Marko Tulije Ciceron

Marko Tulije Ciceron
CiceroBust.jpg
Ciceronova bista
Puno imeMarko Tulije Ciceron
Datum rođenja3. januar 106. p. n. e.
Mesto rođenjaArpin
 Rimska republika
Datum smrti7. decembar 43. p. n. e.
Mesto smrtiFormija
 Rimska republika

Marko Tulije Ciceron (lat. Marcus Tullius Cicero; 3. januar 1067. decembar 43. p. n. e.) bio je rimski filozof, državnik, književnik, pravnik, politički teoretičar i besednik.[1][2]

Ciceron se smatra za jednog od najsvestranijih umova antičkog Rima. Upoznao je Rimljane sa najvažnijim grčkim filozofskim učenjima, stvorio je latinski filozofski rečnik (u koji je uložio poseban napor kako bi pronašao odgovarajuće izraze u latinskom jeziku za sve specifične termine iz grčkog filozofskog vokabulara[3]) i istakao se kao lingvista, prevodilac i filozof. Bio je i uspešan pravnik a naročito je bila impresivna njegova govornička veština. Ipak, Ciceron je verovatno smatrao da mu je politička karijera bila najvažnije postignuće. U savremeno doba, Ciceron je prvenstveno cenjen zbog svog humanizma te radova sa filozofskim i političkim temama. Razmenio je i obimnu korespondenciju, posebno pisma (Epistulae, sačuvano ih je oko 900) koja je upućivao svojoj porodici i prijateljima, naročito prijatelju Atikusu (Titus Pomponius Atticus).[4] Ova korespondecija, odnosno, Ciceronova veština rafiniranog pisanja pisama, kasnije će imati veliki uticaj i široku primenu u Evropi. Kornelije Nepos (Cornelius Nepos)[5] navodi da su Ciceronova pisma sadržavala izuzetno bogatstvo detalja o sklonostima vodećih ljudi, manama generala i revolucijama u vlasti da njihovom čitaocu nije bilo potrebno izučavanje istorije kako bi se upoznali s datim vremenima[6].

Ciceron je, bez sumnje, bio jedna od najvažnijih ličnosti iz celog perioda antičkog Rima. Osim spomenutih radova i veština, zaslužan je i za neprocenjivo vredan opis rimskog društva iz burnih vremena poslednjih dana Rimske republike te je bio i toliko važan uzor svim autorima iz I veka p. n. e. da se može smatrati prototipom klasične latinske literature.

Ciceron je dugo godina imao važnu ulogu u politici; nakon što je spasao Republiku od podrivanja Lucija Sergija Katilina[7] prozvan je pater patriae (otac domovine, patrije) a za vreme rimskih građanskih ratova do kraja je branio republiku koja je tada bila na izdahu i neumitno se transformirala u principat (principatus) pod Avgustom.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Svedomsky-Fulvia.jpg

Rodio se van Rima, na zemljištu Volska, u Arpinu (Arpinum), gde i popular Marije. Njegovo prezime, Tullius, nije latinsko nego etrursko. Ciceron je bio čovek iz „viteškog reda“ (ordo equestris). U rodnom Arpinu njegova porodica, Tullii, bila je povezana sa drugim uglednim porodicama ove niže aristokratije kojoj su pripadali i Marii. Kada se rodio Ciceron vlast njegova dede, koji je upravljao celim imanjem i porodicom, još je bila neokrnjena. Veliki unuk opisao je ovog starca, pa znamo da je ovaj domaćin (pater familias), slično Katonu Starijem, pružao otpor tuđinskom, grčkom uticaju. Prema rečima Ciceronovog dede, za italske domoroce vredi isto što i za sirijske robove koji se kupuju po pijacama — što bolje znaju grčki, to manje i valjaju. Kao što će nekoliko decenija docnije Horacijev otac voditi brigu o školovanju i napredovanju svoga sina, tako i Ciceronov otac dečacima Marku i Kvintu obezbeđuje najbolje obrazovanje. Preselio se sa njima u Rim. Znao je da plaćeni vaspitači — robovi ili oslobođenici — nisu više dovoljni učitelji. Sinove uvodi u kuće uglednih aristokrata rimskih, u ekskluzivne „salone“ gde dišu vazduh visoke kulture i visoke rimske politike. Brine se o Ciceronovu obrazovanju Lucije Licinije Kras, poznati političar i besednik (konzul 95. p. n. e.). Najznačajniji je za Ciceronovo obrazovanje bio Mucije Scevola (Mucius Scaevola, konzul 117. p. n. e.), poznati pravni stručnjak. Ciceron se sprijateljio ca Titom Pomponijem, kasnije zvanim Atik, koji će celoga života ostati njegov najbliži prijatelj. Atik je Cicerona druga vodio na predavanja filozofa Fedra, glavara epikurovske škole u Rimu. Ali je Ciceron više cenio predavanja akademičara Filona iz Larise, a od 87. p. n. e. u kući Ciceronova oca boravi i stoičar Diodot koji je umro oko 60. p. n. e., pošto je Cicerona odredio za svoga naslednika. Kao dečak slušao je Ciceron i velike rimske besednike Marka Antonija i Lucija Krasa, a u devetnaestoj godini sluša u Rimu i predavanja Apolonija Molona, poznatog grčkog profesora retorike koji je imao uglednu besedničku školu na ostrvu Rodosu.

