Manastir Visoki Dečani

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
„Manastir Dečani” preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Dečani (višeznačna odrednica).
Manastir Visoki Dečani
Manastir Visoki Dečani
Svetska baština Uneska
Zvanično imeSrednjovekovni spomenici na Kosovu
Medieval Monuments in Kosovo
Mesto Srbija
Koordinate42° 32′ 49″ S; 20° 15′ 59″ I / 42.54694° S; 20.26639° I / 42.54694; 20.26639
Kriterijumkulturna: ii, iii, iv
Referenca724.
Upis2004. (28. sednica)
Dodatni upis2006.
Ugroženost2006.
Veb-sajtwww.decani.org
Manastir Visoki Dečani na karti Srbije
Manastir Visoki Dečani
Location of Manastir Visoki Dečani

Manastir Visoki Dečani je srpski srednjovekovni pravoslavni manastir — zadužbina kralja Stefana Dečanskog i cara Stefana Dušana. Inicijativa za gradnju ovog manastira pripadala je Svetom Savi. Kralj Stefan Dečanski u njegovoj hrisovulji je jasno kazao da je mesto za dizanje hrama Božijeg u Dečanima izabrao Sveti Sava, ali ga je smrt prestigla, a bilo je suđeno kralju Urošu III da podigne manastir na tom mestu.[1] Gradnja je trajala između 1326/1327. i 1334/1335. godine, freske su završene oko 1348. godine. Manastir je posvećen Vaznesenju Gospodnjem — Spasovdanu (freska praznika se prikazuje i u kupoli pod nazivom Hrist Svedržitelj, svevladar — na grč. Pantokrator). Glavni neimar bio je majstor Vito Kotoranin a zabeleženo je još nekoliko imena majstora.[2]

Manastirska crkva predstavlja petobrodnu građevinu i pripada raškom stilu. U samom planu Dečana stara iskustva raškog graditeljstva razvijena su i dovedena do sasvim novog izraza, uz primenu najsloženijih rešenja savremene romanogotičke arhitekture srpskog Pomorja.[3] nadvišen kupolom – postavljenom, kao i kada je rečo raškim crkvama iz XIII stoleća, na uzdignuto kubično postolje. Manastir se nalazi u jednoj udolini pored rečice Dečanska Bistrica jugozapadno od Peći, ispod planinskog masiva Prokletije. Mošti Svetog kralja Stefana Dečanskog i Svete Jelene Dečanske počivaju u Manastiru. Kada su Turci hteli Dečane da pretvore u džamiju 1692. godine dogodilo se čudo kojim su u tome sprečeni i koje se pripisuje njoj.

Manastir pripada Eparhiji raško-prizrenskoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Izgradnja manastira[uredi | uredi izvor]

U osnivačkoj povelji za crkvu Hrista Pantokratora u Dečanima, koju je izdao kralj Stefan Dečanski, Sveti Sava odabrao je i obeležio je da podigne božji hram u mestu „koje se zove Dečani u župi Zatrnavskoj”, ali nije stigao da to uradi.[4] Izgradnja crkve Hrista Pantokratora (Svedržitelja) trajala je između 1326/1327. godine i 1334/1335. pod ktitorstvom srpskog kralja Stefana Uroša Trećeg Dečanskog, a glavni majstor bio je fra Vita iz Kotora, inače franjevac.[a] Radove je nadgledao arhiepiskop Danilo Drugi koji se trudio o „sazdanju i utvrđenju“ crkve skupivši „veliko mnoštvo umetničkih i veštih majstora“. Sam Stefan Dečanski je sazidao ugaoni kamen na ovoj crkvi a još 1330. godine izdao je ktitorsku povelju kojom je bogato obdario svoju zadužbinu. Posle smrti kralja Stefana, njegovo delo nastavio je njegov sin Stefan Dušan i okončao gradnju Dečana 1335. godine. U vreme turskog robovanja ova carska lavra je opstala, ali u vrlo teškim okolnostima.

