Mariner 2
| Mariner 2 | |
|---|---|
|
| |
| Operator | NASA |
| Proizvođač | Jet Propulsion Laboratory |
| Tip misije | Orbiter |
| Datum lansiranja | 22. avgust 1962. |
| Kraj misije | 3. januar 1963. |
| Raketa-nosač | Atlas LV-3 Agena-B |
| Masa | 202.8 kg |
| Snaga napajanja | 220 W |
| Vrsta orbite | Heliocentrična |
| Periapsis | 105,464,560 km |
Mariner 2 bila je američka letelica iz serije Mariner dizajnirana za proučavanje Merkura, Venere i Marsa. Mariner 2 prvi je uspešno došao do Venere i predstavljao je uprošćenu verziju Rejndžera baš kao i Mariner 1. Letelica je trebalo da bude lansorana na Atlas-Centaur raketi, ali ona nije bila spremna. Za dizanje izvan atmosfere zato se koristi stari model Atlas-Agena. Lansirana je 27. avgusta 1962. i krenula ka Veneri, gde se našla 14. decembra i bila na minimalnog udaljenosti od planete (34 773 kilometara).
Mariner 2 bio je heksagonalnog oblika, sa svega jednim metrom u prečniku glavnog dela. Odatle su se granali solarni paneli i ostali instrumenti i antene za komunikaciju. Letelica je posedovala dva radiometra (za infracrveni) i mikrotalasni deo spektra), senzor za mikrometeorite, senzor za solarnu plazmu i magnetometar. Cilj ovih instrumenata bio je da se što bolje upozna Venerina atmosfera i njen sastav.
Na putu do Venere, Mariner 2 merio je solarni vetar i naelektrisane čestice u njemu. Time je potvrdio istraživanja Sovjetske letelice Luna 1 iz 1959. godine. Takođe je merila i prašinu u međuplanetarnom prostoru. Kada je 14. septembra došla do Venere, letelica je skenirala planetu radiometrima a dobijeni podaci ukazivali su da je ona prekrivena hladnim oblacima a da joj je površina veoma vruća.
Instrumenti[uredi | uredi izvor]
Samo 18 kilograma od ukupne mase marinera 2 bilo je dozvoljeno za instrumente u svrhu naučnih istraživanja. Korišćeni su sledeći instrumenti:
- Radiometar za mikrotalasno zračenje koji je korišćen da bi se odredila temperatura na planeti i odredile karakteristike atmosfere. Merenja su rađena na dve talasne dužine (13.5 i 19 milimetara) i ceo radiometar težio je 10 kilograma a napajanje je bilo od 4 do 9 vati.
- Radiometar za infracrveno zračenje koji je korišćen za određivanje temperature planete, ali za razliku od radiometra u mikrotalasnom delu spektra, ovaj je istraživao samo manje delove planete, a ne planetu u celini. Snimano je na dve talasne dužine gde su signali bili najjači (od 8 do 9 µm fokusirano na 8.4 i od 10 do 10.8 µm fokusirano na 10.4). Ovaj instrument težio je 1.3 kilograma i zahtevao svega 2.4 vata za napajanje. Merio je temperature od 200 do 500 K.
- Magnetometar merio je magnetno polje same Venere kao i ostalih planeta. Korišćene su dve skale koje je instrument sam automatski menjao: ± 64 γ i ± 320 γ (1 γ = 1 nanotesla).
- Detektor kosmičkih zraka koji je merio čestice sa visokom energijom u kosmičkom zračenju.
- Detektor solarne plazme koji meri spektar slabo pozitivnih naelektrisanih čestica koje dolaze od Sunca, tj. solarni vetar.
Misija[uredi | uredi izvor]
- eksperiment sa radiometrima
- istraživanje magnetosfere Venere i drugih planeta
- merenje količine naelektrisanih čestica u solarnom vetru
- detekcija mikrometeorita
- ocenjivanje rada komunikacionih siistema
- eksperimentisanje sa sistemom za napajanje
- ocenjivanje rada sistema za navigaciju
Rezultati[uredi | uredi izvor]
Marinerov radiometar je 14. decembra 1962. skenirao delove planete Venere u mikrotalasnom delu spektra. Sa snimanjem se počelo u 18:59 UTC i ono je trajalo ne više od 35 minuta. Skenirana su tri dela:
- terminator
- osvetljeni deo planete
- zatamnjeni deo na planeti
Dobijene vrednosti za temperaturu za tamnu stranu (noć na Veneri) bile su 490 ± 11 K, dok je za svetlu stranu (dan na Veneri) dobijen rezultat bio 511 ± 14 K a za terminator 595 ± 12 K.
Otkriveno je i da planeta poseduje veoma debelu atmosferu koja na planeti pravi efekat staklene bašte i ne dozvoljava toploti da napusti njenu površinu. Zato su temperature dosta visoke.
Magnetometrom istražena su magnetna polja oko Venere, koja variraju između 2 γ i 10 γ. To je potvrdilo Pionirova istraživanja i rezultate iz 1960. godine. Ovo je bio dokaz za to da međuplanetarni prostor nije prazan već da u njemu osim čestica sa Sunca deluju i sile drugih pplaneta. Za Veneru konkretno, dobijeni rezultati su pokazivali da ona nema magnetno polje, ili ima veoma slabo. Magnetometar je mogao da detektuje promene u jačini magnetnog polja i radio je po tom principu, mada blizu planete nije uočio nikakve promene. Moguće je, da kako je Pionir 5 pokazao, Venera ima magnetno polje ali ono je slabo (1/10 Zemljinog).
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- O misiji Mariner 2 na ntrs.nasa.gov
- Cilj misije Mariner 2 na solarsystem.nasa.gov
- Mariner 2 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. januar 2015) na airandspace.si.edu
