Manirizam

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Razapinjanje Hrista El Greko

Pod pojmom manirizam podrazumevamo pravac u istoriji umetnosti koji se javlja na prelazu iz visoke renesanse u barok i koji se razvijao u evropskim zemljama.

Naziv[uredi]

Reč manirizam potiče od italijanskog maniera i znači stil, odnosno način i uveo ju je Đorđo Vazari u 16. veku koji je ovako obeležio kasnu umetnost u delu Mikelanđela Buonarotija koja je odudarala od klasičnih predstava o harmoniji u doba renesanse.

Manirizam između renesanse i baroka[uredi]

El Greko: Laokon
Anđelo Bronzino: Freska u kapeli Eleonore iz Toleda u Firenci


U doba zapadne umetnosti između renesanse i baroka era manirizma nije tačno vremenski obeležena i biva različito shvatana u literaturi, arhitekturi i slikarstvu a teško je naći i granicu između baroka i manirizma. Doba manirizma je omeđeno između 1515. – 1600. godine u Italiji, 1550. – 1610. u Francuskoj, 1560.- 1630. u srednjoj Evropi i ako se u Nemačkoj Slezka pesnička škola javlja i traje do 1680. godine a slično i u Engleskoj Metafizički pesnici stvaraju do kraja 17. veka.

Karakteristike[uredi]

Manirizam se uopšteno karakteriše otklanjanjem od harmoničnog reda koji je vladao u umetnosti renesanse predstavljana Atinjskom školom Rafaela Santija, što se naročito može primatiti kod njegovog učenika Đulija Romana. Manirizam teži ka alegoriji, enigmatičnosti, naznakama i osobenostima. Osnovne motive ove epohe možemo nalaziti kod španskog jezuite Baltazara Graciana iz 1600. – te godine ili Italijana Emanuela Tezaura. Poznata je deviza „kralja manirista“ Đanbatista Marina: „Cilj pesnika je da začudi, ko to ne zna, neka se češagije lati.“.

Istorijski pregled[uredi]

Manirizam počinje sa dobom reformacije, 1527. godine je plenjen Rim i narasta moć Habzburgovaca a Evropa se posredstvom objavljivanja Amerike sastaje sa različitošću i egzotičnošću, duhovna klima u Evropi je pod uticajem pozne renesanse, novoplatonizmom, hermetizmom i alhemijom. Važno otkriće koje je uticalo na manirizam je i helenistička kompozicija skulpture Laokona iz 1506. godine.

U toku 16. veka manirizam cveta u vladarskim dvorovima u celoj Evropi, u Madridu, Rimu i Firenci - naročito. U toku Tridesetogodišnjeg rata manirizam je zamenjen barokom. Ova granica je predmet spora u literaturi pojedinih zemalja se razlikuje i tako na primer u francuskoj se uzima da 17. vek spada u klasicizam.

Manirizam sa svim svojim karakteristikama kao pravac i smer kojim istoričari određuju dela sa sekundarnim značenjem i svojom virtuozno glatkom obrađenom površinom, nemirnim tretmanom svetlosti i senke i povezan putem hladne suzdržljivosti sa naglascima na tkanini u portretnoj umetnosti predstavljaju u Firenci Anđelo Bronzino, Jacopo Da Pontorno a u Rimu Giorgio Vasari i Parmi Parmigiano, pravac je izrazito intelektualne prirode, suprotan je koncepcijama renesanse i činjenica je da su mu pripadali i veliki slikari od velikog značaja za razvoj umetnosti u Španiji- El Greko. Oblik se intelektualnim postupkom filtrira i eliminiše direktnu opservaciju i percepciju.

Ovakvo shvatanje koje proizilazi iz manirističkog koncepta sklono je venecijanskom i njihovom spiritualističkom shvatanju i ovo se suprotstavlja baroknom shvatanju koje je dirigovano od strane Vatikana i u koji polazeći ipak od prirode ide sve do baroknih naturalističkih kompozicija i kome doprinosi razvoju građevinarstvo i dekadentni vid forme da bi se izazvala reakcija građanstva na veru, javlja se Luterova revolucija i vatikanska komponenta koja ima barokni karakter iako prihvaćena ali nije nailazila uvek na plodno tlo u svim krajevima a naročito ne u Francuskoj i Holandiji.