Manastir Visoki Dečani, razglednica iz 1912. godine

Oslikan je znatno kasnije 1347-1348. godine. Same proporcije ovog manastira (dug 36 m, a visok 30 m), za ono vreme potpuno neuobičajene doprinele su da se ovaj manastir naziva „Visokim“ (Visoki Dečani). Plemenito jednostavan, skladnih proporcija ovaj manastir predstavlja najveći srpski srednjovekovni spomenik. Po legendi, sam Stefan Dečanski je izabrao mesto na kojem manastir sada leži. On je u tu svrhu dosta mesta obilazio, a onda je iznenada naišao na ovo mesto koje ga je očaralo svojom lepotom.

"A sam, postavivši šatore, tu prebivaše diveći se krasnome mestu, jer leži na najvišim mestima, sačišćeno svakim drvećem, mnogogranatim i mnogoplodnim, a ujedno ravno i travno, a odasvud teku najslađe vode. Tu izviru veliki izvori i napaja ga bistra reka, čija voda pre ukusa daje veliko rumenilo licu, a posle ukusa veliko dobro rastvorenje telu, tako da se niko ne može nasititi naslade vode. Sa zapadne strane zatvaraju ga najviše gore i njihove strmine, i otuda je tamo zdrav vazduh. Sa istočne strane ovome se priupodobljava veliko polje, navodnjavano istom rekom. Takvo je dakle mesto časno i dostohvalno za podizanje manastira" (Grigorije Camblak).[6]

Period posle 16. veka[uredi | uredi izvor]

Stara mletačka karata, izrađena oko 1690. godine, na kojoj je naznačeno da se Dečani nalaze u Srbiji
Turska vojska čuva Dečane, oko 1904. godine
Turski vojnici i albanske vojvode ispred kapije manastira 1904. godine.

U vreme obnove Pećke patrijaršije, u drugoj polovini 16. veka, nastaju bolja vremena. U to vreme, pa i kroz ceo 17. vek, manastirska riznica, biblioteka i ostala manastirska zdanja su obogaćena vrednim dragocenostima. Posebno je značajan rad manastirske skriptorije gde su prepisivane bogoslužbene i bogoslovske knjige. U vreme Velike seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, manastir su opljačkali Turci. Ponovo su nastala teška vremena za manastir Dečane i njegovo bratstvo koje se tih godina jedva održalo.

Dečanski monasi su bili sokolari u vreme turske vlasti jer su tako, bar formalno bili privilegovani, iako im te privilegije u Arnautluku nisu mnogo pomagale. Svake godine morali su da se trude oko potvrđivanja sokolarskog prava a bili su prinuđeni da sokolove sami nose na sultanov dvor. [7]

Knez Miloš podiže 1836. godine jedan konak, a knez Aleksandar 1849. godine poklanja ćivot za mošti svetog kralja Stefana Dečanskog. Mošti su poslednji put presvučene 1964. godine u odeću koju je sašio tadašnji episkop, kasniji patrijarh srpski Pavle.[8] Tokom 19. veka obnovljena su manastirska zdanja.

Pri manastiru se još od 18. veka nalazila srpska škola, koja nije prekidala rad.[9]

Manastir je postradao u drugoj polovini 19. veka, od strane Arnauta. Govorilo se da je on neprekidno opsednut od strane naoružanih Arnauta. Arhimandrit Rafailo se jedva spasao bežeći u Crnu Goru,[10] a kada se situacija smirila na čelo manastira postavljen je jeromonah Danilo. Manastir je u to vreme imao svoj čifluk u selu Ljuboždi na kojem je radilo nekoliko srpskih zadruga. Arnauti su Srbe rasterali a imanje razgrabili, lišivši tako i manastir prihoda.

