačko električno društvo čiji je osnovni kapital utvrđena na 200.000 dinara podeljenih na 2.000 akcija. Gradnja hidroelektrane započela je u donjem delu kanjona reke Vučjanke, 1902. godine. Izgrađen je jaz dužine 1000 metara, zgrada električne centrale, vodozahvat i cevovod dužine 235 metara. Ugrađena su dva trofazna generatora simens – halske svaki po 139 kilovata i vodne turbine Peltonovog tipa sa 200 KS. Postavljen je dalekovod visokog napona dužine 17 km od hidroelektrane Vučje do Leskovca. Svečano je otvorena 11. decembra (24. decembra po novom kalendaru) 1903. godine.

U junu 1904. godine zgrada elektrane „Pod gradom” je proširena, ugrađena je još jedna turbina sa pripadajućim generatorom, čime je rad centrale udvostručen. Zgrada hidroelektrane proširena je za oko 50 m². Centrala je radila sve do 1970—ih godina kada je prilikom izgradnje pruge Beograd-Bar, prilikom gradnje većom količinom zemlje zatrpan jaz i prekinut rad. Tek 2000. godine je centrala osposobljena a zgrada obnovljena i sada ponovo rade.

Profesor Stanojević, pored elektrifikacije bio je predvodnik i u drugim oblastima. Za potrebe studentske praktične nastave u Fizičkom institutu Filozofskog fakulteta koji se nalazio u Kapetan Mišinom zdanju izgradio je prvu radio stanicu u Srbiji i na Balkanu, 1908. godine. Radio-prijemnik se nalazio u zgradi Klasne lutrije u Vasinoj ulici. Ovaj uređaj je imao domet par stotina metara i služio je isključivo za nastavu. Tri godine nakon smrti profesora Stanojevića, 1924. godine, počeo je sa radom Radio Beograd

Spoljašnje veze

• Užička elektrana „Pod gradom“, autori Majovski Vučetić, Sanja Roslavcev i Lazar Bečejac, izdanje Elektroprivrede Srbije, Beograd, 2000.
• Tesla - dodiri sa Srbijom, Sanja Roslavcev, JP „Elektroprivreda Srbije“, Beograd, oktobar 2006.
• Sinu viđelo iz rijeke, JP „Elektroprivreda Srbije“, Beograd, 2011.
• One of the Oldest Hydroelectric Power Plants in Europa Built on Tesla’s Principels, Explorations in the History of Machines and Mechanisms: Proceedings of HMM2012, Teun Koetsier and Marco Ceccarelli, 2012.
• Korak ispred vremena – 125 godina Simensa u Srbiji, autori prof. dr Predrag J. Marković, prof. dr Čedomir Antić i dr Danilo Šarenac, izdanje Simens d.o.o. Beograd i Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, 2012.
• Hidrocentrala na Đetinji, službena internet stranica Opštine Užice.
• Svetsko čudo radi iz inata, V. novosti, reportaže, N. Janković, 7. oktobar 2007.
• Obeležavanje 110 godina rada hidroelektrane na Đetinji, Politika, 17. jul 2010
• Iz reke viđelo, Časopis Vreme, Zoran Majdin, 28. jun 2012.
• Stoletno pismo otkrilo užičku tajnu: Pekar predložio gradnju prve hidrocentrale, Blic, Vladimir Lojanica, 1. maj 2013.
• Privredna istorija Srbije: Sinu viđelo iz rijeke, RTS Kulturno-umetnički program - Zvanični kanal
• Teslinom prvencu starom 118 godina dodaju novu turbinu („Politika”, 11. oktobar 2018)
• Teslin prvenac iz 1900. dobija dodatni agregat („Politika”, 25. mart 2019)
• TV emisija „Trag“ RTS-a: Centrale na Đetinji - I sinu viđelo iz rijeke
• Nijagara, pa Đetinja, RTS, 2. avgust 2012.
• Pre 113 godine Užice „zasijalo“, TV B92, 2. avgust 2013.
• U čast Nikole Tesle, RTS, 10. jul 2014.