Metafizika

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Metafizika je grana filozofije koja ispituje fundamentalnu prirodu realnosti, uključujući odnos između uma i materije, između supstance i svojstava, i između mogućnosit i stvarnosti.[1] Metafizika svoj naziv duguje helenskom filozofu Androniku sa Rodosa, koji je prema vlastitom nahođenju razvrstao Aristotelove spise po sadržaju, podelivši ih u određene celine i složivši ih prema tematici kojom su se bavili.[2] Među svim spisima našli su se i oni bez naslova, a koji su se bavili najapstraktnijim razmatranjima. On ih je sve povezao zajedno i označio ih nazivom meta ta fizika da bi ukazao na red kojim spisi treba da budu čitani. Doslovno, metafizika znači „ono što dolazi posle fizike”.

Metafizika istražuje pitanja vezana za ono što čini nešto da postoji i kakve vrste postojanja postoje. Metafizika nastoji da na apstraktan i potpuno opšti način odgovori na pitanja kao što je: Kakvo je to (tj. štagod da je to što postoji)?[3]

Predmet i pojam metafizike[uredi]

Prvo određenje metafizike dato je kod Aristotela, iako joj on nikada ne daje to ime već je naziva prima philosophia, odnosno, prva filozofija, ili on to on – nauka o biću kao biću tj. o bivstvujućem kao bivstvujućem... iako je ponekad naziva i teologijom. Ova nauka se bavi onim što je najviše, samom suštinom stvari, nju ne interesuju pojedinačnosti, svojstva i osobenosti svekolikog čulnog sveta... Ova nauka istražuje prve i najviše principe prirode i saznanja.

Zašto i prirode i saznanja? Po mišljenju ranih grčkih filozofa, mišljenje i biće se ne mogu podvajati, jer do najviših principa stvarnosti možemo doći samo misaonim putem. Priroda je umna tvorevina. U prirodi postoje zakoni po kojma sve deluje. To je Pravda, Poredak po kojima sve deluje i o koje ništa ne može da se ogluši. Kosmos je skladna tvorevina čiji poredak možemo shvatiti samo umno. Ovaj identitet bića i mišljenja je u korenu optimizma zapadne kulture koji se prema svetu i životu vazda odnosio afirmativno, aktivno i delatno.

Ova nauka koja istražuje prve i najviše principe prirode i saznanja ne ostaje na istini onoga što je čulno dostupno, već traži put kojim se ide preko toga i probija se ka onome što mu je u osnovi i što mu tek dozvoljava da se pojavi kao nešto dato, ka jednom bivstvujućem kao bivstvujućem, koje bivstvuje na potpuniji način.

Prema prvobitnom određenju reči imamo:

  • ta fisika – ono što biva kao priroda
  • meta – izvan, preko
  • meta ta fisika – ispitivanje izvan onoga što biva.

Jedan savremeni filozof, Martin Hajdeger, je posebnu pažnju obratio na to kako su Grci problematizovali fiziku i šta je reč fizis za njih značila, te on zaključuje:

fizis – nešto što izrasta iz sebe, razvijanje koje se otvara, u razvijanju prelaženje u pojavu i u njoj zadržavanje, ostajanje. izrastajući-prebivajuće vladanje; izrastanje; u-sebi-iz-sebe-iz-dizanje. Fizis je samo Biće usled kojeg ono što biva tek postaje i ostaje opažljivo. Prema objašnjenju reči fizis, ona podrazumeva biće onoga što biva. Fizika u strogom smislu je već izvan ta fisika, onoga što biva kao priroda, a kod samog bića. Zato su se presokratici, prvi filozofi - metafizičari, bavili ispitivanjem prirode. I to one skrivene biti svih stvari, koja se nalazi dalje od pojavne stvarnosti. Njihovi spisi često su nosili ime O prirodi.

Pregnantnost imena Bića je u smislu u kome su reč koristili presokratici, i to kao

  • aletheia – neskrivenost, prisutnost. U tome je srž tvrdnje o identitetu mišljenja i bića. Otkrivanjem bića biće i mišljenje se identifikuju i čini se beskorisnom bilo kakva njihova adekvacija. Upravo je to ono što je Parmenid prepoznao i time odredio istoriju zapada. To je nešto što su antički filozofi umeli da prepoznaju i problematizuju, ali je dalji tok zapadne kulture pokazao tendenciju udaljavanja od ovih izvornih značenja. Danas se ime metafizike koristi u jednom populističkom i šturom značenju, koje skoro i da nema baš ništa zajedničko sa svojim izvornim značenjem.