Godine 1900. manastir je preživeo teško, opsadno stanje jer se nekoliko puta našao na meti jedne razbojničke bande Šiptara. Prvi napad je bio 15. avgusta te godine, ali bezuspešan. Turska carska vlast je odmah reagovala i u manastir poslala regularnu vojsku. Tu su se uselili kao zaštita: juzbaša, mulazim i 100 vojnika. "Od tog vremena pa do danas (oktobar 1900) nevaljali ljudi koji ne poštuju ni svoju ni tuđu veru, udarili su dva puta na ovaj naš stari manastir - 27. avgusta i 20. septembra (po mraku)". Carski vojnici su odlučno se držeći odbranili srpsku svetinju, a ovi su uspeli samo da zapale seno.[11]

Početkom 1903. godine iguman Simeon Đorđević je pred pretnjama po život otišao u Niš. Žalio se da su se Arnauti ostrvili u poslednje vreme na manastir često ga pljačkajući. Najveći napad se desio 9. septembra 1902. godine, kada turska vojska nije želela da ulazi u borbu sa razbojnicima. U manastiru su ostala samo dva monaha i tri đaka, a iguman je premešten u manastir Sokolicu, kod Mitrovice. Da bi sprečili propast manastira Visokih Dečana, 1. februara 1903. godine u njega su se useli ruski kaluđeri. Izabrali su za novog igumana Kirila, iz svetogorskog manastira Sv. Jovana. Mada je to zabrinulo mnoge Srbe patriote što stara srpska Nemanjićka zadužbina prelazi u ruke stranaca (Rusa), u vreme kada su i Hilandar otimali Bugari, to je bio jedini način da se srpska svetinja spasi od uništenja.[12] Delfa Ivanić je o pokušajima da se Dečani u Staroj Srbiji, vrate od Rusa - Srbima, zapisala da su ruski kaluđeri, svojim nesolidnim upravljanjem i gazdovanjem znatno unazadili i sve više upropašćivali taj naš divni i veličanstveni spomenik istorijski. O tome je tada pisala Politika, Samouprava i Pravda, o tako zvanom Dečanskom pitanju. Održavani su i mitinzi i javne konferencije u Beogradu, na kojima su govornici isticali potrebu da se manastir Dečani vrati srpskim kaluđerima, i na kojima su bile donete rezolucije sa zahtevom, da vlada Srbije što pre izdejstvuje povraćaj srpskih kaluđera u manastir Dečane. [13] O sukobima sa ruskim monasima je i Gavrilo Dožić napisao knjigu Visoki Dečani pod tuđinom.

Crkva[uredi | uredi izvor]

Dečanski monah i gost sa turskim oficirom i albanskim stražarima-vojvodama
Osnova crkve.

Dečanska crkva Hrista Pantokratora, spada među najveće građevine srednjovekovne Srbije.

Crkva manastira Dečana građena je od mermernih kvadara u dve boje. Po svojoj graditeljskoj složenosti crkva predstavlja skladno prožimanje elemenata zapadnog - romanike i gotike, i istočnog - vizantijskog stila sa već postojećim tradicijama srpske umetnosti. Slikanje dečanskog hrama trajalo je od završetka gradnje 1335. pa sve do 1350. godine i radilo je nekoliko grupa najboljih slikara Dušanovog carstva. Po broju likova i scena, kao i ukupnoj oslikanoj površini, dečanske freske prednjače u srpskom slikarstvu srednjeg veka. Manastir je 1903. godine zahvatio požar i sve bi izgorelo da u pomoć nisu pritekli Arnauti. Manastir su svagda doživljavali kao neki svoj ponos, po pisanju Gavrila Dožića. [14] Poarbanašena plemena (kao Gaši (pleme)) su se sukobila oko toga da postanu manastrski kavas (vojvoda), što zbog časti, što zbog prihoda. Monasi su imali u planu da obnove zidine oko manastira koje su srušili Arnauti, i po tome bi jedna odaja iznad kapije bila namenjena buljukbaši, tj. vojvodi ili kavasu. [15]