U rimskom društvu bio je skorojević (homo novus) koji je svojim trudom izbio u prve redove rimskih državnika poslednjih dana Republike. Dobio je počasnu titulu „otac otadžbine“ (pater patriae) kada je godine 63. p. n. e. suzbio Katilinin pokret. Činovničku karijeru (cursus honorum) pretrčao je uvek suo anno — svaku je službu dobijao sa najmanjim brojem propisanih godina. To dokazuje ne samo njegovu umešnost nego i njegovu upornost. Ova druga osobina odlikuje ga i kao književnog radnika. Nije ga napuštala ni u poslednjim godinama života kada je svojim Filipikama ustao protiv svemoćnog Marka Antonija. Bio je častoljubiv i veoma ponosan na svoje uspehe, ali je za to imao dovoljno razloga. Njegov lični protivnik Salustije, i sam odličan stilista, nije ga priznavao za najrečitijeg Rimljanina. Tu je ocenu istoričar Salustije, dao Katonu Starijem ali je Ciceronova besednička slava daleko nadmašila Katonovu, a Ciceronova proza ostala je kroz vekove najuticajniji uzor za evropske književnike.

Imao je već dvadeset i pet godina kada je 81. p. n. e., pošto su aristokrati sa Sulom pobedili, počeo svoju advokatsku karijeru. Počeo je tu karijeru uspešno, ali se posle dve godine već morao povući „iz zdravstvenih razloga“, a možda više stoga što se svojom odbranom Seksta Roskija (80. p. n. e.) zamerio Suli. Opet se dugo i temeljno Ciceronovo obrazovanje nastavlja. Putuje na grčki Istok. U Atini Ciceron, koji je već 88. p. n. e. slušao u Rimu akademičara Filona iz Larise, odlazi sada na predavanja akademičara Antioha iz Askalona.

Iz filozofske škole prelazi u retorsku, iz Atine na Rodos gde sluša slavnog profesora besedništva Molona. Vraća u Rim i započinje stvarno svoju karijeru, sa dvadeset i devet godina — veoma kasno za rimske prilike, ali još uvek na vreme da svaki javni položaj stekne suo anno, u najnižoj određenoj godini života.

Ciceron prevazilazi obrazovanjem rimske političare i aristokrate prvog reda. Ali pored sveg zanimanja za teorijska pitanja i naučnu problematiku, Ciceron je Rimljanin, stran dubokoj i upornoj potrazi za istinom i saznanjima koja odlikuje stare grčke filozofe, dajući pravac i sadržinu celom njihovom životu. Bio je takmac uglednih Rimljana za koje je besedništvo bilo oruđe političke borbe, a filozofija i književnost ukras i razonoda kultivisanog domaćeg života.

Godine 47. p. n. e. razvodi se od svoje žene Terencije c kojom je decenije proveo u braku, ali se nije najbolje sa njom slagao već nekih desetak godina. Najteži udarac bila je za Cicerona 45. godine smrt njegove kćeri Tulije, kojoj je u tim godinama sve veće osame bio veoma blizak. Sada, šezdesetogodišnjak upućen na mali broj prijatelja, traži kao čovek utehu u filozofiji. Sastavlja na brzinu filozofske spise — upola kompilacije — o ljudskoj sreći i sudbini, o prijateljstvu i starosti, o moralnim obavezama i teološkim pitanjima. Ne zaboravlja na svoje političke ideale. Iz ovog je perioda i pohvala republikanca Katona Utičkog, koji je 46. p. n. e. izvršio samoubistvo, spis Katon (Cato) na koji je Cezar odgovorio svojim Anti-Katonom vrlo obzirno prema Ciceronu, ali tim manje prema Katonu.