Slikarstvo[uredi]

U slikarstvu se ovo doba udaljava od skladnih formi visoke renesanse, njenih proporcija, likovi se izdužuju, svetlo i senka su mnogo uznemireniji a boja je proizvoljnija i ne odgovara boji koja se nalazi u prirodi. Parmiđanino (1503. – 1540.) slika otmene i prozračne likove neobičnih proporcija (Dugovrata madona, Autoportret u konveksnom ogledalu) i u suprotnosti je sa shvatanjima lepote u doba visoke renesanse, njenom odmerenošću i skladom sa idealima lepote iz doba antičke umetnosti na koju se ugledala i u kojoj je tragala za svojim inspiracijama. U ovo se doba pojavljuju i prve žene koje ostvaruju umetničku slavu a od njih je najpoznatija Sofonsiba Angisola (1532. – 1625.) koja je bila službena slikarka na dvoru španskog kralja Filipa II. Venecijanski slikar Jakopo Robusti Tintoreto (1518. – 1594.) jedan je od najdramatičnijih slikara koji su pripadali ovom pravcu u evropskoj umetnosti. Njegove su slike pune svetla i bljeska, bije kao i manirističke deformacije oblika. Domeniko Teotokopulos ili jednostavnije El Greko (1541. – 1614.) jeste poslednji veliki slikar koji je spadao u doba manirizma. On je u svoje delo unosio deformaciju i kada slika likove on ih izdužuje i neki od istoričara umetnosti smatraju da je to posledica njegove mane u očima, on upotrebljava jake boje i eksperimentiše sa svetlom i senkom a u Želji da svojim likovima i delu da što veličanstveniji izgled.

Skulptura[uredi]

Maniristički skulptori se nisu svojim stvaralaštvom približili svojim savremenicima slikarima a najpoznatiji predstavnik od njih je Benvenuto Čelini koji je modelirao izdužene likove glatke puti. Francuz Đam de Bolonja ili jednostavno Đambolonja je najvažniji skulptor u Firenci posle Mikelanđela i poznat je po svojoj kulpturi Otmica sabinjanki u kojoj je stvorio kompoziciju od tri lika koja se mogu posmatrati sa svih strana jednako dobro.

Arhitektura[uredi]

U arhitekturi najistaknutiji predstavnik je Andrea Paladio (1508. – 1580.) a njegovo uspelo delo je letnjikovac u blizini Vićence je najjasnijih odlika manirizma - nemira i neodređenosti i tako unosi elemente dinamičnosti u arhitekturu. Mikelanđelo Buonaroti je u svom rešenju Kaptolskog trga u Rimu odstupio od uobičajenih rešenja dotadašnjih vremena i projektuje eliptične forme umesto kružnih te trapezaste umesto kvadratnih, raščlanjava volumen, uvodi krive sheme i u doživljavanje arhitekture uključuje i vreme u kojem posmatrača, odnosno posetioca vodi dok se penje na trg i uključuje u prostor dok mu on niče pred očima.

Manirizam izvan Italije[uredi]

Manirizam izvan Italije ne izrasta iz renseanse već iz visoke gotike koje se tu još uvek zadržala i nije prerasla u uticaje koji su dolazili iz renesansne Italije. Hijeronimus Boš je slikao velike kompozicije sa mnogo likova u svojim delima u nadrealističkim pejsažima u kome se oni u neprestanoj metamorfozi uobličuju i sjedinjuju svojom svetlošću i bojom sa pejsažem.

Najpoznatiji predstavnici[uredi]

Neki od predstavnika ovog stila će biti navedeni, ali ovaj spisak nije potpun jer u različitim literaturama nalazimo da se neki od njih smatraju renesansnim ili pak baroknim umetnicima.

Arhitektura i skulptura[uredi]

Đorđo Vazari, Đanbolonja, Benvenuto Čelini, Điakomo dela Porta, Ludvig Minsterman.

Slikarstvo i grafika.[uredi]

Jakopo Tintoreto, Đorđo Vazari, Pontormo, Parmiđanino, El Greko, Denis Kalvert, Agnolo Bronzino, Albreht Altdorfer, Hans Bok, Luka Kambiaso, Paolo Veroneze, Piter Brojgel Stariji, Hijeronimus Boš.

Manirizam u literaturi[uredi]

Mikelanđelo, Đanbatista Marino, Fransoa Rable, Vilijam Šekspir, Torkvato Taso, Edmunt Spenser, Tomas Man.

Muzika[uredi]

Karlo Gesualdo, Luka Marenzio.

Literatura[uredi]

  • Istorija umetnosti, H.W. Janson, Beograd 1982.
  • de/cz/hr wikipedija

Spoljašnje veze[uredi]