Manirizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Razapinjanje Hrista El Greko

Manirizam je stilski pravac u likovnoj umetnosti poznog 16. veka između renesanse i baroka,[1][2] nastao iz potrebe da se sintetizuje ideja evolucije i ideja kontinuiteta. Ponavljanjem tehnike velikih majstora nastaju brojne varijacije, koje, međutim, nisu uvek bez subjektivnih obeležja. Manirizam je u stvari stvaralačka imitacija, jer pored sveg ponavljanja osnovnih tema i poznatih tehnika nastoji da bude i subjektivna ekspresija.

Poreklo reči i pojam[uredi | uredi izvor]

Reč manirizam potiče od italijanskog maniera u značenju manir ili lični stil, odnosno način, a uveo ju je Đorđo Vazari u 16. veku koji je tako obeležio kasnu umetnost u delu Mikelanđela koja je odstupala od klasičnih predstava o harmoniji i proporciji u doba renesanse. Takođe se koristi u značenju impresivnog kvaliteta ili, u užem smislu, u značenju povezivanja pojedinačnih lepota u određenu celinu, upotrebljena da odredi ekstrapolaciju između velikih majstora renesanse i njihovih epigona.

U modernu istoriju umetnosti pojam manirizam ulazi početkom 20. veka, uopšteno kao period umetnosti od smrti Rafaela 1520., tj, od kraja visoke renesanse do početka baroka. Opšte stilske karakteristike umetnika koji se svrstavaju u maniriste nije lako definisati, tako da je manirizam i dalje kontroverzan pojam, jer ne postoji opšte slaganje koji to umetnici, ali i koja dela mu s pravom pripadaju.

U najširem smislu, pojam manirizam se koristi da obuhvati sve umetnosti ovog perioda, a uključuje i tako različite umetnike i. ličnosti kao poznog Mikelanđela, Brojgela i engleskog pisca Šekspira.

U dosta ograničenom smislu manirizam je poseban pravac umetnosti u centralnoj Italiji sredine 16. veka. U ovom slučaju njegovi tipični predstavnici su slikari i vajari Anjolo Broncino, Antonio Salvijati, Vazari i Čelini.

Između dve pomenute krajnosti postoji veliki broj različitih razumevanja, zbog čega su neki savremeni istoričari potpuno odustali od reči i koncepta manirizam, i smatraju celi period jednim neprekinutim nastavkom visoke renesanse.

Manirizam između renesanse i baroka[uredi | uredi izvor]

El Greko: Laokon
Anjolo Bronzino: Freska u kapeli Eleonore iz Toleda u Firenci

U doba zapadne umetnosti između renesanse i baroka era manirizma nije tačno vremenski obeležena i biva različito shvatana u literaturi, arhitekturi i slikarstvu a teško je naći i granicu između baroka i manirizma. Doba manirizma je omeđeno između 1515. – 1600. godine u Italiji, 1550. – 1610. u Francuskoj, 1560.- 1630. u srednjoj Evropi i ako se u Nemačkoj Slezka pesnička škola javlja i traje do 1680. godine a slično i u Engleskoj Metafizički pesnici stvaraju do kraja 17. veka.

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

Manirizam se uopšteno karakteriše otklanjanjem od harmoničnog reda koji je vladao u umetnosti renesanse predstavljana Atinjskom školom Rafaela Santija, što se naročito može primatiti kod njegovog učenika Đulija Romana. Manirizam teži ka alegoriji, enigmatičnosti, naznakama i osobenostima. Osnovne motive ove epohe možemo nalaziti kod španskog jezuite Baltazara Graciana iz 1600. – te godine ili Italijana Emanuela Tezaura. Poznata je deviza „kralja manirista” Đanbatista Marina: „Cilj pesnika je da začudi, ko to ne ume, neka se češagije lati.”.

Stilovi koje praktikuju umetnici polovinom 16. veka su vidno drugačiji od stila visoke renesanse, Leonarda, Rafaela i mlađeg Mikelanđela. Za potvrdu ove teze pominju se neki primeri koji pokazuju suštinsko jedinstvo manirističkog stila, uprkos njegovim očevidnim kontradiktornostima.