Velike zasluge za održanje te velelepne manastirske crkve imao je dugogodišnji nastojatelj, arhimandrit Rafailo. On je promenio "na svoju ruku" sav temelj, te tada 600 godina stare crkve, jer je bio od vlage propao. Temelj crkve je inače bio za pola metra širi od crkvenog zida, i od davnina spolja obložen olovom. Kada je vremenom olovo skinuto, ostali su goli (mada kameni) temelji, koje je međutim uništio "zub vremena", sa vodom (kišom i snegom), vetrom i mrazom. Temelj je počeo da liči na gomilu kamenja, a crkva mogla pasti. Upustio se međutim hrabro kaluđer u veliki poduhvat spasavanja crkve. Prvo što je uradio učinilo mu se kao dobar znak; šetajući uz reku Bistricu, slučajno je otkrio dobar majdan za vađenje kamena. Sa manastirskim majstorima arhimandrit je vadio i dovozio cele zime na kolicima taj čvršći kamen. Od proleća 1882. godine, starac je učestvovao u delikatnom zadatku; zamenjivali su sitno sa krupnim kamenjem, korak po korak, ojačavali novi temelj i zalivali ga olovom. Nije bilo kao nekada (toliko olova), ali spasili su crkvu od vode, koja ju je opasno nagrizala. Utrošeno je za zalivanje crkvene osnove celih 3.000 oka ili 3.840 kilograma, rastopljenog olova. Zvuči kao anegdota, da je za manastirskom crkvom najviše strepeo i bunio se jedan Šiptar, vojvoda Rusta, neustrašivi čuvar manastirski. On prvo nije smeo nikako da dozvoli, da je posle više 200 godina neprekidnog čuvanja svetinje (oružjem njegove porodice) od spoljnih napadača, sada sruši niko drugi do čestiti Rafailo. Rafailo se muški odvažno prihvatio ćuskije i krenuo da vadi prvo kamenje, ne obazirući se, dobacivši samo užasnutom vojvodi: "Ti moske galj!" (Ti ništa ne brini!). Za to vreme majstori su još stajali, plašeći se da počnu, od opasnih naoružanih manastirskih čuvara. Ali božja sreća ih je poslužila i stvar su uspešno okončali.[16]

Kolekcija rukopisnih knjiga manastira Dečani po značaju i bogatstvu je odmah iza hilandarske.[17]

Kosovska pošta je na proleće 2009. izdala poštanske markice, na kojima je prikazan manastir Visoki Dečani kao „arhitektonsko blago Kosova“, bez napominjanja da je deo srpske kulture i istorije.[18]

Uz manastirski kompleks se nalazi 24 hektara zemljišta, oko kojeg se 16 godina vodio sudski spor - završen tek 2016. godine - potvrđivanjem vlasništva.[19][20][21]

Svetska baština[uredi | uredi izvor]

Ovaj manastir se nalazi na spisku Uneskove Svetske baštine zajedno sa još tri manastira SPC pod imenom „Srednjovekovni spomenici na Kosovu“, a od 2006. godine se nalazi i na Uneskovoj listi svetske baštine koja je ugrožena.[22]

UNESKO je proglasio manastir Dečani za mesto svetske kulturne baštine 2004, navodeći da su njegove freske jedno od najvrednijih primera tzv. renesanse Paleologa u vizantijskom slikarstvu i dragocen zapis o životu u 14. veku.

Igumani čiji je spomen sačuvan[uredi | uredi izvor]