Postoji još jedno drugo značenje ideje prisutnosti i ono je najavilo pad zapadnog mišljenja, a to je upravo značenje prisutnosti kao vrste objektivizacije i na taj način shvatanja Bića kao nečeg bivstvujućeg. Ovaj prelaz od prvog shvatanja prisutnosti na drugo shvatanje, označio je pad metafizike, kao i zapadne kulture i mišljenja. Ovaj pad se dešava već sa Platonom – on određuje Biće idejom, i daje mu jedno apriorno svojstvo. To se uočava u učenju o sećanju gde učiti znači sećati se i pretpostavlja da nam je ideja unapred poznata iako ne na tematski način. Metafizika od Platona pa nadalje doživljava svoj pad jer ne polazi od Bića da bi došla do onoga što je upitno u njegovoj otvorenosti, već kreće od bivstvujućeg i kreće se prema drugom bivstvujućem... Biće za ovakvu metafiziku postaje i ostaje samo najveća opštost, a ovim putem se metafizika više ne može kretati. U savremenoj filozofiji, Hajdegerov uvod u metafiziku i uspostavljanje fundamentalne ontologije, će zapravo biti prevladavanje metafizike, u tradicionalnom smislu reči, i izvođenje iz nje.

Filozofi i metafizika[uredi]

Aristotel (384-322. p. n. e.) Discipline koje su apstraktnije, kao matematika ili metafizika, u većoj su meri uređene, nepromenljive i nužne. Aristotel je očigledno smatrao da se ne samo metafizika, već i matematika, kao najapstraktnija od svih nauka, na jedan poseban način odnose prema drugim poljima saznanja kao što su fizika, astronomija, psihologija i biologija.

Al-Kindi (oko 813-873.) Najvažniji radovi: Najraniji metafizički rad na arapskom, Metafizika, kao i radovi o geometriji, astronomiji, aritmetici, muzici (razvijenoj po aritmetičkim principima), fizici, medicini, psihologiji, meteorologiji, i politici.

Albert Veliki (St. Albertus Magnus 1206-1280.) Po njemu metafizika tretira Boga kao prvo Biće, dok teologija tretira Boga kao objavljenog kroz veru.

Frensis Bekon (Francis Bacon 1561-1626.) U osnovu nauka on stavlja „prvu filozofiju“, koja sadrži aksiome koji su zajednički za razne nauke, zatim zakone mišljenja i neke veoma opšte pojmove. Počev od te osnove, nauke se razvijaju u sledećem nizu: prirodna istorija, fizika, metafizika. Ova poslednja bi, budući da se bavi zakonima koji objedinjuju prirodu, mogla ostati izvan domašaja ljudskih moći.

Pjer Dijem (Pierre Duhem 1861-1916.) Francuski filozof nauke. On je verovao da metafizika može da izriče tvrdnje o stvarnosti. Smatrao je da se stvarnost može pojmiti preko pročišćenog aristotelizma.

Doroti Emet (Emmet Dorothy 1904-2000) Engleski filozof. Metafizika je najapstraktnija od svih disciplina, i njen je zadatak da izrazi koherentnost celokupnog iskustva, uključujući tu i sve naučne teorije. Jedan tip metafizike se bavi samo time, i u tu svrhu se služi analogijama koje su u izvesnom smislu samoočigledne. Drugi tip metafizike ima istu funkciju, ali pritom pravi transcendentne reference koje izlaze iz okvira običnog iskustva. Oba tipa su usmerena ka vrednostima, a Emetova (sledeći Vajtheda) to usmerenje naziva „sudovima o značaju“.