Posebno homogena grupa je ona koja je bila aktivna na firentinskom dvoru, Broncino, Salvijati, Vazari i drugi. Njima pojam manirista sasvim odgovara pošto je kvalitet manira (maniera) takođe u značenju stilizam, ili stilizacija što je svesna karakteristika njihovog dela.

Ipak, i mada je još uvek predmet rasprave do koje tačke su ovi „svesni” umetnici stilističari glavni ili sporedni predstavnici jednog šireg manirističkog pokreta, tj. do koje tačke njihova umetnost odražava šire političke, verske i umetničke probleme njihovog vremena – većina istoričara bi se verovatno složili da ih se može nazvati maniristima.

Mučenje sv. Lorensa, Broncino, freska, krejem 1560-ih, bazilika sv. Lorensa u Firenci

Broncinova freska Mučenje sv. Lorensa (bazilika sv. Lorensa u Firenci), slikana krajem 1560-ih, dosta duguje rimskoj visokoj renesansi, posebno narativnim kompozicijama Rafaela u vatikanskim sobama (Stanze), kao i Mikelanđelovim nagim figurama sa tavanice Sikstinske kapele. Neke od prikazanih figura su izgleda citati ovih izuzetnih primera, posebno ležeći lik sv. Lorensa, svojevrsno prilagođen iz Mikelanđelovog Adama.

Broncino sa svojim prethodnicima visoke renesanse deli zanimanje za antičku klasiku, naročito u skoro arheološki prikazanom detalju starorimskog odevanja i arhitekture. Međutim, i uprkos ovim eruditskim citatima, ukupan doživljaj je neprirodan, kompozicija suviše promišljena, potpuno udaljena od ideala visoke renesanse.

Ležeći stav sv. Lorensa, tako prirodan u slučaju Mikelanđelovog Adama, ovde izgleda dekorativno i smešno, sasvim nesrazmeran sa brutalnošću prikazane teme u njenom verskom značenju. Na isti način su neskladne skoro pozorišni stavovi dželata i prisutne publike mučenja, čije neuverljivo savijanje i preteranu mišićavost ističe njihova bezuslovna i neopravdana nagota.

Kompozicija je nastanjena sa previše likova, a klasicistička arhitektura iz pozadine se ne koristi da dočara neki skladan osećaj slikovnog prostora, te je utisak da se radi o nekom vajarskom reljefu, sa ljudskim likovima naredanim u jedan složeni dizajn oblika na slikarskoj površini.

Ukupan utisak je sasvim različit od jednog klasičnog dela visoke renesanse, kao, na primer, u slučaju Rafaelove Atinske škole, koju odlikuje širina prostora i veoma maštovita kompozicija predstavljenih likova. U Rafaelovom delu, formalna veličina, sklad i visoka idealizacija održava dovoljno kontakta sa prirodom, tako da konačni utisak ostaje sasvim stvaran.

Od Broncina, u delu najvećeg broja umetnika Italije, pokreti i izrazi predstavljenih likova se javljaju potpuno veštački; prirodna istinitost se žrtvuje u prilog nategnutih efekata stilizovane elegancije, virtuozizma i eruditskog citiranja ranijih dela.

Istorijski pregled[uredi | uredi izvor]

Manirizam počinje sa dobom reformacije, 1527. godine je plenjen Rim i narasta moć Habzburgovaca a Evropa se posredstvom objavljivanja Amerike sastaje sa različitošću i egzotičnošću, duhovna klima u Evropi je pod uticajem pozne renesanse, novoplatonizmom, hermetizmom i alhemijom. Važno otkriće koje je uticalo na manirizam je i helenistička kompozicija skulpture Laokona iz 1506. godine.

U toku 16. veka manirizam cveta u vladarskim dvorovima u celoj Evropi, u Madridu, Rimu i Firenci - naročito. U toku Tridesetogodišnjeg rata manirizam je zamenjen barokom. Ova granica je predmet spora u literaturi pojedinih zemalja se razlikuje i tako na primer u francuskoj se uzima da 17. vek spada u klasicizam.