Rad na imanju manastira Dečani
Nadežda Petrović - Manastir Visoki Dečani

Prvi iguman je bio Arsenije, spomenut na natpisu nad zapadnim dverima (vratima) unutar hrama. Drugi je bio Danilo koji je uvršten u živopisce manastira i svetitelje. Prikazan je na fresci u cr. Sv. Nikole. Zatim je krajem 14. veka iguman dečanski bio jeromonah Grigorije Camblak. Pre 1501. g. iguman je Varlaam, oko 1525. Simeon Trlić, a nakon njega do 1565. njegov rođak Jevrstratije. Godine 1557. starešina je Toma, koji je izdejstvovao ferman sultana Sulejmana protiv spahije Topči Oglu Nuha. 1565. Nestor, 1575. Metodije, 1577. Nikolaj, koji je izdejstvovao ferman od sultana Murata III, kojim je spahijama bilo zabranjeno uznemiravati manastir. Potom je iguman bio Nikifor, u vreme patrijarha Gerasima, koji je živeo krajem 14. veka. 1613. g. Atanasije, koji je u manastir doveo vodu (izgradio je vodovod) iz reke Bistrice. 1621.g. Meletije Kaludranjin, iz sela Kaludre u Gusinjskoj nahiji. 1660. g. Zaharije koji je umro od batina Gašli-paše, a nakon njega Danilo. 1672. g. Hristofor koji se u Jedrenu zalagao kod sultana za oslobađanje manastira od suvišnih poreza. Zatim izgleda da starešina zadugo nije bilo. Skrivali su se po pećinama i metosima - svojim crkvama u obližnjim planinama. Krajem 18. veka iguman je Mojsije Petrović. Arnauti su ga ubili jer je sačuvao Dečane od opasnosti da se manastir "poturči" (pretvori u džamiju). Po smrti Mojsija, monasi su se razbežali i manastir ostaje pust. 1776. g. Danilo, koji je 40 godina bio iguman. Kada je on (Hadži Danilo) došao u manastir sreo je samo jednog Cincarina. Obnovio je manastirsko bratstvo, ponovo pravi ikonostas. Bio je rodom iz Dalmacije iz plemena Paštrovići. Bilo mu je 56 godina kada je stigao u manastir, umro je kao arhimandrit 1788.

Nakon njega iguman je Hadži Zaharije, rodom iz sela Vince, Kumanovska nahija. Kasniji prizrenski mitropolit. Umro je 16.3.1830. Naredni starešina manastira je jeromonah Teofil, ali zbog bolesti usled starosti nije mogao dugo upravljati manastirom i za naslednika postavlja jeromonaha Gerasima. Teofil je umro 1836. g. Po njegovoj smrti iguman je Gerasim (Gero), po nadimku Mali. Na njegovo mesto dolazi Gerasim Drugi kojeg bratstvo zbog hirovitosti nije volelo, pa je kratko tu živeo. Nakon njega iguman je autor Dečanskih spomenika [23] arhimandrit Serafim Ristić koji je umro 1853. g. Njegovo mesto je zauzeo Hadži Kirilo koji je u Rusiji za manastir prikupljao milostinju. Umro je u julu 1875. g. Naredni igumani su Ananije koji umire 1880. g. i Rafailo koji je bio iguman i dok je Ivan Jastrebov ovo zapisao. Jastrebog ga opisuje kao vrednog, negramzivog, koji iskreno voli Dečanski manastir i revnosno se brine o njemu. Stvari manastirske je doveo u red, otvorio je školu za dečake, učitelj u njoj je bio jedan od svršenih učenika Prizrenske bogoslovije. [24] U novije vreme igumani su bili su: Leontije Ninković (1919—1946), Makarije Popović (1947—1977), Justin Tasić (1977—1992), Teodosije Šibalić (1992—2004) i od 2011. do danas Sava Janjić.

Napadi na manastir[uredi | uredi izvor]