Ubijen je 7. decembra 43. godine p. n. e.

Pravnička i državnička karijera[uredi | uredi izvor]

Ciceron je godine 75. p. n. e. kvestor, 69. edil, 66. pretor i 63. konzul. Tada, na vrhuncu, savladava Katilinin pokret i dobija najviša priznanja i počasti. Uspeh je bio vanredan, a Ciceron, skorojević među senatorima, političar relativno kratkog staža, prirodno je sklon da sva svoja dela vidi u još većem sjaju no što su ga ona već imala. Dosađuje svetu svojim hvalisanjem. Traži od grčkog pesnika Likinija Arhije, koji je u pesmama proslavljao po porudžbini ugledne rimske porodice, da opeva i njegov konzulat. Kako Arhija, punih ruku posla, ne može da se odmah prihvati toga zadatka, Ciceron sedne i sam sastavlja spev O svome konzulatu (De consulatu suo, 3. knj.) koji je izgubljen. Godine u javnoj službi, godine uspona, nisu ostavljale Ciceronu vremena za književni rad, sem besedničkog. Već pre no što je krenuo na Istok počeo je, da se takmiči sa najuglednijim i najslavnijim besednikom tadašnjih rimskih sudnica, sa azijancem Kvintom Hortensijem Hortalom. Ciceron i nešto stariji Hortensije merili su svoje snage u nekoliko velikih procesa zastupajući protivničke strane, a ponekad i sarađujući. Malo pomalo Ciceron je za nekih deset godina uspeo da nadmaši slavu svoga suparnika i da postane prvi rimski besednik. Razlog svakako treba tražiti ne samo u talentu, kojim je nesumnjivo raspolagao i Hortensije, već pre svega u širokom obrazovanju Ciceronovom koje mu je otvaralo nove mogućnosti u izlaganju, kako i sam kazuje.

Brzo se uspeo skorojević Ciceron do konzulata i slave. Ali uskoro počinje u Ciceronovu životu pad. Političke prilike se menjaju a Ciceron, koji se nije odlikovao nekim uvek doslednim stavom ili političkim idealizmom, nalazi se mahom na onoj strani koja je osuđena na propast. Ciceron je 5. decembra 63. godine pogubio pristalice Katilinine. Godine 59. p. n. e. povukao se iz javnog života i bio je uskoro žrtva izmenjene političke situacije. Početkom 58. p. n. e. donet je zakon po kome je morao da ode u progonstvo u Solun i Drač (Dyrrachium) ali, već mu je 57. godine dozvoljeno da se vrati u Rim. Ciceronovo mračno i potišteno raspoloženje pretvorilo se u oduševljeno trijumfovanje. Njegovog brata Kvinta poslao je Pompej kao svoga legata na Sardiniju, a sam se Ciceron prihvatio advokatskog posla. Pokušavao je da nanovo stekne svoj politički ugled i ulogu. Sarađivao je sa senatskim opozicionarima protiv agrarnog zakona koji je proturio Cezar. Ali Cezar je smesta intervenisao i Ciceronu je stavljeno do znanja gde mu je pravo mesto i da ima da se povinuje. Sada je Ciceron najzad shvatio svoj položaj. Hvali Cezara u govorima i povlači se iz redova političkih boraca. Započinje velika književna dela, pažljivo rađena nekih pet godina, od 55—52. p. n. e., dela O besedniku, O državi i O zakonima. Sva su ona vezana za politiku i filozofiju, izvan su političke borbe i u području teorije, pa opet izraz političkog mislioca Cicerona. Kao prokonzul odlazi u maloazijsku provinciju Kilikiju gde boravi od leta 51. do leta 50. godine stare ere.