Manirizam sa svim svojim karakteristikama kao pravac i smer kojim istoričari određuju dela sa sekundarnim značenjem i svojom virtuozno glatkom obrađenom površinom, nemirnim tretmanom svetlosti i senke i povezan putem hladne suzdržljivosti sa naglascima na tkanini u portretnoj umetnosti predstavljaju u Firenci Anđelo Bronzino, Jacopo Da Pontorno a u Rimu Giorgio Vasari i Parmi Parmigiano, pravac je izrazito intelektualne prirode, suprotan je koncepcijama renesanse i činjenica je da su mu pripadali i veliki slikari od velikog značaja za razvoj umetnosti u Španiji- El Greko. Oblik se intelektualnim postupkom filtrira i eliminiše direktnu opservaciju i percepciju.

Ovakvo shvatanje koje proizilazi iz manirističkog koncepta sklono je venecijanskom i njihovom spiritualističkom shvatanju i ovo se suprotstavlja baroknom shvatanju koje je dirigovano od strane Vatikana i u koji polazeći ipak od prirode ide sve do baroknih naturalističkih kompozicija i kome doprinosi razvoju građevinarstvo i dekadentni vid forme da bi se izazvala reakcija građanstva na veru, javlja se Luterova revolucija i vatikanska komponenta koja ima barokni karakter iako prihvaćena ali nije nailazila uvek na plodno tlo u svim krajevima a naročito ne u Francuskoj i Holandiji.

Slikarstvo[uredi | uredi izvor]

U slikarstvu se ovo doba udaljava od skladnih formi visoke renesanse, njenih proporcija, likovi se izdužuju, svetlo i senka su mnogo uznemireniji a boja je proizvoljnija i ne odgovara boji koja se nalazi u prirodi. Parmiđanino (1503. – 1540) slika otmene i prozračne likove neobičnih proporcija (Dugovrata madona, Autoportret u konveksnom ogledalu) i u suprotnosti je sa shvatanjima lepote u doba visoke renesanse, njenom odmerenošću i skladom sa idealima lepote iz doba antičke umetnosti na koju se ugledala i u kojoj je tragala za svojim inspiracijama. U ovo se doba pojavljuju i prve žene koje ostvaruju umetničku slavu a od njih je najpoznatija Sofonsiba Angisola (1532. – 1625) koja je bila službena slikarka na dvoru španskog kralja Filipa II. Venecijanski slikar Jakopo Robusti Tintoreto (1518. – 1594) jedan je od najdramatičnijih slikara koji su pripadali ovom pravcu u evropskoj umetnosti. Njegove su slike pune svetla i bljeska, bije kao i manirističke deformacije oblika. Domeniko Teotokopulos ili jednostavnije El Greko (1541. – 1614) jeste poslednji veliki slikar koji je spadao u doba manirizma. On je u svoje delo unosio deformaciju i kada slika likove on ih izdužuje i neki od istoričara umetnosti smatraju da je to posledica njegove mane u očima, on upotrebljava jake boje i eksperimentiše sa svetlom i senkom a u Želji da svojim likovima i delu da što veličanstveniji izgled.

Skulptura[uredi | uredi izvor]

Maniristički skulptori se nisu svojim stvaralaštvom približili svojim savremenicima slikarima a najpoznatiji predstavnik od njih je Benvenuto Čelini koji je modelirao izdužene likove glatke puti. Francuz Đam de Bolonja ili jednostavno Đambolonja je najvažniji skulptor u Firenci posle Mikelanđela i poznat je po svojoj kulpturi Otmica sabinjanki u kojoj je stvorio kompoziciju od tri lika koja se mogu posmatrati sa svih strana jednako dobro.

Arhitektura[uredi | uredi izvor]

U arhitekturi najistaknutiji predstavnik je Andrea Paladio (1508. – 1580) a njegovo uspelo delo je letnjikovac u blizini Vićence je najjasnijih odlika manirizma - nemira i neodređenosti i tako unosi elemente dinamičnosti u arhitekturu. Mikelanđelo Buonaroti je u svom rešenju Kaptolskog trga u Rimu odstupio od uobičajenih rešenja dotadašnjih vremena i projektuje eliptične forme umesto kružnih te trapezaste umesto kvadratnih, raščlanjava volumen, uvodi krive sheme i u doživljavanje arhitekture uključuje i vreme u kojem posmatrača, odnosno posetioca vodi dok se penje na trg i uključuje u prostor dok mu on niče pred očima.