U februaru i junu 2000. godine na manastir je ispaljeno nekoliko minobacačkih granata. Martovski pogrom 2004. nije zaobišao ni Visoke Dečane, pa je u noći 17. marta na manastir ispaljeno osam minobacačkih granata. Istragu je sproveo i dokumentovao italijanski KFOR. Narednog dana oko 400 kosovskih Albanaca okupilo se u gradu Dečani s namerom da oružano napadnu manastir, ali ih je u tome sprečio komandant južnog krila NATO snaga, admiral Džonson, koji je (kasnijem vladici) Teodosiju lično preneo šta je sve te noći učinio da bi sprečio napad na manastir. Džo Bajden je kao senator, 9. marta 2005. godine u Senatu govorio o ugroženosti Dečana. 30. marta 2007. godine ispaljena je granata iz zolje sa obližnjeg brda. Granata je pogodila srednjovekovni zid manastira, ali ne i crkvu u koja je ciljana. Uhapšeni počinilac, lokalni Albanac Jeton Muljaj (Jeton Mulaj), je u Peći 25. februara 2009. godine osuđen na tri i po godine zatvora. 13. oktobra 2014., na manastirskim spoljašnjim zidovima su ispisani grafiti terorističke organizacije ISIS i OVK, uz natpis na engleskom Kalifat dolazi. Počinioci nikada nisu pronađeni. U večernjim časovima 31. januara 2016. su ispred manastira uhapšena četvorica kosovskih Albanaca, kod kojih je pronađeno oružje, eksploziv u rezervnoj gumi auta i literatura koja je ukazivala na moguće veze s ISIS-om. Dvojica od četvorice uhapšenih, bili su na međunarodnoj listi lica povezanih s terorizmom. Američka ambasada u Prištini je 2013. sprečila izgradnju magistralnog puta Peć-Plav, koji je trebao prolaziti kroz zaštićenu zonu manastira. Problem je i pokušaj albanskih vlasti u vezi uzurpacije 24 hektara manastirske zemlje, koja je deo od 700 hektara, koja je manastiru konfiskovana od strane komunističkih vlasti 1946. godine. Iako je Ustavni sud Kosova priznao manastiru zemljište i da to treba uneti u katastar, ni 5 godina nakon te odluke to nije učinjeno. Učestala je medijska hajka protiv manastira, koja uzrokuje povremene demonstracije i blokiranje pristupa manastiru. Postoje napadi i na kulturnom polju, pa se manastir medijski proglašava albanskim spomenikom kulture.[25]

Dokumentarni film[uredi | uredi izvor]

Poznati posetioci svete obitelji kroz istoriju[uredi | uredi izvor]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Fotografija manastira
    Fotografija manastira
  • Neobarokni ikonostas
    Neobarokni ikonostas
  • Ikona „Isus Svedržitelj”
    Ikona „Isus Svedržitelj”
  • Isus, fotograf Darko Dozet
    Isus, fotograf Darko Dozet
  • Unutrašnjost manastira Visoki Dečani
    Unutrašnjost manastira Visoki Dečani
  • Unutrašnjost manastira Visoki Dečani
    Unutrašnjost manastira Visoki Dečani
  • Unutrašnjost manastira Visoki Dečani
    Unutrašnjost manastira Visoki Dečani
  • Unutrašnjost manastira Visoki Dečani
    Unutrašnjost manastira Visoki Dečani
  • Unutrašnjost manastira Visoki Dečani
    Unutrašnjost manastira Visoki Dečani
  • Unutrašnjost manastira Visoki Dečani
    Unutrašnjost manastira Visoki Dečani
  • Unutrašnjost manastira Visoki Dečani
    Unutrašnjost manastira Visoki Dečani
  • Unutrašnjost manastira Visoki Dečani
    Unutrašnjost manastira Visoki Dečani
  • Unutrašnjost manastira Visoki Dečani
    Unutrašnjost manastira Visoki Dečani
  • Freska u manastiru
    Freska u manastiru
  • Freska u manastiru
    Freska u manastiru
  • Freska u manastiru
    Freska u manastiru
  • Freska u manastiru
    Freska u manastiru