U Rimu je nastala nova promena — izbio je sukob između Cezara i Pompeja, vođe senatske stranke. Ciceron, koji se već jednom opekao, dugo se koleba na koju bi se stranu okrenuo. Godine 49. najzad odlazi u Pompejev tabor u Drač. Tako se priključio formalno Pompeju, ali za njegovu stranku nije činio ništa. Posle poraza Pompeja kod Farsala, Ciceron je otputovao u Brundisij, na teritoriju Cezarovu. Cezar je posle pobede kod Farsala nastavio rat u Egiptu i Maloj Aziji. U teškoj neizvesnosti Ciceron je očekivao njegov povratak punih godinu dana. Ali i ovo vreme neaktivnosti, ne samo političke nego i besedničke, koristio je književnik Ciceron. Kada se Cezar vratio sa Istoka, Ciceron mu je pošao u susret, da ga pozdravi, ali sa zebnjom. Cezar ga je primio c puno pažnje. Bio je to jedan izraz Cezarove programske blagosti (clementia Caesaris) prema bezopasnim političkim neprijateljima. Otada Ciceron živi mirno i prilično povučeno u Rimu. Retko dolazi u Senat, a još ređe drži besede — njih nekoliko pred Cezarom. To doba političke neaktivnosti od 47—45. p. n. e., kada se mnogo druži sa Varonom i, naročito, sa Brutom, opet je vreme književne produktivnosti kao i ono od 55—52. g.

I još će jednom, sada doista poslednji put, Ciceron učestvovati u političkoj borbi. Posle pogibije Cezarove ponovo stupa na političku pozornicu kao protivnik Antonijev i sastavlja svoje Filipike. Imao je šezdeset i dve godine kada je sa velikom žestinom, ali podjednako kolebljivo kao i ranije, zaigrao igru u kojoj je već jednom izgubio. Između Oktavijana i Antonija, kao nekada između Pompeja i Cezara, Ciceron će opet izgubiti kada se protivnici udruže. Borba je bila kratka. Oktavijan i Antonije stvaraju sa Lepidom drugi trijumvirat. Cicerona proskribuju. On napušta Rim, koleba se neodlučan, bi li pobegao u Grčku. 7. decembra 43. godine p. n. e. uhvatili su ga i ubili.

Književni rad[uredi | uredi izvor]

Opera omnia, 1566

Već u ranoj mladosti Ciceron započinje svoj književni rad. Sastavljao je pesme i preveo je u metru originala astronomski spev Aratov Nebeske pojave. Tada je preveo i Ksenofontov spis O ekonomiji. Tako Ciceron, čije odlike nisu bile ratničke prirode, dolazi do obrazovne osnove koja će ga osposobiti za advokatsku i političku službu. Istovremeno u njemu izranjaju mislilačke i teoretske sklonosti, koje svakako u znatnoj meri duguje helenskom uticaju. Ta sklonost očigledna je već u nedovršenom delu o retorici poznatom pod imenom O iznalaženju tema, delu koje je sastavio kao dvadesetogodišnjak. Ciceron se naročito zanima teorijom i naučnom problematikom. Već u tom ranom delu Ciceron gleda da savlada i sredi materijal koji obrađuje, povodeći se pritom za grčkim teoretičarem Hermagorom. To je prvi izraz one potrebe Cicerona za helenskim uzorima, školovanog duha za definitivnim uobličavanjem i racionalnim rasporedom, koja će biti celog života osnova njegovog umetničkog dara. Ta potreba i sposobnost našla je izraz i u Ciceronovoj klasičnoj prozi i u kompoziciji njegovih govora i dijaloga, u kojima su veliki odseci i snažne mase tako raspoređeni i raščlanjeni da nisu samo jasni i transparentni, već da postaju i snažni nosioci nekog širokog pokreta i poleta koji sa sobom nosi misao besednika i slušaoca.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Elizabeth Rawson: Cicero, a portrait (1975) pp. 303
  2. ^ Haskell, H.J.: This was Cicero (1964), pp. 300–301
  3. ^ Plutarh, Ciceron, 40,2
  4. ^ Bankar, izdavač i patron, rođen 110. a umro 32. godine p. n. e.„Titus Pomponius Atticus”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 11. 05. 2016.  „Commentary on Selected Letters of Cicero”. Perseus Digital Library. Pristupljeno 11. 05. 2016. 
  5. ^ Rimski istoričar, Atikusov biograf. „Cornelius Nepos”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 11. 05. 2016. 
  6. ^ Cornelius Nepos, Atticus 16, preveo John Selby Watson.
  7. ^ Rimski političar, najpoznatiji po pokušaju svrgavanja Rimske Republike. „Catiline Roman politician”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 11. 05. 2016. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]