Manirizam izvan Italije[uredi | uredi izvor]

Manirizam izvan Italije ne izrasta iz renseanse već iz visoke gotike koje se tu još uvek zadržala i nije prerasla u uticaje koji su dolazili iz renesansne Italije. Hijeronimus Boš je slikao velike kompozicije sa mnogo likova u svojim delima u nadrealističkim pejzažima u kome se oni u neprestanoj metamorfozi uobličuju i sjedinjuju svojom svetlošću i bojom sa pejzažem.

Najpoznatiji predstavnici[uredi | uredi izvor]

Neki od predstavnika ovog stila će biti navedeni, ali ovaj spisak nije potpun jer u različitim literaturama nalazimo da se neki od njih smatraju renesansnim ili pak baroknim umetnicima.

Arhitektura i skulptura[uredi | uredi izvor]

Đorđo Vazari, Đanbolonja, Benvenuto Čelini, Điakomo dela Porta, Ludvig Minsterman.

Slikarstvo i grafika.[uredi | uredi izvor]

Jakopo Tintoreto, Đorđo Vazari, Pontormo, Parmiđanino, El Greko, Denis Kalvert, Anjolo Bronzino, Albreht Altdorfer, Hans Bok, Luka Kambiaso, Paolo Veroneze, Piter Brojgel Stariji, Hijeronimus Boš.

Manirizam u literaturi[uredi | uredi izvor]

Mikelanđelo, Đanbatista Marino, Fransoa Rable, Vilijam Šekspir, Torkvato Taso, Edmunt Spenser, Tomas Man.

Muzika[uredi | uredi izvor]