Odnos metafizike i nauke[uredi]

Pre moderne istorije nauke, naučna pitanja su rešavana kao deo prirodne filozofije. Originalno, termin „nauka” (latinski scientia) jednostavno je značio „znanje”. Naučni metod je međutim transformisao prirodnu filozofiju u empirijsku aktivnost izvedenu iz eksperimenata, za razliku od ostatka filozofije. Do kraja 18. veka, ona je počela da se naziva „naukom” da bi se pravila razlika od filozofije. Nakon toga, metafizika označava filozofsko ispitivanje neempirijskog karaktera o prirodi postojanja.[4]

Znatan deo nedavnog razvoja je bio posvećen analizi uloge metafizike u naučnom teorisiranju. Aleksandar Kvarej je predvodio taj pokret, deklarišući u svojoj knjizi Metafizika i merenje, „Ne putem praćenja eksperimenta, već prekoračivanjem eksperimenta, naučni um napreduje.”[5] Zapažanje da metafizičke propozicije mogu da utiču na naučne teorije je najdugovečniji doprinos filozofiji Džona Votkinsa. Od 1957. godine[6][7] „on je ukazao na načine putem kojih neke netestirane i stoga, prema Poperskom stanovištu, neempirijske propozicije mogu da budu ništa manje uticajne na razvoj valjano testabilnih i stoga naučnih teorija. Ovi duboki rezultati primenjene elementarne logike ... predstavljali su važnu korekciju pozitivističkih učenja o besmislenosti metafizike i normativnih tvrdnji”.[8] Imre Lakaros je smatrao da sve naučne teorije imaju metafizičko „jezgro” koje je esencijalno za formiranje hipoteza i teoretske pretpostavke.[9] Stoga, prema Lakatosu, „naučne promene su povezane sa velikim kataklizmičkim metafizičkim revolucijama”.[10]

Jedan primer iz biologije je Lakatosova teza. Dejvid Hal je tvrdio da su promene u ontološkom statusu koncepta vrste bile centralne u razvoju biološke misli od Aristotela do Kivjea, Lamarka, i Darvina. Darvinovo nepoznavanje metafizike otežalo mu je davanje odgovora na njegove kritike, jer nije mogao lako da dokuči načine na koje su se njihovi osnovni metafizički stavovi razlikovali od njegovih sopstvenih.[11]

U fizici, nove metafizičke ideje su proistekle u vezi kvantne mehanike, gde subatomske čestice verovatno nemaju istu vrstu individualnosti kao i pojedinosti sa kojima se filozofija tradicionalno bavila.[12] Isto tako, pridržavanje determinističke metafizike pred izazovom kvantno-mehaničke relacije neodređenosti navela je fizičare poput Alberta Ajnštajna da predlože alternativne teorije koje zadržavaju determinizam.[13] Alfred Nort Vajthed je poznat po kreiranju procesno filozofske metafizike inspirisan elektromagnetizmom i specijalnom relativnošću.[14]

U hemiji, Gilbert Njuton Luis je adresirao prirodu kretanja, tvrdeći da se elektron ne može kretati kada nema nijedno svojstvo kretanja.[15]

Ketrin Holi napominje da metafizika čak za najšire prihvaćenu naučnu teoriju može da bude osporena, ako se može tvrditi da metafizičke pretpostavke teorije ne doprinose njenom prediktivnom uspehu.[16]

Reference[uredi]