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Na mermernom nadvratniku južnog portala crkve Hrista Pantokratora uklesano je: „Fra Vita mali brat, protomajstor iz Kotora, grada kraljevog, sazida ovu crkvu Svetog Pantokratora gospodinu kralju Stefanu Urošu Trećem i njegovom sinu svetlom i prevelikom i preslavnom gospodinu kralju Stefanu. I sazida se za osam godina i dovršena je sasvim crkva u leto 6843.“[5]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Jastrebov, Ivan (2018). Stara Srbija i Albanija, pp. 66. Beograd: Službeni glasnik. 
  2. ^ „Sporije, ali temeljnije: Kako su se zidala srednjovekovna zdanja na tlu Srbije”. Gradnja (na jeziku: srpski). 2024-04-09. Pristupljeno 2024-04-09. 
  3. ^ Todić, Čanak-Medić, Manastir Dečani, str. 172-241
  4. ^ Logos 2017, str. 42.
  5. ^ Marković & Vojvodić 2017, str. 368-369.
  6. ^ Camblak 2000.
  7. ^ Jastrebov, Ivan (2018). Stara Srbija i Albanija, pp. 86., 87. Beograd: Službeni glasnik. 
  8. ^ Sve veći broj vernika i turista posećuje Visoke Dečane („Večernje novosti“, 27. novembar 2013)
  9. ^ "Carigradski glasnik", Carigrad 1904. godine
  10. ^ "Zastava", Novi Sad 1890.
  11. ^ "Carigradski glasnik"
  12. ^ "Zastava", Novi Sad 20. februar 1903. godine
  13. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 136. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  14. ^ Dožić, Gavrilo (1908). Visoki Dečani pod tuđinom, str.33., 35., 56. Jagodina: Izdanje monaškog udruženja. 
  15. ^ Jastrebov, Ivan (2018). Stara Srbija i Albanija, pp. 49., 87., 88., 89. Beograd: Službeni glasnik. 
  16. ^ "Carigradski glasnik", Carigrad 1900. godine
  17. ^ Raskoš ćiriličnih knjiga („Večernje novosti“, 22. novembar 2011), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  18. ^ Dečani na poštanskim markama Kosova. Radio-televizija Srbije, 4. maj 2009., Pristupljeno 4. 5. 2009.
  19. ^ Dečanima otimaju 23 hektara (RTV, 23. jul 2015)
  20. ^ Stopirana odluka o oduzimanju zemljišta Visokim Dečanima („Politika“, 9. decembar 2015)
  21. ^ „Saopštenje za javnost Eparhije raško-prizrenske (SPC, 21. maj 2016)”. Arhivirano iz originala 22. 05. 2016. g. Pristupljeno 21. 05. 2016. 
  22. ^ Todorović, Miloš (2022). „Upotreba nasleđau spoljnoj politici Republike Srbije:kratak pregled dosadašnje praksei saveti za dalji razvoj”. Napredak. 3 (1): 87. doi:10.5937/napredak3-36644. Pristupljeno 6. 9. 2023. 
  23. ^ Ristić, Serafim (1864). Dečanski spomenici. Beograd. 
  24. ^ Jastrebov, Ivan (2018). Stara Srbija i Albanija, pp. 77., 90. - 96. Beograd: Službeni glasnik. 
  25. ^ Šibalić, Teodosije (2021). Pravoslavlje, br. 1299. od 1. maja, Svakodnevna kršenja ljudskih i verskih prava srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Beograd: SPC. str. 20—23. 
  26. ^ Visoki Dečani - prvi deo na sajtu YouTube, Zvanični kanal RTS-a.
  27. ^ Visoki Dečani - drugi deo na sajtu YouTube, Zvanični kanal RTS-a.
  28. ^ Visoki Dečani - treći deo na sajtu YouTube, Zvanični kanal RTS-a.
  29. ^ Jastrebov, Ivan (2018). Stara Srbija i Albanija, pp. 397. Beograd: Službeni glasnik. 
  30. ^ Jastrebov, Ivan (2018). Stara Srbija i Albanija, pp. 77., 78. Beograd: Službeni glasnik. 
  31. ^ THROUGH THE LANDS OF THE SERB. 
  32. ^ Šibalić, Teodosije (2021). Pravoslavlje, br. 1299. od 1. maja, Svakodnevna kršenja udskih i verskih prava srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Beograd: SPC. str. 21. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манастир_Високи_Дечани&oldid=27608516”