Karlo Gesualdo, Luka Marenzio.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Moffett, Marian; Fazio, Michael W.; Wodehouse, Lawrence (2003). A World History of Architecture. Laurence King Publishing. str. 330. ISBN 978-1-85669-371-4. 
  2. ^ Bousquet, Jacques (1964). Mannerism: The Painting and Style of the Late Renaissance. Braziller. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Istorija umetnosti, H.W. Janson, Beograd 1982.
  • Apel, Willi. 1946–47. "The French Secular Music of the Late Fourteenth Century". Acta Musicologica 18: 17–29.
  • Briganti, Giuliano. 1962. Italian Mannerism, translated from the Italian by Margaret Kunzle. London: Thames and Hudson; Princeton: Van Nostrand; Leipzig: VEB Edition. (Originally published in Italian, as La maniera italiana, La pittura italiana 10. Rome: Editori Riuniti, 1961).
  • Carter, Tim. 1991. Music in Late Renaissance and Early Baroque Italy. London: Amadeus Press. ISBN 0-9313-4053-5
  • Castagno, Paul C. 1994. The Early Commedia Dell'arte (1550–1621): The Mannerist Context. New York: P. Lang. ISBN 0-8204-1794-7.
  • Cheney, Liana de Girolami (ed.). 2004. Readings in Italian Mannerism, second printing, with a foreword by Craig Hugh Smyth. New York: Peter Lang. ISBN 0-8204-7063-5. (Previous edition, without the foreword by Smyth, New York: Peter Lang, 1997. ISBN 0-8204-2483-8).
  • Cox-Rearick, Janet. "Pontormo, Jacopo da." Grove Art Online.11 Apr 2019. http://www.oxfordartonline.com/groveart/view/10.1093/gao/9781884446054.001.0001/oao-9781884446054-e-7000068662.
  • Davies, David, Greco, J. H Elliott, Metropolitan Museum of Art (New York, N.Y.), and National Gallery (Great Britain). El Greco. London: National Gallery Company, 2003.
  • Freedberg, Sidney J. 1965. "Observations on the Painting of the Maniera".Šablon:Full citation needed Reprinted in Cheney 2004, 116–23.
  • Freedberg, Sidney J. 1971. Painting in Italy, 1500–1600, first edition. The Pelican History of Art. Harmondsworth and Baltimore: Penguin Books. ISBN 0-14-056035-1
  • Freedberg, Sidney J. 1993. Painting in Italy, 1500–1600, 3rd edition, New Haven and London: Yale University Press. ISBN 0-300-05586-2 (cloth) ISBN 0-300-05587-0 (pbk)
  • Friedländer, Walter. 1965. Mannerism and Anti-Mannerism in Italian Painting. New York: Schocken. LOC 578295 (First edition, New York: Columbia University Press, 1958)
  • Gombrich, E[rnst] H[ans]. 1995. The Story of Art, sixteenth edition. London: Phaidon Press. ISBN 0-7148-3247-2.
  • Kaufmann, Thomas DaCosta. Arcimboldo : Visual Jokes, Natural History, and Still-Life Painting. Chicago: University of Chicago Press, 2010. ProQuest Ebook Central.
  • Lambraki-Plaka, Marina (1999). El Greco-The Greek. Kastaniotis. ISBN 960-03-2544-8.
  • Marchetti Letta, Elisabetta, Jacopo Da Pontormo, and Rosso Fiorentino. Pontormo, Rosso Fiorentino. The Library of Great Masters. Antella, Florence: Scala, 199
  • Marías, Fernando. 2003 "Greco, El." Grove Art Online. 2 April 2019. http://www.oxfordartonline.com/groveart/view/10.1093/gao/9781884446054.001.0001/oao-9781884446054-e-7000034199.
  • Mirollo, James V. 1984. Mannerism and Renaissance Poetry: Concept, Mode, Inner Design. New Haven: Yale University Press. ISBN 0-300-03227-7.
  • Nichols, Tom. Tintoretto : Tradition and Identity. London: Reaktion, 1999.
  • Shearman, John K. G. 1967. Mannerism. Style and Civilization. Harmondsworth: Penguin. Reprinted, London and New York: Penguin, 1990. ISBN 0-14-013759-9
  • Olson, Roberta J.M., Italian Renaissance Sculpture, 1992, Thames & Hudson (World of Art), ISBN 9780500202531
  • Smart, Alastair. The Renaissance and Mannerism in Northern Europe and Spain. The Harbrace History of Art. New York: Harcourt Brace Jovanovich, 1972.
  • Smyth, Craig Hugh. 1992. Mannerism and Maniera, with an introduction by Elizabeth Cropper. Vienna: IRSA. ISBN 3-900731-33-0.
  • Summerson, John. 1983. Architecture in Britain 1530–1830, 7th revised and enlarged (3rd integrated) edition. The Pelican History of Art.

Harmondsworth and New York: Penguin. ISBN 0-14-056003-3 (cased) ISBN 0-14-056103-X (pbk) [Reprinted with corrections, 1986; 8th edition, Harmondsworth and New York: Penguin, 1991.]

  • Stokstad, Marilyn, and Michael Watt Cothren. Art History. 4th ed. Upper Saddle River, NJ: Pearson/Prentice Hall, 2011.
  • Gardner, Helen Louise. 1972. The Metaphysical Poets, Selected and Edited, revised edition. Introduction. Harmondsworth, England; New York: Penguin Books. ISBN 0-14-042038-X.
  • Grossmann F. 1965. Between Renaissance and Baroque: European Art: 1520–1600. Manchester City Art Gallery
  • Hall, Marcia B . 2001. After Raphael: Painting in Central Italy in the Sixteenth Century, Cambridge University Press. ISBN 0-521-48397-2.
  • Pinelli, Antonio. 1993. La bella maniera: artisti del Cinquecento tra regola e licenza. Turin: Piccola biblioteca Einaudi. ISBN 88-06-13137-0
  • Sypher, Wylie. 1955. Four Stages of Renaissance Style: Transformations in Art and Literature, 1400–1700. Garden City, N.Y.: Doubleday. A classic analysis of Renaissance, Mannerism, Baroque, and Late Baroque.
  • Würtenberger, Franzsepp. 1963. Mannerism: The European Style of the Sixteenth Century. New York: Holt, Rinehart and Winston (Originally published in German, as Der Manierismus; der europäische Stil des sechzehnten Jahrhunderts. Vienna: A. Schroll, 1962).

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]