Mediji u Srbiji

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Pod medijima u Srbiji se podrazumevaju masovni mediji zasnovani na teritoriji Srbije. Televizija, časopisi i novine vode državne i nedržavne organizacije koje profit stvaraju reklamiranjem, pretplatom i na druge načine. Ustav Srbije garantuje slobodu govora.

Medijski sistem u Srbiji je u procesu transformacije koja je "spora, nekoherentna i nezavršena." Prema Evropskom novinarskom centru, „demokratizacija medijskog sistema nije uspela da postane faktor u demokratizaciji društva u kojem se polagala nada 2000. godine nakon decenijske borbe protiv medijske represije Miloševićevog režima”.[1] Srbija se rangira na 59. mestu od 180 zemalja na Indeksu slobode medija iz 2016, koju je sastavila organizacija Novinari bez granica.

Istorija[uredi]

Devedesetih godina 20. veka je došlo do prekida državnog monopola nad medijima. Tokom te decenije, mediji su ostali podeljeni između državnih i nezavisnih. Anatomija medija i preživljavanje nezavisnih medija je ostalo glavni kamen spoticanja tokom vladavine Slobodana Milševića. Tokom ovog vremena, mediji su bili instrument domaćih i međunarodnih neprijatelja. Građansko društvo i međunarodni donatori su stajali iza stvaranja nezavisnih medija. Prema Asocijaciji za razvoj privatnog radiodifuznog razvoja (Association for Private Broadcasting Development), Srbija je 2000. godine imala 480 radio i TV stanica, od kojih su 300 bile privatne, dok su ostale bile lokalni i javni mediji.[1]

Kontrola medija se sprovodila uz pomoć raznih strategija. Sa jedne strane, pravni okvir medijskog sistema je namerno ostavljen u haotičnom stanju, dok je država zadržala monopol nad distribucijom frekvencija i dozvolom štampanja novina, rada štamparija i distributivnih mreža. Štaviše, nezavisni novinari, mediji i medijski oglašivači su maltretirani, prekidani i namerno zatvarani - naročito ako su percipirani kao opasni po vladu, naročito tokom izbora, masovnih demonstracija 1996-97. godine i rata na KiM 1999. godine.[1]

Tokom pada Slobodana Miloševića, najviše državnih medija se promenilo tokom noći podržavši novu vladajuću koaliciju (DOS). Političke promene su stvorile put za rekonstrukciju medijskog sektora. Ipak, nova demokratska vlada nije uspela da sprovede tranziciju do kraja. Politika prema medijima je bila zapostavljena tokom čitavog perioda 2001-2010 godine, kako ne bi bila poremećena podrška glasača.

Zbog toga je medijski sektor bio reformisan sporo i nekoherentno nakon dugog perioda odugovlačenja. Srbija je 2010. godine imala oko 523 štampana medija, 201 radio stanica, 103 TV stanica i 66 internet medija. Skoro 2,2 miliona srpskih građana regularno čita štampane medije skoro 3 sata na dan. Ipak, održivost medija na tržištu i dalje predstavlja problem zbog malih zarada od reklama. Novi izazovi predstavljaju: rizik od pritiska ekonomskih grupa bliskih političkim partijama, kao i teška ekonomska situacija nastala kao posledica ekonomske krize.[1] Jugoistočna medijska opservatorija (South East European Media Observator) je procenila da 25-40% zarada od reklamiranja u medijima je došlo od države; takva javna potrošnja nije regulisana.[2][3]

Pravni okvir[uredi]

Srbija je potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima i Međunarodnog pakta o političkim i građanskim pravima, po kojima ima obavezu da zaštiti slobodu izražavanja i informacija.

Ustav Srbije garantuje slobodu izražavanja (uključujući slobodu izražavanja i štampanih medija, član 46) i dozvoljava zakonsko ograničenje "ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije" - što je u skladu sa standardima koje je postavila Evropska konvencija o ljudskim pravima.

Ustavno je pravo da se u potpunoj slobodi osnuju mediji (član 50). Dozvole za rad su potrebne TV i radio stanicama i njih dodeljuje nezavisno telo - Republička radiodifuzna agencija. Cenzura je zabranjena ustavom.

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Jovanka Matic and Larisa Rankovic, "Serbia", EJC Media Landscapes; accessed 11 March 2016.
  2. Freedom House, 2015 report on press freedom in Serbia
  3. Dragan Janjić, "The privatization of the Serbian media", Osservatorio Balcani e Caucaso, 13 August 2014.

Vidi još[uredi]

Izvori[uredi]