  1. ^ „metaphysics”. American Heritage® Dictionary of the English Language (5th izd.). 2011. Pristupljeno 24. 11. 2018. 
  2. ^ Cohen, S. Marc. „Aristotle's Metaphysics”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. The Metaphysics Research Lab Center for the Study of Language and Information Stanford University Stanford, CA 94305-4115. Pristupljeno 14. 11. 2018. 
  3. ^ Hall, Ned (2012). „David Lewis's Metaphysics”. Ur.: Edward N. Zalta. The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2012 izd.). Center for the Study of Language and Information, Stanford University. Pristupljeno 5. 10. 2012. 
  4. ^ Peter Gay, The Enlightenment, vol. 1 (The Rise of Modern Paganism), Chapter 3, Section II, pp. 132–141.
  5. ^ Koyré, Alexandre (1968). Metaphysics and Measurement. Harvard University Press. str. 80. 
  6. ^ J. W. N. Watkins (9. 12. 1957). Epistemology and Politics. Proceedings of the Aristotelian Society. Nijhoff International Philosophy Series. 58. ISBN 978-90-247-3455-9. JSTOR 4544590. doi:10.1007/978-94-009-3491-7_10. 
  7. ^ J. W. N. Watkins (1. 7. 1958). „Confirmable and Influential Metaphysics”. Mind. 67 (267): 344—365. JSTOR 2251532. doi:10.1093/mind/LXVII.267.344. 
  8. ^ Fred D'Agostino (2005). Stuart Brown, ur. Dictionary of Twentieth-Century British Philosophers. 2 Volumes. London: Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-44119241-7. 
  9. ^ Brekke, John S. (1986). „Scientific Imperatives in Social Work Research: Pluralism Is Not Skepticism”. Social Service Review. 60 (4): 538—554. doi:10.1086/644398. 
  10. ^ Lakatos, Imre (1970). "Science: reason or religion". Section 1 of "Falsification and the methodology of scientific research programs" in Imre Lakatos & Alan Musgrave, Criticism and the Growth of Knowledge. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-07826-9.
  11. ^ Hull, David (1967). „The Metaphysics of Evolution”. British Journal for the History of Science. 3 (4): 309—337. doi:10.1017/s0007087400002892. 
  12. ^ Arenhart, Jonas R. B. (2012). „Ontological frameworks for scientific theories”. Foundations of Science. 17 (4): 339—356. doi:10.1007/s10699-012-9288-5. 
  13. ^ Hawking, Stephen (1999). „Does God play dice?”. Pristupljeno 2. 9. 2012. 
  14. ^ See, e.g., Ronny Desmet and Michel Weber (edited by), Whitehead. The Algebra of Metaphysics. Applied Process Metaphysics Summer Institute Memorandum, Louvain-la-Neuve, Éditions Chromatika, 2010. ISBN 978-2-930517-08-7.
  15. ^ Rodebush, Worth H. (1929). „The electron theory of valence”. Chemical Reviews. 5 (4): 509—531. doi:10.1021/cr60020a007. 
  16. ^ Hawley, Katherine (2006). „Science as a Guide to Metaphysics?” (PDF). Synthese. 149 (3): 451—470. CiteSeerX 10.1.1.201.3843Слободан приступ. ISSN 0039-7857. doi:10.1007/s11229-005-0569-1. 

Литература[uredi]

  • Fred D'Agostino (2005). Stuart Brown, ур. Dictionary of Twentieth-Century British Philosophers. 2 Volumes. London: Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-44119241-7. 
  • Koyré, Alexandre (1968). Metaphysics and Measurement. Harvard University Press. стр. 80. 
  • Assiter, Alison (2009). Kierkegaard, metaphysics and political theory unfinished selves. London New York: Continuum International Publishing Group. ISBN 978-0-8264-9831-1. 
  • Butchvarov, Panayot (1979). Being Qua Being: A Theory of Identity, Existence and Predication. Bloomington and London: Indiana University Press.
  • Crane, T and Farkas, K Metaphysics: A Guide and Anthology, Oxford University Press. 2004. ISBN 978-0199261970..
  • Gale, Richard M. (2002). The Blackwell Guide to Metaphysics. Oxford: Blackwell.
  • Gay, Peter. (1966). The Enlightenment: An Interpretation (2 vols.). New York: W. W. Norton & Company.
  • Harris, E. E. (1965). The Foundations of Metaphysics in Science. London: George Allen and Unwin.
  • Harris, E. E. (2000). The Restitution of Metaphysics. New York: Humanity Books.
  • Heisenberg, Werner (1958), "Atomic Physics and Causal Law," from The Physicist's Conception of Nature
  • Kim, J. and Ernest Sosa Ed. (1999). Metaphysics: An Anthology. Blackwell Philosophy Anthologies.
  • Kim, J. and Ernest Sosa, Ed. (2000). A Companion to Metaphysics. Malden Massachusetts, Blackwell, Publishers.
  • Koons, Robert C. and Pickavance, Timothy H. (2015), Metaphysics: The Fundamentals. Wiley-Blackwell.
  • Le Poidevin R. & al. eds. (2009). The Routledge Companion to Metaphysics. New York, Routledge.
  • Loux, M. J. (2006). Metaphysics: A Contemporary Introduction (3rd ed.). London: Routledge.
  • Lowe, E. J. (2002). A Survey of Metaphysics. Oxford: Oxford University Press.
  • Tuomas E. Tahko (2015). An Introduction to Metametaphysics. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Neil A. Manson, Robert W. Barnard (eds.), The Bloomsbury Companion to Metaphysics, Bloomsbury, 2014.

Spoljašnje veze[uredi]